Ponekad mi se čini da već godinama, decenijama čak, zdušno prianjamo na izgradnju izvesnog geta unutar geta; na uspostavljanje sistemske diskriminacije i suptilne - a ponekad i ne baš tako suptilne - stigmatizacije ljudi sa kojima bar nominalno delimo afinitet ka izvesnoj vrsti populističke književnosti.
I naravno sad, sasvim je moguće da je taj moj dojam čista optička iluzija, no ipak verujem da ima sasvim dovoljno materijalnih činjenica koje taj dojam afirmišu, i u svrhe analize istih sledi i ova crtica, to uglavnom kao moj lični prilog transparentnosti famoznih ranih devedesetih godina prošlog veka, i u tom duhu je srdačno poklanjam cenjenom M.Milovanoviću.
SF norma.
Dakle, SF norma: ko god je bio u prilici da po forumima čita fandomske diskusije u zadnjih 10-15 godina, verujem da je stekao dojam kako se tu radi o nekakvom polulegalnom zakonu kojim se u najmanju ruku nedužni ljudi šalju u Gulag, pa je otud i fer da upravo od nje krenemo.
SF norma ima jednu jedinu svrhu a ta je - uspostavljanje žanrovske differentia specifica-e. Da, samo to, i apsolutno ništa drugo. A DS je upravo ta famozna "specifična različitost" koja uslovljava da jedan konkretno žanr uopšte postoji, jer da bi mi uopšte prepoznali deo književnog korpusa kao neki konkretno žanr, potrebno je da isti ispunjava konkretne uslove te "specifične različitosti" - dakle, potrebno je da poseduje to famozno "nešto" što ga izdvaja od ostatka sličnih književnih dela, to famozno "nešto" što se pojavljuje samo u njemu i ni u jednom drugom žanru. Otud, dok se ne prepozna ta famozna DS, nema ni govora o žanru kao takvom.
SF jeste odavno jasno prepoznat žanr, pa otud i ima svoju DS, što dalje podrazumeva da ima i specifične norme koje je uspostavljaju, norme koje drugi žanrovi ne dele, norme koje nalažu da književna obrada teme, pristupa i motiva bude u skladu sa izvesnim smernicama koje SF kontekst nalaže. (*)
E sad, jedno je sigurno: svi mi koristimo nekakve norme, kad razgovaramo o SFu: svaki put kad kažemo da nešto spada upravo u SF, rađe nego u neki drugi žanr, mi se zapravo pozivamo na norme koje uspostavljaju taj famozni esefovski DS.
I neosporno je da postoje zaista razne norme po kojima se ljudi ravnaju kad žele da ustanove kako rečeno delo spada upravo u SF žanr: postoje one komercijalne norme poput recimo Amazonove, koja SF žanr percipira uglavnom tematski, pa otud diktira da u SF spadaju isključivo obrade tema poput genetskog inžinjeringa, kiberpanka, hardSFa, distopije odnosno utopije, alternativne odnosno paralelne istorije, prvog kontakta, galaktičke imperije, ET invazije, post-apokalipse i spejs opere; postoje također i one rane klasifikatorske norme tipa Klut-Nikolsonovih, koje diktiraju da u SF spadaju sve naznake žanrovski specifične ikonografije, to od onih najinfantilnijih uradaka pa sve dokle se stigne tom trasom, makar bilo i do robota na letećem ćilimu, i marsovki u bikinijima; i, najzad, postoje one akademske, književne norme, koje obraćaju pažnju i na jedno, i na drugo, i na sam kvalitet proze kao na treću i možda najbitniju stavku. (**)
Istina je da se svako od nas, to makar jednom u životu, praktično poslužio makar jednom od tih normi, ako već ne i svim njima zajedno, pa to još i istovremeno: otkud, onda, danas takav prezir za žanrovsku normu kao fenomen? Otkud ta potreba da se poštovaoca SF norme stigmatizuje kao puritanca, kao kompulsivca koji umetnička dela "oće da trpa u fijoku", kao skučenog i ograničenog i neproduhovljenog monomanijaka koji, eto, ne zna da ta konkretno norma postoji isključivo zato da bi se relatizovala?
I u redu sad, neka svima cvate na hiljade cvetova, ali! ako je svrha norme da uspostavi D.S, šta je onda svrha njene relativizacije? Da se oteža prepoznavanje SF žanra?? Zašto bi to ikome bio cilj??? Jer, nije li nam oduvek bio cilj upravo prepoznati žanr?
