Vesti Srpskog društva za naučnu fantastiku

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Хвала на линку, Славо.

(1)  Невидљиви је надмашио самог себе и известио, у Погледу из свемирског брода, ових дана, о читавом низу догађаја, од којих би неки могли бити интересантни за вас који пратите овај форум. На пример о књижевним окупљањима због Урсуле.

Баш добро и опширно је известио о садржини дискусије у “Комарчићу” о филмовима прошле године. То можете прочитати на:

https://sfpisb.wordpress.com/2018/02/05/tribina-drutva-ljubitelja-fantastike-lk-filmska-retrospektiva-2017/

Додали бисмо понешто. На пример, у тој дискусији прекјуче, одзвонила је као добро формулисана изјава једне учеснице: “Мени је 2017. била медиокритетска година”. И заиста, није било онако одличних СФ филмова као што су били, у 2016. години, Arrival и Passengers.

Заправо, дискусија је била у првих петнаестак минута скоро искључиво о социологији и политичким и друштвеним темама, у духу политичке коректности, тако да су се неки слушаоци почели питати да ли је вече уопште о фантастици; то вам је сада, на Западу али и код нас, дух времена. Али око 19.30 прешло се ипак, некако, на СФ.

Једна замерка од старог професора, која важи и за многе раније састанке ЛК: свих петоро учесника говорили су (са микрофоном, или без) углавном брзо и немарно, колоквијално, као у неком обичном разговору пријатеља који добро познају своју тему. Журили су да што пре, и сасвим спонтано, кажу што више. Нико се није потрудио да реченице изговара мало спорије, прецизније, професорски, комплетним и јасним изговором. То је питање дикције. На јавном скупу треба говорити тако да сви јасно и разговетно чују све, и да сви присутни имају и времена да све схвате и прате. Дикција! Прилично занемарена вештина. Барем је то утисак АБН-а.

Водитељ Милош Цветковић (први с лева) је на почетку представио све учеснике али тако брзо да је њихова имена било немогуће записати! (Ако је неко, можда мало старији, покушавао да хвата белешке…) А и без средњег слова. У овим временима сада, важност средњег слова се углавном занемарује.

(2)  Код Невидљивог је још нарочито истакнут извештај о једној од промоција Е баш вам хвала:

https://sfpisb.wordpress.com/2018/02/06/marko-vidojkovic-a-ta-bi-bilo-da-se-jugoslavija-nije-raspala/

(3)  а врло значајно и неочекивано је откриће да је 1937. године, једна жена, Кетрин Бурдекин, објавила вероватно-СФ роман Ноћ кукастог крста (Katharine Burdekin, Swastika Night, 1937) у коме приказује свет какав би могао бити после 700 година владавине нациста након што Хитлер освоји свет. О овоме Невидљиви извештава баш обимно, на:

https://sfpisb.wordpress.com/2018/02/07/roman-koji-je-zamislio-kako-bi-izgledala-nacisticka-buducnost-pre-nego-to-je-drugi-svetski-rat-i-poceo/

а имате о томе и на Википедији:

https://en.wikipedia.org/wiki/Swastika_Night


(4)  Заборависмо, у “Политици” је у понедељак 5. фебруара 2018. био на стр. 11 и чланак о открићу још једног простог броја, који се састоји (и то је оно што је фасцинантно, код тих такозваних простих бројева, prime numbers) од милиона цифара, а ипак је прост број.

(5)  Прекјуче, 6. фебруара 2018, у “Данасу” на стр. 11 био је чланак о Маргарет Хамилтон, компјутеристкињи која је својим добрим радом допринела да се Аполо 11 извуче из једне критичне ситуације и успешно спусти на Месец, за шта је после скоро пола века, 2016, добила медаљу од америчког председника Обаме. Наиме њен програм је био подешен тако да компјутер, кад примети да је преоптерећен, сам одабере (и настави да ради) оно што је приоритетно, а растерети се (опет: сам) од мање важних задужења. Изгледа да је то и пресудило да прво људско слетање на Месец успе.

