Vesti Srpskog društva za naučnu fantastiku

[Lidija]

Е сад, ако се једно створење са мишићавим телом, много меса и костију, трансформише онако брзо, то је слаба наука,

Slabija nego da humanoidno vanzemaljsko stvorenje (Supermen) leti? 

Oštrooki Endži…   

Elem, stvarno moram da dodam kako me uvek iznova šokira Vaša nemogućnost razlučivanja SFa od sajens fentezija, cenjeni ABN… (I ne samo Vaša, primećujem da sva domaća akademija za koju znam nedvosmisleno preteže na tu stranu, kao da još uvek egzistiraju u sredini prošlog veka, ali to je već problem za sečenje vena, pa bolje da tu više i ne zalazim.  )

Naravno, sad i imamo ovako paradoksalnu situaciju da što je SF plauzibilniji, to Vi u njega manje možete da se ‘uživite’, da tako kažem. Jer novum u Karpenterovom Stvoru je do te mere plauzibilan da je naprosto besmisleno objašnjavati ga ovde u tančine; na kraju krajeva, i na ovoj našoj planeti ogroman procenat života je metamorfan, a kamoli još kad se ta premisa ekstrapolacijom ponudi ksenomorfu… ali džaba.

S druge strane, jedno istinski iracionalno negiranje osnovnih prirodnih zakona (kao što je gravitacija, na primer) Vama bude sasvim prihvatljivo… go figure.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Енџи јесте оштроока, то се вероватно сви познаваоци ове материје слажу,
али, цењена Либеат, Карпентеров Створ није много плаузибилан јер би “прокувао” ако не и експлодирао услед тако брзог кретања билиона молекула кроз крвоток… Организми мењају облик и величину, али, за то им треба време. Мада то зависи од величине, вероватно најбрже иде код најмањих.
Узгред, после Алиена 1 (година 1979), све ситуације наивног људског улажења у очигледни био-хазард су – “проваљене”, прилично; то делује на филмове и ретроактивно; ако се протагонисти филма наивно намештају да их једног-по-једног нападне монструм, наивни су не само они него је донекле наиван и филм.
Алиен 1 је био велика школа тога, у филмској уметности.

Е сад, жанрови:  па, не постоји   science fantasy    жанр, или бар ја не знам да постоји,

а онај ко је за нешто тако (неко питање) у праву, треба да буде упоран, то је у интересу научне истине, а треба да попусти тек кад се суочи са довољно јаким супротним доказима.

[Lidija]

Znate, cenjeni ABN, ovo zaista nije pitanje ispravnog vs. neispravnog, nego je naprosto više pitanje percepcije kao takve. A percepcija ne ovisi toliko o samoj činjeničnoj informaciji, koliko o načinu na koji je ta informacija probavljena, da tako kažem, i ukomponovana u već postojeći mehanizam koji nam percepciju obezbeđuje.

Ali u ovom slučaju, mi bi trebali da uzimamo kao reper upravo žanrovsku percepciju, a ne našu sopstvenu: otud, manje je važno šta mi kao pojedinci smatramo da je plauzibilno, nego je to pitanje šta SF smatra da jeste. A u tom slučaju, fer je da se složimo kako SF kao žanr ima veoma specifičan odnos sa stvarnošću, pa otud o njoj u ogromnoj meri njegova percepcija o njoj i ovisi. A stvarnost, pak, ovisi primarno o našoj današnjici, otud – neka pravila koja su važila sredinom (bilo kog) prošlog veka danas naprosto ne važe: primera radi, naravno da je postojalo doba u kom se pijavičarenje i zasecanje vena pacijentu smatralo vrhuncem medicine, ali u modernoj medicini danas se takvi pristupi uglavnom percipiraju kao izvesni hendikep. Pri tom, niko Vam neće tvrditi da ti pristupi nisu deo istorijata medicine kao takve, no generalno se više ne praktikuju, to iz vrlo konkretnih i argumentovanih razloga.

