(одломци из предстојеће књиге Александра Б. Недељковића
Историја српске научне фантастике XIX и XX века,
сад, ево, имамо одломак 009,
који садржи цео текст који имамо о „Галаксијином“ алманаху Андромеда 3)
Дакле:
Алманах Андромеда 3
Спољашњи изглед књиге: на Андромеди 3, исти сиви круг горе лево али је та галаксија сад скоро невидљива, а остатак је одлична типична СФ слика у стилу славног илустратора по имену Крис Фос (Chris Foss), приказује свемирски брод клинастог облика, са неким леопардовим шарама, који се обрушава ка доњем левом углу приказаног простора. Тамна позадина са, рекло би се, понеком звездом ту и тамо, скоро сигурно је свемир. Кичма књиге, и задња корица, прекривени су неким тамним колорним тоновима који отприлике личе на ту тамну позадину. Ово је јак отклон од академизма и апстракције, у правцу класичног СФ визуелног идентитета. Неко би рекао да је то „тврдо СФ“ (енгл. hard SF) сликарство.
Андромеда 3 има следећу садржину:
предговор, на стр. VII и VIII, потписују, у суштини у име целе редакције, Гаврило Вучковић и Зоран Живковић. Они прво објашњавају да су се одлучили да одсад у сваком броју Андромеде буду по два романа, јер су то читаоци тражили, и да ће то уједно помоћи „да избегнемо ограничавање на само један поджанр научно-фантастичког казивања (утопија, ‘спејс опера’, екстраполацијска СФ итд)“ а ми у томе видимо јасно теоријско уверење потписника, да СФ јесте жанр, и да има своје под-жанрове, што је наравно тачно. Само, не слажемо се са њиховим тако наговештеним списком под-жанрова, јер утопије може бити и у спејс опери, а шта је екстраполацијска СФ, нисмо сигурни. Свакако желимо одмах да нагласимо, да је утопија једна тематска област која постоји и у још једном жанру – у фантазији. Само у трећем жанру фантастике, а то је хорор, не постоји утопија, јер, ако је друштво хорорично, онда није утопијско.
У наставку предговора, Вучковић и Живковић објашњавају да, због убацивања још једног романа, мора нешто друго бити скраћено, и да су се определили да знатно смање број страних прича. Врло је интересантан њихов додатни коментар, да „иза овог потеза делимично стоји и гест колегијалности према ‘Вјесниковој’ библиотеци ‘Сириус’, која се већ увелико специјализовала за месечно објављивање страних СФ остварења краћег обима“.
Поменимо питање: Сириус, или Сиријус? Како се, на српском, зове та звезда, и како треба писати њено име, са или без слова „ј“? Српски правопис је ту јасан: треба са „ј“ (Правопис Матице из 2013: 450). Али Сириус, без „ј“, звучи и изгледа, можда, лепше, светскије, нарочито латиницом. Кад је у Загребу у „Вјесниковој“ издавачкој кући осниван СФ часопис тог имена, једва су успели да се изборе, да издејствују, да им назив часописа буде без тог „ј“, да буде – Sirius. Дакле, као на енглеском, и као на латинском. Светски. Зато ћемо ми, кад помињемо тај СФ магазин, писати и говорити „Сириус“, јер, тако се звао. Тако се определио и Миодраг Б. Миловановић у својој историји српске СФ (Миловановић 2016: 79).
Дакле, као што цитат показује, учинили су тај гест колегијалности према „Вјесниковој“ библиотеци „Сириус“, препуштајући Загрепчанима један битан сегмент тржишта. Даље у овом предговору, Вучковић и Живковић кажу да је на конкурс стигао мањи број прича, али бољег квалитета, што „сведочи о важној мисији сталног обнављања једне овакве такмичарске институције по напредак југословенског СФ стваралаштва“. (sic) Ту се догодила нека грешка, вероватно су две-три речи испале, или су две реченице криво спојене у једну.
После овог предговора, , у Андромеди 3,
између стр. VIII и стр. 1, дакле много раније него у претходна два броја Андромеде, убачен је
блок са 8 страница фотографија, датих црно-бело, овог пута са заједничким насловом „СФ историја и теорија“; на неким страницама по четири слике, на неким по једна велика, на последњој три. Прва књига је из СССР, друга и трећа из САД, па једна из Пољске (можете погодити чија; Лем), па једна из Француске (и опет, можете погодити чија: Жак Садул), и онда мноштво англосаксонских, али и понека из других земаља; пажљиво укомпонован, политички избалансиран микс.