(6)  Ово сад лансирање једног аутомобила у свемир (!!!!!), које је јуче поменула Слава, толико је надреално, да остајемо стварно без текста. Зар је могуће да је овај Маск то стварно урадио? То је фантастичан дан за СФ, али, практично не можемо да реагујемо, толико је фантастично. Новинари касне, не верују, устручавају се да коментаришу, заправо врло слабо прате ту сензацију. Наводно ће тај црвени “Тесла” ауто (је ли то?) промашити Марс, али има неку минималну шансу да се стропошта на планетоид Седну? кроз колико месеци? Е па стварно… невероватно…   

Ево тек данас, четвртак 8. фебруар 2018, у “Данасу” на стр. 21, велики чланак, потписује Д. Ј. (тако, само иницијалима), наслов је “Аутомобил на путу ка Марсу”, што је већ застарело, јер сад знамо да ће поприлично промашити Марс; ту је слика са лансирања ракете, које је било пре два дана; наднаслов је укриво спојен, “Подухват Илона Маска, који је у себи спојио лудост и генијалност” тако да читалац не може знати да ли се то “који” односи на Маска или на подухват. Нема најновијих информација о путањи, достигнутој удаљености, колико је орбита начињено око Земље, да ли је ауто сада већ прошао даље од орбите Месеца, да ли има иоле наде да тресне барем на Седну и остане на њој заувек, да ли има шансе да пошаље слике оданде, да ли се сада већ прегрева јер је изложен Сунцу, итд.

(6)  У “Политици” је у току фељтон о југословенској сликарској групи “Медиала” која је била славна по својим делима фантазије (надреалистичке слике, визионарске…) и ту је било (јавили смо вам то, још 24. јануара) неколико њихових монументалних слика, као што је Милован Видак, “Пред почетак великог суђења” (ту би могло да се мисли на космички Страшни суд),

једина жена међу оснивачима групе била је Оља Ивањицки (1931-2009), а уједно она је са својим сликама астронаута била вероватно и најближа научној фантастици,

а ево данас је ту и величанствена песма Васка Попе (1922-1991) са насловом “Оља Ивањицки”, са петнаест дивних стихова који баш инсистирају на њеној и фантазијској, али и космопловној оријентацији. Због копирајта, цитирамо само мали сео, само два стиха, који у песми и нису један иза другог:

Самовољница једна

Сетна једна словенска звезда

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Ух, заборависмо, слике из “Лазе” од понедељка; ево прве:





ево друге…






а ту је и трећа слика:



уупс… словна грошка. Оно малочас о Ољи Ивањицки… цитирали смо само мали део, део, са словом “д”.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

додајмо, данас:

(7)  Српски СФ филм Успон Едерлези је, на ФЕСТ-у, изгледа у категорији “главни програм ван конкуренције”, шта год то значило. Ево како је сумиран у програму ФЕСТ-а:

[angel011]

Evo nas i na B92: https://www.b92.net/kultura/vesti.php?yyyy=2018&mm=02&dd=08&nav_category=1864&nav_id=1356497

[Slava]

Poštovani ABN,
taj Mask očito ispunjava svoje dečačke snove. A izgleda da je prof. Z. Živković u pravu kada kaže da mi danas živimo naučnu fantastiku. Tesla je, sudeći prema informacijama koje se mogu naći na Internetu, napustio Zemljinu orbitu i uputio se ka asteroidnom pojasu između Marsa i Jupitera. Verovatno će da tresne o neki asteroid.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Хвала за линк и информације. Додао бих, астероиди су, у астероидном појасу, веома разређени, уопште није као у многим СФ илустрацијама где се у истој слици види и по неколико њих; растојања од једног до другог су огромна.