To manje-više funkcioniše kao adekvatna paralela između SFa i sajens fentezija: ne, sajens fentezi nije žanr, on je samo prizemni, da ne kažem primitivni oblik žanrovskog izraza SFa. Proizvodi se zdušno i dan-danas, naravno, jer ljudi su naprosto isuviše skloni iracionalnostima u svakom domenu svog bitisanja, to jednako od medicine pa do žanra, ali to ne menja činjenicu da se uglavnom lako prepoznaje i dezignira kao takav, pa, ko voli nek izvoli. Problem nastaje jedino onda kad se to i takvo prepoznavanje zagubi, iz ovih ili onih razloga.

Što se Karpenterovog Stvora tiče, postoji nekoliko tačaka u kojima se ne slažem sa Vama: kao prvo, Kartpenter nudi premisu jednoćelijskog entiteta, koje deluje veoma slično zemaljskom virusu: entitet napada ćeliju hosta i od nje pravi sopstvenu kopiju, koja je kasnije sposobna da to isto uradi novoj ćeliji hosta, a pri tom su te izmenjene ćelije i sposobne da sve svoje poduhvate izvode sinhronizovano, recimo kao vanzemaljski pandan kolonija kooperativnih jednoćelijskih organizama. U tom kontekstu, zaista nema tih prepreka koje pominjete, baš kao što ih nema ni pri aktivnosti zemaljskog virusa, a pitanje brzine pri ćelijskoj aktivnosti također postaje nepotrebno, jer moderni SF prihvata da brzina mutacije unutar žive ćelije ovisi uglavnom o preciznosti mutacijske komande i dostupnosti nutrijenta, te se otud van toga i ne limitira. (recimo, ako se osvrnete na moderni korpus žanrovskog bavljenja genetičkim inžinjeringom, pogotovo kad su u pitanju premise ksenomorfnih mutacija koje su van dosega imunoloških reakcija, videćete da se sve mutacije upravo tako tretiraju). Dakle, u tim detaljima Karpenter je bio veoma, veoma plauzibilan, a bogami i napredan, kad se ima u vidu da je tu premisu ponudio pre skoro četiri decenije, a ja do dana današnjega nisam videla sličan koncept koji bi je nadmašio (film Life je pokušao ali ipak nije uspeo, a ostali napori u tom smislu mi maltene nisu vredni ni pomena). Dakle, da, Karpenterova premisa je žanrovski veoma plauzibilna a zamerke koje Vi nudite su, po meni, uglavnom rezultat nepreciznog gledanja filma.

S druge strane, za Vaše opravdavanje ignorisanja jednog tako bazičnog kamena temeljca stvarnosti kao što je zakon gravitacije, ja naprosto nemam drugog objašnjenja osim pretpostavke da Vi ne razlučujete SF od sajens fentezija, što dalje valjda znači ne razlučujete nauku od pseudo nauke. U kontekstu SFa, naravno da nije nužno naučno dokazati validnost žanrovske premise – to onda ne bi bila književnost, nego naučni tekst – ali jeste nužno ne imati tu premisu naučno (a u ovom slučaju i zdravorazumski) osporenu. A sama ideja da objekat veličine i težine odraslog muškarca može da naprosto izbegne silu zemaljske gravitacije je do te mere apsurdna da je malo ko u stanju njome ozbiljno da se bavi, makar i u svrhe opovrgavanja. 

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

То да нека мишљења застаревају (протицањем година, и векова) а наместо њих долазе нека друга, нова мишљења, модернија, то је, у принципу, тако – али, нека мишљења (ставови, гледишта, итд) и не застаревају. Ех ето рецимо Питагорина теорема, још је на снази, већ вековима.

О неким питањима може да одлучује демократска већина, у смислу да оно што верује већина грађана (некако пребројана, статистички утврђена, итд) то је истина; али, о неким другим питањима не.

