Vesti Srpskog društva za naučnu fantastiku

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени    ,
ево АБН приказа о том броју тог часописа.
На импресуму (или је то ипак насловна страница?) стоји назнака “новембар 2017”, то је била Бобанова интенција, памтимо да је говорио о томе тада, а стварно је изашло ето тек сад у јуну 2018. Уредница Ангелина Мерингер.

На корици, добра илустрација, високо артистична, могла би да се схвати као СФ али и као хорор, или као фантази, неки ноар надреализам. (У сликарству често нема довољно елемената да се поуздано одреди жанр.) У доњем десном углу је написано ко је аутор: Астериан, а то је Бојан Милојевић из Краљева. На крају овог броја је неколико страница његовог фантазмагоричног тобоже-аутобиографског стрипа.

Али на задњој корици је хорор-фантази, слика костура са роговима, можда од Боб Живковића.

Уредничка реч Ангелине Мерингер.

стр. 5002-43, Фриц Лајбер, фантази новела, мач и мађија, “Несретни сусрет у Ланкмару”.

Онда, као, 11 прича нациљаних за “Политикин забавник” ако би их та редакција хтела прихватити.

Али гле већ прва није СФ, него хорор-фантази, и не чини нам се, нимало, да би била погодна за ПЗАБ: Лана Вукић, “Одабрана”, на ијекавици или хрватском, о фантастичним монструозним трудноћама неке жене.

Бобанова кратка прича “Пробни рад” је СФ, о једној малој агенцији за истраживање НЛО (тј. UFO) појава, и добра је, и заиста би била одлична за ПЗАБ. – Та прича нас наводи на помисао да један уредник а уједно и СФ писац (али, нећемо га именовати) намерно води десетине талентованих писаца у погрешном правцу, у фантази жанр, дакле одвлачи их на погрешан пут, зато да би они пропали, као писци, и постали ирелевантни, док он, сам, остаје чврсто у СФ жанру, и блиста као истакнути СФ аутор!

Узгред, Бобанова прича има две словне грешке (стр. 5068, “мапа месеца”, са малим “м”, требало је “Месеца”;
 и, стр. 5070, “шта се одговорили”;
плус, после тога, и једна неспретност, “предримским”, то збуњује читаоца, могло би се схватити као “пре-дримски”, требало је написати са цртицом, “пред-римски”.)

Друге приче су вероватно хорор или фантази, не примећује се, у брзом прелиставању, да је иједна СФ, ко ће то све читати, да би се за тек понеку показало да је СФ? За тај мукотрпни задатак, АБН нема времена ни воље. Није назначено које су СФ, дакле, не вреди се трудити.

Ипак, последња, једанаеста: Реља Антонић, “Пулс”, јесте СФ прича (али, слаба) о доласку на (ваљда) Земљу ванземаљаца, али звучних, они су ваљда звучна бића, не физичка. Прича је монолог једног од њих, и како страдају у сусрету са нама и нашим звуцима.

Затим, Хоши Шиничи, фантази, “О анђелима”, о рају, богу, итд.

Приказ Шиничијеве колекције 30 прича, Дивно небеско тело, и опет, опет не знамо које од њих (ако иједна…) су СФ. Јер, он је имао и много фантази прича.

На стр. 5110, Мићин (Миодраг Б. Миловановић) рад о једном српском предратном авангардном (не СФ, него фантази) писцу, Палежанском; и онда одломак из једног романа тог Палежанског.

На стр. 5132-41:  поезија, десет песама Милана Драшковића – Мајк Драскова, дали смо вам већ, пре неки дан, опширан приказ о томе.

Затим, стр. 5142-59, обиман рад, Димитрије Војнов, “Историја југословенског научнофантастичног филма”. Признаје да ће доста слободно у “СФ” уврстити и много тога што је ипак више фантази, јер је то “модерна филмска пракса” (стр. 5145). Ево примера, колико се дубоко Војнов упустио у овај тужан компромис: помиње бајковити филм Воје Нановића из 1951. године, Чудотворни мач, филм “којим се врши припрема терена за потенцијалну експанзију (научне) фантастике на нашим екранима” (ibid).
Димитрије Војнов се труди да помене што више филмова, а избегава да каже децидно који јесте, а који није СФ. Као Мића Миловановић: да што више обухвати, а што мање искључи…
На крају помиње Процеп (The Rift, 2106) али га не критикује ни приближно онако оштро колико би требало; и помиње, и далеко претерано хвали, цртани Едит и ја.
Па видите ви да ли је, рецимо, филм Слатко од снова (1994) био СФ, или не… ту информацију нећете у овом Војновљевом чланку пронаћи… Што хоће, то Војнов и постиже, помиње многе филмове, јест, помиње их, али, то нису СФ филмови, то напросто није историја југословенског научнофантастичног филма. Дакле наслов његовог чланка је погрешан, нетачан.

