[Lidija]

др Александар Б. Недељковић, ванредни професор енглеске књижевности


Практикум за писање СФ поезије


(1)  Увод.  – Ове инструкције намењене су оним фановима, на овом форуму, који желе да стварају СФ поезију, књижевно вредну. Овде нема неких обимних поглавља која би се могла очекивати у једном свестраном приручнику версификације. Или има врло мало. Наш циљ је да овај инструктивни текст, рецимо: приручник, буде једноставан и употребљив.


(2) Шта, песма? за певање?  – Код Енглеза се разликују song (за певање) и poem (само за читање). Ова дистинкција је веома корисна. Код Срба су се та два значења, нажалост, помешала у једну реч, песма. Овде ћемо, из техничких разлога, извршити исправку тога: song ће бити, до краја овог практикума, песма а енглеску реч poem ћемо преводити изразом поема. Ето, раздвојили смо та два значења. Иначе у српском реч поема већ постоји, и прихваћено је да она значи нешто друго (нешто прилично неодређено и застарело: “епско-лирску дужу песму”) али то значење, у овом практикуму, нећемо примењивати.
Студент би могао питати: има ли ико право да мења већ усвојена значења речи? Одговор је: ми сви имамо то право, ми сви можемо да мењамо већ устаљена значења речи, али, не на основу незнања, него на основу знања и реалне потребе. Српски језик је жив језик, па из тог разлога непрестано помало еволуира, мења се, а тако и треба да буде, он треба да се мења кад год постоје довољно добри разлози.


(3) Сецкана проза. – Могући су стихови без икакве версификације (без стопа, без риме, без ритма) али то се зове сецкана проза. Уметничка, књижевна вредност сецкане прозе је мала или никаква. Пример: Иш’о сам на пијацу и купио два кила парадајза. Та реченица нема никакву поетску вредност. (Слажете се?) Неко може, међутим, да би могао да се хвали како је постао песник, да је претвори у сецкану прозу, овако:

Иш’о сам
на пијацу
и купио два кила
парадајза.

Она ни сад нема никакву књижевну вредност.

То вам је – ништа.

Писање сецкане прозе често је само један облик лењости, а продавање тога под називом “поезија” у том случају је чист блеф. Али, није увек тако, дешава се и да има знатне књижевне вредности, нарочито ако су ритмови и структуре помакнути из свакодневне, конверзационе, колоквијалне обичности, или ако има лепоту мисли, уметничко “оно нешто” које је тешко дефинисати, као у овој изврсној, заиста брилијантној терцетној поеми црногорског песника Слободана Вукановића из Подгорице (рођен 1944. године, познат и као Вус Космикус Де Монтенегро) о путовању у свемир:

кад ћемо из овог јајета
кад ће нам израсти
звездано перје

Један облик не-вредности је банална рима, али тешко је дефинисати шта је банална рима и како се разликује од дечје (наивне) риме типа:

Моја добра мама
никад није сама.

Рима је банална ако је много пута коришћена, ако се сама намеће (енгл. ocean – motion), и ако напросто осећамо да није никакво достигнуће; али, то је ствар процене, осећаја, па и укуса, не може се егзактно доказати нити мерити.


Версификација је техничка вештина прављења стихова. Зове се и метрика, али тај назив је мање прецизан и мање адекватан. (На енглеском, тај термин је versification, а понекад се, мање оправдано, каже и scansion, као да “скенирамо” стихове.) Стара је неколико хиљада година. Данашња терминологија версификације потиче великим делом из античке Грчке, дакле, из доба у коме су радили, између осталих, и Платон и Аристотел. Познавање версификације омогућава да боље разумете поезију, да је можда и препевате, али, и да је самостално стварате... ако имате, осим тог знања, још и поетски таленат, а и тему.

Од великог богатства знања, које налазимо, на пример, у Теорији књижевности професора Тартаље, у Речнику књижевних термина београдског Института за књижевност, и у другим таквим књигама, у овај наш практикум унет је можда само десети део. Али зато ће овај практикум, надамо се, бити од непосредне користи ономе ко хоће да анализира и преведе неко дело из енглеске поезије. Практикум треба да буде – практичан. (Зато се и не зове теорија књижевности, него практикум.) Дакле треба да буде врло сажет, да прикаже само најосновније знање о версификацији, али то језгро знања треба да буде применљиво, одмах употребљиво.
Касније студент може на основу друге литературе, коју наводимо у Библиографији, да проширује своје знање.


(4) Жанр.  – Нико вам не брани да Ви пишете поеме у разним жанровима. Али није у реду да лажно обележавате Ваше песме, да тврдите да су СФ иако то нису; то је најобичнија превара. (Барем са становишта проф. А. Б. Недељковића.) Ако тврдите да је нешто СФ, мора стварно и бити СФ. Нећемо се сад упуштати у дискусије о дефиницији СФ, шта је СФ, зашто су границе између жанрова често магловите и мутне па их је тешко прецизно одредити, али ипак постоје, итд. О томе се обимно причало на другим местима. Али немојте бити преварант. Или барем не свесно и намерно.


(5) Па зар може поезија да буде СФ, како је то могуће?  –  Основна особина, и садржина, и смисао постојања научне фантастике јесте да прикаже новум, оно нешто-ново, што још није пронађено у нашем реалном свету, није откривено, али би, у складу са општим научним погледом на свет, тј. у складу са научним начином мишљења, могло да буде откривено, једног дана, кад-тад. То у многим случајевима захтева велику опширност: много речи, много реченица, много догађаја у том неком другачијем свету, итд. Али у поеми нема толико места, не може се обимно причати! Поема је кратка, можда двадесетак стихова, и готово! Па, онда, да ли уопште може постојати СФ поезија?

