Domace price iz 2015

[Lidija]

Znate, mi smo Mićinu priču temeljito ispipkali, to na više virtuelnih mesta, tako da znam kako je Mićino sagledavanje te priče sasvim zdravo i objektivno. Naravno, ne znam kojim ste se to kriterijima vodili kada stet u priču prepoznali kao najbolju, ali moram da priznam kako se ja, koliko god da mi je ta priča draga, teško mogu sa time složiti. No dobro, kao što rekoh, možda su u pitanju bili parametri čisto subjektivnog afiniteta.

No kad već pominjemo žanrovsku pripadnost Mićine priče, onda moram da kažem kako je ja prihvatam kao SF samo zato što nema otvorenog konflikta koji bi je iz SFa izbacio. Ali u suštini, u toj priči prepoznajem iste aspekte koje sam našla i u “Jeci”; naime, ja tu prepoznajem korištenje izvesnog obrasca futurološkog predviđanja isključivo u svrhe jedne po meni vrlo eskapističke (to u meri u kojoj je defetistička i samoopravdavajuća) ekstrapolacije nacionalnih preokupacija. I to onih trenutačnih, da ne kažem dnevnopolitičkih.

Po meni, SF stremi upravo suprotnom: stremi novumu koji neće biti samo kamuflirana reciklaža prošlosti, nego istinska kontemplacija eventualnih budućnosti. Po meni, samo ovaj potonji novum ima istinske sadržaje za saopštavanje, dok ovaj prvi uglavnom nudi tek reafirmaciju naših najbazičnijih strepnji i strahova.

No naravno sad, niti jedna istinska definicija SFa ne diskriminiše po pitanju saopštavanja sadržaja per se, no ipak, sam pristup i obrada teme su odavno već postali vrlo ključni aspekti pri žanrovskim procenama (bar kad je reč o onim procenama koje se ne povode za striktno klasifikatorskim pravilima).

[Ghoul]

Па, ево још једног примера. Још једну причу препознајем на исти начин. То је Мићина прича “Равнодушност црвеног Сунца”

ponekad se upitam da li je dr ABN pročitao ikoju drugu domaću sf priču osim ove dve, budući da uvek i svuda samo o njima govori...

[Miodrag Milovanovic]

Napisao bih nešto, ali ne smem... 

[Ghoul]

Napisao bih nešto, ali ne smem... 

nemoj, ispašćeš iz izbora najbolje dve sf priče u srbalja svih vremena!

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Чекајте, па, нисмо рекли да морам да налазим, као пример, само најбоље приче. Питање квалитета, то је сасвим друго питање, које нас само скреће с теме. Ево једне мало скромније коју препознајем као српску СФ причу:

Владимир Лазовић, “Генерал Кастер поново јаше”. “Политикин забавник” бр. 1893, објављено 08. априла 1988, стр. 40-41. У причи, британски пилот “Спитфајера” у ваздушној борби (у Другом светском рату) погине јер га је немачки пилот с леђа изрешетао, али, онда се он и буди, то је био привид, јер, једна компанија употребљава мозгове људи настрадалих у саобраћајним несрећама, да их провуче кроз режиране, фиктивне сцене погибије у неким ранијим историјским периодима, и да сними осећања, доживљај, војничке погибије, јер је то популарно код неких гледалаца.

И, чекајте, па зашто само српске приче. Зашто не и иностране.

Ево, рецимо, код нас више пута објављивана, врло кратка: Дени Плахта, “Човек из кад”. (Dannie Plachta, “Man from When”, in: Wollheim, Donald A., and Terry Carr, editors, World’s Best Science Fiction, Third Series. New York, Ace Books, 1967, pp. 229-231) – има то да се нађе и на нету, лако, али нисам сад тражио,    it wasn’t worth it.

Кажу да је по том Плахтином снимљена и филмска епизода… нисам ни то тражио сада.  It wasn’t worth it.

Зашто не и филмови. Рецимо прошлогодишњи филмови Долазак (Arrival, 2016) и Путници (Passengers, 2016). Ето ја препознајем та два филма као СФ.

