Цењени ,
прихватајући Мићин савет, АБН је набавио и кренуо да чита овај роман. Јесте роман; без икакве сумње; има дужину. Дакле тај део Мићиног савета је апсолутно истинит. Е сад, а жанр? Прво поглавље јесте научна фантастика; дефинитивно јесте; без дилеме. Али АБН још није прочитао остатак романа, дакле преосталих двадесет поглавља, и колеба се, да ли вреди упустити се у то.
Идемо неким редом.
Прво, библиографски податак:
Петровић, Миомир, Black Light. Београд, издавач „Лагуна“, 2018.
ISBN 978-86-521-2974-4,
COBISS.SR-ID 267473420.
Латиницом. Цена са попустом је негде око 850 динара, дакле, око 7 евра.
текст сам запрема 261, минус 7 пре почетка, једнако 254 странице, са двадесетак празних тако да реално има око 230 пуних страница,
оне имају отприлике по 31 ред, са по 57 карактера-са-размацима, једнако 1767, пута 230 једнако је око 406.000 карактера-са-размацима, дакле, има несумњиво преко 240.000 карактера-са-размацима, дакле ово јесте роман.
Подељен је на 22 поглавља са насловима испод којих су (у загради) поднаслови који личе на позоришне термине за делове опера, драма, балета, и сличног, на пример
1. Улазна хорска песма
(Уместо увода)
...
8. Црна светлост
(Трећа међуигра)
...
19. Улаз у лавиринт
(Арија контратенора и хорска деоница)
итд. Овим се може направити утисак литерарне игре у нивоима високе културе, елитне.
Наслов романа је на енглеском, а у преводу значи (па бисмо могли тако и називати тај роман) „црна светлост“, а то је оксиморон, намерно парадоксалан и смисаоно неспојив пар речи, јер, у физици, не постоји црна светлост, барем не видљива; свака видљива светлост је у некој боји, или је бела (а то је заправо мешавина свих видљивих таласних дужина тј. боја), а ако светлости нема, тј. она из неког правца не стиже до нашег ока, тад видимо црно, дакле црно је одсуство видљиве светлости. Црно је мрак. Дакле у суштини, овај роман се зове „Мрак“. (Али и у мраку до нас могу да стижу неке друге таласне дужине, које не видимо, на пример ултравиолетне, гама зраци, инфрацрвене, радио таласи, и слично.)
Већ на првој страници, ауторски глас (глас свезнајућег аутора) даје експозицију, скицира ново друштвено и политичко уређење света, тј. планете Земље, у некој не-прецизираној будућности, рекло би се кроз једно педесетак година (барем судећи само по првом поглављу); нови светски поредак, дистопијски, у коме је Србија остала са врло мало или нимало суверенитета, јер је de facto подвргнута лоповској тиранији неких злонамерних светских институција и оружаних формација, делимично и бандитских. Већ у тих неколико првих реченица јасно је да је аутор ојађен и огорчен због те својеврсне капиталистичке, западњачке окупације: приказано је да свакојаки белосветски шљам несметано вршља по Србији, која не може да се брани. Називи неких од тих оружаних формација су на енглеском, па, иако се на првој страници не помиње изричито НАТО пакт, ипак је јасно да се мање-више на њега мисли.
Већ на другој и трећој страни, прецизира се ова историја будућности: био је, и завршен је, светски грађански рат, не нуклеарни, у коме је на једној страни био нови светски поредак (који се зове напросто Поредак), а на супротној страни шарена коалиција комунистичких група (црвени), и ултра-десних, то би ваљда значило чак и нацистичких, група (црни), али и традиционално-националистичких група (плави). Затим се каже, у реченици пред крај стр. 10, да је у том рату Поредак победио („бројно и технички супериорнији Поредак успео је да победи“, запазите погрешну употребу придева супериоран), али одмах се то и демантује. Наиме, само два-три реда текста испод тога, каже се да је Поредак додуше победио на неким важним територијама, понајвише у Северној Америци и Западној Европи, али су побуњеници ипак задржали неке земље, и (стр. 11) знатне делове неких континената.
Русија је опет царевина, којом управља један човек, „новопроглашени цар Иван Крусанов“ (ibid), а наратор игнорише питање да ли је то територија слободе. Али ако је на власти цар, онда није на власти парламент, нити неки изабрани председник, дакле морали бисмо закључити да је то диктатура једног човека (цара) али наратор као да има симпатија за то, или барем не критикује; рекло би се да прећутно ипак сврстава такву царску, деспотску Русију у слободне територије. Ту као да се наслућује неизречено питање: да ли нам је бољи добар диктатор, само да је наш, него изабрани председник који после једног или два четворогодишња мандата мора да сиђе, ако ће нас једног дана неки од таквих председника препустити реално доминацији идеологије из Брисела и Стразбура? – и да ли слично важи и за друге народе и континенте?