То нам није од користи, терен за СФ утакмицу остаје необележен, то буде терен предељен мрежом преко средине, али са два фудбалска гола, и са кошевима за кошарку такође, а играчи носе тениске рекете али воде и кошаркашку лопту, и фудбалску и тениску, па ви видите. Тако му то дође, кад дозволимо мешање жанрова: не зна се тачно шта је успех. Последица је: неуспех.

Потом иде чланак др Младена М. Калпића “Холивудски филмови о Србији”, информативан, веома забаван, било је тих филмова, неколико њих има јаке елементе фантазије, па и СФ. (стр. 5160-75). Има доста словних грешака. Овај чланак је препун Србије, али и великих изненађења, Калпић свашта зна, што мало ко од нас зна, и брилијантно укршта и комбинује податке. Као, на пример, чије име је пародијски интерпретирано као Тикола Несла! Има ту и сувишног (дабоме) и веома разбарушеног става према граматици и правопису, али повремено вас запањи, стварно не верујете шта је пронашао. То вам је др ММК.

После опет нека фантази прича о вештицама из отприлике Салема, па кратки прикази разних мање важних фантази филмова, интервју са списатељицом Кери Вон (Carrie Vaughn) који је водила Тамара Лујак, као и интервју са једним ликовним уметником (водила исто Лујак), још два мања текста, и, ваљда на браон папиру, стриповски цртана та ноар-фантази тобоже-аутобиографија (ако смо добро схватили) поменутог ликовног уметника Астериана.

[Miodrag Milovanovic]

Kad pisete vesti bar se potrudite da prelistate to o cemu pisete ako vec nemate strpljenja da procitate. Ovako ispadate krajnje neozbiljni i dajete netacne informacije.

[Ghoul]

Kad pisete vesti bar se potrudite da prelistate to o cemu pisete ako vec nemate strpljenja da procitate. Ovako ispadate krajnje neozbiljni i dajete netacne informacije.

zaista, dr abn, ovo je čak i ispod vašeg uobičajenog nivoa.

recimo, zamerke bobanovom pravopisu su skroz promašene i netačne.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Па, цењени Мићо, ја нисам рекао да су тих девет прича фантази, само сам рекао да их нисам читао и да их нећу прочитати јер немам времена ни енергије за то, дакле, није то дезинформација.
А ако је нешто друго у питању, кажите, јер како ћу икад знати и исправити.

Цењени Гул, ја нисам рекао “Бобанов правопис”, то је нека мало конфликтна ваша формулација која вуче на свађу; само сам рекао да има две словне грешке, јер, као небеско тело, Месец треба великим словом (зар не?), а и оно друго је очигледна словна грешка, и рекао сам да је у једном случају постојало можда спретније решење. Али сам такође рекао да та Бобанова прича јесте СФ, и то добар СФ.
И, опет: ако је нешто друго у питању, кажите.

Е сад, данас: у “Блицу”



на стр. 22-23 имате опширан интервју, шеф-диригент Београдске филхармоније Габријел Фелц говори о Одисеји 2001 у вези са концертом који ће они имати у Бгд, на Ушћу, код зграде СИВ-а (још увек је неки називају тако) у блоку 13, у недељу у 20.30 ч

(хмм, а ако буде киша?...)

па се ту онда помиње симфонијска поема Рихарда Штрауса Тако је говорио Заратустра итд.

Фелц говори о свом дивљењу према том филму и каже (стр. 22, око средине четвртог ступца): “Одисеја у свемиру јесте најбољи научнофантастични филм свих времена”.

Може мала анкета?

Знате ли бољи?

Ако не знамо бољи, онда 2001: A Space Odyssey (1968) јесте најбољи СФ филм свих времена.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени    ,
допуна јучерашње вести; ево само данашње слике, она говори довољно.

