Хвала на линковима, Славо. Мени су у тој епизоди Досијеа икс, те статуе изгледале далеко више морбидне, ужасне, и мислио сам да су направљене намерно као застрашујуће наказе, само за ову епизоду! Можда је то било тако неко деформисано кадрирање?
Е сад, неколико ситница за данас.
(1) Приказана је друга (не прва) епизода прве сезоне ТВ серије Црно огледало. Да, то јесте СФ.
Те европске продукције тако буду споре, развучене и помало досадне, али са уметничким претензијама. Али може се одгледати некако. У епизоди (ех чули смо да постоји скраћени израз за појам “епизода” и гласи: “епка”) они станују у стакленим просторијама (као у роману Ми Јевгенија Замјатина), под компјутерским надзором, као робови принудног гледања медија, и рекло би се да не постоје ни деца нити старци, а то у СФ није добар знак.
(2) Данас у викенд-броју “Данаса” па у прилогу “Недеља” па на стр. X, приказ књиге српског стрипа Косингас, на основу романа, у фантази жанру, мача и врача.
(3) … а на стр. XI приказ колекције фантази и хорор прича, аутор Ото Олтвањи, наслов Приче мистерије и магије.
(4) Данас у “Политици” на стр. 10, о српском језику, лингвисткиња Рада Стијовић, говори о неким малим питањима језикословним, и као доказ за своју тврдњу, да је нешто исправно, наводи да су тако писали неки велики књижевници, на пример Иво Андрић, Бранко Ћопић, итд. То је честа пракса у лингвистици, па и приликом израде великих речника; ако су велики писци, они чији ауторитет је успостављен у историји књижевности, класици, писали тако-и-тако, онда тиме доказујемо да је тако исправно. Али… али… можда су се лектори мешали, преправљали… можда је писац хтео друкчије, али није могао са њима да се расправља… Ту постоје неке повратне петље и затворени кругови утицаја. Вековима верујемо да је нешто исправно зато што је неки лектор наметнуо своју вољу.