Може. Поезија, иако није доминантно наративне природе, може бити научнофантастична, може у кратким бљесковима светлости да обасјава неке друге, будуће светове, другачије од овог садашњег.

Зашто о таквим темама не говоримо само језиком стручних, техничких прогноза, или новинским чланком? Наравно да треба да буде стручних и техничких прогноза, и новинских чланака о свим темама, па и о будућности људског рода, али поезија даје доживљај, она вам омогућује да неколико тренутака осећате какви ће бити ти други животи тамо, на новим световима. А то је и функција књижевности уопште: дати не само сазнање, него и доживљај.

Ако нема новума, нема СФ. А ако новум нема вредност, ни СФ неће имати вредност.

Да се ми нешто разумемо. Ваша СФ песма мора бити о нечему. О нечему СФ. Мора имати добру садржину, али и одличну форму. Не сме бити фрљуцкање реч-ту, реч-тамо, сецкана проза изнабацана па као дати ће неки укупни ефекат. Нема од тога ништа. Књижевна вредност: нула. Ако хоћете добру СФ поезију, она мора бити пре свега  ДОБРА  КАО  НАУЧНА  ФАНТАСТИКА, а ако то Вама није прихватљиво, онда нема разлога да ово читате даље.

Постоји једна интелектуална вежба, која се састоји у томе да нешто, неки појам, окарактеришете помоћу само једне једине речи. Дакле морате се определити за најважнију. На пример, диносауруси су – шта? Неко ће казати: животиње. Али неко други ће казати, вероватно боље: диносауруси су изумрли. Шта је најосновнија чињеница о њима? Па, то, да су изумрли.

Које су основне вредности три жанра фантастике, исказане у по једној речи?

Фантазија треба да буде дивна.

Научна фантастика треба да буде интелигентна.

Хорор треба да буде ужасан.


(6) Хорор поезија.  – Постоји и хорор поезија. Хорор жанр није за потцењивање, али, није СФ. Није то научно! Пример је следећа строфа Џона Китса (Keats), енглеског песника романтизма, из времена, приближно, кад је у Србији био Први српски устанак; наш пример је део 42. строфе његове поеме “Вече Свете Агнезе”  (“The Eve of St. Agnes”):

That night the Baron dreamt of many a woe;
And all his warrior-guests, with shade and form
Of witch, and daemon, and large coffin-worm,
Were long be-nightmared.


Те ноћи, барону су се многи, многи јади снили;
а његови гости-ратници  –  сенкама и обличјем демони,
вештице, и из мртвачких сандука они велики црви –
дуго су, дуго закошмарени били.


(све препеве у овом приручнику дао је аутор, др АБН.)


(7) Прелазимо на посао! Строфа. Поетске форме.


A slumber did my spirit seal
I had no human fears
she seemed a thing that could not feel
the touch of earthly years.

римује се:

seal                   A
fears                  B
feel                    A
years                 B

Ово је једна строфа (енглески strophe, а називају је и stanza). Аутор је Вилијем Вордсворт (Wordsworth, 1770-1850), енглески песник који је своја највећа поетска достигнућа дао на почетку периода енглеског романтизма (или, гледано са становишта српске историје, отприлике у време Првог српског устанка). Ова строфа се састоји од четири стиха (verses  –  од те речи долази и сама реч версификација). За строфу од четири стиха каже се, нарочито ако стоји усамљена, да је катрен (енгл. quatrain). Римовање може бити и А-Б-Б-А, или друго.

Строфа са три стиха је терцет (енгл. tercet или triplet).
Ако су само два стиха, каже се да је то дистих (енгл. couplet). За разлику од Срба, Енглези сматрају да је дистих углавном за неозбиљне, комичне сврхе. Нека дужа поема може се састојати од већег броја, па чак и више стотина, узастопних дистиха (у том случају рима је: А-А, Б-Б, итд); ево одломка из једне такве:

He was in logic a great critic,
Profoundly skilled in analytic.
He could distinguish and divide
A hair ‘twixt south and southwest side;
On either which he would dispute,
Confute, change hands, and still confute.
Heed undertake to prove, by force
Of argument, a man’s no horse;

        (Samuel Butler, 1612-1680, “Hudibras”)


(8.) Сонет! То је само за праве мајсторе: сонет!

Сонет (енгл. sonnet) је поема од 14 стихова који су подељени у 4 строфе. Сонет је, дакле, једна форма; али, он може имати различите садржине – може описивати природу или друштво, срећу или несрећу, може бити озбиљан или хумористичан, може испричати неки догађај, итд. Ово значи да разликујемо форму књижевног дела од садржине тог истог књижевног дела. То је веома важна појмовна дистинкција, о којој су теоретичари књижевности много дискутовали па и оспоравали је (јер, и значење књижевног дела се донекле мења ако се преточи у другу форму) али која несумњиво постоји.
Постоји континентални (мисли се на Европу) и енглески тј. заправо британски сонет.

У континенталном сонету, стихови су груписани у строфе овако:

4 стиха
4 стиха
3 стиха
3 стиха

а у енглеском сонету овако:

4 стиха
4 стиха
4 стиха
2 стиха (као закључак).


Има разних шема римовања сонета, на пример, завршеци стихова се могу римовати овако: 

A-B-A-B     C-D-C-D    E-F-E-F   G-G

Постоје, осим сонета, и многе друге поетске форме; једна кратка и неозбиљна а типична за енглески језик је лимерик. Постојали су у давној прошлости чак и велики спевови, епови, практично романи у стиху, али та форма је умрла – колико знамо, нико је више не пише.