Da ostavimo sad ustranu te moje slepačke aporije, bolje da se preciznije vratimo normi: ja smatram da je žanrovsko prepoznavanje dela jedan od ključnih aspekata u njegovom uživanju. Smatram da je sam akt stvaranja žanrovskih dela jedan od aspekata one nadasve intimne veze koju ja, kao žanrovski poklonik, delim sa autorima žanrovskih dela u kojima uživam. Sa svakim autorom koji je proizveo neko SF delo ja osećam izvesnu iskrenu i duboku vezu, možda čak i neku vrst naklonosti, koja proizilazi iz činjenice da delimo zajednički svetonazor, zajedničku percepciju sveta u kom živimo, zajedničku potrebu da o fenomenima tog sveta komuniciramo, i to upravo kroz žanr SFa. I SF norma nama tu igra veliku ulogu: po meni, ta norma je zapravo jedna specifična frekvencija na kojoj se ta naša komunikacija najsavršenije odvija. I mada ja mogu da percipiram autorska saopštenja i na raznim drugim frekvencijama, na ovoj se ja najudobnije osećam, ona mi najprirodnije leži i sa njom ja najkompletnije komuniciram. Pa otud - da, meni SF norma dosta u životu znači, za mene je ona maltene nekakav poseban jezik na kom nalazim istomišljenike koji mi svojom umetnošću ulepšavaju život. I ako me ta naklonost ikako čini puritancem, onda - so be it.
Da ironija bude veća, SF norma je izuzetno fluidan fenomen, i njena evolucija se može pratiti kroz korpus taman koliko i evolucija Zemlje kroz geološke naslage: na toj evoluciji rade i autori pojedinačno, baš kao i žanrovske struje mišljenja grupno, pa se otud za maltene svako delo može proceniti u koju to žanrovsku "eru" ono spada, to od pre-Kempbelovske pa sve do one posthumanističke, a taj svetonazorni imprint je također sastavni deo čitalačkog doživljaja i uživanja, i da, također je baziran na normi kao takvoj. I verujem da svako od nas može da makar intuitivno nasluti taj aspekt, čak i kad nije bog zna kako zaiteresovan za evolucijski razvoj SFa - svako od nas je makar intuitivno prepoznao u nekom SF delu njegovu pripadnost izvesnom cajtgajstu, pa bio taj hladnoratovski ili konzervativno-predemokratski, bio on pre-Eagle ili post-Černobilski. Ako ništa drugo, prepoznali smo makar kad nam je savremeno delo bilo malko "zastarelo", kad je baratalo sa motivacijom koja više spada u neka pređašnja vremena, i kad je zbog toga više delovala kao nehotična parodija negoli kao stvarni savremeni žanrovski model.(***)
I svaka ta faza je prozivela korpus specifičnih stremljenja i opsesija, specifičnih svetonazora i inklinacija, i svaki taj deo korpusa je i deo evolucije koju žanr nosi kao svoj identitet, kao profil svog odrastanja, svoje adaptacije, svog napredovanja od ranog detinjstva ka zrelosti. I svaki taj korpus je imao jednu stvar zajedničku, ma kako mu sve ostalo bilo različito, a ta stvar je - differentia specifica. A to prosto zato što se u SF računaju samo ona dela koja su ispoštovala istu.
A onda tu imamo i relativizaciju.
Ah, da - 2. Relativizacija.
Glavna značajka relativizacije je ta što ona ne unapređuje žanrovsku normu, iz prostog razloga što se onda sa normom ne angažuje, ali baš nimalo. Otud, relativizaciji nije stalo da normu niti unapredi niti sruši, njoj je dovoljno da normu naprosto skrajne, odnosno makar privremeno obezvredi (****), i to čisto vanžanrovskim pristupom. Otud, relativizacija razbija kontekst norme i uvodi svoj sopstveni, onaj relatizovan: a taj kontekst ukratko kaže "da, norma postoji, i da, mi malko ovde od nje odstupamo, ali bože moj!, kakve veze to ima, ajde da budemo malo i nežni , ne budimo puritanci, pa samo jednom se živi, i kad mogu svi možemo i mi, može to ipak i ovako, i čemu ulaziti u sve te fijoke, i bitna je ipak samo namera, i ko to kaže da ne može i ovako, i ko to treba da nama diktira šta može a šta ne može, i bitan je tu najviše umetnički dojam..."
I tako dalje. U trideset godina čula sam više realtivizacijskih opravdanja no što ovako senilna mogu da ih popamtim.
