Vesti Srpskog društva za naučnu fantastiku

[Ghoul]

pa ja stvarno ne znam koji deo moje izjave vama nije jasan:

na PISMU koje se zove ĆIRILICA, skraćenica SF, odnosno СФ, ne znači ništa.
jedino na pismu zvanom LATINICA skraćenica SF ima jasno utvrđeno i svima prepoznatljivo značenje.

ponavljam, od čega je "СФ" skraćenica?
šta vam, na ćirilici, znači "СФ"?
Супер Филмови?
Само Финоћа?
Сарма Фина?

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Да ли Ви то кажете да приликом пребацивања на ћирилицу, мора да се обави и нека врста преводилачке интервенције? Да не буде СФ, него НФ? Је ли то? Само да подсетим, Хрвати, мада можда не сви, пишу ZF, “znan-fan”, znanstvena fantastika.

Па, онда би тако морало бити и у многим другим случајевима, на пример, само на латиници бисмо могли писати NASA  (svemirska agencija) а на ћирилици никако не НАСА, него рецимо ДНВИС – Државно надлештво за ваздухопловство и свемир.

Јер, Ви бисте могли казати, по истој логици, да

na PISMU koje se zove ĆIRILICA, skraćenica NASA  …  ne znači ništa”.

Али тако, напуштајући светске скраћенице, само пресецамо своје духовне везе са светом.

[Slava]

Evo jedne, po mom mišljenju, zaista značajne vesti: U Parizu se tokom prošlog meseca prikazivala opera 'Boemi' Đakoma Pučinija. Ta vest ne bi bila ništa posebno da jedna klasična opera kakva je opera 'Boemi'nije pretvorena u jednu futurističku, naučnofantastičnu operu. Evo jedne numere iz opere:

U kratkom intervjuu pred premijeru režiser Klaus Gut otkriva da mu je za inspiraciju poslužio i roman 'Solaris' Stanislava Lema. Evo linka za taj intervju:

Ono što je Gut odlično povezao je razdoblje belle epoque sa budućim vremenom svemirskih istraživanja.
A evo i linka za tu sf futurističku postavku opere 'Boemi' na Jutjub kanalu Mediči televizije:

Inače ako odete na sajt medici.com možete besplatno pogledati celu operu ukoliko se prijavite preko  profila na Fejsbuku (ukoliko imate profil na fejsu) ili e adrese (ali treba dati i lozinku).


 

[Slava]

Ispravka za sajt medici: medici.tv

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Хвала, Славо! Додуше, опере су исте, али је у позадини космос, астрономске кулисе и реквизити, астронаути на сцени, то је супер.

Е сад, знате кад су питали астронаута (кад се вратио на Земљу), какви су кафићи на Месецу, а он каже: па, добра им је храна... али, немају – атмосферу...

хаа хааа

Тако исто, биће једног дана и опере стварно извођене на Месецу, али само у затвореном простору, дубоко испод површине, да би дворана имала – ех...  атмосферу...

(1)  Данас у “Данасу” на задњој страни, Басара доказује да је и он прочитао оно у празничном “Блицу” (известили смо вас) о теми да ли ће нас вештачка интелигенција надмашити, заменити, па можда и уништити. Басара има свој поглед на то, али ставља наслов “Вештачка неинтелигенција”



и жали се да је пре много година знао, једноставно, напамет, неколико десетина телефонских бројева својих пријатеља, итд, а сад не зна ни један једини, јер се ослања на меморију у свом мобилном телефону, па ако га изгуби, нема више никаквог начина да их се сети.
Али не каже да ће почети да их учи напамет…

(2)  У истом “Данасу” али на стр. 8 имате писмо читаоца по имену Драгутин Ј. Савић који оштро критикује музичку критичарку “Данаса”, Зорицу Којић, тврдећи да се она у својим чланцима служи често веома претераном, грандиозно космичком реториком, а пропушта да укаже (а то би била њена професионална дужност) и на слабости у неким концертима, па и код Иве Погорелића, на пример.

