Александар Б. Недељковић
Универзитет у Крагујевцу, Филолошко-уметнички факултет, Катедра за англистику
КАКО МИСЛИТИ ИСТО ШТО И СВИ ОСТАЛИ: ПРИРУЧНИК ЗА ДОДВОРАВАЊЕ ЧАРШИЈИ
Апстракт: циљ нам је да размотримо шта значи подела на „високу (елитну, озбиљну) књижевност“ и на „жанрове фантастике“ који су наводно „популарна, масовна, забавна, тривијална књижевност, субкултура“. Наше објашњење, до кога долазимо, било би, да неки књижевници искрено верују у такву поделу, али, неки други не, него само рачунају да се тако придруже доминантној парадигми. Размотрићемо и необични појам „књижевна фантастика“ као и шаљиво-озбиљни појам „академитис“ који се недавно појавио.
Кључне речи: висока књижевност или фантастика
„ИМАМ СИМПАТИЈА И ЗА ВАС“. – Дешава се, кад буде књижевно вече, или неки други разговор о књижевности, да неко од учесника крене са својим виђењем поделе књижевности, овако: да се књижевност дели на високу, и, жанровску. Недавно, крајем пролећа године 2016, у Београду, у такозваној Римској дворани код Калемегдана, један наш чувени књижевник ((( фуснота 1: Његово име добро памтимо, али нећемо казати, из разлога поштовања. ))) је то рекао, на вишедневном скупу баш љубитеља фантастике, научне и друге, овим речима (цитирамо приближно, по сећању): „Морамо имати у виду, наравно, пре свега високу књижевност, али ја имам пуно наклоности и симпатије и према вама у жанровима фантастике“.
Хвала му.
Та његова реченица је наша тема, јер, заслужује помнију анализу.
Постоји, дакле, висока књижевност.
Али он има симпатије и према нама. У жанровима фантастике.
Тиме нас је он, у суштини, обавестио да су жанрови фантастике ниска књижевност. Дало би се претпоставити да је са тим циљем и дошао на наш вишедневни скуп.
Касније је један студент драматургије, који је присуствовао том скупу, Михајло М. Витезовић, поменуо да је била збуњујућа изјава о подели књижевности на озбиљну и жанровску, јер онда је и Хомерова Одисеја, која је препуна фантастичних елемената, безвредна књижевност.
ВИСОКА КЊИЖЕВНОСТ. – Термин „висока књижевност“, тако употребљен, није од јуче. Поједини добронамерни посматрачи приметили су још пре знатног броја година да се тај термин користи да се омаловаже и одбаце (оправдано, или не) поједини жанрови. Тако, на пример, критичар Васа Павковић је још 2005. године указао на овај проблем:
почетак цитата:
Много што шта у српској књижевности није на правом месту, па тако не чуди ни што је место тзв. жанровске литерартуре сасвим недефинисано. Довољно је упутити поглед према суседној хрватској белетристици па се сетити колико су, с правом, цењени један Горан Трибусон или Павао Павличић. Потоњи је још у време постојања Југославије, за један од својих слабијих кримића, „Вечерњи акт“, добио и НИН-ову награду, док су у српској књижевности писци који пишу „из жанра“ по правилу персоне нон грата.
Зашто је то тако?
Зато што и у жанровској области о месту писца и његовог дела у овдашњој јавности најчешће одлучују, бар што се медија тиче, они који су с литературом повезани пупчаном врпцом факултетске каријере, што по правилу подразумева, избегавање не само жанровске књижевности него и било чега другог што искаче или одскаче из, односно од тзв. високе књижевности. (Павковић 2005: II)
крај цитата.
Потом у свом чланку Павковић набраја неке ауторе који, по њему, заслужују пажњу. Али, ако нас сећање добро служи, овај његов покушај пре више од десет година није донео неке велике резултате, ситуација ни данас није боља.