Како их препознајем? Па, исто: нема дедице чаробњака, итд.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Заборавих, Лазовићева прича је поново објављена у његовој овогодишњој збирци Соколар, сабране приче 1979-2009, коју је приредио Зоран М. Стефановић познат код неких фанова и као Расткомен. (Не, он није Супермен, није, он је Расткомен.) Београд, издавач Everest Media, година 2017, стр. 311-314.

[Lidija]

Razumem potpuno šta želite da kažete, samo i dalje smatram da ćete na klasifikatorskim parametrima tipa “ima svemirske brodove, ima ‘naučni’ način razmišljanja a nema dedice čarobnjaka” biti vrlo lako preplavljeni jednim istinski ogromnim korpusom za koji će vam sasvim očigledno trebati i nekakvi dodatni, daleko sofisticiraniji filteri da bi iz njega istrebili SF, pogotovo njegovu savremenu (ili makar post-zlatnodopsku) varijantu.

Jednom kad se zapravo latite tog posla, uvidećete da to naprosto jeste upravo tako…

[Ghoul]

voleo bih da na delu vidim ABN-ov suptilniji aparat od "nema dedice čarobnjaka, nema čudovišta sa velikim zubima koje kida delove tela i prosipa krv pa prema tome mora da je SF" ali sumnjam da ću ga dočekati. 

[Ghoul]

a u međuvremenu bih mogao, za probu, sledeći ABN-a, da vidim dokle će me odvesti alatka u njegovom stilu: "nema malih zelenih, puta u svemir, vremeplova, ludih naučnika - prema tome, NIJE SF!"

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Само узгред, требало је да поменем средње слово – писац Лазовић, средње слово је М, он је Владимир М. Лазовић.

(2)  Ја признајем, признајем да су границе жанрова неоштре и непрецизне, то је тако и остаће (па, и код мене) тако. Па ипак се за већину случајева може јасно констатовати, да ли нешто јесте или није СФ. Дозволите да цитирам из једног мог рада о томе, који је објављен пре неколико година:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

Границе између дана и ноћи су понекад нејасне и дискутабилне, нису прецизне нити лако доказиве. На пример, кад, тачно, престаје дан, а почиње ноћ? То зависи од годишњег доба, наравно, јер метеоролози ће нам рећи да се “обданица” мења, и то много, током године, јер постоје две равнодневнице и постоје дугодневница и краткодневница,  (((Фуснота 10:   да и не помињемо летње и зимско рачунање времена  )))     које су међутим обе супротне на северној и јужној хемисфери; али ноћ зависи и од временских прилика, јер, кад је веома облачно, са неким црним и густим облацима, брже се смрачи; зависи и од терена, јер, на пример, у некој дубокој клисури окруженој високим и шумовитим планинама вероватно ће пре наступити мрак; зависи и од становника који могу да одлуче да вече сматрају за део ноћи, или, ипак, за део дана; зависи и од географске локације, јер, на Северном полу, на пример, и исто тако на Јужном полу, имате поларну ноћ, и поларни дан, сасвим друге дужине него у другим деловима света; итд. Зато би неко могао да каже да, једноставно, не постоји ноћ, и да не постоји дан. Једноставно, али погрешно. Ипак, истина гласи, и очигледна је сама по себи: постоји дан, и постоји ноћ. Исто тако, и жанрови постоје, иако се понекад преклапају, имају у неким случајевима мутне и магловите (а не прецизне) међусобне границе, где се мора оценити који елементи преовлађују, итд. Онај ко хоће да докаже да жанрови, из разлога неоштрине разграничења, не постоје, треба прво да нас убеди да ни ноћ ни дан не постоје.

КРАЈ  ЦИТАТА.

А где је ово објављено? Ево библиографског податка:

Александар Б. Недељковић, Фантазија као жанр признато немогућег, и научна фантастика као жанр имагинарног научно могућег. Саопштење на међународном научном скупу. Објављено у: Зборник радова Немогуће: завет човека и књижевности, са VII међународног научног скупа одржаног на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу (26-27. X 2012), Крагујевац, ФИЛУМ, 2013, стр. 43-50
ISBN 978-86-85991-53-0, COBISS.SR-ID 201956108, УДК 82.312.9.09

Ето.

Треба часно и јасно признати, да СФ жанр постоји, и да књига Српска научна фантастика треба да буде управо о том жанру.