Ми смо одавно приметили да је Којићева давала екстремно огромне похвале неким концертима, и то реториком која је блиска космологији и научној фантастици. На пример,

петак, 12. април 2013, на стр. 19, о једном концерту који је стварно имао и СФ димензију (“Јуријев круг”, мисли се на Гагарина, композиторке Драгане Јовановић), Којићева каже:

“оркестар титра сензибилан, попут правог васионског брода-организма, носећи читав догађај својим живим постројењем звуковља. Густо изаткано енергетско поље…”

(Добро, ово је још и прихватљиво…)

Али, 18. новембар 29013, на стр. 12, њен чланак је под насловом “Сеизмички потреси еона”, е то је стварно мало прејак наслов – земљотреси дрмају милионе година! ,

онда, 20. април 2015, на стр. 14, наслов опет мало прегрејан, “У храму васионе”, а у чланку Којићева каже:

“Попут правих инжењера људских душа, њих двојица за својим надреалним пултом подижу плиме океана које вас полагано засипају златом сунца, кошницама мехурића. Фенесова гитара разноси ваше емоције у прах над каквим космичким хридинама”  итд.

па, онда, 26. септембар 2015, наслов “Електрични космос”,

“налик зрцаљењу дијамантских цаклећих хридина једног недогледног океана-континента   (  …  )   успостављајући са нама везу као представник какве удаљене планете”.

Ми наравно навијамо за лепу и храбру, па и космичку и СФ реторику Зорице Којић, али, ипак, без претеривања и одлетања предалеко; est modus in rebus; а да ли је Иво Погорелић почео лошије да свира и да ли то треба критиковати, па, о томе заиста не знамо ништа, али, у принципу, дакле генерално, све што је лоше (ако јесте лоше…) требало би и критиковати.

(3)  У данашњем “Блицу” на стр. 22-23, читамо опет онај практично исти чланак о концертима Бгд филхармоније са музиком из СФ филмова, информације су скоро исте, само се сад каже (дакле у граматичком прошлом времену) да су одржани.

(4)  На једном другом форуму је београдски доајен СФ (и фантази, и хорор) активности Бобан Кнежевић ових дана дао, на

http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=16171.msg692701#new

једну интересантну и потенцијално итекако значајну теоријску мисао, до које је дошао током полемике са неколико других учесника, а то је, ако смо добро разумели, следеће:

у СФ се доста често, можда чешће него у другим жанровима, догађа ко-ауторство, дакле да два аутора заједнички напишу једно дело.

Каже Бобан:

Kolaboracije su vrlo prisutne u SF-u i vrlo retke u drugim žanrovima.
U SF-u bih mogao da nabrojim bar pedeset kolaboracija vrhunskih pisaca, a u drugim žanrovima jedva da mogu da se setim ijedne.
Zašto?
Možda zbog toga što se traže dva segmenta: naučna potkovanost i literarnost pa je lakše to rešiti u dve osobe nego kroz jednu.
U SF-u imamo uprarivanje vrhunskih autora, Asimov i Silverberg, Zelazni i Dik, Elison i Edvard Brajant, Pol i Klark, pa Pol i Kornblut; Niven i Parnel, James Patrick Kelly i John Kessel...

Запажамо понуђено објашњење! Два сегмента! Научна поткованост, и, литерарност! Оба су наравно важна за књижевни успех СФ дела! О овоме тек треба добро размислити, и можда употребити неке друге термине (а не “поткованост” и “литерарност”) али је јасно шта је ту основна мисао, и свакако јесте значајан теоријски увид.

(5)  Последњи џедаји су прилично понављање епизоде 4, која је прва снимљена: опет зла империја, опет побуњеници који се боре за правду и слободу, много тога је исто, понавља се, млаћење празне сламе.
А кад би онако могло да се залети надсветлосном брзином кроз противника, да га на тај начин располовите, онда би то било битно оружје, постојали би многобројни дронови-самоубице који би само за то служили.