Није у питању само нека провинцијалност Србије, и у Немачкој постоји израз „висока литература“. То они кажу „хох-литератур“, Hochliteratur, а на Интернету је дефинишу као ону која је као таква препозната „у школи, и науци; супротно је тривијална литература“. (види: висока литература)
Наравно, мора се признати истина, да велика већина дела научне фантастике, и књижевне и филмске, јесте веома лошег квалитета, и јесте тривијална; али, и у другим областима је тако. Ово је познато као Стерџенов закон: „Деведесет посто научне фантастике је лоше, али деведесет посто свега је лоше“. ((( фуснота 2: Тако је то формулисао СФ писац Теодор Стерџен (Theodore Sturgeon) негде око 1951. године. Али, нешто слично рекао је још писац Радјард Киплинг, око 1890. године: „Четири петине свачијих радова мора бити лоше, али због оног преосталог, доброг, исплати се трудити се“ (превод наш). )))
Треба увек имати на уму не само лоше и осредње, него и оно што је, у жанровима фантастике, најбоље; не одбацивати in toto целе жанрове.
ОЗБИЉНА КЊИЖЕВНОСТ. – Неки други деле књижевност овако: на озбиљну, и жанровску.
То наравно имплицира да је жанровска неозбиљна.
Најновији пример таквог става налазимо, не на српској, него на енглеској књижевној сцени. Наиме, канадски и британски писац епске фантазије Стивен Ериксон (то му је псеудоним) боравио је у Београду као гост на манифестацији „Беокон“ која је позајмила име од некадашњих београдских годишњих конвенција научне фантастике, али је данас, под окриљем јапанске Сакурабане, углавном конвенција игрица, фантазије и костимирања, косплеја. Том приликом Ериксон је дао и интервју. Нисмо сигурни колико је превод добар и није ли скраћиван (утолико пре што у тексту има и очигледних словних грешака), али, на основу онога што у тексту видимо, стекли смо утисак да се Ериксон помирио с тиме да научна фантастика није озбиљна књижевност – а ипак се понекад бави и њом:
(питање новинара) Да ли је епска фантастика на неки начин савремена бајка?
Ериксон: Нисам сигуран. Ако се књижевност посматра као једно дрво, бајке и фантастика су његово дебло. Корење тог стабла су легенде, фолклор и митологија. Разни жанрови попут озбиљне књижевност (sic), научне фантастике су у суштини гране тог стабла. Многи читаоци тако почну од грана и онда се спуштају ка деблу. Неки се зауставе на средишту дебла које је епска фантастика, а неки наставе дубље да истражују корење свега тога: митове, легенде и бајке. Наравно, у епској фантастици има у елемената (sic) бајки и фолклора, али не може се повући знак једнакости. ( … )
(питање новинара) На чему тренутно радите?
Ериксон: Управо пишем научнофантастични роман. Не бих да залазим у детаље, али мислим да ћу га завршити у фебруару. А онда се опет враћам епској фантастици.
У овој његовој метафоричној слици књижевности као дрвета, озбиљна књижевност је једна грана, и само та је озбиљна, а (морамо закључити) све остале гране, па баш и научна фантастика (коју он изричито помиње) су неозбиљне. Интересантно је да он јасно каже да ће написати један роман у СФ жанру, а онда се вратити епској фантастици, што би значило, вероватно: фантазији мача и врача, хероја на коњу, итд.
ВРЕДНОСТ, ТУЖАН КРАЈ, И ПОРУКА. – Централно питање науке о књижевности, а то је аксиолошко питање, питање у чему се састоји вредност књижевног дела, никада неће бити до краја решено; природне науке ту немају посла, јер немају шта да измере или сниме, а друштвене науке могу само да трагају за неким интерсубјективним консензусом већине компетентних читалаца. Па, чак и ако хрватски колега Владимир Бити посвети у свом Појмовнику сувремене књижевне и културне теорије чак девет целих страница ситног збијеног текста појму „вриједност“, опет ништа није тиме решено. (Бити 2000: 553-562) ((( фуснота 3: Додајмо да Бити уопште нема одредницу „знанствена фантастика“ коју бисмо у једном хрватском лексикону могли очекивати. Нити одредницу фантастика, нити фантазија. Нити научна фантастика. )))
У некој далекој будућности, ако нека веома нетрпељива верска или политичка група освоји свет и, коју стотину година након тога, кад учврсти власт, једноставно спали сву нашу књижевност и уметност, што би итекако могло да се деси, тада ће бити све заувек „решено“.
Међутим постоје људи који су већ сада сасвим сигурни.