E sad, problem sa relativizacijom je taj što njoj i ne treba opravdanja, ona je roba koja se lako prodaje. Svako od nas zna da uz malo relativizacije može da postigne brže i lakše ono čemu stremi, svakako daleko brže i lakše nego što bi to postigao kroz bilo kakvu normu. Ali to ne znači da takvih opravdanja nema, daleko bilo: jedno od najčešćih tvrdi da upravo relativizacija "pomera granice žanra" i "proširuje horizonte".
Po meni, to je optička iluzija, koja nastaje kad gledate u korpus za koji smatrate da je SF, dok on u suštini spada u najmanje 2 ili 3 žanra, plus onaj masivni deo korpusa koji se i ne povinuje bilo kakvoj konkretnoj DS. Po toj logici, najširi horizont imaju upravo ljudi koji najmanje razlučuju DSove različitih žanrova, i, po meni, to jeste čista optička iluzija, mada ja ovde zaista ne želim da se upuštam u njene metafizičke pseudodelfijske aspekte tipa da upravo slepi ljudi ponajdalje vide. Recimo samo da me to konkretno opravdanje relativizacije ostavlja hladnom kao led.
Ali potreba relativizacije da samu sebe opravda svakako ima vrlo materijalne i stvarne uzroke, a njih se može otkriti primarno u uspostavljanju nove meritokratije: odjednom ti uopšte nije ni potrebno da upoznaš normu da bi je napao. Čak štaviše, što je manje znaš, to će ti biti lakše da je relativizuješ: imaćeš više slobode da je stigmatizuješ raznoraznim negativnostima koje ona u stvarnosti uopšte i ne poseduje. Pa ćeš tako moći da sa svg neukog, neobrazovanog, laičkog stanovišta da napadneš samu normu kao nepotrebnu.
Pa su otud poštovaoci norme koja uspostavlja SF differentia specifica odjednom u fandomu postali puritanci, netalentovani formulaisti ograničenog horizonta, nenadareni i neproduhovljeni receptualisti, mrzitelji "slobodnih" (šta god to podrazumevalo) formi, konzervativni, reakcionarni, ograničeni, nenadareni, skučeni, suženi smarači iliterate koji bi samo da trpaju i fijoke i ništa drugo.
Ah, so be it.
Lično se još uvek sećam vremena kad je relativizacija nadjačala normu. Ali ne umem da prepoznam kad je i kako dovela do ovog današnjeg geta unutar geta. Ne umem ni da kažem da li je ona bila pozitivan ili negativan fenomen - mislim da je za to poimanje potrebno imati više od ovako singularne tačke gledišta kakvom ja ovde baratam. Verujem da je za ispravno poimanje tog fenomena potreban "compound eye" pogled, sa mnoštvom raznih perspektiva i sa plastičnijim modelom stvarnosti nego što jedna perspektiva (pa čak i ova savršena moja, treptrep) može da pruži.
Ali i dalje smatram da ta konkretna sitgmatizacija nije optička iluzija, da ona zaista, zaista postoji i da je stvarna i veoma efikasna. I to čak i sad, kad nema ni maltene stvarnog subjekta na kojem više može da se primenjuje (sebe ne računam, na mene to deluje kontraproduktivno, valjda zato što sam agresivni mizantrop, a svi ostali su skiknuli odavno). A ako u to imalo sumnjate, pa, slobodno izvršite eksperiment: izaberite neku normu, bukvalno bilo koju, i infrastrukturom podignite oko nje sistem vrednovanaja u kom se njeni sledbenici stigmatizuju onako kako se poštovaoci SF norme danas stigmatizuju i merite onda slobodno njen vek trajanja.
I slobodno zadržite dah, jer radiće se o milisekundama ionako.
----------------------------------
*To, naravno, samo za one korisnike kojima su te norme potrebne, koji za te norme imaju afinitet, i kojima ta konkretno diff.spec uopšte išta znači. Jer nije baš da SFovci idu ulicom i pendrecima mlate vaskoliki siroti fentezi i horor živalj da se isključivo SF normi povinuje, aman, ljudi, pobogu!
**Upravo ta norma se najsilovitije relativizuje, pa računam da je upravo ona ponajveći trn u oku.
***Tu spada većina domaćih SF uradaka iz ovog veka, to bar oni koji su iole čitljivi: za mnoge od njih sam imala dojam da su pisani 80tih ili 90tih godina prošlog veka, ako ne i malko ranije.
**** Da, privremeno, jer je svesna da će pre ili kasnije poželeti da se pod okrilje iste te relatizovane norme vrati, to čisto priznanja radi. I to nema veze sa SFom per se, nego više sa pop-kulturnom infrastrukturom koja je onomad uz SF išla, dakle - žanrovsko izdavaštvo, prevodilaštvo, uredništvo, itd.