(6)  Сутра наставак Досијеа икс. Беше ли на Фоксу у 22 ч?
Али, не очекујемо много.

[Slava]

Još malo da se vratim na operu 'Boemi' Đakoma Pučinija u režiji nemačkog režisera Klausa Guta. Zar nije srpski književnik Aleksandar Gatalica suprotstavio razdoblje Belle epoque i Prvi svetski rat u jednom od svojih romana? Ali Klaus Gut je otišao dalje i sa jedne strane je postavio Belle epoque kao razdoblje humanosti u kojem je čovek sa njegovim toplim srcem i osećanjima u središtu pažnje, a sa druge strane buduće vreme svemirskih putovanja i dominacije hladne veštačke inteligencije u kojem čovek od krvi i mesa, njegova osećanja možda više neće biti bitna. Klaus ima prilično pesimistički pogled na budućnost i svemirska putovanja koja će sigurno biti rizična i skupa najviše u smislu žrtvovanja ljudskih života. ABN je na tragu Klausa Guta, jer se zalaže za slanje robota, a ne ljudi u takva duga i rizična putovanja, a putovanje na Mars za koje je izvesno da će biti realizovano će sigurno biti takvo. Ono što u Gutovoj postavci 'Boema' provejava tokom celog trajanja opere su mračni organski osećaji teskobe i mučnine. I vrlo je lako setiti se romana 'Mučnina' Žan Pol Sartra. Nema sumnje da je glava Klausa Guta puna raskošnih ideja.
Ja ne gajim tako pesimistički odnos prema budućim svemirskim putovanjima i mislim da u tome glavnu ulogu treba da igra vojska. I danas se životi vojnika gube na ratištima. Zar ne bi bilo bolje da se vojnici pošalju u svemir umesto na ratišta? 

[Slava]

Što se tiče koncerata Ive pogorelića u Beogradu (bila su dva-jedan sa orkestrom i jedan solistički) oni su bili održani povodom nabavke novog koncertnog klavira za veliku salu Kolarca. Solistički koncert je trajao više od dva sata i bio je izuzetno uspešan. Tako su barem preneli neki mediji. Inače Pogorelić je i sam učestvovao u kupovini novog klavira za Kolarac, jer je procenat od prodatih ulaznica za  koncerte koje je držao širom sveta bio namenjen za kupovinu klavira u Beogradu. Zato je on i izabrao klavir koji je kupljen. Država nije dala ni dinar za taj klavir.
Uzgred, u koncertnoj sali Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu uvek završi neki istrošeni klavir sa Kolarca. Tamo se ne sećaju kada je poslednji put kupljen novi klavir za fakultet. Dakle, studentima i profesorima je dovoljno da imaju stare instrumente, ne treba im bolje.
Ali nije svuda tako. Na primer profesori sa Muzičke Akademije u Zagrebu su bili pitani koju marku klavira bi želeli da imaju u učionicama. Naravno kupljeni su novi instrumenti nakon što je izgrađena futuristička, moderna zgrada za fakultet tj. akademiju.  Sve do nedavno Muzička (a ne glazbena!) Akademija se nalazila na trgu Maršala Tita, ali su hrvatski nacionalisti nakon niza neuspelih pokušaja uspeli u naumu da trg preimenuju u trg Republike Hrvatske. Moralo je da bude nešto nacionalističko, a ako im je već smetao Tito mogli su da nazovu  trg po nekom hrvatskom kompozitoru, ali nacionalistički mozak ne može dobaciti tako daleko. Nekim profesorima koji rade na zagrebačkoj Akademiji je krivo i ne slažu se sa odlukom o preimenovanju trga, a među onima koji su bili protiv preimenovanja trga je i bivši hrvatski predsednik Ivo Josipović. Inače nova zgrada Akademije je izgrađena za vreme njegovog predsedavanja Hrvatskom. Brat Ive Pogorelića, Lovro Pogorelić je takođe pijanista i ima klasu na zagebačkoj Akademiji.