Наиме, један наставник српског из једне школе, својевремено, пре тридесетак година, нам је рекао, дефинитивно, у чему се састоји књижевна вредност; дао је формулу јасну, једноставну и коначну, незаборавну. Он је то набројао; вредност књижевног дела чине следећи елементи: „психологија ликова, лепи описи природе, тужан крај, и порука“.
Не, он се није шалио, нимало, он је то рекао сасвим озбиљно.
КВАЛИТЕТ ЧИТАЛАЦА. – Један говорник на поменутом скупу у Римској дворани ((( фуснота 4: И опет, забележили смо име, али нећемо казати. ))) нас је обавестио да просечни жанровски читалац „не изазива себе“ читањем разних дела, из разних епоха и жанрова, и не зна шта је то хетеротопија, него, чита само исто па исто, свој жанр и ништа друго, зато је то мање квалитетан читалац.
Дакле он је дошао да нас обавести да није у питању само лош квалитет наше литературе, жанровске, него и лош квалитет нас, жанровских читалаца.
Наравно постоје читаоци разних ступњева образовања, знања, интелигенције, начитаности, различитог друштвеног и економског положаја, националне, верске и политичке припадности (ако је имају), итд, али, да ли је то неизбежно у вези са жанровима? Или су жанрови ипак донекле и ствар индивидуалног интересовања за ову или ону тематику? Ово је питање које би се могло, у друштвеним наукама, проучавати. Шта читају (и које филмове гледају) најшколованији, најинтелигентнији, најбогатији, или – најпоштенији? Мушкарци, и жене? У СФ фандому, годинама се понављала теза, наводно заснована на неким статистикама, или напросто на спонтаном утиску, да научну фантастику читају углавном одлични ђаци, и, више дечаци, него девојчице.
МИ КАО СОЦИЈАЛНА ПОЈАВА. – У Београду, на Филозофском факултету, на Одељењу за етнологију и антропологију, пре неколико година посвећена је пажња научној фантастици као социјалном феномену. Били смо на једном њиховом научном скупу, који је био назван „Наш свет, други светови; антропологија, научна фантастика и културни идентитети“, 11. децембра 2009. године; програм са апстрактима на српском и паралелно и на енглеском објављен је као мала засебна публикација (Жикић 2009). Наредне године објављен је и зборник са ове корисне и важне конференције (Жикић 2010).
Али морамо схватити: они су антрополози, проучавају нас, припаднике разних фандома фантастике, као социјалну појаву, као примерке или узорке за друштвену анализу. Последњи од учесника на конференцији тог дана, професор Данијел Синани, довео је нас фантастичаре у контекст разних квази-религиозних култова који чекају ванземаљце итд; а објавио је касније и књигу о овоме, са помало ироничним насловом НЛО религије (Синани 2014).
Свака фантастика, па и СФ, несумњиво постоји и као друштвена појава, коју антрополози имају право да проучавају. А у фандому наравно има и доброг, и лошег.
АМБИГУИТЕТ. – На поменутој конференцији фантастике у Римској дворани, чули смо да је за једно своје дело, наводно „препуно амбигуитета“, писац Казуо Ишигуро наводно дао изјаву отприлике у смислу, „плашим се да ово не буде схваћено као научна фантастика…“ па му је јавно одговорила списатељица научне фантастике али и фантазије Урсула Ле Гвин, изгрдила га.