први роман, у Андромеди 3: Клифорд Симак, И ово наново (то је Time and Again, 1951). Дужина романа је 178 Андромединих страница. Једну важну ствар, копирајт, тада је обезбеђивала, за многа издања у Србији, литерарна агенција „Герд Плесл“ – Gerd Plessl), превео Зоран Живковић. На стр. 2 је врло ситним слогом дат један нешто обимнији пасус са биографијом писца, Клифорда Симака.
Роман је времепловски, из једне високо-технолошке далеке будућности, неколико хиљада година од данас (стр. 5), имамо много робота, али и андроида, путујемо често по свемиру, раширили смо се веома успешно по нашој галаксији; ево једног карактеристичног одломка:
ПОЧЕТАК ЦИТАТА:
– Зелена поља Земље – рече наглас. ( ... ) Била је то једна песмица која је одавно написана. ( ... ) Далеко пре него што је Земља постала престоница и средиште галактичког царства.
КРАЈ ЦИТАТА.
Али, враћа се давно изгубљени астронаут, са планете на којој можда живе наше душе, али, стиже и упозорење из будућности, да он мора бити убијен, да не би написао једну књигу која би довела до верског рата, итд.
други роман, у Андромеди 3:
Жерар Клајн (Gerard Klein), Време нема мирис. На стр. 182 је дата, опет веома ситним слогом, нешто опширнија биографија тог француског писца. Али има само 92 странице, од чега су око 4 странице празне (празнине на почецима и завршецима поглава), дакле реално 88 страница, по дужини текста то јесте роман, али, прилично кратак роман. Говори о борби једне цивилизације да измени токове времена и историје на другим световима; дакле у истом алманаху два слична романа, то није добро; додуше, у предговору Андромеди 3, на стр. VIII, Вучковић и Живковић тврде да је овај Клајнов роман „свемирска утопија“.
После романа, између стр. 274 и стр. 275, убачен је,
у Андромеди 3, опет блок са 8 страница фотографија, опет датих црно-бело, у окружењу „клот“ црне подлоге. Прве три од тих страница имају заједнички наслов „СФ сајам“, то су фотографије са „Другог сајма знанствене фантастике“ који је одржан од 31. маја до 20. јуна 1977. године у организацији галерије Студентског центра у Загребу, гда су биле изложене многе СФ и сродне књиге, па и БИГЗ-ове.
На трећој од тих страница дата је она чувена, историјска фотографија са симпозијума, који је тамо био, а где стоје, испред улаза, десеторица учесника, све мушкарци, и то, с лева на десно: Горан Павелић, Звонимир Фуртингер, Боривој Јурковић (познат у српском фандому, због „Сириуса“, као Бора Јурковић), др Дарко Сувин, затим Желимир Кошчевић (са шеширом), др Иван Фохт (Focht), Драго Бајц, Гаврило Вучковић, Жика Богдановић, и Миодраг Муњеран.
Након овога је блок фотографија „СФ у Јапану“, где се виде корице СФ књига са јапанским писмом, две странице; па „СФ у Мађарској“, две странице; и најзад „СФ марка“, једна страница, са снимцима три поштанске марке из Панаме, о Жил Верну, и четири из Арапске Републике Јемен, са СФ мотивима.
прича, у Андромеди 3,
(али опет није у садржају назначено да је то инострана прича, уствари): тих, иностраних, сада има само три, и то врло кратке, тако да све три, заједно, имају једва десет страница. Ово је вероватно разочарало многе читаоце.
Прва је: Артур Кларк, „Пролазност“ (стр. 277) Неком невероватном техничком грешком, у наслов су убачене и некакве цифре, ваљда бројеви неких страница, овако:
Пролазност (274 – 278)
а то изгледа баш смешно.
Кларкова прича (то је „Transience”, 1949) је о пролазности људског постојања на овој планети: у далекој будућности, и последње људско дете одлази са Земље, у свемир, и то је наш крај, неће нас више бити ту. – То би се, гледано са становишта науке, једног дана итекако могло десити. Причу је превео Зоран А. Живковић.