Гравитација: та основна способност Супермена, да само подизањем руке полети, без видљиве машинерије, јесте научно “танка”, признајем ја то, али може да прође, може да се провуче, као СФ. Јер, на пример, васиона као целина непрестано вуче свакога од нас, врло великом гравитационом силом (вероватно), али ми то не осећамо, јер нас вуче у свим правцима истовремено и подједнако. Кад бисмо имали штит против гравитације (па још кад би то могло да се усклади са Ајнштајном…) и кад бисмо рецимо укључили тај штит испод себе, одмах би нас повукла на горе (увис) гравитација оног дела васионе који је изнад нас. Дакле полетели бисмо на горе, огромном снагом, а без видљивог погона. Али морало би постојати и неко поље силе да нам очува довољну количину ваздуха, за дисање, итд.

Е сад, цењена Либеат, најважније:     science fantasy    – нисам упознат, шта је то. Ви кажете, није жанр, него… нека подврста научне фантастике? Али рецимо, Конан варварин – сигурно није     science fantasy?    Наравно да није? Можете ли нешто о томе прецизирати, замолио бих.

[Lidija]

Pa, svakako da mišljenja zastarevaju, ali prirodni zakoni ne zastarevaju; recimo da tu zastareva samo naša trenutačna, nepotpuna, falična percepcija istih. Otud nalazim pominjanje Pitagore u ovom kontekstu malo… zbunjujuće.

Što se Konana Simerijanca tiče, naravno da on nije sajens fentezi, on je naprosto čist fentezi, mač-i-magija provicijencije. Priznajem da me malko jeza uhvatila kad ste ga spomenuli u ovom kontekstu, jer slutim zašto ga pominjente i smatram da je upravo to i suština našeg problema danas… 

Što se tiče tog “provlačenja kao SF” kojeg pominjete, vidite, o tome je bespredmetno raspravljati sa pozicije na kojoj se trenutno nalazimo, ja i Vi, ovde.  Ponekad mi se čini da Vi dovodite u pitanje neke žanrovske aksiome bez kojih je prava komunikacija veoma teška, možda čak i nemoguća. Jer izuzetno je teško govoriti o tako vibrantnom i medijski uticajnom žanru kao što je SF sa pozicije ‘prvog kontakta’, da tako kažem, gde svako ponuđeno zapažanje izgleda kao da je potpuno lišeno bilo kakvog uvida u savremena izučavanja žanra. A jedan od primarnih bi tu svakako bio I odavno postignut konsenzus da svetovi što se nude u okviru žanra naučne fantastike nisu futurski u smislu da im je svrha prosto predviđanje tačnog izgleda naše budućnosti, već su pogodbeni u smislu da nipošto ne moraju da postoje, ali bi to svakako mogli.

E sad, za pravilno razumevanje i prihvatanje te definicije svakako mora da postoji nekakav konsenzus otelotvoren u javnoj viziji te mogućnosti (mislim na ono gore podvučeno “mogli"), viziji koju ćemo i Vi i ja ravnopravno da delimo, prosto zato jer je racionalna, a ne naša intimna i visoko subjektivna percepcija stvarnosti. A SF kao žanr tom vizijom dominira u smislu da očekuje od svog konzumenta adekvatan horizont očekivanja u skladu sa žanrovskim racionalom, a ne unošenje naših sopstvenih iracionalnih horizonata. Otud, možda je Vama lično sasvim moguće da čovek u zemaljskog gravitaciji može da leti bez ikakvog pogona, ali SFu to naprosto nije moguće, njemu se bilo kakav otpor gravitaciji mora racionalizovati. I to racionalizovati ne posezanjem u magičnu kesu dedice čarobnjaka iz koje se mogu izvući pseudoracionalizacije tipa “ah, pa on je sa druge planete” ili “ah, pa on je iz budućnosti u kojoj je sve moguće” , nego racionalizovati u skladu sa ekstrapolacijom dosadašnjeg civilizacijskog znanja o lansiranju i poletanju i brzini oslobađanja i tako već tim racionalnim detaljima koji su bazirani na prirodnim zakonima...

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

У основи се ми ту слажемо, само је питање финог подешавања, прецизирања, ту и тамо.