Додали бисмо да термин „амбигуитет“ звучи веома академски, али заправо није особито користан за вредновање СФ књижевности; јер, ако у неком прозном делу на крају не знамо шта се десило, од неколико понуђених могућности, и да ли се уопште ишта десило, него је све магла и нејасноћа, то не мора бити допринос књижевној вредности, поготову не у научној фантастици; ако књижевник вешто ствара нејасноћу, спретно замути воду, то је можда доказ његове личне вештине, али, зашто би то читаоца интересовало. У аксиолошком погледу, амбигуитет је, барем нама, прилично ирелевантан. Али јесте противан суштини СФ жанра, који је сазнајни, когнитивни жанр, фундаментално усмерен ка жељи за знањем. ((( фуснота 5: Суштински основни став љубитеља научне фантастике био би: желим да знам! На енглеском то би било, I want to know! на италијанском, vorrei sapere! )))
ИЛИ ПОПУЛАРНА (СУБКУЛТУРА), ИЛИ УМЕТНИЧКА. – Београдска професорица Тања Поповић и њених петоро сарадника у свом итекако значајном и корисном Речнику књижевних термина дају преглед многих мишљења и ставова, при чему се не опредељују увек за само једно мишљење као најбоље, па, између осталог, у свом интересантном и богатом чланку ФИКЦИЈА (Поповић 2007: 219-220), нуде поделу на „две велике групе: популарну фикцију или забавну књижевност (нпр. научна фантастика, детективски роман)“, то би било једно, а као супротност наводе, не оно што би било логично – непопуларну и досадну, него, „уметничку фикцију (нпр. романи М. Пруста и В. Вулф)“. ((( фуснота 6: Узгред, додајмо да је баш у тој одредници, на тој страници, у првом ступцу сакривен један изузетно важан податак, а то је, колику дужину мора имати прозно дело да би се могло сматрати за роман. Тања Поповић и њени сарадници заслужују сваку похвалу зато што су овај податак, који се иначе у теоријама књижевности јако ретко и тешко налази, унели у свој Речник. То је нама важно. А о питању да ли су Марсел Пруст и Вирџинија Вулф врхунска књижевност али непопуларна и досадна, нећемо се изјашњавати! )))
Ово треба сагледати у контексту њиховог предговора, који је итекако релевантан за нашу тему, а где они кажу: “популарна дела махом се крећу у оквирима жанр литературе, детективских романа и научне фантастике, а главни догађаји одвијају се у субкултури” (ibid, стр. 5).
ВИСОКА (ЕЛИТНА) И НИСКА (ПОПУЛАРНА, МАСОВНА, КИЧ); ГЛАВНИ ТОК, И ГЕТО. – Такође у Речнику књижевних термина проф. Тање Поповић и њених сарадника, али у чланку ПОСТМОДЕРНИЗАМ (ibid, 557-559), поново искрсава подела на две културе, наиме помиње се “однос између високе (елитне) и ниске (популарне) културе” у контексту тврдње да се “у постмодернизму појачава занимање за масовну културу и кич” (ibid, 559). Елитна, то би значило: за оне најшколованије, најинтелигентније, итд.
Слична овоме је, у фандому деценијама помињана, подела на главни ток књижевности (енгл. mainstream) и гето (ghetto) у коме, одбачени од професора и критичара, изопштени, презрени, таворе СФ писци.
ГРАНИЦЕ ИШЧЕЗАВАЈУ. – Поједини добронамерни људи покушавали су да бране жанровску књижевност тако што ће тврдити да границе између жанрова постепено ишчезавају. То је једна стратегија одбране. Тако, на пример, београдски писац, преводилац и издавач (претежно хорориста; имао је и СФ приче) Горан Скробоња дао је у марту 2016. године обиман интервју у листу “Данас”, где је ова тврдња истакнута већ у наслову, дакле као најважнија: “Бришу се границе између жанра и главног тока”. (Скробоња 2016). Али, то, иако је добронамерно, и садржи неке елементе истине, ((( фуснота 7: на пример, постмодернизам је понекад настојао да постане богатији тако што ће преузети поједине слике и мотиве из СФ ))) у основи ипак није тачно; рецимо, најбољи СФ филмови 2016. године (Долазак, енгл Arrival; и, филм Путници, енгл. Passengers) јесу научна фантастика, баш СФ, ту се никакво замућивање њихове жанровске припадности није догодило. Не; границе између жанрова не ишчезавају. Не бришу се, не нестају, нити се замућују.
КЊИЖЕВНА ФАНТАСТИКА. – То је термин који се, током година и деценија, повремено појављује: не често, али упорно, истрајно. Најновији пример је серија годишњих алманаха, које уређује Драгољуб-Дража Р. Игрошанац, а који носе управо тај наслов: Књижевна фантастика. Досад су изашла три, наиме, за годину 2014, 2015. и 2016. То су књиге са причама из разних жанрова фантастике, и са чланцима и интервјуима итд. о тој области. (Игрошанац 2014) Али шта значи тај термин, шта је, заправо, књижевна фантастика? Ово није лако одредити, али је интенција прилично јасна: то би била проза у неком од жанрова фантастике, али тако квалитетно писана, да јој је немогуће урезати жиг кича и шунда, тривијалности. То као да се односи више на изведбу, него на садржину, па је усмерено отприлике ипак мање у корист научне фантастике (која је когнитивни жанр, који постоји углавном ради своје буквалне научне садржине), а више је у корист фантазије, чија основна карактеристика треба да буде лепота, дакле, једна естетска категорија. Појам „књижевна фантастика“ требало би, вероватно, да буде превасходно естетски усмерен, а не садржински. Као пример могли бисмо навести многе врло лепе кратке фантазијске приче српске списатељице Тамаре П. Лујак.