[Slava]

Izgleda da je netačna informacija da država nije dala ni dinara za kupovinu klavira za Kolarac. Ministarstvo pravde je dalo novac tj. novac su dali kriminalci, a zauzvrat su dobili odlaganje krivičnog postupka. Ta vest nije baš data na sva zvona,  jer sakupljanje novca na taj način nije za hvaljenje.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

(1)  Руски епски фантази филм Легенда о Коловрату има српску премијеру вечерас у 20 ч, у Бгд Синеплекс Ушће. Чланак о томе у “Политици” на стр. 15, под насловом “Херој нације у епској фантазији”. Опет се помиње да је коштао 15 милиона долара, и то је, као, много, мада је за америчке појмове невероватно мало. Поента: није СФ.

(2)  Вечерас у десет на Фоксу, наставак X Files, вероватно са повратком неких старих фаца. Барем један од њих, The Cancer Man (онај што не испушта цигарету…) биће вероватно и веома згужвана фаца, са једно милион бора.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени   ,

ово су хиљаду тристоте овакве вести (ако се урачунају и оних 280 пре преласка на Арт Аниму, који се догодио 3. септембра 2006; а тог трећег септембра, прва вест на Арт Аними била је, долазак једне особе, коју знамо, из великих даљина, у Београд.

(1)   У данашњем “Данасу” па у уметнутом прилогу “Недеља” па на стр. (римски број) V, аутор чланка Зоран Пановић, наслов Yutopija, поводом тога што ће ове године бити стогодишњица настанка Југославије. Он се ту бави политичким размишљањима, али, први стубац посвећује, у знатној мери, научној фантастици.

Наиме, на самом почетку помиње како је Џорџ Орвел негативно гледао писца по имену Радјард Киплинг, који је добио Нобелову награду за књижевност 1907, а који је објавио знатан број прича фантастике, и једну СФ новелу, “Са ноћном поштом: прича о години 2000”  (“With the Night Mail: A Story of 2000 AD”, 1905), о будућности човечанства, са јаким нагласком на напредак ваздухопловства.

Затим Пановић опширно помиње онај славни футурски утопијски (са јаким елементима СФ) чланак Стојана Новаковића из 1911. године о Београду 2011. године, што у Мићиној књизи имате врло кратко и са другачијим насловом поменуто на (Мићиној) стр. 41.

(2)  ТВ серија Досије икс: наставак је, прекјуче, пуно разочарао. Сценарио није много паметан. Она (Дејна Скали) је у центру догађаја, у болници је, има нападе свакојаких визија, неко покушава да је убије али уствари не,

Фокс Молдер јури колима, стотинама километара далеко, без правог разлога, па онда назад,

једни друге држе пред пиштољем, а уствари не,

и све то само да би било занимљиво и да би се нешто дешавало,

она доспева у ону исту Молдерову претрпану малу канцеларију са постером I want to believe, добро, ОК, то је још и најбоље,

The Cancer Man (The Cigarette Smoking Man) хоће да их убије а уствари не, јер је зао а уствари није, и преко свега на самом крају тврди да је он отац (уз помоћ технологије алиена??) њиховог сина – е ту се баш залутало. И сад као чекамо да идућег четвртка сазнамо да ли тај син, који се ваљда зове Вилијам, добио неке алиенске над-људске способности, рецимо телепатију. Конфузно је, неуверљиво и слабо.

Она изгледа неприродно савршено.

У фандому смо јуче наишли на један одличан коментар; наиме на Бобановом форуму Знак сагите, на:

http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=14781.msg692848#new

један учесник, по имену тј. надимку Томат, каже:

gledaće se, naravno, ali više zbog nostalgije nego zbog nekog super uzbudljivog sadržaja.

и то вам је отприлике то, о овом наставку серије.[/color]

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

(3)  У “Блицовом” уметнутом ТВ магазину у петак 5. јануар био је на стр. 21 чланак, потписује Миона Ковачевић, наслов “Последње дружење са Скали”, то је било наравно о Досијеу Икс и о одлуци главне глумице да ће се појавити само још у овој сада додатној сезони и не више.

