Цењена Либеат, тај сан мале Зоре о будућности човечанства је изразито у складу са научним погледом на свет, и научним начином размишљања, а садржи и јасне технолошке новуме. Може са дакле опростити то, што је визија будућности дошла путем сна.
(1) У викенд-броју “Данаса”, на задњој страници, постављено је (четворици грађана, међу њима су и нама у жанру СФ познати Павле Зелић, и, Слободан В. Ивков) питање “Како је појављивање домаћег издања стрипа Загор утицало на популарну културу у Југославији?” Они су дали неке позитивне одговоре, похвално су се изјаснили о том стрипу.
АБН никада не би могао да одговори на то питање, нити је икад прочитао иједну епизоду тога, јер никада није схватио шта је то загорело, па се протагониста зове Загор; загорео ручак на шпорету, или шта? Шта је он, кувар неки – па маше каменом секиром (?), кад му ручак загори? Или му је то ипак више као неки камени чекић, којим он “опере судове” (а и прозоре…) кад се наљути због пропалог ручка? АБН овај ребус никада није решио.
(2) У “Политици” у суботу 15. септ. опет коректно дат програм Лазе К за понедељак: говори Мића, аутор књиге, итд.
(3) Изгледа да сад имамо (али, не свако?) канал “Pink Sci-Fi – Fantasy” или тако некако? На њему је недавно приказан значајан, добар филм Ја, робот?
(4) “Политикин забавник” бр. 3475, петак 14.09.2018, нема СФ причу, али има на стр. 54-56 домаћу причу, српску, у жанру фантазије (не СФ): Горан Скробоња, “Леонардова кутија”. У причи, српски модерни издавач стрипова о Загору добија натприродну посету… из Загоровог универзума. Да, ту је и његова камена секира!
А пошто је Загор и на насловној страни овог броја ПЗАБ, можемо констатовати да је ова, Скробоњина прича – у неком смислу насловна. Али, на стр. 44-47 је и обиман чланак о Загору и његовом цртачу, где се наводи (антрфиле, на стр. 46) да ће најновија књига тог стрипа бити у продаји ускоро, на Сајму књига у Београду, итд; гле, на стр. 29-41, стрип о Загору; све то некако лепо уклопљено.
На стр. 4-6, чланак “Сенка Николе Пашића”, потписује Немања Баћковић, о томе како су Србију (наводно) ужасно упропастиле неке мане наших политичара и других наших водећих људи – огромно корупционаштво, нереално сагледавање историјске стварности, и једноставно грдна глупост и промашеност.
стр. 8-11, о две свемирске сонде, сада актуелне јер треба да узму узорке материјала са два астероида и донесу их на Земљу, а то су “Озирис Рекс” и “Хајабуса 2”. Потписује Срђан Николић.
стр. 21, да ли кретање морске воде (која има и неке електричне особине) ствара неко, макар и врло слабо магнетно поље
(5) У данашњој “Политици“ на стр. негде око двадесете, рубрика „Култура“, имате чланак, потписује С. Ћирић, са насловом „Снолика фантастика“, тема је једна изложба слика у Ваљеву, слике су од двојице уметника, који „израстају из истог корена Медиале“; један од њих је значајан за нас у СФ, а то је Тикало, наиме, Милан Ђоковић Тикало. (Ту је и фотографија направљена вероватно јуче, где он седи и свира усну хармонику.)
Негде око 1986. године, у „Политикином забавнику“ многе СФ приче биле су илустроване Тикаловим фантазмагоричним, надреалистичким цртежима, рекли бисмо и скицама, у разним сеновито расплинутим тоновима сиве боје; чест мотив био је човек-птица, који има главу и кљун као врана рецимо, а људско око. Било је то у жанру фантазије, не СФ. Утисак је био, да је ПЗАБ добио прегршт Тикалових студија и скица, и објављивао их редом, иако то нису биле буквално илустрације за ма коју конкретну причу. Ми смо били (претпостављам) захвални за те илустрације, јер се ту примећивало да су настале руком правог уметника; на неки начин то је доприносило утиску о литерарној респектабилности наших и страних СФ прича у ПЗАБ.
У чланку, у другом ступцу помиње се појам, именица у множини, “космогиније”, али то је вероватно грешка, не постоји та реч, требало је написати “космогоније” (то су разни митови и легенде о постанку света).
А у трећем ступцу помиње се нешто интересантно о пролазности уметничке славе; наиме, каже се, отприлике, да је боље да иза једног уметника остане активна галерија, “живо место где се окупљају сви који воле уметност”, него легат, “који би вероватно после десетак година остао закључан”.
Хм. Ако је легат заправо стан, пун прашњавих папира и књига преминулог интелектуалца, уметника итд, па онда годинама нико не долази јер никог не интересује, онда, ту се стварно губи део сврхе и смисла постојања легата (осим за архивско-музејске сврхе), али, гледано очима СФ, очигледно је да постоји једна додатна могућност, а то је интернет, који никада не спава, па ако је духовно наслеђе нечије укрцано на нет, и доступно, онда ће свако, и са Јужног пола, и из било које земље – горе од Аљаске, до Аустралије – увек моћи да приступи. То онда има потенцијал да “довијек живи”?