Друга прича је: Елиот Вертовезе, „Авантура“, превео Јова Регасек. Прича је пост-холокаустна: након атомског рата, умире и последњи човек, роботи остају, они бришу последњу траку о њему.
У белешци о писцу се каже да је Вертовезе један од италијанских писаца „из венецијанског круга“ и да се специјализовао за кратке СФ приче, којих је објавио педесетак.
И, трећа, последња инострана прича, у Андромеди 3: Шиничи Хоши, „Мисија добре воље“, о неспоразуму при првом контакту. Превео са енглеског Гаврило Вучковић. У причи, ванземаљци, помоћу својих телепатских способности, успевају да открију да земаљски представници говоре једно а мисле, у себи, сасвим супротно. На основу тога, ванземаљци закључују да на Земљи пристојност, а нарочито дипломатска етикеција, захтева да свако говори супротно од онога што мисли, и зато, у свом првом дипломатском саопштењу, засипају нас увредама: „Хеј, ( ... ) шугави мајмуни!“ итд.
Та иста Хошијева прича изашла је и у „Вечерњим новостима“ 20. децембра 1979, и такође у „Политикином забавнику“ 7. марта 1980, тако да је стигла до врло широког круга читалаца, и младих и старијих.
домаћа прича, у Андромеди 3:
сада их има пет, а од тих петоро домаћих аутора, једна је жена. Али после тих пет, додат је и шести текст, убачен ту као прича, али то није прича, него је одломак из романа Милутина Миланковића Кроз васиону и векове (1928).
Резултате другог (оног из 1977) Андромединог конкурса за домаћу причу сазнајемо наравно у Андромеди 3, и то, на стр. 288. Стигло је 226 прича, дакле деведесет прича мање (на први је стигло 316) али је, у просеку, квалитет бољи (каже се у тексту). Од пристиглих 226, било је 208 у складу са пропозицијама.
Критеријуми жирија остали су исти, укратко су сада опет набројани: жанровско одређење, естетски квалитет, и степен везаности за домаћи амбијент. (Запажамо да ту недостаје један критеријум, а то је СФ квалитет, квалитет СФ новума, колико прича вреди као научна фантастика; то им је, изгледа, промакло, или су мислили да се то подразумева.)
Састав жирија био је: Иван В. Лалић, књижевник, председник жирија; Звонимир Фуртингер, доајен домаћин СФ писаца; Гаврило Вучковић, главни уредник часописа „Галаксија“ и алманаха Андромеда; Танасије Гаврановић, уредник часописа „Галаксија“ и алманаха Андромеда; Јова Регасек, новинар „Галаксије“ и Андромеде; и Зоран А. Живковић, публициста и преводилац. (Шест мушкараца, ниједна жена.)
Додељено је пет награда, и то, једна прва награда, једна друга, и три равноправне треће награде; свих тих пет прича су на наредним страницама објављене.
Осим тога, откупљено је још седам прича, од којих је једну написао Слободан Ћурчић из Смедерева, и једну Стеван Бошњак из Ниша.
Награђене и објављене, у Андромеди 3, су следеће приче:
Прва награда: Миодраг Марковић, „Варљиви снови Калипса“, астронаут који први долази на ту замишљену планету суочава се са психо-манипулацијама, халуцинира, препушта се илузијама. То је, за оно време, солидна СФ прича, али, превише театрална, поједини актери држе неуверљиве говоре. Морамо додати да је један од Сатурнових месеца, окривен само коју годину касније (1980) добио званично астрономско име Калипсо, али, није планета, и није та која се у Марковићевој причи замишља. Па, пошто се у причи не прецизира на који Калипсо се мисли, то чини причу застарелом.
Друга награда: Дуња Грбић, из Загреба, рођена 1950, прича „Бити човјек“, о шездесет жена које су затруднеле са ванземаљцима, „инвазорима“ са далеке планете. Њихово сунце се гаси, а они зависе од светлости, па зато морају да освоје и настане Земљу, која им је погодна за живот, а нас да униште; то је стандардна, много пута коришћена, СФ идеја, виђена још у Х. Џ. Велсовом Рату светова. А идеја о ванземаљској трудноћи, блиска, знамо, телевизијском и филмском Досијеу Икс, има у себи једну огромну слабу страну, а то је питање јако великог ступња генетске подударности, вероватно преко 99%, која би била потребна за такво зачеће. У причи, једна од тих 60 затруднелих је научница; она је главна протагонисткиња ове приче, и главни борац против инвазора. Велику штету овој причи нанела је наивна и непотребна, честа употреба једног начина истицања важности појединих речи, а то је писање са по једним размаком после сваког слова, о в а к о , што је некакав еквивалент (подједнако непотребног, овде) курзива.