(4)  Тог истог дана у “Политици” сте имали чланак, вероватно на последњој страници (али, нема пагинације) са истом темом, наслов “Џилијан Андерсон напушта Досије Икс”, потписује С. Чикарић.

(5)  И, такође у “Политици” тог дана, али на страници негде отприлике петнаестој (нема пагинације), рубрика “Култура”, биле су две ствари о будућности. Прво, као главни чланак на тој страници, нешто о сликарству, наслов је био “Скок у будућност”, а оно што нас интересује то је поднаслов, у коме се помињу аутори “из деведесетих и двехиљадитих година”. Баш тако:





Гле… дакле… па, ми сад живимо у двехиљадитим годинама? Да ли се то тако каже? Евидентно, “Политикини” лектори сматрали су да је то исправно.
Значи ви сте сада у двехиљадитим годинама.

(6)  А у доњем делу те странице, чланак о ансамблу “Коло” и српским фолклорним, народним играма, потписује Селена Ракочевић, а наслов је “Будућност традиције или куда даље”. Поента: поставља се питање да ли је могуће ишта ново, другачије, у тој области, или је све већ приказано и само мора да се понавља; има ли икаквог простора да се у нашем традиционалном фолклору нешто мења? У чланку нема назнаке шта би то могло да се мења, али, било је раније неких дискусија да би жене (у нашем фолклору) могле имати одећу која би допуштала нешто већу могућност покрета, лакше и слободније кретање. У сваком случају добро је што неко показује свест о будућности, па ето и у области где се то иначе не би очекивало – у области наслеђеног и традиционалног.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени   ,

за вечерас у 18.10 часова, а то је кроз… ух…. једно два сата… на ТВ каналу “Нешенал џиографик” имате репризу (крећу са првом епизодом) научно-популарне ТВ серије Космос: просторно-временска одисеја, главни аутор Нил ДеГрас Тајсон.

Е сад то има своју историју. Идемо редом. Био једном један заиста велемајстор популаризације науке, Карл Сеган (1934-1996) са књигом и ТВ серијом у тринаест епизода Космос, једно лично путовање изузетно (и заслужено!) успешном, године 1980; додајмо, око два милиона долара је било уложено у промоцију те серије, а онда је око 500 милиона људи широм света гледало ту серију;

ко-аутор је била Сеганова жена, Ен Дриан (Ann Druyan, 1949 – ) о којој имате на:

https://en.wikipedia.org/wiki/Ann_Druyan

па, тридесетак година касније (а то вам је, гле, једна трећина века) овај Тајсон (причали смо о њему), уз сагласност и помоћ те исте Ен Дриан, и уз помоћ данашњих техника компјутерске анимације које су неупоредиво напредније него онда, направио је нешто као римејк (remake), са ажурираним, најновијим научним сазнањима. Серија је добра, па ако је нисте видели раније, сад је прилика да је гледате из почетка.

(2)  “Политикин забавник” бр. 3439, петак 05.01.2018, нема СФ причу, нити ма какву другу.

На стр. 10-12, обиман чланак из астрофизике, судари неутронских звезда као извор гравитационих таласа, и, успех ЛИГО инструмената за бележење тога.

На стр. 63, фотомонтажа, астронаут лебди у орбити а, као, испред њега аутоматска пушка калашњиков, знатно увећана; ту је и дискусија, да ли би, и како, ватрено оружје радило, у свемиру. Или би застајало због замрзавања ако је у сенци, или прегревања ако је на сунцу.

(3)  Понедељак је, али не знамо има ли програма у Лази данас, или нема.