За хорор ту вероватно нема много места, зато што није усмерен на лепоту, него на монструозност и гнусобност, ужас и огавност, и што је ужаснији и грознији, то је „бољи“ унутар својих сопствених критеријума, хорористичких.
Нагађамо да би идеална књижевна фантастика била меланхолична фантазијска прича о принцези која борави млада поред неког дивног чистог језера а године јој пролазе у сањарењу о принцу који ће доћи по њу; али ако ви поставите буквална питања о њеном материјалном и политичком положају, и, на пример, да ли она иде понекад код зубара – па, ви сте онда као писац промашили, пали сте у баналности и конкретности, то вам више није књижевна фантастика. Опет, могуће је да са овим нашим нагађањем нисмо у праву, а у сваком случају приче које Игрошанац, као уредник, јесте објавио у та три алманаха, не уклапају се у ову нашу дефиницију. Морамо закључити да заправо не знамо шта је то књижевна фантастика. (Али знамо да није филмска.)
АКАДЕМИТИС. – Овај нови, сатирични и шаљиви термин пробио се у јавност на тренутак, кроз једну полемику у којој је академик Василије Ђ. Крестић врло оштро критиковао једног учесника на јавној сцени српске политике и културе, редовног професора (поменућемо само иницијале: Р. Љ). Академитис је „опасна болест“, жеља да се по сваку цену уђе у Српску академију наука и уметности; „превелика тежња појединаца да постану чланови САНУ“, каже Василије Крестић. Импликација је, да неки људи покушавају да се учлане иако то својим научним или уметничким доприносом не заслужују. (Крестић 2016)
Да подсетимо, САНУ има највиши могући ступањ независности од сваког српског политичког режима, и врло јак положај и утицај, што је у принципу добро, јер не мора да слуша никакве команде власти нити потпада под корупцију и диктатуру неких друштвених група; то је једина академска институција на државном буџету која, колико знамо, не подлеже никаквој акредитацији; и једина у коју се прима само ако добијете гласове већине чланова тог одељења, дакле није оно као код вашег запослења на неком државном факултету, да ви можете да тужите, мада са слабим изгледима на успех, ако испуњавате све услове конкурса а не приме вас; него, једноставно академици не морају да вас приме; у суштини то се своди на метод који се зове кооптирање, наиме, они који већ седе унутра одлучују, сасвим суверено, кога ће примити, и да ли икога, па зато и могу (ако желе) да примају увек само своје истомишљенике, па и да репродукују, кроз генерације, вековима, исте своје погледе на свет. Као мала али врхунски угледна краљевина. То не мора бити лоше; штавише, може бити веома добро и корисно, и оправдано! Не морају да се сагну и прихвате разне ефемерне, тренутне моде, а нарочито не оне из западног света. Могу да остану вековима отпорни на разне помодне глупости. (Али су поједина одељења, управо она политички и национално најосетљивија, баш сада спала на врло мали број чланова, дакле озбиљно су попустила.)
Неки писци који се надају – а многи се, макар потајно, надају – да једног дана буду примљени у Одељење језика и књижевности, дакле да постану књижевници академици, рачунају да је то малтене и гаранција да ће бити много хваљени а скоро никад критиковани јер се нико неће усудити да им се замери (мада се рецимо Светлана Слапшак усудила казати да је Добрица Ћосић лош писац; Слапшак 2017). У тој нади, они покушавају годинама, деценијама, да до најситнијих детаља моделирају себе тако да буду максимално блиски владајућој парадигми, па ако им се учини да у том циљу треба и да одбаце научну фантастику сасвим – одбациће је, без оклевања. Током знатног броја година, стекли смо утисак да је тај својеврсни, анти-СФ „академитис“, веома реалан. Он постоји. Хвала академику Крестићу, што нам је указао на појаву, коју је он, додуше само у шали, тако назвао. Академитис утиче на национално и књижевно понашање стотина књижевника, који живе у нади, „можда ће узети и мене...“, иако ће стварно бити примљен можда само по један у сваких неколико година. За дописног члана, да би можда касније био промовисан у редовног.