Наравно да будућност није једини терен научне фантастике (има и много других! рецимо, алтернативна историја), али јесте природни главни терен СФ, па, људи кад кажу “научна фантастика” вероватно најпре помисле “ах, то је оно о будућности… роботима, свемиру, ванземаљцима, времеплову, итд…”
и сигурно да, у делима баш о будућности, није једини циљ да се тачно прецизира само једна, заиста највероватнија будућност (него се може гледати у огроман распон разних могућих светова будућности… блиских, и далеких),

а што се тиче питања како полетети насупрот гравитацији,
па, кад би могао да се направи један јако велики штит против Сунчеве гравитације, и њиме да се (током неког периода времена, дакле строго привремено) заклони рецимо Венера, онда би Венера отпловила на неку другу орбиту, удаљенију, па би могла да почне да се хлади. Као први корак у тера-формирању. Али то би нам био лош бизнис, јер би дошло до (вероватно) веома штетне и опасне дестабилизације геологије Земље, могло би се отворити на хиљаде вулкана, и дошло би до дестабилизације астероидног појаса па би на хиљаде астероида могло да нас погоди. Али, кад дође време да се Сунце претвори у црвеног џина и спали све ближе планете, могли бисмо помоћу таквог штита да одвучемо Земљу на много већу даљину, у безбедну, “нову голдилок” зону…

(2)  Вести. Па, ето, “Политикин забавник” бр. 3458, петак 18.05.2018, нема СФ причу, али има хумористичну причу: Јевгениј Замјатин (!), “Привиђење”. Иако је то баш Замјатин, прича нема никакве везе са СФ нити са романом Ми, него, то је скромна хумористична прича о двојици Руса који су се такмичили ко ће више вотке да попије, па, после им се учинило да виде белог слона, па су помислили да је халуцинација, и да их је можда ухватио делиријум тременс, али, није био делиријум тременс.

на стр. 10-13, о кинеском плану за железничку везу Кина-Истанбул, 12.000 км дужине, поднаслов је “збиља научне фантастике”.

на стр. 16-17, добре слике о (незаконитом) народном обичају пентрања на возове споља, да се не би платила карта, у Индији и Бангладешу.

на стр. 20 и 21, кратко али добро о питањима, да ли бисмо могли помоћу радио-изотопа измерити старост малог небеског тела названог Омуамуа (да, кад бисмо га могли сустићи… али, много брзо се удаљава), и, зашто су астронаутски скафандри баш беле боје (да одбијају топлоту Сунца, а и да се боље виде).

на стр. 22-24, о средњовековним веровањима у вампире.

на стр. 44-46 је чланак о хаику поезији, са примерима на српском који су или баш прави хаику, или (неки од њих) само отприлике-хаику (на енглеском: near-haiku). Ово би могло бити интересантно неком појединцу који жели да саставља СФ хаику.

на стр. 64, врло кратак чланак о нагађањима које би било могуће, и вероватно, порекло воде на Земљи, откуд је дошла.

на стр. 67, претпоследњој, сентенције о интернету, али, увек је дата и година, и ви помислите да је то година кад је неко то рекао, али, не, рецимо наводи се година 1940. кад интернет још није постојао; биће да је то година кад се родио онај чији цитат је наведен. Ово помало збуњује. Последњи цитат (Ралф Волдо Емерсон: “Постоје многе ствари о којима би мудар човек могао да пожели да остане необавештен”) није, баш, о интернету.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени    ,

(1)  У “Политици” је јуче, дакле у недељу 20. мај, био на првој страни чланак са насловом “На њивама роботи паори” и сликом  ваљда робот-трактора, без возача. Чланак се наставио на стр. 12, са наднасловом “Пољопривреда будућности”, а идеја је, да Србија треба да се полако припреми за модернизацију па можда чак и роботизацију у пољопривреди, јер би то могло постати важно, једног дана.