(1)  Најзад смо пронашли један колико-толико садржајан и ажуран и чланак о овом лансирању аутомобила (модел звани Тесла роудстер) у свемир. Чланак је, додуше, збрда-здола набацан, ту ни говора нема о неком сређеном излагању, али, ипак, веома је користан, јер даје (најзад!) одговоре на нека најосновнија питања:

http://www.dailymail.co.uk/sciencetech/article-5370137/Elon-Musks-Roadster-officially-celestial-object.html

Поента: НАСА је службено потврдила да је тај аутомобил сада заиста у космосу и да се сад сматра и води као једно мало небеско тело у оквирима Сунчевог система, где ће и остати.

У орбити око Земље је остао око 6 сати, онда је поново укључио ракетне моторе и достигао другу свемирску брзину, око 11 км у секунди, и сад се креће једном елиптичном орбитом око Сунца, која ће га доводити повремено близу орбите Марса, али, такође, понекад и близу астероидног појаса, и тако опет па опет, много, много пута, али неће погодити ни Марс а ни Седну. Требало би да први пут пролети близу Марса кроз једно 6 месеци. На овој орбити ће остати (претпоставка је) можда око милијарду година. Батерије његове камере су се после само око 12 сати истрошиле, и више никаквог контакта неће бити, “брод” се више никада неће “јавити”, тако да ће бити практично немогуће уопште га и наћи, па никада нећемо знати тачно где је, нити у каквом је стању, нити ћемо га икада више уопште и видети. Услед топлоте Сунца, гуме ће током векова сасвим пропасти, а и каросерија од угљеничних влакана, тако да ће у року од само неколико хиљада година ауто бити прилично руиниран, али метални делови (алуминијумски, и други) ће вероватно остати мање-више исти током свих тих милијарду година. У аутомобилу је електронска меморија у којој је (снимљен, ваљда као текст-документ?) и један СФ роман Исака Асимова, трилогија заправо, и то, Задужбина (Foundation). Ето тaко се нашло и месташце за научну фантастику. Не за хорор и не за фантази. Ту су, али урезана у једну металну плочу, и имена преко 6.000 запослених у Масковој компанији “Спејс икс” (Space X) која је ово постигла.
Иначе код првог испробавања нових ракета (као што је ово било), обичај је да се у васиону понесе само блок бетона, или већ тако неки терет без везе, само да би се дакле испробало да ли ће ракета уопште функционисати, али ето Маск је одлучио да не пошаље бетонски блок, него један прави, баш, комплетан, аутомобил. Остаје нам да жалимо што Маск није боље припремио и опремио тај, хм, необични товар, па да останемо барем првих педесетак година у контакту са “бродом”, да добијамо слике, а надасве – да се барем суновратио на Марс, па, послао слике док пада, па да знамо тачно где је пао… било би то много боље, бескрајно интересантније, али, ето, неће се тај други део подухвата остварити, а реално, како је било “офрље” и “мани га”, планирано, још је добро и успело.

Иначе сад се појављује једно сведочење компетентне особе да је Маск нудио НАСА-и, и ратном ваздухопловству, да понесе овом приликом неки паметнији товар, и то за џаб-џабе, али, они напросто нису прихватили понуду; ваљда нису имали спремно ништа што би било од користи, а толико јефтино да ако ракета падне, штета буде занемарљива. Ту се наслућују контуре државне бирократске спорости. Па, ваљда би сваки студент (или студенткиња) физике знао да скрпи, да скицира, план за нешто тешко, рецимо до једне тоне, а јефтино, а ипак на неки начин корисно за науку… али, можда напросто индустрија навикнута на државне паре није хтела да припреми ништа такво, јер би се онда “провалило” да опрема за свемир уопште не мора да буде тако огромно скупа као што је сада.

(2)   Јуче је била слаба епизода Досијеа икс. Али учинило нам се да смо на крају, у изводној шпици, на тренутак видели да се један од глумаца зове Јован Ненадић (Jovan Nenadic).