Додајмо да је у тој области још увек присутна огромна сен Добрице Ћосића, који је био доследни антиевропејац, антилиберал, и антизападњак (о томе смо већ писали, и изнели доказе; видети Недељковић 2015, и, Стевановић 2014) а био је годину дана и председник Југославије; па је вероватно да неки људи мисле да ће се лакше учланити ако се изјасне, и на политичкој сцени али и у својим књижевним делима, оштро против Европске Уније и против НАТО пакта; то јесте ефемерна политичка тема, никако не за вечност, али, неки можда мисле да је баш то она права улазница, она која побеђује; а уз то некако природно иде да буду и духовно дистанцирани од научне фантастике, која је у српским утицајним круговима традиционално доживљавана као претежно западни, амерички и капиталистички феномен. Али заправо можда уопште није истина, да таква гледања преовлађују у САНУ! Али неки људи имају утисак да таква гледишта преовлађују тамо, и равнају се по томе.
Ако треба из наводно виших духовних разлога да оспоравају и Дарвинову теорију еволуције, оспораваће је (неки појединци оболели од академитиса), иако добро знају да је тачна, истинита, доказана.
Не знамо да ли је тако у ХАЗУ – Хрватској академији знаности и умјетности. Не располажемо никаквим сазнањима о томе.
Опет, уопште није истина да је већина чланова САНУ против науке, и против Дарвина! Додајмо, Српска православна црква је, у саопштењу за јавност Светог архијерејског сабора од 26. маја 2017, посветила један пасус од 109 речи том питању, и изјаснила се да у ту свађу није ни требало нико да нас увлачи; почетак и крај тог пасуса гласе: „Сабор је размотрио и један излишан и у суштини бесмислен проблем ( … ) али са напоменом да нам читава та распра, без обзира на њихове намере и замисли, уопште није била потребна“.
Узгред, ако се једног дана Србија учлани у ЕУ и у НАТО пакт, тада можемо очекивати један период забуне и пометње, а онда, многа претрчавања на ту страну чаршије.
ДА ЛИ СВАКО КЊИЖЕВНО ДЕЛО ПРИПАДА НЕКОМ ЖАНРУ. – Ако неко чита роман Огњем и мачем Хенрика Сјенкевича, и Толстојев Рат и мир, па Андрићеву На Дрини ћуприју, па Ајванхо Сер Валтера Скота, и роман Џејмса Клавела Шогун, о старом Јапану, дакле историјске романе – зар и то није жанр? Зар историјски романи нису један жанр? Сјенкевич, Толстој, Андрић, Валтер Скот, су наравно жанровски писци. Али, у жанру историјских романа. Могуће је да свако књижевно дело, свих времена и народа, без изузетка, припада неком жанру. Па ипак, кад се каже „жанровски писци“, не мисли се на ове поменуте, нити на Црњанског и његове Сеобе, нити на академика Стевана Јаковљевића и његову Српску трилогију. Из неког разлога, само за неке жанрове се каже да су жанрови.
ХВАТАЊЕ ЗА КАРИЈАТИДЕ. – Ово је интерна шала, позната у науци о књижевности. Наиме да би ваш научни рад (у тој области; Literaturwissenschaft) био значајан, добро је да се односи на неке ауторе који су значајни: несумњиви класици, неоспорни дивови књижевности, дакле истичу се као каријатиде. Тиме сте ослобођени потребе да доказујете да је неки писац или жанр важан, и да је неко одређено дело значајно. То вам је плус. (Али је велико питање да ли ћете ишта ново и свеже имати да кажете о њему, тј. о нечему што је већ много пута проучавано. То је минус.) Али, у СФ жанру има веома мало несумњивих и општепризнатих канонских дела, па зато они који хоће да иду на сигурно, избегавају СФ као тему за неке своје битне (у каријери) радове. Између осталог и зато да не би морали вечито да бране тај жанр од оптужби да је тривијалан! Повремено неко од проучавалаца има нешто аутентично ново и вредно да каже о већ добро проученим дивовима књижевности, можда да начини неку нову, модернију, обухватнију синтезу (знамо за неке заиста вредне такве резултате, одличне), али, то се не догађа често.