(9)  Слогови. –  Стих се, наравно, састоји од речи, али у версификацији не желимо тако да га гледамо. Версификацијски тј. метрички гледано, стих се састоји од слогова, он је ланац слогова (енгл. syllables). Неки су наглашени а неки ненаглашени. Додуше, у разним језицима ни сам појам нагласак (енгл. stress), или акценат, не значи сасвим исто, нити је раније значио исто што и данас, и зато неки приручници за версификацију опширно објашњавају, на пример, како је нагласак функционисао у старогрчком језику (а у њему је био нешто сасвим друго него данас). Али у модерном српском, и у модерном енглеском језику, који нас у овом практикуму једино интересују, појам наглашеног слога је отприлике исти, подудара се, и зато је то појам који ће нам овде бити сасвим схватљив и без неких посебних објашњења.
Обично се ненаглашени слог означава хоризонталном цртом а наглашени цртом која води удесно надоле, налик на један знак свима нама добро познат, онај за српски краткосилазни акценат; ти знаци се никад не стављају изнад сугласника (консонаната, енгл. consonants), него увек изнад самогласника (вокала, енгл. vowels),

али не можемо то овде на Арт Аниму да окачимо, него ћемо само болдовати наглашене слогове, на пример за стих

A slumber did my spirit seal


болдоваћемо овако: 

A  slum                     ber  did                my  spi               rit  seal

Али, кад се добро увежбамо, ово постаје непотребно, јер већ при првом читању, без икаквог напора, “видимо”, и у мислима чујемо, версификацију.


(10)  Стопе. Е сад постаје тешко.  – Слогови се групишу у стопе. У горњем стиху видимо 4 стопе. Стопа (енгл. foot) се може састојати од два слога, или три. У овом приручнику нећемо узети у обзир никакве друге могућности за дужину стопе. Нереално је говорити о стопи од само једног јединог слога, јер, то онда и није стопа, него један слог који стоји сам. Такође је нереално говорити о стопама од четири, пет, шест...  слогова, јер то би само била нека постојећа стопа али са додатком неких ненаглашених слогова који би се ту нашли уз њу.
Постоји укупно само шест версификацијских стопа о којима ћемо говорити. Дакле, кад Ви научите тих шест стопа, то је (у оквирима сврхе овог приручника) довољно!
Уместо “наглашен слог” и “ненаглашен слог” (што звучи опширно, а слично, тешко памтиво) можемо рећи: јак и слаб.
Трохеј: јак-слаб. Дакле то је стопа у којој је први слог јак а други слаб. Реч трохеј је двосложна, и она сама већ је трохеј (и на српском, и на енглеском – trochee).

Пример за трохеј: енглеска реч “никад”, never. Хиљаде енглеских двосложних речи су већ, саме по себи, трохеји, просто зато што им је први слог наглашен а други не. Али и српска реч “никад” је такође трохеј, па је можемо и овако означити: “никад”.
Јамб: слаб-јак. Дакле, јамб је стопа “обратна” од трохеја, обрнута. На српском је то једносложна реч, али енглеском је двосложна (iamb). Ево једног примера јамба: insist.
Ради прегледности, стопе, приликом версификацијске анализе, можемо раздвајати усправним цртама, али овде на Арт Аними то нећемо чинити.
Ово је један енглески четворостопни трохејски стих:

Let her live to earn her dinner.


А ово је, видели смо малочас, један енглески четворостопни јамбски стих:


A slumber did my spirit seal

Кад ово изговарате, можете, ради вежбе, врло јако нагласити и пренагласити те јаке слогове, и можете уз то (у истом тренутку) сваки пут куцнути оловком јако и оштро по столу; а слабе изговарати сасвим слабо. Ово неће звучати лепо, али ћемо ми сада научити версификацију, па ћемо у неким другим приликама, касније, читати лепо. Ево сада једног покушаја да се графички представи како би то пренаглашено читање звучало:

LET    her    LIVE    to    EARN   her    DINner

Анализирајући целу Вордсвортову строфу коју смо навели на почетку нашег одељка (, видимо да она функциониоше као прецизна версификацијска машина:

четворостопни стих
тростопни
четворостопни
тростопни

а свих тих 14 стопа су јамбови! То је мајсторски рад версификације, а монотони успављујући ефекат је намерно створен, и у складу је са значењем тих стихова.
Погледајмо други пример како савршено може да функционише јамбска “машина”. Песник је Томас Вајат (Wyatt, c. 1503 - 1542) из прве половине 16. века. Видите како радо цитирамо оне који су умрли пре више од 75 година, не могу ни они, ни њихови наследници, да се буне што их цитирамо без дозволе, нити да траже икакве паре за свој копирајт (ауторско право, copyright).

Forget not yet the tried intent
Of such a truth as I have meant;
My great travail so gladly spent
Forget not yet.

Вежбање 1.   Прочитајте ову Вајатову строфу гласно, по систему (који смо малочас објаснили) пренаглашеног читања, да би се боље чула та изузетна ритмичност. Затим означите слабе и јаке слогове, и раздвојте стопе једну од друге помоћу усправних високих црта. Са стране забележите колико има стопа у сваком стиху. Каква је рима?

Ваше пренаглашено читање те Вајатове строфе требало би да звучи овако:

ForGET    not    YET    the    TRIED    inTENT
Of    SUCH    a    TRUTH    as    I    have    MEANT;
My    GREAT    traVAIL    so    GLADly    SPENT
ForGET    not    YET.