У епизоди (то је шеста, у овој, једанаестој сезони), испада да је њихов некадашњи шеф, Волтер Скинер, био пре једно пола века учесник рата у Вијетнаму, а један његов тадашњи друг је полудео јер је на њему држава обављала експерименте са отровима у циљу контроле ума и политичких уверења грађана; па, сада, тај Скинеров другар (или, пре ће бити, његов син?), луд, намешта смртоносне типичне Вијет-конг клопке у некој тамо шуми код свог имања (у Америци) итд. Неуверљиво, лоше. Али, та врста сумње у америчку федералну владу, па баш и у ФБИ, одувек је била интегрални део Досијеа икс.

Могуће је да је Ненадић играо тог сина.

(3)  А данас у “Блицу” на стр. 25, наш глумац Стефан Капичић каже да је поносан што ће играти и у наставку СФ филма Deadpool, где је његов лик Колос. Дакле он игра Колоса, у Дедпулу.

То би дакле били наши глумци у светској СФ. Не видим зашто не позовемо некога од њих на Беокон.

(4)  Данас у “Политици” на стр. негде-око-двадесете, у наставку фељтона о сликарској групи “Медиала”, још две песме Васка Попе, о сликарима, једна са насловом “Милић од Мачве”, са 18 стихова, цитирамо део:

Отиснуо се на тој планети
Низ Кумову сламу

Повео је са собом на пут
Љубавницу своју огњену Србију
Спасену из пламена доњег света

а друга Попина песма данас је са насловом “Милован Видак”, али ту има знатно мање СФ елемената. Ту су данас и три Медиалине уметничке слике, од којих су две опет врло велике и добро репродуковане,

једна је: Милован Видак, “Распеће”, уље на платну, са опет оном величанственом центрираном перспективом унутрашњости огромне зграде која је једном страном отворена према планинским видицима и према небу, и,

Милић Станковић (Милић од Мачве), “Договор великана пред свечану пропаст света”, уље на платну.

(4)  Нешто за хорористе:  у данашњој Политикиној ТВ ревији, која је уметнута у “Политику”, па на стр. 10 и 11, имате опширан биографски чланак о писцу Стивену Кингу, потписује М. Билић. (Али стр. 11 је углавном попуњена сликама, а стр. 10 је скоро цела текст.) Помиње се чињеница да Кинг сада већ има пуних 70 година. (Рођен је 1947.)

Обичај је његових издавача, да Кингова слика буде удешена да он изгледа некако опасно и претеће, да би читаоци веровали да је његов хорор заиста хороричан… Нешто слично је и овде.

(5)  Заборависмо јуче нешто. Дакле јуче у “Блицу” је била ова информација, да ће ускоро уз њихову публикацију “Блиц жена” (то је ваљда нешто за читатељке…) бити приложено, или ће можда на киоску моћи засебно да се купује, ово:



дакле три романа Жил Верна, вероватно штампана у новинској, изузетно јефтиној, штампарији. Није ни лоше, СФ роман за тако мало пара.

[Slava]

Mask sigurno voli da čita naučnu fantastiku čim je poslao u svemir romane Isaka Asimova. Pa taj Mask je zaista neverovatan čovek!
Tesla I raketa Soko bi mogli nadahnuti neke naše guslare da ispevaju neku podužu sf epsku pesmu o sokolu i Tesli u desetercu. Samo bojim se da bi ta pesma lako mogla da zglajza u neki bedni nacionalizam.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењена Славо, ја не знам да постоји иједан српски, или било чији, десетерац (песма за читање, те врсте; та поезија) који би био научна фантастика. Ни пародија, а камоли озбиљан.
Није баш лако, данас, ни писати десетерац. Мајк Драсков (Милан Драшковић) је написао чак и СФ (или барем делимично СФ) сонетни венац, баш буквално, озбиљан, прави сонетни венац, али, колико је мени познато, десетерац – не.

Можда би могао неко други. Неки појединац.

Хмм...
Да видимо.
Наслов.

„Почетак буне Луне“...?

“Скафандер болани Дојчина”…?