[Miodrag Milovanovic]

Aco, svrha svih vesti je da se ljudi obaveste o nečemu.
Ako čitam vaše "vesti" želeo bih da mogu da im verujem.
Ko vidi ikakve koristi od netačnih vesti?
Ako nemate dovoljno strpljenja da pročitate jedan jedini domaći časopis koji objavljuje fantastičnu književnost, čija je frekvencija izlaženja 1 do 2 godišnje, čemu onda uopšte vaše vesti?
Da vidimo 52 puta kako u Politikinom zabavniku nema SF priče?
Ja zaista ne razumem. Možete li da mi pojasnite?

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Па, цењени Мићо, ту се појављују три теме.

Једна је:
зашто не пристајем да читам приче за које нема назнаке да су СФ, иако их нема на тржишту много.

Друга је:
зашто су моје вести нетачне.

Трећа је:
зашто су моје вести празне, без садржаја, ни-о-чему, неинформативне.

Могући моји одговори били би:

(1)  Није само Знак сагите, постоје и разне збирке прича (па и баш познатих српских аутора, који су сада мало у годинама; али и у ex-Yu републикама, итд), и постоје романи… и Арт Анима. Да ли очекујете да ја читам и Лузитанију, и Голе гласове, и сутра разне друге романе и збирке, и да сам констатујем да ли је барем свако десето дело – СФ? Барем иједна прича, иједан роман? Ја немам времена, снаге ни воље да то истражујем. Поштујем људе који имају толико снаге и воље, да читају то све, и надам се да ће неко од њих дати сигнал фановској јавности, па дакле и мени, кад негде изађе, најзад, барем једна, СФ прича или роман. Или СФ песма, неке песме Мајк Драскова јесу СФ, али, како знати које? Мој рад у знатној мери зависи од оних, у фандому, који имају стрпљења и добре воље, да дају сигнал, драгоцени сигнал: “То-и-то јесте СФ!!!”

(2)  Одмах ћу исправити нетачну вест коју сам објавио, ако ми неко јави која је то. Шта је било нетачно?

(3)  Па није баш да се ништа конкретно не појављује у мојим вестима, и да су потпуно безсадржајне. Ево рецимо данас у ПЗАБ има на стр. 23-25 чланак о Супермену. Јавићу ја о садржини данашњег ПЗАБ, ускоро, и то, док још буде на киосцима. Колико има вести, има, па, не могу ја некако чудотворно да постигнем да СФ вести буду многобројније…

[Miodrag Milovanovic]

Pa, ako tražite da umesto vas čitam Znak sagite, onda bih mogao da vam ukažem na članak koji ste naprosto preskočili, a predstavlja jednog od najvažnijih pisaca i teoretičara naučne fanastike sa početka dvadesetog veka - Morisa Renara. Čoveka koji je naučnu fanastiku definisao mnogo pre anglosaksonskih teoretičara. Čoveka koji je pisao veoma dobru naučnu fanastiku, koju verovatno niste čitali, jer nemate strpljenja. Inače, članak je iz Science Fiction Studies, verovatno najuglednijeg časopisa za teoriju naučne fanatstike, pa ako vam i to nije dovoljno da ga bar pomenete, onda ne znam šta bi trebalo da se objavi.  Verovatno članak o Ratovima zvezda nastavak 34, to je sasvim sigurno naučna fantastika, pa bi vam privuklo pažnju.

Takođe, preskočili ste i priču Darka Macana, jednu jako dobru kratku ekstremno SF priču, ali i to je verovatno OK, jer ko će da čita Hrvate.

Uzgred, da neko kaže da je Pareženih pisao fentazi je prosto neverovatno. Gde ste to pronašli, molim vas? A iza mog teksta o Parežaninu sledi jedna njegova priča, a ne odlomak iz romana - bar to nije teško uočiti, makar i prelistavanjem.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

А, то је сад конкретније, хвала! сад ћу моћи да припремим и одговор! А у међувремену:

(1)  данас је у “Политици” изашло оно “Идуће недеље у Београду” и ту имате и најаву за програм ЛК, изашло је баш добро, супер:




(2)   “Политикин забавник” бр. 3463, петак 22.06.2018, нема СФ причу.
стр. 7-9, да ли ћемо моћи диретно из мозга, кроз неку рецимо жицу забодену у мозак (да ли би то био “неуро-имплант”?) да командујемо нашим компјутерима, неким ликовима (спрајтовима, аватарима…) у разним игрицама, или, роботизованим алатима у стварности око нас, екстерним скелетом за ходање, итд.