Од наратора сазнајемо и ово: „Исламски калифат влада у Африци (осим у Магребу), Арабији и Индији“ (ibid). Наратор као да пропушта да се запита да ли су и то слободне територије, земље слободе.
Дакле већ на другој и трећој страници се донекле дерогира (оспорава, поништава) прва страница, јер испада да Нови светски поредак није ни приближно остварио пуну победу. Приповедач је дакле огорчен али и конфузан, његово огорчење је губитничко, он сам себи противречи, и то не једном.
На којој страни је слобода, а на којој ропство? Последњи ред текста на стр. 10 обавештава нас о томе: побуњенички фронт је „задржао власт на тзв. слободним територијама“, дакле побуњеничка коалиција је носилац слободе, а Сједињене Америчке Државе и Западна Европа јесу доносиоци неслободе. Ово је јасно политичко опредељење против Запада, али уједно (рекло би се) и против парламентарне вишестраначке демократије и тржишне привреде.
Али побуњеници су освојили и задржали четири америчке савезне државе, и то Флориду, Џорџију, Луизијану и Тексас. То је веома неуверљиво.
Статус Београда (а импликација би била: и целе Србије) описује се овако: „Због мешавине разних народа и раса, београдски квартови представљају прави мали Вавилон“ (стр. 11). Ту се појављују, дакле, имигранти, као последица нашег губљења суверенитета али вероватно и смањивања српске популације.
Тако је, дакле, у овом кратком првом поглављу (око две и по странице), скициран главни новум, политички, овог романа.
Жанровски, ово поглавље је несумњиво СФ; и то са политичком, друштвеном тематиком, што је савршено легитимно; неки од најбољих СФ романа на свету имају политичку и друштвену тематику, на пример Замјатинов Ми, па Хакслијев Врли нови свет, и Орвелова 1984.
Са становишта политичке садржине, ово прво поглавље Петровићеве Црне светлости је дистопијска пројекција (у будућност) неких нараторових силних огорчења и ојађености због садашњих трендова неповољних по класично, историјско, традиционално српство.
Са једне тачке гледишта, можда ви не морате буквално да схватите ту пројекцију: можда је огорченост баш намерно претерана, екстремна, да би се претворила у својеврсну карикатуру коју можда и треба узети тако, као карикатуру, дакле не као баш озбиљну пројекцију будућности. Као да нам наратор говори: љутим се, ево колико се љутим... а ви ме немојте схватити баш дибидус озбиљно; мало се шалим, мало претерујем... Ово нас подсећа на значајно кратко дело (можда нема дужину романа, можда је новела) Марка Видојковића Е баш вам хвала (са поднасловом „Смрт банди – слобода Југославији“; 2017, издавач такође „Лагуна“) о повратку Тита међу (бивше) Југословене; Видојковић је збиљу, реално огорчење због пропасти наше Југе, окренуо донекле у пародију и спрдњу и карикатуру.
Али, са друге тачке гледишта, ако буквално и озбиљно схватите ово прво поглавље Црне светлости, са толико драстичним конфузијама и контрадикцијама, онда морате одбацити цео роман као „ге-ге“ текст: г г – губитничко гунђање, које, у том случају, не заслужује да читате даље. Јер политичка губитничка гунђања своде се (са становишта вредновања научне фантастике) на лош новум. У научној фантастици, новум мора бити интелигентан и интересантан. У М. Петровићевој Црној светлости, новум је интересантан. Јесте. Али...
(У некој другој прилици ћемо говорити о књизи: Горан Аранђеловић, Четири слике српске апокалипсе, Београд, 2013, издавач исто „Лагуна“.)
Не заборављамо ни прослављени, маштовити, и стилски брилијантни роман фантазије – не СФ! – једног аутора са истим презименом; Горан Т. Петровић (академик), Опсада цркве Светог Спаса (1997), где су три стотине страница предивне архајске фантазмагорије о историји српства на крају драстично оштећене падом у актуелну политику, са седам фуснота (!!!) о реалној историји, убачених вероватно због неког, нечијег, анти-западњачког, анти-Брисел-ског огорчења; то огорчење, било оно политички оправдано или не, свакако је нарушило и покварило тај роман Г. Т. Петровића.
Враћамо се роману М. Петровића, тој Црној светлости, и питамо вас за савет: вреди ли, после таквог првог поглавља, читати Black Light даље?