Следећа прича у Андромеди 3, једна од оних које су равноправно добиле трећу награду, је: Дарио Маринковић, студент из Загреба, „Повратници из прошлости“, долази свемирски брод из кога излазе стари Латини, они из Римског царства. Шармантна идеја али веома слабо изведена, са потпуно неуверљивим дијалозима, ту је и (сада) сасвим застарело предвиђање шта ће се догодити године 1991, итд.
Четврта је: Ненад Фишер, из Сарајева, „Покус др Талка“, неко држи говор у Академији наука и објашњава да је интелект вештачког супер-мозга „Аладина“ учињен готово вечним али и пропорционално томе успорен.
Пета, последња прича је: Миливој Анђелковић (из Београда, рођен 1940, магистар књижевних наука), „Разум Земље“. Прича је уперена против милитаризма, војно-индустријског комплекса, и против рата, а стиче се утисак, мада то није изричито речено, и да је против америчког капитализма; на самом почетку приказује се шта ће бити у будућности, године 2021: „обе земље“ су пристале да обаве „најхуманији рат у историји“, послаће у велику битку, и са једне и са друге стране, само армије робота, па ниједан војник неће погинути, него само роботи; али, генерали и профитери остају разочарани, јер роботи одбију да се боре, помире се, на фронту, и (ако смо добро схватили) играју шах. Али ко сме тако нешто да јави генералу? Па, ко мора, ађутант. Али, не сме.
„ – Говори – урликну генерал.“ (стр. 327)
Овде видимо једну велику грешку, коју су током година учинили, у својој прози, многи српски СФ писци, а коју можемо назвати „урликну он“ или „заурла он“. Наиме, кад писац покушава да придода неком дијалогу значај, важност, узбудљивост (или можда хумор, пародију), он свом протагонисти додели да „заурла“ нешто, а то место у тексту буде онда сасвим неуверљиво. Или, карикатурално. Многи капетани свемирских бродова су „урликнули“ нешто, код неких српских аутора, а прича од тога није постала боља; напротив, постала је много слабија.
Ова прича Миливоја Анђелковића наставља се у духу тезе, да ће вештачка интелигенција надмашити људску, што је реално, савршено могуће, и да ће прогласити себе за „Разум Земље“, дакле за обједињену планетарну памет. Та теза је, сама по себи, добра, али прича, ипак, није добра.
После овога је, као што смо већ поменули, дат, као прича, одломак из романа Милутина Миланковића Кроз васиону и векове, и то, о путовању у свемир.
поезија у Андромеди 3: ту су само два аутора, а један је, вероватно на изненађење неких читалаца, др Дарко Сувин, заступљен са три текста, и то, једним одломком који нема облик поезије, него прозе, и јесте проза („Кроника Кузме Козмографа“), а садржински је неки надреализам или фантазија, која од СФ има само један мали увод који каже да је то превод из галактичке енциклопедије; то је отприлике цела научно-фантастичност; и затим, две Сувинове песме које, врло мало, само повремено помињу космос или комету или неки сличан појам, али заправо немају СФ новум, дакле нису СФ.
Други је Никита Станеску (румунски песник; а преводилац је Адам Пуслојић) са једном песмом која није СФ него неки, вероватно, надреализам.
Дакле ту нема домаће СФ поезије, а ни иностране; догодило се ту нешто у духу народне пословице „душа оће, ал тело цвокоће“; хтело се направити поглавље са СФ поезијом, али, у Андромеди 3, није се у томе успело, баш нимало.
После тога је убачен, у Андромеди 3, између странице 352 и 353, у садржају не најављени, трећи блок слика, уоквирених црном позадином. Наслов блока је, за прве четири такве странице, „СФ портрет“, ту видимо двадесетак портрета СФ личности, међу којима је последњи др Дарко Сувин, а за других четири странице, наслов је „СФ у Југославији“, то су углавном насловне странице књига објављених у Југославији. Прва од њих је Кроз васиону и векове Милутина Миланковића, а то значи, и доказује, да је редакција сматрала да та књига јесте научна фантастика.