стр. 10-11, астрономија, да ли је некад било живота на Марсу.

стр. 23-25, историјат Супермена као стриповског и филмског лика. Потписује Никола Драгомировић. То је уједно и насловни чланак, јер, и на насловној страни је Супермен, нацртан; ваљда из неког стрипа.

стр. 67, сентенције о филму, две-три су забавне.

(3)  Данас је у “Данасу” на стр. 12-13 (то су средишње) изашао велики чланак о том сутрашњем концерту филхармоније са неколико музичких дела повезаних са СФ, али, сад под мало чудним (али, огромним) насловом “Филхармоничари ће вам показати све звезде”. Звучи мало незгодно, зар не?

(4)  А исто у “Данасу” али у уметнутом прилогу “Недеља” па на стр. VII, Алексеј Кишјухас, његова колумна, овог пута наслов гласи “Нуклеарни мир?”, он запажа да, парадоксално, можда управо због постојања нуклеарног оружја, већ преко 70 година нема светског рата.

[Lidija]

Pa, ako tražite da umesto vas čitam Znak sagite, onda bih mogao da vam ukažem na članak koji ste naprosto preskočili, a predstavlja jednog od najvažnijih pisaca i teoretičara naučne fanastike sa početka dvadesetog veka - Morisa Renara. Čoveka koji je naučnu fanastiku definisao mnogo pre anglosaksonskih teoretičara. Čoveka koji je pisao veoma dobru naučnu fanastiku, koju verovatno niste čitali, jer nemate strpljenja. Inače, članak je iz Science Fiction Studies, verovatno najuglednijeg časopisa za teoriju naučne fanatstike, pa ako vam i to nije dovoljno da ga bar pomenete, onda ne znam šta bi trebalo da se objavi.  Verovatno članak o Ratovima zvezda nastavak 34, to je sasvim sigurno naučna fantastika, pa bi vam privuklo pažnju.

Dakle, ovo je sad jedan od onih delikatnih momenata ( -,- ) u kojima redovito bivam pogrešno shvaćena, pa otud moram i da startujem sa preciznim disklejmerom: ne, ovo što sledi nije rečeno u ikakvu podršku cenjenog ABNa i njegove (meni ponekad potpuno neshvatljive) fobije za primarnu građu fenomena koji, kao, istražuje... naprotiv. Recimo da je ovo naprosto iznošenje nekih mojih zapažanja, to striktno u svrhu boljeg razumevanja pročitanog.

Kao prvo, reći za Maurice Renarda da je "jedan od najvažnijih pisaca i teoretičara naučne fanastike sa početka dvadesetog veka" je veoma misleading, po mom mišljenju. Ja ne znam po kojim se to parametrima ovde određuje "važnost", ali koje god da ovde pretpostavimo, čisto razgovora radi, ostaje otvoreno pitanje koliko su ti oni uopšte funkcionalni. Kao prvo, Renard je notorno neprevođen, pa je tako njegov eventualni uticaj kao prozaiste i teoretičara veoma, veoma limitovan, a time i doveden u pitanje. Kao drugo, Renard je skoro pa udžbenički primer hibridne fikcije tog doba, danas uglavnom prepoznate kao kombinacija spekulativne fikcije u maniru Velsa i gotik horora u maniru Poa. Kao treće, Renardov prozni korpus proizveden je u vreme u kom se naprosto nije moglo govoriti o bilo kakvoj naučnoj fantastici kao žanru, prosto zato što je za priznavanje žanra kao takvog potrebna izvesna kritična masa samog korpusa, pa se otud može i reći kako su svi singularni rani "primerci" istog više književni kurioziteti, negoli prava žanrovska otelotvorenja, te se otud i percipiraju kao uglavnom proto-SF, a ne SF. Kao četvrto, jedna je stvar istraživati takve kuriozitete sa pozicije generalnog žanrovskog nivoa (kako to Science Fiction Studies radi), a sasvim je druga prezentovati Maurice Renarda kao "jednog od najvažnijih pisaca i teoretičara naučne fanastike sa početka dvadesetog veka" sa tvoje pozicije, dragi Mićo, jer sad mi je već jasno da ti tražiš podršku svojoj percepciji SFa, pa otud za nalaženje iste i moraš da se vratiš minimum u viktorijanu, ako ne i znatno BC dublje. 