(2)  У данашњем “Блицу” (понедељак 21. мај 2018) на стр. 30, Слободан Ивков, интересантан приказ хорор-фантази романа: Хорас Волпол, Отрантски замак (Horace Walpole, The Castle of Otranto, 1764), на српски превела Милена Дасукидис. Издавач “Гавран”, Смедерево, 2017.
Ивков каже да је Волпол имао аристократску титулу „гроф“, што је отприлике добро преведено, али, заправо, имао је титулу “ерл” (енгл. earl) што је једнако титули “каунт” (енгл. count) коју преводимо баш “гроф”.
А ми сад додајемо: тај Волпол (син чувеног политичара Волпола) је умро исте године кад се родила Мери Шели (Мери Годвин Вулстонкрафт Шели, ауторица Франкенштајна).

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

(3)  Заборависмо, био је чланак у “Блицу” јуче, на стр. 13:

сутра, дакле у уторак 22. мај, у центру Београда, у Нушићевој 11 (надомак Теразијског тунела, и, дабоме, Теразија) требало би у 13 ч. да буде свечано отворен Музеј оптичких илузија, на три спрата (!), али, карта је 600 динара (!!), а то је изгледа више намењено за стране туристе. Али, као, за децу до 5 година је џабе, а за породични долазак, двоје родитеља и двоје деце, укупна карта је, наводно, 1500 динара.

[Miodrag Milovanovic]

Samo za ABN-ove oči...
 [ You are not allowed to view attachments ]

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени    ,

код Невидљивог имате интересантан и вредан чланак, мада (ако добро видимо) непотписан, о једној енглеској списатељици из 17. века, Маргарет Кевендиш (Margaret Cavendish):

https://sfpisb.wordpress.com/2018/05/22/jedno-od-prvih-ostvarenja-naucne-fantastike-izalo-je-iz-pera-jedne-vojvotkinje-u-17-veku/

која је 1666. године објавила једну књигу, Блистави свет, са елементима научне фантастике. Постоји и на Википедији чланак о њој:

https://en.wikipedia.org/wiki/Margaret_Cavendish,_Duchess_of_Newcastle-upon-Tyne#The_Description_of_a_New_World,_Called_the_Blazing_World_(1666)

Е сад, у тексту код Невидљивог се каже да је то СФ роман, али, није, то је прото-СФ роман.
Јер, знате, и Лукијан од Самосате је дао прото-СФ дело. Славна је и велика, богата историја светских прото-СФ књижевних дела, па, и Маргарет Кевендиш има своје место ту, дала је свој допринос.

Хм, видите, поједини критичари желе да што више прославе особу о којој пишу; да јој одреде што већу меру славе, већу него што је реално; у СФ студијама, ово често има облик проглашавања да је неко дело СФ, иако је (уистину) ипак само прото-СФ;

за ово су неки критичари и критичарке вођени разним својим разлозима – националним, родним итд. – у смислу, хајде да овај писац из нашег народа буде што славнији; хајде да ова жена, зато што је жена, буде што славнија, да дамо допринос феминизму, и слично.

Разумљива је то жеља, нећемо рећи пристрасност, али, у науци о књижевности не треба да буде прихваћена, јер води ка расулу самог појма СФ жанра.

Не бисмо се изненадили да, на пример, неки грчки патриота прогласи да је Хомерова Одисеја била прво СФ дело. Али не бисмо ни прихватили да је то тачно.

Дакле, ми поздрављамо тај текст код Невидљивог данас, уз малу корекцију, да је то дело, Блистави свет, ипак прото-СФ, као и рецимо Свифтова Гуливерова путовања (нарочито оно поглавље о летећем острву Лапути…) и  као много других значајних и корисних дела која су допринела да, ипак, тек 1818. године, са Франкенштајном, настане научна фантастика.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

(2)  Заборависмо, још нешто данас: у “Блицу”, па у уметнутом прилогу “Поп и култура”, па на стр. 7, Иван Карл, под насловом “Осветници свих стрипова, уједините се…” (то је наравно пародија на комунистичку паролу из Титовог доба “Пролетери свих земаља, уједините се”) критикује крос-овер филмове (Бетмен против Супермена…) и нарочито ове масовне, где се разни Марвелови и други јунаци налазе у великом броју заједно; каже да су то “ансамбл филмови” и да су толико непаметни и бесмислени, а нарочито дијалози толико очајно лоши, да му је, после пола сата гледања, мука да остане до краја филма, ма колико да је технички одлично снимљен.