Ниједан српски писац није својим СФ делима постао каријатида; академик Борислав Пекић је био близу, али његова три СФ романа, ((( фуснота 8: Беснило (1983), 1999 (1984) и Атлантида (1988) ))) иако су квалитетно и амбициозно писани, пуни културолошких референци итд, нису добри као научна фантастика, немају јак СФ новум; а то и нису његова главна дела.
ЗАКЉУЧАК, ДА ЛИ САРАЂИВАТИ СА ОНИМА КОЈИ НАС ОМАЛОВАЖАВАЈУ. – Ако се запитамо, као Владимир Иљич Лењин, „Шта да се ради?“, одговор би могао да буде следећи.
Неки учесници у књижевном и академском животу искрено верују да је свака фантастика неозбиљна и мање вредна или безвредна, и да се књижевност дели на високу и на жанровску, па кажу часно оно што заиста мисле, то је њихово право уверење.
Али неки други (надајмо се да их није велики број), „мисле“ (тј. јавно кажу) о научној фантастици не оно што стварно мисле, него стриктно оно што ће им бити најкорисније за њихову каријеру. Или што су, напросто, више пута чули да је неко утицајан рекао. Такви су неискрени, и само гледају да позиционирају себе у високу књижевност, а не у ниску; у ону елитну, а не забавну. Да ли је стварно научна фантастика добра или лоша књижевност, то их, пре свега, апсолутно не интересује, а осим тога, и не знају; него их само интересује да постану респектабилни.
Наивно је мислити, да свакога на „арени прозе“ интересује истина. Неко је каријериста, калкулант, осматра који погледи су доминантни у чаршији, на којој страни је владајућа већина, и додворава се њој, да би био признат, добио награде, успео у својим циљевима. Тако то, понекад, бива; “So it goes”, као што гласи чувена напомена, рефрен малтене, у СФ роману Курта Вонегата Кланица 5.
Међутим, ми треба да видимо да ли можемо ипак нешто да постигнемо, неку позитивну сарадњу и са онима који нас гледају са висине.
Јер, и оспораватељ фантастике (без обзира да ли је искрен, или не) можда размишља да ли може имати неку корисну сарадњу и са нама; да ли треба да буде у добрим односима са једном књижевном маргином.
Па, кад он каже нешто као „Постоји висока књижевност, али, постоји и фантастика…“, ми треба да затражимо реч и да поменемо да и код Шекспира постоји фантазија, појављује се дух рецимо, у Хамлету, и три вештице у Макбету, а има много фантастике и у Хомеровој Одисеји, па, зар је Шекспир тривијална књижевност, кич и шунд; зар је Одисеја тривијална… и онда гледамо како он ретерира, како се дистанцира од својих сопствених генерализација. Добар пример биће нам енглески писац из седамнаестог века, по имену Џон Милтон, и његов Изгубљени рај. Или поменете да је у четрнаестом веку писао жанровски писац Данте Алигиери, чија Божанска комедија је препуна фантазије; зар је и он тривијалан? У дечјој књижевности, зар су Гуливерова путовања и Алиса у Земљи чуда тривијална књижевност, лоша, по квалитету нижа од – чега?
Они који одбацују све жанрове фантастике, ипак највероватније неће ударити на Шекспира, јер је превелики за њих; ни на Одисеју, нити на Дантеа, ни Милтона, а ни на Хакслија нити Орвела, јер би испали видно непаметни. – То нам је добра стратегија. Ето, на пример, памтимо, у Београду је својевремено критичар и теоретичар филма Ранко Мунитић умео у дискусији, у правом тренутку, да се позове на Хомерову Одисеју, вероватно да би неким појединцима постало јасно да не могу да омаловаже баш сву фантастику као тривијалну.