Вежбање 2.    На исти начин, пренаглашеним читањем, установите, а затим и обележите версификацију (дакле, стопе и завршну риму) у последњој, трећој строфи поеме “I died for beauty” америчке песникиње Емили Дикинсон (Emily Dickinson, 1830-1886):


And so, as kinsmen, met a Night –
We talked between the rooms –
Until the moss had reached our lips –
And covered up – our names –

Вежбање 3.  На исти начин испитајте версификацију (али само стопе, не риму) у следећа два Бајронова стиха (Byron, 1788-1824):

She walks in beauty, like the night
Of cloudless climes and starry skies;

Спондеј: јак-јак. То је трећа могућа комбинација два слога, и вероватно треба да је прихватимо, а четврту, ипак, не. Наиме, ако два јака слога стоје заједно, неко ће рећи да је и то стопа (спондеј, енгл. spondee или spondaic) и то је по свему судећи оправдано, али неко други ће рећи да то и није никаква стопа него да су то, напросто, два јака слога. Али не би требало рећи за два узастопна слаба слога да су некаква стопа (мада постоји реч и за то, “пирих”, енгл. “pyrrhic”) јер, слаби слогови и не могу стајати засебно. Дакле, иако га неки стручњаци помињу, у суштини “пирих” не постоји. – На овоме нам може замерити неки стручњак за српску књижевност, и казати да је то нестручно тумачење, и да пирих итекако постоји. Али, за нас, у овом сажетом приручнику за енглеску версификацију, он као да не постоји, јер, не треба нам.

Вежбање 4.    Установите и означите стопе у следећем стиху А. Е. Хаусмана (A. E. Housman):

Smart lad, to slip betimes away.


(11) А-ух! сад дибидус тешко! – Ма, напустите Ви ово. Тешко је бити песник. Или ипак савладајте.

Наиме, постоје и дуже стопе. Оне се састоје од три слога. Једна математичка дисциплина, која се зове комбинаторика, лако би нам показала да ту, сада, постоји већи број могућих комбинација; али, нас у овом практикуму интересују само три комбинације. Те три тросложне стопе су анапест, дактил и амфибрах.
Анапест (енгл. anapest): слаб-слаб-јак. Следећи стих сачињен је од два анапеста:

There are many who say



Дакле,  There are ma…  је један анапест, а   …ny who say   је други анапест.
(Напомена 1. – У већини поема са којима се у стварном животу сусрећемо, дакле у главнини поезије, версификација је уствари “прошарана” разним одступањима, ретко кад је овако савршена као у овим нашим одабраним примерима.)

Вежбање 5.   Установите стопе и завршну риму у прва четири стиха прве строфе поеме “The solitude of Alexander Selkirk” енглеског песника Вилијема Купера (Cowper, 1731-1800). Могућа су различита читања, али најбољим читањем требало би да пронађете само један јамб, а једанаест анапеста:

I am monarch of all I survey;
My right there is none to dispute;
From the center all round to the sea
I am lord of the fowl and the brute.

Дактил (енгл. dactyl или dactylic): јак-слаб-слаб. Следећи стих сачињен је од два дактила:

Take her up tenderly


Дакле,  Take her up је један дактил, ако те три речи изговоримо тако (не наглашавајући реч up), а реч tenderly је, сама по себи, већ дактил.

Амфибрах: слаб-јак-слаб. То је трећа тросложна стопа – и последња – коју ћемо у овом практикуму разматрати. Код амфибраха, јак слог је у средини, између два слаба, овако:

Uncertain…   је један амфибрах, а  …ly walking  је други амфибрах.

Ево сада једног примера из српске поезије. Српски песник Јован Јовановић Змај (Чика Јова Змај, 1833-1904) имао је ту страховиту несрећу, да му је туберкулоза уништила целу породицу: од туберкулозе су му умрли свих седморо деце а затим и жена. Та трагедија се одвијала годинама, пред његовим очима, а он није успео да их спаси.

(имате ту песму на:

http://www.artnit.net/pero/item/252-jovan-jovanovi%C4%87-zmaj-po%C4%91em,-klecnem,-idem,-zastajavam.html                      )


Чика Јова Змај описује бдење поред једне од својих на смрт болесних кћери; једна од строфа гласи:

Пођем, клецнем, идем, застајавам,
шеталицу сату задржавам,
јурим, бежим, ка’ очајник клети,
зборим речи, речи без памети:
“Не сме нам умрети!”

Вежбање 6. Установите и означите версификацију у наведеној Змајевој строфи. Пети стих чине два дактила.


(12) Различита читања. –  Амерички песник Вилард Р. Еспи (Willard Richardson Espy, 1910-1999) објашњава у својој књизи Речник римовања отприлике исто ово, што смо досад рекли о версификацији, и на стр. 10 резимира у свом стилу, заиста врло сажето, али затим признаје да се понекад један исти стих може прочитати са различитим нагласцима. То значи да је анализа версификације понекад, у некој мери, и ствар интерпретације, дакле донекле субјективна ствар, а не потпуно научно поуздана. На пример, један стих викторијанске песникиње Елизабет Берет Браунинг:


How do I love thee? Let me count the ways.

по теорији, јесте јамбски пентаметар, али кад би се то баш буквално и на силу спровело, звучало би овако:


How do      I love      thee? Let      me count      the ways.

