Цењени ,
у ово-викендском броју „Данаса“, па на стр. XI културног прилога, имате приказ о роману Соње Атанасијевић, са насловом Спавај, звери моја, о животу једне прилично усамљене жене која, рекло би се, мирно живи у Београду у години 2027, а гле ту је и једна паметна камера која говори и мисли као робот, па би због тога читав роман можда могао бити СФ, или, ако не СФ, онда фантазија.
Чланак потписује К.Б.Д, наднаслов чланка је „антиутопија“, што у овом случају баш и не изгледа оправдано, а наслов чланка гласи „О усамљености и вечној потреби за љубављу“ што је као наслов прилично неодређено, и нимало не упућује на било који жанр нити на садржину.
Блиска је то будућност, 2027, брзо ће проћи пет година...
(2) „Политикин забавник“ бр. 3659, петак 25.03.2022, нема СФ причу, али има причу: стр. 49-51, Саки (Х. Х. Манро), „Тобермори“, викторијански џентлмен научио мачора Тоберморија (тако се зове) да говори. Мачор сад почиње да препричава пред окупљеном господом свакојаке интриге које је слушао и гледао, па они дискутују да ли да га убију, да их не би бламирао. Недуховито, и није СФ него Ф, зато што новум није буквалан него је, очигледно, само литерарна конвенција.