Najpre, da se složim oko kolebanja u Mićinoj knjizi, mada ga Vi i ja najverovatnije prepoznajemo na različitim mestima: po meni, Mića je svoj problematični odnos sa SF konvencijom dodatno zakomplikovao u onom famoznom odeljku o definicijama. Moram da priznam kako me je to užasno zasmetalo pri čitanju - Mića navodi bukvalno
sve definicije koje su mu pale šaka, s tim da su mnoge od njih potpuno nenamenske, nežanrovske i donesene kao stipulativne u nekom sasvim drugom kontekstu, da bi kasnije poentirao na upravo toj svojeručno kreiranoj zbrci nekakvim prilično pasivno aporičnim stavom tipa "eto vidite, ni
oni ne mogu da se slože oko definicije, što dalje znači da je SF nemoguće definisati!".
Strašno me to zasmetalo, priznajem, iako znam da su mu namere bile ponajbolje... smatram da je to najkardinalniji od svih uredničkih propusta na ovoj knjizi. Koji su odviše brojni za moj ukus, jelte, s obzirom da je ipak tu reč o Mići, koji je sam veoma dobar materijal za urednika. No eto, valjda to tako ide, u dobrog brice neobrijana brada...
I upravo je to kolebanje da SFu priđe iz konkretnog ugla i pod okriljem konkretne stipulativne definicije rezultovao tako ogromnim korpusom iz kojeg nije bio u stanju da isfiltrira SF. (Obaška što nije ni hteo, naravno, jer u tom slučaju ne bi imao mnogo toga da navodi, plus Mića veruje da kvantitet ipak makar donekle podrazumeva kvalitet, tako da... to je bio njegov živi pesak.)
Ali ja slutim da ni Vi, cenjeni ABN, ne bi bili u stanju da bolje isfiltrirate taj korpus koji Mića navodi, bar ne pod okriljem onih konvencija koje ste ovde navodili kao Vama primarne za procenu žanrovske pripadnosti.
Također da pojasnim jedan mali nesporazum u koji smo upali nekako: ja zaista ne mislim da je definicija SFa danas labavija, daleko bilo. Ako išta, ona je
preciznija, pa kao takva i prozivodi precizniji korpus. Naravno, ne tvrdim da je to čini manje "labavom", ali tvrdim da je labavost isključivo u oku posmatrača, dakle - za labavost je zaslužan onaj ko definicijom barata, a ne definicija per se. Klasifikatorske definicije sviju popkulturnih žanrova su nastale na glavnini korpusa, na njegovom najmasivnijem segmentu, a on je po pravilu primarno eksploatacijski orjentisan. Dakle, njemu su dovoljni motivi, elementi, standardne teme, tropi, šabloni, ili ukratko - on je zaslužan za najpopulističkiji deo žanrovskog identieteta, i ako se SFu pristupa pod tim uglom, Mićin izbor korpusa je onda neminovan. Prosto rečeno - ako korpus merite istim tim aršinom, dobićete isto što i Mića, u dlaku.
Naravno, problem ostaje što Mića tvrdi kako je taj korpus stekao pod drugim aršinima, onim akademskim, to Suvinovim uglavnom. Što je naprosto netačno, i neodbranjivo, ma koliko se Mića i dalje koprcao po tom pitanju. Ali problem, naravno, nije do Suvinove definicije, nego do Mićine vrlo selfserving upotrebe te definicije. (Afkors, on to neće da prizna, ali to nije važno.
)
Drugi po veličini kardinalni urednički propust Mićine knjige je, po meni, krajnje nediskriminisano uvrštavanje njegovih ranih analiza domaćih dela: iako dragocene i veoma zanimljive za čitanje, većina njih je napisana poodavno, kad je Mićin ukus i sentiment bio poprilično drugačiji, i kad je njegov pristup analiziranju uvek bio više fokusiran na književni aspekt proze, a ne toliko žanrovski. Otud i sve ono što on dezignira kao "lapsuse" zapravo i nisu lapsusi: u principu, Mića je onomad zaista percipirao mač-i-magiju kao nekakav periferni deo SFa, i to se jasno vidi iz njegovih analiza. Uklanjanje tih nekoliko spornih "lapsusa" iz samog teksta svakako ne može da promeni taj aksiom.