Али не читамо то стварно тако. Еспи духовито разматра, и одбацује, могућност да се тај стих енглеске песникиње Елизабет Берет Браунинг (1806-1861) прочита тако, пет пута узастопце јамб, него би (каже он – ако смо га добро разумели) требало прочитати овако:


HOW    do    I    LOVE    thee?    LET    me    COUNT    the    WAYS.


дакле дактил, трохеј, трохеј, трохеј, и на крају један слог који је по Еспију “дугачки јамб”, шта год му то значило.
Али он наговештава да би се овај стих могао прочитати и са само четири јака (наглашена) слога, можда овако:

        How    DO    I    LOVE    thee?    Let    me    COUNT    the    WAYS.

По Вашем мишљењу, да ли би то било природније и спонтаније читање?
Свако од нас има право и слободу да чита како мисли да је најбоље, али, на основу знања, а не незнања. Сигурно да нећемо узети у обзир неуко читање, или намерно искривљено, екстремно читање некога ко, рецимо, само хоће да се нашали; али можемо узети у обзир нечије ново, креативно читање, ако је у оквирима разумног, озбиљног и добронамерног. А како гласи права, коначна истина, иза које може стати ауторитет науке о књижевности: како стварно треба да се прочита тај стих Елизабет Берет Браунинг? Ту се сад појављује појам већинског информисаног консензуса, карактеристичан за друштвене науке (за разлику од природних наука). Већински информисани консензус је сагласност већине људи, али не било којих, него оних људи који су довољно информисани, довољно се разумеју у ову материју. Другим речима, треба питати оне који знају, па ако се већина њих сагласи, тако стварно треба да се прочита.


(13) Број стопа у стиху. – Вилард Р. Еспи помиње пентаметар. То се односи на дужину стиха. У поезији, стихови би могли бити разних дужина, од једног јединог слога (ако је то уопште стих) па све до 16 или више слогова; познат је случај  америчког песника Волта Витмана (Whitman, 1819-1892) чији поједини стихови су толико дугачки да је издавачима тешко да штампају књигу довољно широку за њих. Tакав је, на пример, његов стих:

The boatman singing what belongs to him in his boat, the deck-hand singing on the steam-boat deck,

Вежбање 7.  Установите број слогова у том Витмановом стиху. Треба рачунати и свако the као слог, јер има самогласник, а то је шуа (schwa).

Вежбање 8.  Напишите списак свих шест версификацијских стопа, које смо у овом практикуму набројали као релевантне за наш рад. На списку треба да буду три двосложне, и три тросложне.

(Напомена 2. Чак и усамљени самогласник, који стоји као засебна реч, на пример неодређени члан a или лична заменица првог лица једнине I , је слог. То су, уједно, једине две једнословне речи у енглеском, док српски има чак седам једнословних речи – а, е, и, о, у, с, к.)
Пентаметар је петостопни стих. Српски десетерац је једна врста пентаметра, и има десет слогова, због чега се и зове десетерац.
У нашем раду са енглеском версификацијом, нас интересују, осим пентаметра, углавном само још следеће дужине стихова:

диметар (енгл. dimeter) – то је стих са само две стопе. Најчешће се појави као закључак неке строфе сачињене, ипак, од дужих стихова. Већ смо видели један диметар који се састојао од два јамба, дакле укупно 4 слога (а то је био последњи од цитираних Вајатових: Forget not yet) а видели смо и један диметар који се састојао од два дактила  (Take her up tenderly) као и један диметар који се састојао од два анапеста (There are many who say). Трохејски диметар био би: Feet that stumble. У овом последњем случају појављује се, на крају, слог “бл” у коме улогу самогласника обавља глас л; то је такозвано слоговно тј. силабичко л (syllabic l).

триметар (енгл. trimeter) – то је стих дугачак три стопе. Већ смо видели један јамбски триметар, код Вордсворта (the touch of earthly years) а трохејски триметар био би: Father, call the doctor.

Вежбање 9.   Установите какав је ово триметар:

When the dark shall turn bright as the day

Вежбање 10.    За разлику од тога, какав је овај триметар:

Why does the captain keep shouting so?

тетраметар (енгл. tetrameter) – то је стих дугачак четири стопе. Већ смо видели неколико јамбских тетраметара, код Вордсворта, Бајрона, и Емили Дикинсон, на пример:

And so, as kinsmen, met a Night.

Трохејски тетраметар био би:

Run for cover, leave the treasure.

Анапестни тетраметар се у енглеској поезији може прихватити, али дактилски тетраметар вероватно ће звучати натегнуто и несигурно; генерално говорећи, што је енглески стих дужи, то је мање препоручљиво састављати га од дугачких стопа (тросложних).

Вежбање 11.    Установите стопе у следећем стиху:

And the echoes now fade in the streets, in the fields

Вежбање 12.   Установите (сада сасвим самостално) стопе у следећем Шелијевом стиху, имајући у виду да су могућа различита читања:

I am the daughter of Earth and Water

Вежбање 13.   Установите стопе у следећем Бајроновом стиху:

And love itself have rest

Вежбање 14.   Установите стопе у следећем Тенисоновом стиху:

To strive, to seek, to find, and not to yield.

Вежбање 15.   Установите стопе у следећем Тенисоновом стиху:

On either side the river lie

Вежбање 16.   У следећем Нешовом стиху требало би да пронађете један трохеј, један анапест и један амфибрах:

Winter is the king of showmen

Вежбање 17.   Установите стопе у следећем Нешовом стиху, тако да добијете укупно три јамба и (негде у том стиху, нећемо вам унапред рећи где) један усамљени јак слог:

Smooth and clean and frosty white

Вежбање 18.   Објасните шта је дистих, а шта је двостопни стих, и наведите како се они зову на енглеском.