[Slava]

Da li postoje opere sa naučnofantastičnim sadržajima Odgovor je potvrdan i to bi moglo biti posebno polje istraživanja. Prve, u neku ruku sf opere bile su komične. Na primer Jozef Hajdn je komponovao operu 'Život na Mesecu'. Ta je opera izvedena 1777. godine u komšiluku, u današnjoj Mađarskoj . U devetnaestom veku je francuski kompozitor Žak Ofenbah koji je poznavao Žil Verna  komponovao  dve komične sf opere.To su 'Putovanje na Mesec' i 'Doktor Oks'. Ali te opere su samo donekle naučnofantastične.Ofenbahove komične opere su često i političke. Na kanalu Mezzo se daje njegova opera 'Kralj šargarepa' u kojoj se na primer može videti kraljev tron u vidu sanduka za krompire. To je vrlo duhovita dosetka!
U dvadesetom veku je Lorin Mazel komponovao tragičnu operu '1984' po čuvenom istoimenom Orvelovom romanu. Ima tu još sličnih manje ili više uspelih pokušaja. Meni se kao najzanimljivija čini komična opera o androidima poljskog kompozitora Jozefa Mejera 'Kiberijada' koja za osnovu ima sf priče Stanislava Lema. Da li je 'Kiberijada' prevođena na ovim prostorima?
Evo na pimer u Pozanju su bili priredili tu operu pre nekoliko godina ( koliko je to bilo uspešno teško je reći, jer nema snimke cele opere, a treba i dobro poznavati Lemove priče iz 'Kiberijade') :



Na sajtu 'Peščanik' može se pročitati interesantan tekst Dejana Ilića u kojem on, doduše implicitno, predlaže da bi se romani Filipa Dika trebali uvrstiti u školsku lektiru. I zaista bi profesionalci trebali da sednu i napišu spisak sf romana koji bi bili uvršteni u obaveznu lektiru za učenike osnovnih i srednjih škola. Inače Dejan Ilić navodi i dva romana Filipa Dika u prevodu dr. ABN-a. Ilićev tekst je prvobitno objavljen na sajtu 'Školegijum' :

http://pescanik.net/haos-koji-nadire-kosmarni-svetovi-philipa-k-dicka/

[Slava]

Jedna ispravka- operu 'Kiberijada' je komponovao Kšištof (ne Jozef) Majer.
Priče Stanislava Lema iz zbirke 'Kiberijada' zovu i sf pričama i bajkama robota ili robotskim bajkama.
Na Vikipediji su date bitne informacije o operi. Evo linka:
https://en.wikipedia.org/wiki/Cyberiada_(opera)

Nažalost, izgleda da nema srpskog ili hrvatskog prevoda 'Kiberijade' Stanislava Lema.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Хвала на информацијама, Славо, то је читава једна пространа област коју мало ко студира.

Вест:

у данашњем “Данасу”, на стр. 24 (а то је задња), Светислав Басара чини скок хиљаду и сто година у будућност, и замишља како би изгледало снимање српске ТВ серије Немањићи, али, римејка, године три хиљаде сто осамнаесте:



и додаје, “уколико … прекостанемо још један миленијум”. Ово је, за Басару, необично велика количина оптимизма, јер он ту чини претпоставку да ћемо тада постојати или барем да таква могућност постоји.

Наравно он то окреће на политику, идеологију, па, као, наш менталитет, итд; између осталог, претпоставља да би глумци били у неким дроњцима, бедно обучени. Зашто? Ех, зашто? (Да се послужимо Басариним честим маниром: е, о томе “зашто”, размислите сами.)

Узгред, 1100 година је више него један миленијум; 1100 година је једанаест (а не десет) векова.

Али, није се досетио да би снимање могло бити на Месецу или на Марсу, где мач, штит, и оклоп имају мању тежину па их је лакше носити на себи (али имају исту масу, па је подједнако тешко мачем замахнути, и мач подједнаком јачином, као овде на Земљи, тресне противника). Око шест пута је слабија гравитација на Луни… али, инерциона маса предмета остаје иста. Није исто маса и тежина.

Такође се није досетио да тада вероватно неће бити потребни ни глумци, нити ма какво снимање, нити камера, него ће свако моћи да нареди свом компјутеру да овај генерише комплетан филм, ма које врсте и садржине, по жељи, одмах. То, ако електронска анимација буде толико добра да се не разликује приметно од “људски” сниманог филма.