(1)  “Политикин забавник” бр. 3444, петак 09.02.2018,  нема СФ причу, али има на стр. 58-59 фантазијску хумористично-бајковиту причу о првом лету човека у космос: Вуле Журић (веома познат у књижевним круговима у Београду), наслов “Гагарин и Гаринча“. (То су два унеколико слична имена, то се римује, ту има алитерације...)

Прича иде овако. Полетео Гагарин, али изгубио планету Земљу, међутим нашао фудбалску лопту, коју пика један чувени латино фудбалер, један који је имао надимак Гаринча, па, они разговарају, итд. И онда се не зна јел’ Земља лопта, ил’ је лопта Земља… ал’ није ни важно, свеједно је… Ово би се могло схватити и као постмодерна пародија на СФ али и на стварна путовања у свемир.

На стр. 52-53, о роботском изгледу и стилу немачке музичке групе “Крафтверк” око 1970. године. Чланак, потписује Давид Вартабедијан, који у ПЗАБ већ годинама води ту рубрику о музици. Закључује он: “Роботи нападају, мало ко може да се одбрани, није Сара Конор свима мајка, али Kraftwerk јесу очеви многобројних музичара!”
Е сад познаваоци оног првог филма у серији Терминатор (која је, узгред, претерала са наставцима, додатним серијама… разгранала се у бесмисао) знаће ко је Сара Конор.

(2)  Данас у “Данасу” на последњој, 24. страници, Басара даје сугестију која отприлике значи да би Утопија могла да се зове и овако: Земља Опуштенција.

(3)  Исто у “Данасу” али у викенд-прилогу “Недеља” па на стр. (римски број) X, један професор германистике, у врло студиозној књизи

Душан Глишовић, Иво Андрић, историја и политика, Београд, Службени гласник, година вероватно 2017. или 2018,

 о политичким аспектима биографије Иве Андрића, каже да је Андрић био једини човек (то би значило: једини на свету, једини икада) који се руковао и са Гаврилом Принципом, и са Адолфом Хитлером. То је заиста врло необично, и могло би послужити некоме као искра за настанак неке приче или романа о алтернативној историји…

Не смемо мислити да је Андрић био политички наиван, он је пре рата, у Краљевини Југославији, био вршилац дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова (!). Био је и заменик министра иностраних послова у влади Милана Стојадиновића, а уочи рата постао је амбасадор у Берлину и предао акредитиве лично Адолфу Хитлеру. У пролеће 1941. присуствовао је потписивању Тројног пакта. Био је он итекако искусан политичар, а био је и редовни члан Српске краљевске академије, која је 1947. преименована у Српску академију наука и уметности – САНУ. Он се 1954. учланио у Комунистичку партију. – Ја сам га видео само једном, али га нисам ништа питао, ту шансу сам пропустио.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени    ,
(1)  данас у “Данасу” на стр. 15, која је о култури, музички критичар Зорица Којић, под насловом “Деликатни уздаси васионе”, приказује један концерт Београдске филхармоније, у Коларцу, са називом (концерта) “Ваздух”, али овог пута њене космичке метафоре су донекле у вези са СФ, јер, свиране су између осталог и “Атмосфере” (1961) Ђерђа Лигетија које је режисер Стенли Кјубрик маестрално употребио у филму 2001: одисеја у свемиру.

(2) ... а исто у “Данасу” али на стр. 19, у рубрици “Наука кроз приче”, наш новинар-физичар Слободан Бубњевић (рођен 1978) говори o једној појави у астрономији, која се зове аналема (то је једна као осмица коју Сунце у току годину дана направи на небу ако снимите положај Сунца – чувајући очи! – по једном сваког дана, али тачно у исто време, рецимо у седам сати ујутро…) и узгред даје један податак који вреди знати – о такозваном зимском и летњем рачунању времена.