U elaboraciju, pod jedan: šta tačno znači "važan"? Ne znači li to makar donekle i "uticajan"? a kako može da bude uticajan korpus kojeg praktično niko nije pročitao osim njegovih populistički orjentisanih savremenika? (da, da, da, znam, ti tu imaš sasvim drugačiji pogled na to od mene, ali veruj mi na reč, važnost i uticajnost ipak imaju urođene veze, a proza za koju je malo ko čuo uglavnom egzistira na nivou kurioziteta bez merljivog žanrovskog impakta (ako tu zanemarimo izvesni današnji inflatorni akademski nivo), te otud i ne bi trebalo pridavati joj rečeni status. Renard je naprosto garden variety primerak populističke proze svog doba, i bilo koji aspekt koji bi se njegovom opusu mogao eventualno pripisati već je veoma adekvatno pokriven Vern-Vels zaostavštinom. (ne sad da mi ta konstatacija donosi ikakvog ličnog zadovoljstva... uostalom, to sam već odavno otkrila na primeru Edward Page Mitchella, ako ništa drugo, ali tako je kako je...)

pod dva: insistiranje da zakonitosti proto-SF iole dominiraju identitetom savremenog SFa je odavno prevaziđeno kod savremenih istraživača žanra, to do mere u kom se taj korpus prepoznaje kao ravnopravni preteča ne samo današnjih oblika SFa i horora, nego i velikog dela fentezija. Prosto rečeno, Renrad ima više konceptualne bliskosti sa gotskim hororom i mitološkim fentezijem negoli bilo koji od njegovih književno aktivnih savremenika, na šta ti uostalom i sam esej skreće pažnju. I mada se podrobnije poznavanje kurioziteta kao što je Renard svakako koristi za sticanje jedne potpunije, plastičnije slike o žanrovskom poreklu i poetici SFa, to ipak nije isto kao i stav da se jedan tako ambivalentan korpus decidirano proglašava za  "jednog od najvažnijih pisaca i teoretičara naučne fanastike sa početka dvadesetog veka", jer on to naprosto ne može biti, ni pod kakvim racionalnim merilima.

Kao treće, insistiranje na konkretnom žanrovskom premeravanju bilo kog književnog kurioziteta iz doba viktorijane je u najmanju ruku flagrantan iskorak, ako već ne i čisto uzmicanje od stvarnog sagledavanja identiteta savremenog žanra. Kao što je već Ghoul objasnio, žanrovi ne nastaju preko noći, i izvlačenje bilo kakvih zaključaka na primeru singularnih (i uticajno limitiranih) hronoloških preteča je po pravilu misleading za potpunije razumevanje savremenog žanrovskog oblika. I tu se opet vraćamo na dva suštinski različita pristupa rečenim kuriozitetima: sve se svodi na to kako smo odlučili da percipiramo iznimku kao takvu. S jedne strane, imamo opciju da iznimku percipiramo kao potvrđivanje osnovnog pravila, s druge imamo opciju da je percipiramo kao vid destrukcije samog pravila, kao osnovu i opravdanje za razbijanje tog pravila i za kreiranje njegove alternativne varijante.

A kao četvrto, i ne manje važno - smatram da bi Znak Sagite, kao jedini domaći časopis koji objavljuje SF, mogao bolje da iskoristi retke prevodilačke resurse da se posveti stranim žanrovskim piscima i teoretičarima koji su ne samo još živi, nego su i objavili išta žanrovski relevatnog u ovom milenijumu. Takav pristup bi neminovno bio ne samo zanimljiv nego i relevantan, a posredno bi odao i omaž svim dokazano relevantnim žanrovskim pretečama... no dobro, to je već samo moje lično mišljenje i ne očekujem da ima ikakav rezonski impakt na vaš sad već dobro etabiliran pristup SFu.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени Мићо, дакле сада имамо три конкретне ствари:

