Цењени ,
нисмо заборавили трибину која је била у среду; извештај о томе биће касније.
А данас у новинама (сутра нећете моћи да их купите), имате следеће:
(1) У “Данасу”, на стр. XII уметнутог прилога из културе, уметности и друштвених тема “Недеља“, имате интервју, говори астрофизичар др Милан М. Ћирковић, потписује новинарка Анђелка Цвијић; наднаслов “О пошасти псеудонауке”, наслов је “Опасна делатност која кошта људе живота”, Ћирковић се залаже за популаризацију науке, али исправну и истиниту, а против нестручних и неистинитих прича о науци. Оштро критикује анти-Дарвин-исте и анти-вакцинаше.
Пред крај другог ступца, Ћирковић даје једну заиста одличну мисао: сви знамо да, ако неко хоће да буде спортски новинар, мора годинама да прати, и одлично да познаје, барем неке спортове, оне о којима претендује да извештава; па, ваљда такав ступањ спремности и усмереног знања треба захтевати и од оних који намеравају да извештавају о неким областима науке!
Знамо да је научни журнализам важан део укупног рада на популаризацији науке у модерном људском друштву.
(2) У данашњој “Политици”,
погрешно је изашло,
на страници “Идуће недеље у Београду”, да ће у понедељак 9. април у 19 ч бити у Дому омладине трибина о Урсулином роману Стално се враћајући кући. Неће бити тада!!! него две недеље касније, у понедељак 23. април. Грешка је настала тако што је првобитно било замишљено за девети, а онда (због празника) одложено за 23-ћи.
Ето… ко ради тај и гроши…
(3) Такође у “Политици”, али на стр. 9 културног прилога, чланак, потписује Милица Момчиловић (средње слово не знамо…) потпредседница Светске федерације научних новинара, наслов је “Одисеја у свемиру 50 година касније”. Заиста, прошло је невероватних пола века ( ! ! ! ) од кад је снимљен филм 2001, одисеја у свемиру, а он је и данас веома познат, цењен, и значајан, а у понечему и непревазиђен.
А прошло је и 49 година од спуштања човека на Месец. Идуће године, биће и та 50-годишњица!
У чланку се говори углавном о Јупитеру, са становишта астрономије, и о истраживањима усмереним ка тој планети, са посебним нагласком на количину радијације (поприлично опасну) коју би претрпео астронаут кад би остао, слабо заштићен, годину дана у близини Јупитера. Наравно, добра заштита подразумева да би свемирски брод морао бити обложен дебелим и тешким слојевима оклопа, вероватно оловног и челичног, противу радијације, а то значи тежину (па и количину горива…) далеко већу него што је засад, при данашњим ценама лансирања, реално финансијски могуће.
(4) И такође у “Политици” у том културном прилогу, али на стр. 5, Љубица Арсић, у чланку “Наш празнични биоскоп”, говори о начину како се празници, а нарочито Ускрс, појављују у филмовима. У последњој реченици чланка помиње се СФ филм Сталкер, у коме се, наводно, у једном кадру види православна икона у космичкој станици. Али некако нисмо сигурни да ли се то није мислило на филм Соларис.
Узгред, руски космонаут Сергеј Рижиков стварно је једном приликом однео једну икону на Међународну орбиталну станицу.
(5) И у том истом културном прилогу, али на стр. 7, Павле Зелић пише о комичном стрипу Гаша (на француском: Gaston) а у претпоследњем пасусу помиње и неке личности или едиције у вези са СФ, на пример, Зорана М. Стефановића Расткомена.
(6) “Политикин забавник” бр. 3452, петак 06.04.2018, нема СФ причу.
На стр. 21, слика четири најјаче ракете за свемир, међу њима и руска Н1 за коју нисмо ни знали, а која је лансирана четири пута и сва четири пута се завршило катастрофом.
А на стр. 67, претпоследњој, СФ карикатура: велика канцеларија, са пуно радних места, и на свим тим радним местима су роботи, жути, човеколики, а само један човек је ту, али он је хигијеничар, он чисти подове, са кофом и зогером. Нацртано је помало старомодно. Осим тога, он није у радној одећи, него у некој чиновничкој одећи, која није адекватна за тај посао. Али мисао је јасна.