Вежбање 19.   Да ли је тростопни стих исто што и триметар? Како се они зову на енглеском?

Вежбање 20.   Како се зове строфа са 4 стиха, а како се зове стих са 4 стопе? А петостопни?


(14) Уметничка употреба версификације

Песник се може послужити версификацијом да пренесе нека расположења и промене расположења. На пример, видели смо да Вордсворт у првој строфи наведене песме (A slumber did my spirit seal) дочарава оно што је тим првим стихом (који се обично узима и као наслов те песме) наговештено: тачном и монотоном употребом версификацијске машине, дугом серијом спокојних јамбова, он нас током та четири стиха уљуљкује у мир. Али, погледајте другу строфу те песме, а нарочито пети стих (тј. први у другој строфи); тај стих је права експлозија, права катастрофа, све се разбија:

No motion has she now, no force;
She neither hears nor sees;
Rolled round in Earth’s diurnal course,
With rocks, and stones, and trees.

Ко је разбио тиху долину нечијег сна, ко је бацио камен у тихо језерце нечијег живота?  –  Тај камен убацила је смрт.
На самом крају ове Вордсвортове песме, дакле у њеном осмом стиху, враћа се мир, зато што се протагониста помирио са судбином.

Вежбање 21.   Установите и означите стопе (ако их има) и завршну риму у горе наведеној (другој) Вордсвортовој строфи.


(15) Рима. – Рима (енглески rhyme) је, као што сви знамо, оно подударање звучања речи, нарочито на крају стиха, на пример seal – feel, fears – years.  Већ смо је помињали, али сада ћемо је размотрити детаљније.
Рима, а не стих, је најважнија особина (и ознака) поезије; јер стих је у суштини само један ред текста краћи од целе расположиве ширине странице, употребљен за поетске сврхе. То је наша дефиниција стиха.
Кад тражимо класичну риму, гледамо последње слогове, на пример у овим српским стиховима, који говоре о водама Јонског мора у близини грчког острва Крф:

Стојте галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
над овом светом водом.

(Милутин Бојић, 1892-1917,
“Плава гробница”)

Вежбање 22.   Установите и означите версификацију (дакле и стопе, и завршну риму) у наведеној Бојићевој строфи.

Видимо да се римују први и трећи стих, и, други и четврти стих. (Стихови су тростопни.) Међутим, у поезији на крају 20. и данас, на почетку 21. века, од капиталног значаја је и рима која није на крају стиха, него негде у њему, пре краја, такозвана унутрашња рима; такође и делимична, непотпуна рима. Ево примера:

У реду, Корд,
да би био лорд и узео горди брод
треба...                                                              (итд.)

или:

Еј, пусто море, пусти да пођу...

Делимична рима се заснива на некој алитерацији (подударању неких сугласника: “Војску купи Кулин Капетане”: к, к, к, к) или асонанци (подударању неких самогласника: “This tide is mine!”) или на сличним ефектима који нису изведени до потпуног римовања.
Велики део добре нове српске поезије данас ослања се на делимичну и унутрашњу риму.
У српском, рима ће се подједнако и видети на хартији, и чути у изговору, али у енглеском, неке речи се пишу слично али изговарају различито, па је таква рима само привидна, само визуелна (енгл. spelling rhyme, sight rhyme) на пример: love – grove. То није стварно рима.
Постоји традиција да прво слово сваког стиха, без обзира на граматику, буде велико; неки ту традицију и данас поштују, неки не, а постоји и супротна, модернистичка традиција (у духу “побуне против конвенција”) да прво слово сваког стиха буде, чак и ако је то почетак реченице, мало.
Опкорачени стих (енгл. enjambment;  неки га на српском зову, имитирајући француски језик, “енжамбман”) имамо кад се реченица (или клауза, дакле реченица-чланица сложене реченице) завршава негде у току следећег стиха. Такав пример смо већ видели, у последња два Батлерова цитирана стиха; поновићемо их овде. Опкорачење чине ове четири подвучене речи, које треба и прочитати повезано, јер то је мисао која се наставља без обзира на завршетак стиха:

Heed undertake to prove, by force
Of argument, a man’s no horse;

Ево и примера опкорачења на српском:

Мислећа бића ми смо,
животиње нисмо, желимо нешто
апстрактно; радимо вешто,
за будућност имамо план,
дан сваки нам значи
да једном ћемо бити јачи.
Можда.



(16) Превођење и препев. – Превести поему и препевати је, није исто. Превод поеме је информативна ствар: он треба да пренесе, тачно, све информације које се у њој налазе. Није битно како звучи, не мора да се римује, стихови могу бити ма које дужине, не морају имати неки посебан ритам, мада је пожељно да превод не звучи баш рогобатно. Поема која је само преведена, не разликује се много од обичног говора или обичне прозе. Превод треба да буде тачан, али не мора да буде (и није) уметничко дело.   
Препевати, међутим, значи заправо написати нову поему, на другом језику, али једнако добру. (Могуће је чак да превод буде бољи од оригинала, али то ће само мали број читалаца опазити: они који добро знају оба језика и имају пред собом оба текста, оригинал и препев.) Препев свакако треба да буде уметничко дело. Приликом препевања поезије, ви можете изменити много тога, комплетну версификацију (па и број стихова и број строфа), чак и поједине мисли (садржине), а оно што морате постићи је што приближнији укупни ефекат. Јер, препев лишен поетске снаге био би уметнички промашај, а онда је узалуд сва техника.
Ово све важи и за превођење српске поезије на енглески. У књизи An Anthology of Modern Serbian Lyrical Poetry (1920-1995) коју је уредио Милослав Шутић (види о томе чланке Светозара М. Игњачевића, Видосаве-Виде Јанковић, и других, у магазину “Књижевна реч” бр. 514, година 2001, стр. 31-5), налазимо одиста запањујуће-предивне препеве које су урадили др Френсис Сноу, и, др Новица Петровић, англиста на Филолошком факултету у Београду (али, постојао је на том истом факултету и др Новица Петковић, србиста; то су два слична имена, не треба их мешати; овде говоримо о англисти), и други. Поменућемо, нећемо овде цитирати, један пример. Српски песник Јован Дучић (средње слово не знамо; 1871-1943) има једну предивну песму, “Натпис”, коју је заиста брилијантно превео проф. др Новица Петровић (“Inscription”), па, можете то прочитати у том часопису.