(прво)   Хвала што сте ми скренули пажњу на причу Дарка Мацана „Тисућита граница“ на стр. 5055-57. Сад сам је прочитао. Да, то је СФ. Али, искрено, ја нисам избегавао да прочитам његову причу зато што је Хрват; није коректно то ми приписати; нисам прочитао ни Србе; настојао сам да хитро и економично избегнем, без икаквог губљења времена, све приче које нису имале никакав сигнал да су СФ. (И тако ћу и убудуће, увек, радити. Немам времена да читам друге жанрове.) Не бих рекао да је екстремно кратка, довољно је рећи: врло кратка. Ако добро видим, то је неки свемирски рат, и разговор са неким свемирским војником који је ванземаљац, али, све је затворено у временску петљу, понавља се исти разговор безброј пута из почетка. Да? Али непотребно велика количина текста се понавља, не могу да верујем да је један тако искусан фан као Дарко Мацан толико погрешио; за тај ефекат, у СФ, довољно је да се само један карактеристични пасус понови, а не цела шлајфна. Осим тога, та кратка сцена разговора са уморним војником (у неком мултиверзуму?) је сама по себи без поенте, без неког јасног циља или смисла. Тако да то јесте једна хрватска СФ прича, али, слаба. Лоша.

(друго)   Чланак о Морис Ренару јесам пропустио да поменем, то јесте моја грешка, настала вероватно на тај начин што сам ја њега у секунди одбацио као ирелевантног; ево исправљам грешку, убацујем допуну:

ПОЧЕТАК  ДОПУНЕ  АБН  ПРИКАЗА  ЗНАКА  САГИТЕ  24:

На стр. 5090, чланак о једном француском писцу из периода отприлике 1910-1930, то је Морис Ренар (презиме које би можда требало изговарати са нагласком на другом слогу, као ре–наар), најстарији фанови можда памте да је код нас код “Народне књиге” 1987. изашао његов Доктор Лерн; и заправо је у децембру те године у “Емитору 56” (уредник је био Радмило Анђелковић; био је то последњи број Емитора те године) изашао на стр. 12, последњој, АБН-ов кратки приказ тог романа, приказ са насловом “Др Лерн је из 1908” са оценом да је то “безнадежно пожутели, очајно застарели роман… још из оних времена кад је у Скопљу шеф државе био турски султан”. АБН-ов приказ се наставља, и завршава, овако: “Млади човек полази у тајанствени дворац у мрачној шуми, дочекује га луди научник који господари дворцем. Запажемо ситне шовинистичке пакости – зли су Енглези, а нарочито Немци. Главни научник је комични Немац у стилу ‘Исфините, коспотине, али сат ћемо фам исфадити мосак’. Да видимо: Херберт Џорџ Велс, Острво др Мороа, 1896. А-ха: дванаест година пре Ренара, ствар је већ била, у основи, написана. И то вероватно боље.
Требало би да неко испита зашто се ова ствар, блиска жил-верновским временима, чита толико лошије него Жил Верн?”

Све у свему, АБН-ов утисак је био, пре тридесет и једне године, и до данас остао, да је тај роман Морис Ренара очајно лоша научна фантастика, писана са суштински потпуно погрешним приступом жанру.
Ако величамо и хвалимо лоше писце, тиме чинимо неправду и штету СФ жанру и добрим СФ писцима.

КРАЈ  ДОПУНЕ.

(треће)    Па, што се тиче Палежанског, погрешио сам утолико што то јесте прича, а не одломак из романа, мада то код њега можда баш и није тако сигурно нити јасно, али, зар Ви сматрате да је он СФ писац? Ја видим на крају СФ елемент, јер се појављују доктори који нешто научно раде, али, та прича о лутању душе после смрти, чини ми се да је фантазија, не СФ. По мени, он у историји српске СФ може бити поменут само у неком од оних поглавља о разним делима која су блиска и сродна, имају неке СФ елементе, али ипак не припадају СФ жанру. Па, нећемо ваљда укључивати у историју српске СФ све што има макар и један једини, непреовлађујући, елемент СФ?

Узгред, постоји књига: 
Деретић, Јован Р, Историја српске књижевности. Београд, Нолит, 1983.

(то је био проф. др Јован Р. Деретић, ово дело је његов magnum opus),
па, ја у тој књизи нисам нашао Палежанског. Али постојао је тај Палежански, и добро је да се помене као неко у чијем стваралаштву је било и елемената СФ.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени    ,

само пар ситница из данашњих новина.