Можемо додати: разумемо тај став, који Иван Карл исказује. Генерално, крос-овери морају бити непаметни, јер насилно спајају инкомпатибилне, дакле неспојиве, имагинарне универзуме, и тривијализују и банализују своје протагонисте. А још ако је цела гомила, рецимо 25 њих…

[Ghoul]

тек 1818. године, са Франкенштајном, настане научна фантастика.

i to delo je tek PROTO-naučna fantastika, a inače po svemu gotski roman, odnosno horor.
kao što sam odavno objasnio u studiji POETIKA HORORA.

[Miodrag Milovanovic]

Šta čovek radi samo da bi pokazao da je horor stariji žanr od naučne fantastike 

[Ghoul]

Šta čovek radi samo da bi pokazao da je horor stariji žanr od naučne fantastike 

doktorira i to pretvori u knjigu od 500 strana - eto šta! 

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Хм, ја ту читам нешто што је, барем за мој начин размишљања, проблематично. Конструкцију “то, односно оно”.
Каже др Гул, “готски роман, односно хорор”.

Мени то звучи као кад бисмо, говорећи о биологији, и то о историји живог света на Земљи, казали “глодари, односно веверице”. Или, рецимо, “водоземци, односно гмизавци”. Или, “хоминиди, односно људи”. Тако нешто. Шири појам, ужи појам, расплинуто. А заиста се догађала постепена еволуција, постепени развој, то, признати се мора, јесте тако, то знамо.

Ја као доказани буквалиста, морао бих да питам цењеног аутора веома респектабилне Поетике хорора (Нови Сад, издавач “Орфелин”, 2014) да се изјасни категорично, и буквално:

да ли готик ЈЕСТЕ, или НИЈЕ хорор.

У својој Поетици хорора, он каже (стр. 34) да се појам “готски роман” односи само на романе (наравно! кажемо ми!) док је појам “готик” шири јер обухвата сва готичка дела која се “испољавају у форми романа, новеле, или приче”,

па, добро, кажемо ми, то јесте питање прозних форми, дужих и краћих; роман је дужа прозна форма, а приче су краћа прозна форма; то је дакле у реду, очигледна је истина да готичка проза постоји и у дужим, и у краћим;

али, али, затим др Гул каже, прилично флуидно, да је готик “прва фаза у настанку хорора” (стр. 37),

а онда, каже, знатно мање јасно, да “готска романса (готик) и данашњи хорор нису два различита жанра, већ један исти жанр у два различита стадијума развитка, са два устаљена термина за исти појам” (стр. 38).

Један исти жанр? је ли то тако?

А како се он зове?

(То пита упорни буквалиста.)

Ако постоји хорор жанр, онда свакако мора постојати једно дело које јесте у том жанру, а хронолошки је прво. Чисто хронолошки, временски. Па, баш, буквално, прво.

Без пет страница објашњавања да је то била једна постепена еволуција, градација, трансформација, прерастање готика у хорор, итд,

не, него,

баш дибидус буквално:

које је било ПРВО ПРОЗНО ДЕЛО ХОРОР ЖАНРА, молим наведите аутора, наслов, и годину, а ако можете и одредницу прозне форме – да ли је то била прича, или роман.

Без икаквих извлакоца, нијансирања, релативизовања. Него, једноставно, буквално и категорично.

Да видимо. Брајан Олдис (Brian Aldiss) је рекао, и у праву је, да је прво дело у историји научне фантастике ово: Мери Шели, роман Франкенштајн, 1818.

Које је прво дело у историји хорора?

На основу тога ћемо лако установити (упоређењем датума) који жанр је старији.

Дакле молимо др Гула да помогне, као најпозванији, у српској науци о књижевности, експерт за теорију хорора, око једноставног и јасног, тачног одговора на ово питање.