(17) Препевање комичне поезије. – Неке поеме су само шала, па ипак, неке од тих имају књижевну вредност. Оне треба да звуче лако, згодно и шаљиво, и на енглеском и на српском. Комичне поеме Огдена Неша маестрално је преводио Драгослав Андрић. Пример: једна веома популарна Нешова поема почиње стиховима:

In far Tibet
There live a lama
He got no poppa,
Got no momma,

а изврсни, духовити, заиста ведри препев Драгослава Андрића почиње речима:

Чак у Тибет
Живи лама,
Нема тата,
Нема мама.


Ево другог примера. Амерички песник А. Е. Хаусман има комичну поему у којој се упућује замерка некоме (можда самом Богу?) да није добро направио нашу планету:

The toil of all that be
helps not the primal fault;
it rains so much into the sea
and still the sea is salt.

то проф. А. Б. Недељковић преводи овако:

Узалуд накнадне исправке
кад се погреши рано;
толике кише падају у море,
ал’ море остаје слано.

Примећујемо да се не подудара баш свака реч, али, суштина је пренета. Очувана је шема римовања А-Б-А-Б, али, што је много важније, и запамтивост, и забавност (надамо се).


(18) Хаику. – Најкраћа поетска форма широко призната у свету јапанског је порекла, и зове се хаику (енгл. haiku). Састоји се од три стиха (дакле терцет је), и они се не морају римовати, али први мора имати тачно пет слогова, други седам, и трећи опет само пет слогова, укупно седамнаест. Слогова, не речи! Али, шта је тачно слог, и колико бити у томе категоричан, ствар је интерпретације; на пример, енглеска реч around је двосложна, али можда “може да прође” као један слог јер је почетно шуа (schwa) заиста минимално. Хаику, на сваком језику, захтева својеврсни аскетизам, огромно одрицање и самодисциплину песника; ултра-кондензацију, крајњи минимализам; ту нема шансе за распричаност. Па ипак, може бити мајсторско дело. У један хаику може се, чак, унети кондензована приповест о одласку на другу планету и о нашем животу тамо:

Друкчија зора,
таласи других мора  – 
ја човек исти.

Понекад “хаику венац”, серија од можда шест, или дванаест хаикуа (или неки сличан број), смисаоно повезаних, тако да се настављају један на други, може да исприча ипак нешто дужу причу.


(19) Митингашке и стадионске песме. – У борби за слободу, за националне интересе, и за најосновнија људска и грађанска права, народ се понекад окупи у десетинама и стотинама хиљада и то се зове митинг. (А он је потребан ако су други канали политичког живота забрањени или запречени.) Том приликом спонтано настају песме без познатог аутора. Песме ове врсте биле су једине праве српске народне песме (дакле: за певање) на крају двадесетог века. Митингашка песма је обично дистих са римом и са поделом на стопе која се догоди сама од себе, без свесног настојања; сваку отпевану реченицу понове сви учесници у колони. Неке од њих биле су ефемерне политичке пароле тренутка, али неке су биле говор из народне душе, и требало би да остану запамћене као део српске књижевности. На пример:

Нас два брата у борбу идемо,
не плач мајко, ако погинемо.
Боримо се, мајко, за слободу,
за слободу српскоме народу.


(Ми се надамо да ова песма више никад неће морати да се пева, јер кад до тога дође, онда се гине без жаљења – за за опстанак свог народа. Ваљда нам историја више никад неће то донети! Ратова не треба да буде! Постоји и женска варијанта ове песме, која почиње: Нас две сестре у борбу идемо.)

Горњи стихови су петостопни (то је дакле десетерац), али јаве се неки пут и четворостопни, и седмостопни, и други. Обично се исти стихови могу отпевати на више мелодија, које су све народне и традиционалне. Народ понекад због промене историјских прилика ствара нове стихове на старе мелодије.

У новије време, неколико класичних енглеских мелодија за децу добило је српске навијачке (стадионске) текстове, на пример:


London bridge is falling down,
falling down, falling down
London bridge is falling down, мy fair lady!


Ко је сада шампион,
шампион, шампион,
ко је сада шампион:
(име клуба, име клуба)


И то је један облик народног поетског стваралаштва, данас виталан. Нажалост ове песме се често деградирају у вулгарне увреде и свакојаке претње противничком тиму, судији итд.