Затим, Жил Верн, Пут на Месец, једно послератно српско издање.
Затим, једна књига руског аутора, совјетског, са насловом добро познатим, Хиперболоид инжењера Гарина. А како се зове писац? Ту видимо, по ко зна који пут, онај бирократски, веома иритирајући, поступак руских редакција, пренет без исправке, без поправке, на корице југословенског издања: аутор се зове „А. Толстој“. Само тако. Презиме је Толстој, добро, али, шта му је прво име? Не знамо. Није написано. Није важно. Да ли су хтели да уштеде папир? штампарску боју? да буде неколико слова мање, на корици, па, јефтинија штампа? Не. Није то. Хтело се указати да појединац није важан; и не сме да се истиче, не треба да стекне личну славу. Писац је, просто, јединка у колективу; неважан је; небитан као индивидуа. Виђали смо ми и друге руске књиге са таквим ниподаштавањем писца, на пример, А. Бељајев, Звезда кец. Додуше, било је и југословенских издања где је то исправљено, па су руски писци тада ипак добили комплетно име. Неко се зове Александар, а неко Алексеј, али ко? То нећемо сада рећи.
Девета књига у овом фото-блоку је збирка поезије: Слободан Вукановић, Звездано перје (1975). Ту је и часопис „Дело“, тематски број о утопији, издавач „Нолит“, Београд, 1975. Па, часопис „Домети“, Ријека, 1976, тематски број о СФ. Нашло се места и за изглед Андромеде 2, и „Сириуса“ број 18.
Затим, у Андромеди 3, блок „Историја, теорија, критика“, са само четири прилога.
Први је Жак Садул, овде је дат други део (са тридесетак страница) његовог текста „Историја научне фантастике“.
Веома интересантан је други текст: Божидар Зечевић, „Корак у научну фантастику модерног доба; Милутин Миланковић: Кроз васиону и векове.“ Ту смо добили опширну студију, око 13 страница, са поетски размахнутом биографијом Милутина Миланковића, са пуно живописних детаља, и са обимним приказом, у истом духу, књиге Кроз васиону и векове. Чини нам се да је овај рад можда неправедно заборављен. Цитирамо један карактеристични одломак са почетке ове Зечевићеве студије (стр. 385, други пасус):
ПОЧЕТАК ЦИТАТА:
Слава Фламарионова као да није давала мира нашим маштовњацима. Веселник Лаза Комарчић и његова Угашена звезда још нису били ни заборављени, а у Београду се зачела нова васионска бургија.
КРАЈ ЦИТАТА.
Веома интересантно, на стр. 388 налазимо реч „хрономоција“, наиме, цитирамо, „Миланковић је сањарио о лутању кроз време, о хрономоцији, која би му дала прилику да сагледа дијахронију Света.“ Дакле, још неко осим Зорана А. Живковића употребљавао је, у тим временима, термин „хрономоција“.
Трећи рад, у Андромеди 3, Желимир Кошчевић, „Спознајна вриједност знанствене фантастике“. Ово је дискусија, и есеј, о односу научног и књижевног, у СФ, али и изван СФ, такође о улози науке, гледано са етичког становишта, у савременом свету. Дакле ово је текст о неколико разних тема, у истој широј тематској области. Кошчевић врло често прескаче са теме на тему, почне реченицу о једном питању па прескочи на нешто сасвим друго. Из тог разлога, његов текст је до неке мере енигматичан и замршен, провокативан али у знатној мери и бескористан, узалудан; свакако даје привид високих интелектуалних домета. Ево примера за то.
Пример су прве две реченице Кошчевићевог есеја:
ПОЧЕТАК ЦИТАТА:
Што је то знанствено у знанственој фантастици? Због те њене компоненте, знанственој фантастици многи одбијају књижевну вриједност, сматрајући је полуписменим извјештјем свемирског пилота или залуталог авантуристе из паралелнога свијета. (стр. 400)
КРАЈ ЦИТАТА.