Ову игру морамо да настављамо стрпљиво, вековима, без наде да ће ту ишта битно да се промени, али, и без одустајања, или нервирања. И треба стрпљиво да градимо све што најбоље можемо, у књижевности. Знамо за поједине колегинице и колеге у академском простору који су се одлучили да покушају да подаре дигнитет једном жанру на који се често гледа са висине – научној фантастици. Али то је живот подвига, несебичан и храбар, битка без краја, вечити рат без шансе да се оствари нека коначна победа, да се неразумевање икад коначно превлада.
Литература
Бити 2000: Владимир Бити, Појмовник сувремене књижевне и културне теорије. Загреб, Матица хрватска.
висока литература: <https://de.wikipedia.org/wiki/H%C3%B6henkammliteratur>, или (лакше је пронаћи) Hochliteratur
Жикић 2009: Бојан Жикић, уредник, Наш свет, други светови; антропологија, научна фантастика и културни идентитети. (Програм научног скупа одржаног 11. децембра 2009. године на Филозофском факултету Универзитета у Београду, у свечаној сали „Драгослав Срејовић“; садржи само апстракте, али паралелно на срском и на енглеском.) Београд, Филозофски факултет.
Жикић 2010: Бојан Жикић, уредник, Наш свет, други светови; антропологија, научна фантастика и културни идентитети. Београд, Одељење за етнологију и антропологију Филозофског факултета и Српски генеалошки центар.
Игрошанац 2014: Драгољуб Игрошанац, Књижевна фантастика, алманах 2014. Београд, Чаробна књига. (слично и за 2015. и 2016. годину)
Крестић 2016: Василије Крестић, Академитис је једна од опаснијих и неизлечивих болести (писмо читаоца, у рубрици “Реаговања”, поводом текста Р. Љ. “Куси мемоари” од 3. новембра 2016). Београд, дневни лист “Политика”, 7. новембар 2016, стр. приближно 20 (нема пагинације).
Недељковић 2015: Александар Б. Недељковић, Књижевно-вредносне последице немогућности излагања целе историјске истине у српској националној књижевности. Саопштење на међународном научном скупу. Српски језик, књижевност, уметност, зборник радова са IX међународног научног скупа одржаног на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу (24-25. X 2014), књига II, Рат и књижевност. Крагујевац, ФИЛУМ, стр. 105-115
Павковић 2005: Васа Павковић, Од кримића до фантастике. Београд, дневни лист „Вечерње новости“, 5. октобар 2005, прилог „Културни додатак“, стр. II.
Поповић 2007: Тања Поповић, Речник књижевних термина. Сарадници Александар Бошковић, Наташа Марковић, Предраг Мирчетић, Дијана Митровић и Александар Стевић. (Средње слово не знамо ни за кога од њих.) Београд, Логос арт.
Синани 2014: Данијел Синани, НЛО религије. Београд, Филозофски факултет.
Скробоња 2016: Горан Скробоња, Бришу се границе између жанра и главног тока (интервју, разговор водила Амалија Комар). Београд, дневни лист „Данас“, 12. март 2016, уметнути прилог „Недеља“, стр. X (римско десет).
Слапшак 2017: Светлана Слапшак, Част Срба у рату браниле су жене. Београд, дневни лист „Данас“, 19. јануар 2017, стр. 19.
Стевановић 2014: Видосав Стевановић, Зашто сам оживео грофа Дракулу. Интервју водио новинар Бране Карталовић. Београд, дневни лист “Политика”, 6. децембар 2014, Културни додатак, стр. 3.
Summary
Aleksandar B. Nedeljković
How to Think the Same as Everybody Else: a Manual for Servility to the Prevailing Views
Our aim is to consider whether literature should be divided (as we sometimes hear) into “high (elite, serious) literature” and the “genres of the fantastic” which are, supposedly, “popular, entertaining, trivial, literature for the masses, subculture”. We arrive at the conclusion that some literati sincerely believe in this division, while some others merely calculate to join the dominant paradigm, so as to promote their career. We shall also consider the peculiar term “literary fantastic writing”, and a partly-joking, partly-serious term “academitis” (as if it were an illness) which appeared recently.
(биографија)
Александар Б. Недељковић (1950) недавно је отишао у пензију као ванредни професор енглеске књижевности. Већ више од 35 година се бави проучавањем и превођењем научне фантастике. Превео је више од 70 књига углавном СФ, популарне науке, и политичких.