(20) Поема у прози. – Могуће је уградити версификацијске технике у прозни текст и добити поетске ефекте иако текст није, формално, у стиховима. На пример, у причи Урсуле Ле Гвин “Рибар унутрашњег мора” помиње се млади рибар Урашима кога је ћерка морског краља одвела у своје дворе испод мора и задржала тамо, у љубави, врло дуго. Кад је он затражио да се врати својој жени и деци, она га је пустила, дала му је један сандучић на дар, и упозорила га да, ако оде, повратка неће бити. Изашавши на обалу, Урашима је (као неки нови Рип Ван Винкл) дознао да је прошло више од стотину година, да његове породице више нема, да је његова кућа сатрунула и зарасла у траву и жбуње, и да само најстарији људи памте причу о његовом нестанку на мору. Време је за њега прошло неосетно, јер он је, под морем, остао млад. Приповест се завршава овако:

Па се врати Урашима на обалу и тамо отвори шкрињицу, ћерке Краља морскога дар. Мало белог дима извијори се напоље, и на морском ветру се расплине. Трена тог, Урашимина црна коса сва поседи, и он постане стар, стар, стар, и легне на пешчани морски жал, и умре.


(21) Поетска слобода. –  Поета има право, ако сматра да му је то из уметничких разлога потребно, да свакојако експериментише са енглеским, и са српским, језиком; то право има и преводилац поезије. То се зове, већ хиљадама година, licentia poetica –  поетска слобода. (А она има и друге аспекте, осим овог.) Поета може да иде далеко испред свог народа, у слободном трагању за новим речима и формама. Ако му неко замери да “то не постоји, нико нико то досад није тако говорио”, тај не зна да поета можда и треба да говори онако како дотад нико није. Стварати језик, мењати га, освајати нове просторе – а ипак бити схваћен, и постићи уметничко остварење – то је једна од могућих димензија поезије. Неким песницима су такве слободе важне. Некима не.
У поеми Ле Гвинове о препелицама које узлећу из сувог, жбуновитог предела (у дивљини) јужне Калифорније, сасвим је нормално рећи да оне испољавају

изненадну лепрш-земљо-перјану дивоту

(sudden whirring-earth-feathered splendor)

иако таква тројна полусложеница (која је овде придев) није нигде и никад раније написана. Све што је добро, у сваком језику, морао је једном, неко, први да употреби!
Такође је нормално у поезији изоставити знаке интерпункције ако су непотребни, као у овој краткој поеми Ле Гвинове:

Срце ми тешко
попречни камен
дисање стало
жалости пламен

Вежбање 23. Установите и означите версификацију у горња четири стиха Урсуле Ле Гвин.

Вежбање 24.   Вратите се на почетак овог практикума, и  установите и означите версификацију (дакле стопе и риму), у првој цитираној Вордсвортовој строфи.

Такође је нормално поему и отпевати, и хиљаде их је већ пренето у музику. Али, ту постоји један проблем.
Вековима су књижевни критичари, и професори књижевности, читали само поеме а игнорисали песме; зато су многи талентовани ствараоци били у ситуацији која је била својеврсни quid pro quo, наиме морали су нешто да дају да би могли нешто друго добити: знали су да ће њихово дело, ако буде веома успешно написано за певање, постати популарно, и да ће га волети милиони људи, али да га у том случају књижевни критичари (и професори универзитета) неће узети у обзир, јер ће оно изгубити статус књижевности.

Данас је у неким академским круговима преовладао другачији, оправданији став: поезија су сви они стихови који, штампани на хартији, имају књижевну, поетску вредност, без обзира да ли их је неко некад певао или не. На пример, предивна поема америчког песника Џонија Мерсера “Месечева река” (Johnny Mercer, 1909-1976, “Moon River”) јесте поезија, и она никако не може бити дисквалификована и избачена из историје америчке књижевности само зато што је подесна и за певање. Исто важи и за цитирану српску митингашку и војничку добровољачку песму две сестре, или два брата.

Да би стихови били погодни за певање, потребна им је одлична версификација, и то прилагођена жељеној мелодији.
Најзад, дозвољено је уносити у поезију разне застареле, стране или егзотичне речи. На пример, у роману Стално се враћајући кући у коме говори о једном народу будућности, по менталитету налик на Индијанце, Урсула Ле Гвин за рефрен једне поеме користи индијанску или измишљену реч “хвавгепрагу” која би требало да значи нешто као “излазак сунца”. Цитираћемо, на крају овог практикума за версификацију, баш ту поему, као сугестију да су нам потребни нови аутори поезије.

Вежбање 25.  Означите версификацију на овим стиховима (без индијанске речи):

Чекамо сунчану драгу,
         хвавгепрагу.
Она је на зрачном трагу,
         хвавгепрагу.
Лако дође сваком граду,
         хвавгепрагу.
Чекамо светлану младу,
         хвавгепрагу.




Библиографија – препоручена литература

1)  Барнет 1964: Sylvan Barnet, with Morton Berman and William Burto, A
Dictionary of Literary Terms. London, Constable Publishers, 1964.

2)  Божовић 2006: Gojko Božović, editor, Places We Love, An Anthology of Contemporary Serbian Poetry. Serbian PEN, Belgrade.

3)  Еспи 1986: Willard R. Espy,, The Wordsworth Rhyming Dictionary. London, Wordsworth Publishers.

4)  Институт за књижевност и уметност у Београду, Речник књижевних термина.
Београд, “Нолит”, 1985.

5)  Тартаља 2003: Иво Тартаља, Теорија књижевности. Београд, Завод за уџбенике
и наставна средства, стр. 81-102.

6)  Шутић 1999: Miloslav Šutić, An Anthology of Modern Serbian Lyrical Poetry (1920-1995), Beograd, “Serbian Literary Magazine” publishers.
[/quote]