(1)  Изгледа да стварно већ постоји, адаптиран за српски језик, и, стварно употребљив, компјутерски програм за препознавање и записивање изговорених речи, и то у судству, дакле о правној, судској материји. Судија диктира, компјутер записује. А не записничар. То је у данашњој “Политици” на стр. 10:




(2)  Кад кажу, као ево овде, да нешто “није научна фантастика”, а често то кажу, то им ваљда значи: реално је, није из маштања о будућности, није измишљотина… нама само преостаје да се радујемо што се нешто из наше области остварује, или, да се нервирамо што нас гледају као жанр нереалног…  У овом случају, исто у данашњој “Политици” и исто на стр. 10, али у другом чланку, ради се о томе да на основу људске ДНК (енгл. DNA) може, мада не увек, да се реконструише отприлике како је неко изгледао, боја косе, боја очију, па можда донекле и изглед лица, у неким основним цртама:




(3)  У “Блицу”, који је данас (недеља) у много већем формату (странице велике “као чаршав”), па на стр. 8, имате, опет, промо чланак (али не много велики) о том данас концерту Филхармоније, са СФ мотивима.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени    ,

(1)  у медијима су изашле различите процене о броју слушалаца на том концерту Филхармоније, музике из СФ филмова; процене су од десет до тридесет хиљада. То максимално, да је било 30.000 присутних, казала је “Политика” у чланку, преко целе ширине странице, 25. јуна 2018. на, отприлике, двадесетој страници.




(2)   Данас у “Блицу” па у додатку “Поп и култура”, па на стр. 6 тог додатка, чланак, наслов је “Издавачки подухвати Жике Богдановића”, потписује Андреја Станковић, то је претежно биографски чланак, и сасвим похвални приказ садашњег рада Жике Богдановића (који је сад у пензији), али не помиње се да је дао велики допринос српском издаваштву научне фантастике. Али, каже се (у првом ступцу) да је дао уреднички допринос едицијама “Кентаур” и “Поларис”.

На дну првог ступца, и у другом, говори се о једном од нових издања у којима је он дао уреднички допринос, а то је роман из 1922. године, Дејвид Линдзи, Путовање на Арктурус (David Lindsay, A Voyage to Arcturus). (Али, Википедија каже да је прво издање било 1920. године.) У чланку се каже да је то роман “фантастике”, али се избегава да се каже: научне фантастике. Иако јесте СФ, о путовању на једну планету изван Сунчевог система, итд.

(3)  У истом данашњем додатку “Блица”, али на стр. 3, чланак са насловом “И диносаурусе убијају, зар не?”, Иван Карл даје приказ петог филма у серији Јура парк. То је Jurassic Park: Fallen Kingdom (2018). Иван Карл нам јасно даје на знање, да је тај филм у многоме понављање ранијих, у том серијалу; кретање у истом кругу; реприза.

[Ghoul]

У чланку се каже да је то роман “фантастике”, али се избегава да се каже: научне фантастике. Иако јесте СФ, о путовању на једну планету изван Сунчевог система, итд.

sasvim je tačno rečeno da se radi o romanu FANTASTIKE.
netačno je reći da je to SF roman.
najtačnije, ali prekomplikovano i nejasno, bilo bi reći da je to kvazinaučna fantazija - ali navodni SF u tom romanu nije mnogo naučniji od onog u, recimo, horor romanu THE HOUSE ON BORDERLAND w. h. hodgsona.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Хвала на исправци! Изгледа, цењени др Гул, да сте сасвим у праву. Моја грешка! А не би се десила да сам мало боље проверио – и наравно не би се десила да је у чланку била јасно и тачно дефинисана жанровска припадност тог романа.
Велика је то дужност, и велика обавеза издавача али и приказивача, критичара, историчара књижевности, итд. – бити фер, бити коректан, па тачно назначити (кад год је то могуће) ком жанру дело припада. Нажалост многи то не чине!
А замислите тек каква би грешка била, да сам купио ту књигу и прочитао је целу, изгубио и новац али и дане времена, само да бих на крају увидео да сам се “испалио”! Али, на срећу, ја не читам нити ћу читати оно што није јасно маркирано као СФ или не уочим јасне сигнале, неке у које могу имати поверења, да је СФ.