Видимо да есеј почиње једном упитном реченицом. Али, друга реченица није одговор на то питање, него је прелазак на другу тему. Али после десет речи, и та реченица одлази на неку трећу страну, појављује се некакав полуписмени свемирски пилот. Да ли то Кошчевић сада, одједном, критикује америчке астронауте да се слабо разумеју у књижевност? Какве то везе има са питањем шта је научно у научној фантастици? И одакле су уопште искочили неки „полуписмени“ астронаути, какве то везе има са било чим? Овај Кошчевићев рад, на шест страница, пун је таквих заокрета, који оставе интелектуалски утисак, али не и јасан закључак. Па ипак, понекад у неких пола реченице овај рад вас упути ка нечему истинитом.
И, четврти рад, у Андромеди 3, Пол Вокер, „Пледоаје против антропоморфизма“, ово је врло кратко, страница и по (406-407). Заправо је Пол Вокер (Paul G. Walker) направио интервју са једним СФ писцем, а то је Клифорд Симак; тај интервју Симак је ауторизовао; а овде је дат један одломак из тог текста (превео је Зоран А. Живковић). Дакле то није, као што бисте могли помислити, Пол Вокеров чланак, него су то Симакове речи. Овај текст има кратки увод, дат италиком (курзивом); имамо утисак да је ту уводну напомену дао преводилац, Живковић. У напомени се каже, између осталог, да је Симаковим опусом „разобличена једна од најмрачнијих страна људске природе – антропошовинизам – што чини и стожерну тему романа И ово наново из овог броја Андромеде“ (стр. 406). Ту Симак прво тврди да су сва жива бића на Земљи подједнако део истог феномена, живота, и затим размишља да ли природа, и живот, имају икакву сврху, и да ли би та сврха могла бити да ми, људи, или неко други интелигентан негде у васиони, коначно схватимо тај смисао, разлог или сврху постојања универзума. Симак закључује да би, за почетак, било добро да решимо своје социјалне, економске и политичке проблеме, и остваримо бољи живот. Остаје нам утисак да је наслов овог чланка мало чудно формулисан, као да не одговара, баш сасвим, тексту. Јер – антропоморфизам? Да ли се тим термином хтела назначити критика, уперена против неких, хоћемо ли у данашњем стилу рећи, антропо-супремациста?
После овог блока теорије, на стр. 408 је нови конкурс за домаћу СФ причу,
а затим, изненађење на самом крају: још осам претежно-црних страница. Вероватно је из техничких разлога штампарија морала да штампа или цео један такав штампарски табак (16 страница) или два цела таква табака, али никако не један и по; дакле, после три блока са по 8 таквих страница, преостало им је да некако употребе, за нешто, за било шта, још и четврти блок. Завршило се тако да је ту убачена библиографија СФ књига објављених икада у Југославији, и то, нове 142 одреднице, али та бела слова сада су стварно ситна, танушна и изгубљена у маси црне боје, тако да се једва виде, то је некоректно према читаоцу, то се може добро читати једино са лупом.
Те четири пуне странице библиографије сада имају пагинацију, то су стр. 409-412. Али заправо је прва половина прве странице те библиографије посвећена неким редакцијским коментарима, који нису посебно потписани, о тешкоћама и проблемима прављења таквих југословенских библиографија. На пример, шта ако је презиме неког аутора неки пут дато онако како се у тој земљи пише, а неки пут онако како се изговара; како то објединити, уазбучити?
Даћемо један наш пример за то: Aldiss или Олдис? Код хрватских издавача ће можда бити једно а код српских издавача друго.
(Тај проблем је А. Б. Недељковић у великој обједињеној библиографији на крају своје Збирке 45 објављених радова решио тако, што је свако презиме прво дато ћирилицом а тек онда у оригиналу, па је зато, без изузетка, све и уазбучено по српској ћирилици, од А до Ш, а ипак је, где треба, наведено такође и изворно писање презимена, на пример за овог енглеског аутора: Олдис 1973: Aldiss 1973: Brian W. Aldiss, Billion Year Spree итд. )
На преосталим, у Андромеди 3, тако црним страницама, које немају пагинацију, дате су прилично збрда-здола набацане рекламе за „Галаксију“, „Сириус“, и едицију шест књига Исака Асимова код (заједно; заједничко издање) Издавачког завода „Југославија“ и издавачког предузећа „Просвета“.
Тиме засад завршавамо наше разматрање „Галаксијиних“ алманаха Андромеда, али ћемо их још понегде поменути.
КРАЈ ОДЛОМКА 009