Које је право? Зимско. Зимско рачунање времена је оно истинито, астрономски тачно, основно, а летње време (које је у неким земљама уведено због неке, као, уштеде, а заправо више штете и забуне направи, него користи…) је “керефека”, није право; летње рачунање времена је оно неистинито.

(3)  У “Политици” на стр. ваљда 21, наставак фељтона о сликарској групи Медиала, па, ту је и једна слика са елементима СФ, из године 1968: сликар је Милован Видак, назив слике је “Кибернетичка пунктура” а приказује неког као човека будућности који око главе има нешто што сугерише електронику, можда очитавање мисли или слично.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени    ,

у Дому омладине Београда (ДОБ) одржана је јуче, у уторак 13. фебруара 2018, трибина, можда у организацији ЛК али не као део редовног програма ЛК, не као in memoriam за Урсулу, и не о научној фантастици, него (као што су учеснице и најавиле, сасвим фер, на самом почетку) као један феминистички и политички осврт на Урсулу и њено дело. Ипак, много пута је поменута и научна фантастика.

Трибина је била у суштини једна од тих ванредно заказаних, прекоредних (којих је било неколико, ових дана, у Србији) поводом Урсулине смрти.

Биле су три учеснице (неко би казао: панелисткиње? да ли је панел исто што и трибина?), а није било неког посебног водитеља. Учеснице су:

професорка др Ивана Дамјановић, доцент на Факултету политичких наука, из области политичких теорија, на нашој слици: прва с лева,

Јелена Н. Јокановић, која је водила дискусију, дакле била је и водитељ, и,

Нађа Духачек, која сарађује са Центром за женске студије.

Учеснице су имале терминолошки проблем, нису знале како да назову оно што је Урсулина серија “Земљоморје” која “јесте фантастика али није научна”, па, сналазиле су се да то некако кажу, а требало је, наравно, да употребе термин фантазија (fantasy) па би све било у реду по том питању.

Била је скоро сасвим пуна сала, мада сад у тој сали, заправо (чини нам се) има приметно мањи број столица него пре. (Али су шире, пространије; али, малобројније.) Време је било драстично ограничено, од 18.00 с тим да се морала ослободити сала до нај-најкасније 19.10 ч. Учеснице су добро искористиле то време, и углавном изнеле све реално најважније поенте о тој (њиховој) теми.

Под строгом феминистичком командом, нисте могли да се јавите за реч кад ви хоћете. Неко је покушао, а Јокановић је оштро рекла:

“НЕ!!! Постоји моменат за питања, и постоји моменат за упадање у реч, а тај моменат није сад, нити икад!”

Wo-ow.

Можда ипак треба то мало толерантније, јер, понекад, понекад, примедба из публике може да буде и правовремена, и паметна; дешава се и то; није баш увек нешто непаметно!

А моменат за питања проглашен је у 19.02 часа, и, било је једно питање,

а онда је АБН добио реч да прочита превод једне врло кратке Урсулине песме из романа Стално се враћајући кући (песма на стр. 81 српског издања; о два гуштера) и потом су учеснице рекле још понеку реченицу и то је било то. Морали смо да изађемо, а маса света је ушла са намером да држи следеће књижевно вече, друго.

Учеснице су говориле углавном о Урсулина два романа који су у јавности виђени као њени најважнији и уједно најполитичкији, а то су, Лева руке таме и Распоседнути (The Dispossessed). То је у Србији др Зоран А. Живковић превео као Човек празних шака али у Хрватској су превели као Распоседнути – то се може погледати на:

http://www.znaksagite.com/knjizara/index.php?id_product=264&controller=product

а, барем по мишљењу АБН, то и јесте, заиста, бољи превод тог наслова. Не споримо преводилачку вештину др Живковића, али… The Dispossessed…  то ипак треба превести Распоседнути. (Не би било добро Разбаштињени, као што су неки у нашем фандому предлагали пре много година.)

Нико није поменуо чињеницу да презиме Ле Гвин треба писати раздвојено а не састављено.

