Добро је што су ћирилицом, али, није то битно, нисам ја против латинице. Ниједно писмо на свету није савршено; свако писмо, па и српска ћирилица, је несавршено, свако писмо има и своје слабе стране, тј. мане, и проблеме.
Ех читао сам ја “Карцинома анђеле” још око 1975. године, и сматрао сам да је једна литерарно богата, али не много научна, егзибиција, јако је близу фантазији, па је моја оцена гласила, тада, “GOODISH”.
Али много више ми се допала његова прича:
Norman Spinrad, “The National Pastime” (in: No Direction Home, Glasgow, Fontana Books, 1977, story number 9 in that book) – is combat rugby,
као што сам већ једном поменуо у овим вестима, али на Арт Аними, 3. маја 2015, у тој причи навијачи могу а и морају да се бију, на трибинама, а зато и долазе, то је одличан СФ хумор, а о томе је урађен (и сачуван, итекако; ту је) и један студентски семинарски рад у Крагујевцу. Не сад, по Болоњи, мастер-дипломски; него по оном старом систему, семинарски.
Ови „Ентитети“, е то сам прочитао тек сада, по први пут, захваљујући вама у ЛК; хвала! – то је исто једна бравура, једна богата културолошка егзибиција, јако на трагу „Он који обликује“ Роџера Зелазнија, и, јесте баш СФ, и јесте снажан и искусан покушај да се дочара како ће једна сасвим друга врста свести, електронска, посматрати и покушавати да схвати нас живе. Тешко се и споро чита, и статична је, та прича, али вреди труда, и њено време тек долази. И то не само у Канзасу, Тото, него и у Белгрејду. И свуда где лимене главе буду покушавале (крцкајући трилионе података у секунди) да нас, некако, схвате.
