The People’s PoliceVerujem da je uvek uživancija čitati nove romane stare žanrovske garde, ne samo zbog garantovanog uživanja u dobroj prozi, nego i zbog čiste prednosti koju donosi ta njihova specifična tačka gledišta. Jer eto, sagledavanje današnjice iz perspektive čoveka koji je bio mlad još tamo 60tih godina prošlog veka maltene nam obećava plastičnost sagledavanja kakvu mlađi pisci po logici stvari ne mogu da ponude, bar ne tako neposredno.
E sad, nije baš da se to kod svakoga podrazumeva, jer nije baš da svako starenje podrazumeva i sticanje mudrosti, jelte – naprotiv, daleko se češće dešava da nas nekadašnje žanrovske uzdanice danas glatko i bez po muke razočaraju (Prometheus, anyone?
) - no dobro, Spinrad je uvek bio izvan te kategorije (bar što se mene tiče), tako da po tom pitanju i nije bilo bog zna kakve bojazni.
I tako, jednom kad smo načistu da proza koju čitamo nije proizvod manjka talenta ili bilo kakve duševne nestabilnosti, e onda se možemo samo udobno da zavalimo na kauč i podrobnije sagledamo sve one sitne ili obilne razlike koje proizvodi suočavanje dvaju različitih perspektiva, oblikovanih pod drastično različitim normama, svaka od njih uslovljena duhom vremena u kom je nastala.
Da stvar bude zanimljivija, kod obaju perspektiva su u pitanju suštinski ista stremljenja – rekla bih da je većina onoga što je Spinradova generacija držala za uzor bilo itekako prisutno i u mojoj – no ipak, ono što jeste suštinski različito je sama ideja
kako su ta stremljenja zapravo ostvariva. Što bi se, valjda, dalje moglo simplificirati da su nam odredišta ostala ista, ili barem veoma slična, ali nam se putevi do istih itekako razlikuju. Pa je tako bilo momenata u kom mi se Spinradova vizija tog puta činila i ultra radikalnom i beznadežno naivnom istovremeno, no opet, ne sumnjam da se i njemu neke meni bliske modernije vizije tog puta čine… pa, možda odviše natopljene savremenim komformizmom?
The People’s Police nudi društvenjački SF sa glasnim odjekom flower-power 60tih, uparen sa vrlo modernom vizijom trenutačno aktuelnih klasnih podela kakve danas imamo, to primarno duž ekonomske granice. U tom pogledu, Spinrad je vrlo lepo sinhronizovan sa, recimo, Gibsonom u
Periferalu i KSRom u
New York 2140, što mi je opet ultra zanimljivo, gledano iz generacijskog ugla. Naime, sva trojica streme da u fokus stave onu famoznu ‘srednju klasu’, koja je po svojoj prirodi konzervativna, da ne kažem zdravo desničarska, i to poprilično više no što je to društvenjačkom SFu ikad generalno prijalo. Otud se stiče dojam da sva trojica dele jedan nadasve zanimljiv aktuelni angažman – žanrovske ekstrapolacije ‘buđenja’ srednje klase.
E sad, koliko je to realno a koliko je samo wishful thinking? Opet, ta procena ovisi o perspektivi, a perspektiva ipak uvelike ovisi o generacijskom jazu, pa je zato pravo pitanje koliko se
meni to čini realnim a koliko mi se čini samo wishful thinking? Pa eto, iskreno mi se čini kako preteže na ovo potonje. A to mi dalje nudi jedno ultra zanimljivo, ultra provokativno pitanje: da li ova trojica i sami iskreno smatraju da je to realno?
Moj dojam je kako je odgovor potvrdan, ma koliko mene to fasciniralo: smatram da sva trojica čvrsto veruju da je neka vrst populističke revolucije danas sasvim moguća i sasvim izvediva. I kao da se sva trojica fokusiraju na isti problem – da rapidno nestajanje te famozne srednje klase, na njeno namerno uništavanje i na sistematsko nagrizanje njene osnovne uloge - ‘bafer zone’ između ultra siromašnih i ultra bogatih.
Spinradova postavka kao da je najeksplicitnija od te tri pomenute: u
The People’s Police, Spinrad se fokusira na rak-ranu društvenog tkiva današnjice, na finansijski sistem koji uz pomoć državnog aparata naprosto nekažnjeno drobi i melje tu nesrećnu klasu: Spinrad nudi model deflatorne finansijske politike koja je uslovila da većina ljudi izgubi kreditnu sposobnost a time i krov nad glavom, dok se policija šalje da takve nesrećnike na silu izbacuje iz kuća koje više nisu u stanju da otplaćuju. Naravno, policija je najčešće u situaciji da iz kuća izbacuje upravo sopstvene kolege, i Spinrad taj sentiment koristi kao okidač za kontrolisanu pobunu najpre unutar redova same policije a kasnije i šire populacije. Što je prilično dobro osmišljeno i izvedeno, to moram da priznam, jer policija kao institucija baš i nema samopodrazumevajući kredibilitet koji bi se lako mogao 9prozno)iskoristiti baš u ovakve svrhe. A to jeste zaista maksimalno zavodljivo, ta ideja da se najbazičnija institucija sistema koristi do te mere subverzivno, a ujedno opet i strašno uverljivo, na momente čak i sasvim lako izvodljivo. I jeste da se sve to zbiva u Nju Orleansu, no svejedno, zaplet je tako fascinantno iskonstruisan da se sve doima kao lako otelotvorena stvarnost.
Naravno, sam taj zaplet ne bi bio bog zna kako punokrvno žanrovski, da Spinrad tu ne ubacuje kreolske loe, zajedno sa stožerom vudu postavke koju otvoreno koristi u svrhe analize spiritualnosti kao jedne od bazičnih motivacija koje mogu da nakane ljude da se uopšte pomeraju u pravcu društvenog boljitka. To priznajem da je bilo malko prezačinjeno za moj ateistički ukus, ne toliko zbog same postavke, koliko zbog njene prilično simplificirane, populističke nju-ejdž varijante koja se poprilično davi u sopstvenoj šećerastosti da bi bila istinski intelektualno provokativna (opet kimnuće glavom u pravcu nesretnog Prometheusa, i generalne izgubljenosti starije generacije po tom pitanju). No, pošto vrlo efikasno vrši svoju funkciju unutar samog zapleta, nemam bog zna kakvih primedbi, mada i dalje smatram kako upravo taj aspekt dezignira ovaj roman kao najslabiji unutar pomenutog trojca: i Gibson i KSR imaju meni daleko bliži pristup, kad je reč o motivaciji populusa na revolucionarne staze i bogaze. No doduše, i sam Spinrad koristi taj aspekt sa poprilično ironije, tako da ne dolazimo u najopasnije iskušenje da konstrukciju uzmemo odviše za ozbiljno.
A što se ostalog tiče - da, ovo je vintage Spinrad. Njegova poznata sofisticirana vulgarnost ima širok i zrav teren u odlično odabranim i još bolje oblikovanim protagonistima, tako da je zabavni deo romana na najvišem nivou kojeg je Spinrad ikad dao, a sam zaplet je vrlo blizak modelu korištenom u
He Walked Among Us, sve sa intenzivnim seciranjem maskomunikacijske kuture i društvenih klopki koje nam je donela. Paradoks je da i pored vudu potke ovaj roman uspeva da bude daleko ubedljiviji negoli
He Walked Among Us, što i neguje dojam da su neke društvenjačke dileme zapravo ekstrapolacija i nadgradnja, maltene rezultat prirodnog sazrevanja nekih postavki i kontemplacija od pre sedam godina. Što me svakako raduje, jer pokazuje da Spinrad i dalje fermentira kao autor sa kritičkim pogledom na našu današnjicu, pa će (kao i kod svakog dobrog vina) idući njegov roman biti još i bolji.
I tako, sve u svemu - ura za Spinrada.