Знатно пре почетка трибине, један господин је обавестио неке присутне особе да су Срби још у дванаестом веку имали Интернет. Доказ је овај стих једне народне песме о Краљевићу Марку: “Море, Марко, ман’ се четовања…”

А чули смо и то да је наводно Урсула некад негде рекла (??), отприлике, овако нешто: “Пропустила сам шансу да будем као Хемингвеј, није ми расла брада, нисам писала онако кратке реченице, и нисам се убила”.

Веома (политички) битно, панелисткиње су признале да је Урсулин феминистички ангажман сада већ у многоме passé, дакле помало застарео, не баш сасвим у моди, јер је феминизам америчке левице сада отишао много даље.

Осим тога, поменуто је, да су неки људи Урсули замерали да је својим животом издала феминистичке идеале: удала се, родила и одгајила троје деце, остала са тим истим једним мужем све до краја живота… Издајница једна… тако је барем виде неки, тамо.

Својеврсни талас препознавања и одобравања прошао је публиком кад се на видео-биму тј. на платну појавио велики плакат са позивом на револуцију:



плакат претежно у комунистичкој црвеној боји, са неколико уздигнутих песница, доле са натписом REVOLUTION  , десно са некаквом црвеном петокраком (али, некако није изгледала сасвим исто као Титова петокрака), а горе са Урсулиним цитатом из Распоседнутих:

You cannot buy the revolution. You cannot make the revolution. You can only be the revolution. It is in your spirit, or it is nowhere.

На захтев публике, слајд-шоу је прекинут, враћена је та слика тј. тај плакат са позивом на револуцију, и остао је до краја.

На факултету у Крагујевцу, АБН је својим студентима (док није отишао у пензију) опширно предавао о Урсули, и студенти су имали чак три засебна, цела, испитна питања само о њој (! – ниједан други СФ писац није имао више од три!), али, предавао је бескрајно друкчије, ни приближно као јучерашње панелисткиње; ни издалека слично.

Добар, опширан приказ ове трибине имате код Невидљивог на сајту “Поглед из свемирског брода”, где често има добрих материјала, то је на:

https://sfpisb.wordpress.com/

а баш сам овај данашњи текст (са баш добром сликом) моћи ћете да нађете и на:

https://sfpisb.wordpress.com/2018/02/13/u-cast-ursule-legvin/

[Lidija]

Знатно пре почетка трибине, један господин је обавестио неке присутне особе да су Срби још у дванаестом веку имали Интернет. Доказ је овај стих једне народне песме о Краљевићу Марку: “Море, Марко, ман’ се четовања…”

А чули смо и то да је наводно Урсула некад негде рекла (??), отприлике, овако нешто: “Пропустила сам шансу да будем као Хемингвеј, није ми расла брада, нисам писала онако кратке реченице, и нисам се убила”.

Vidite, cenjeni ABN, ova dva Vaša pasusa ilustruju maltene suštinu komunikacijskih problema koji nas ok(r)užuju...

Informacija u prvom pasusu je možda bila ponuđen kao šala - kažem možda, jer danas je sve moguće - a informacija iz drugog je svakako puka izmišljotina, no eto, Vi oba ta eksesa tretirate sa istom ozbiljnošću sa kojom tretirate i ostatak Vašeg izveštaja.

I naravno sad, dopuštam da je do svakog ponaosob čitaoca da premeri informaciju koju konzumira (pogotovo preko interneta) - da razdvoji moguće od nemogućeg, apsurd od realnosti,  stvarno od nestvarnog, racionalno od iracionalnog, i sve u tom maniru - ali ipak, ne mislite li da te informacije ipak ne zaslužuju tako decidirano jednak i ravnopravan tretman u samom Vašem izveštaju?

[angel011]

Meni ceo taj izveštaj ne deluje strogo ozbiljno, počev od "možda u organizaciji LK" (a u programu Doma Omladine lepo piše da jeste u organizaciji LK).  Plus kaže "navodno", "otprilike", "ovako nešto". Pretpostavljam da se odnosi na ovo: https://www.brainpickings.org/2014/10/17/ursula-k-le-guin-gender/

"For an example of someone who did Man right, Le Guin points to Hemingway, He with “the beard and the guns and the wives and the little short sentences,” and returns to her own insufficient Manness with a special wink at semicolons and a serious gleam at the significance of how we die:

I don’t have a gun and I don’t have even one wife and my sentences tend to go on and on and on, with all this syntax in them. Ernest Hemingway would have died rather than have syntax. Or semicolons. I use a whole lot of half-assed semicolons; there was one of them just now; that was a semicolon after “semicolons,” and another one after “now.”

And another thing. Ernest Hemingway would have died rather than get old. And he did. He shot himself. A short sentence. Anything rather than a long sentence, a life sentence. Death sentences are short and very, very manly. Life sentences aren’t. They go on and on, all full of syntax and qualifying clauses and confusing references and getting old. And that brings up the real proof of what a mess I have made of being a man: I am not even young. Just about the time they finally started inventing women, I started getting old. And I went right on doing it. Shamelessly. I have allowed myself to get old and haven’t done one single thing about it, with a gun or anything.Ć

[Lidija]

Da, najverovatnije je to, ali tu i leži glavnina problema, u tako besomučnoj interpretaciji onoga šta je zapravo rečeno, do mere u kom mu se menja čitav predznak.
enivej, znam da nema svrhe to potencirati, to je bukvalno borba protiv vetrenjača. 

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

ангел! Фантастични сте! па она је то стварно рекла! само је наша учесница (заборавио сам која од њих три) то пренела сажето, веома концизно – али, суштину је пренела одлично. Сад знамо! ХВАЛА! А хвала и Либеат што је то проблематизовала, указала на ту озбиљно-комичну ствар.

Е сад:

данас у “Политици” па у уметнутом културном додатку, па на стр. 2-3, имате добар и обиман чланак о делима и духовном наслеђу Урсуле К. Ле Гвин, потписује Нађа Бобичић, а чланак се ослања знатним делом на разговоре са две особе, тако да има карактеристике интервјуа са њих двоје.

Те две особе су СФ и фантази писац Илија Љ. Бакић из Вршца,

и млада активисткиња разних Ф и СФ конвенција, које организује често уз помоћ јапанске Сакурабане, Јелена Н. Јокановић:



Чланак је добро написан, мада има нешто фрагментарности и помало можда и понављања; у неким основним цртама је трезвен, истинит, коректан, али само у некој малој мери је оријентисан ка СФ, а углавном је културолошки и идеолошки, па и политички, усмерен. Па ипак је ово веома добар и важан дан за научну фантастику у нашем културном амбијенту!

Један неочекиван и веома драгоцен пробој је постигнут са начином писања Урсулиног презимена. Најзад, најзад раздвојено,

Ле              Гвин,

најзад:



(мада, нажалост, са малим словом “л”, то им је, ето, промакло). Ово је дакле велики, диван дан и за пробој ка исправној транскрипцији тог презимена. Огроман корак напред. Браво, Бобичић, Бакић, Јокановић!

[Slava]

Nedavno je na ovom forumu bilo reči o robotkinji Sofiji. Zapravo nju bi bolje bilo nazvati umbotkinjom (Dragan Živadinov potpuno opravdano predlaže da se reč robot zameni sa umbot). Sofija je nedavno pevala na jednom muzičkom festivalu u Hong  Kongu, a prošle godine se pojavila u spotu kineskog pevača Lihom Vanga. Evo linka za taj spot:

Ovaj spot me je podsetio na švedsku seriju 'Pravi ljudi' u kojoj je jedan od glavnih likova robotkinja Anita napravljena kao kineskinja.
Mene umbotkinja Sofija podseća na Ilaju iz prvog filma 'Zvezdane staze'. Ilaju je inače glumila indijska glumica Persis Kambata: