[Miodrag Milovanovic]

Before the Golden Age je knjiga pretežno za istoričare žanra. Većina priča je jedva čitljiva sa današnjeg stanovišta... Imam to u papiru... Valjda su bile 3 knjige...
Davno sam to čitao, ali mislim da sam i tada (rane osamdesete) smatrao to beskrajno zastarelim... Sin mi je nešto u poslednje vreme počeo da više čita fantastiku pa se
dokopao ranih Asimova. Njemu je to zabavno...

[Perin]

U poslednje vreme (čitaj, jedno 3 godine) mozak može kako treba da procesuira samo kratke priče ili grafičke novele. Opterećen sam i ovako, raznim sranjima, pa je to valjda neka nuspojava. Shodno toj regresiji moga uma, dovrših čitanje Sendmena. Gejman je zaista sjajan, mada mi se crtež i dalje ne sviđa (inače, ovo je drugi put da čitam Sendmena, ali prvi put u srpskom prevodu). Maestralno klupko kroz  10 tomova se razmotava još maestralnije u 9tom tomu, "Dobrostivim Gospama." I dalje ne mogu a da ne zavidim čoveku na umeću vođenja priče i spajanju svih niti u jednu kompaktnu i smislenu celinu. Grafička novela koja je dobila World Fantasy Award zaista zavređuje pažnju svakog čitaoca fantastike, te svim srcem preporučujem čitanje ovog dela.

Ujedno sam na trećem tomu grafičke novele Lokot i Ključ, zasad mi se mnogo sviđa. 

[nightflier]

The Waking Fire (The Draconis Memoria #1) by Anthony Ryan



The Waking Fire is set in a vibrant new world where the blood of drakes—creatures similar to dragons—is valued beyond reckoning, and can be distilled into elixirs that grant fearsome powers to those who are “blood-blessed.” The novel follows an unregistered blood-blessed as he searches for an elusive variety of drake so potent, its capture would mean unrivalled riches; the second in command of a blood-burning ironclad ship; and a young woman in a lifelong contract to a trading syndicate, whose espionage mission places her on the front lines of a newly declared war. As empires clash and arcane mysteries reveal themselves, these characters are tested again and again and soon discover that the fate of the world rests on their shoulders.

The Draconis Memoria is a remarkable new epic fantasy series with steampunk flavor, full of the phenomenal worldbuilding and non-stop action that have gained Anthony Ryan a global fan base.


Entoni Rajan je svojim prvim romanom napravio čudo i pokoru. Nažalost, ostatak te trilogije u velikoj meri je odstupio od postavke prvog romana, što je i dovelo do izvesne razočaranosti kod čitalaca.

The Waking Fire, početak nove trilogije, predstavlja dramatičnu odstupnicu od worldbuildinga prikazanog u trilogiji Raven's Shadow. Ovde imamo sekundarni svet koji se po civilizacijskom stepenu nalazi negde u ravni s našom Zemljom iz vremena napoleonskih ratova, premda malo razvijenije tehnologije.

Iako se vidi da je Rajan veoma uznapredovao kao pisac - jezik mu je sada veoma precizan, bez nepotrebnih lutanja, karakterizacija bolja - insistiranje na uštogljenoj verziji engleskog jezika, kakva nam je poznata iz ekranizacija romana Džejn Ostin, kao i opsednutost morem i pomorstvom, guši čitaoca - makar čitaoca koji dolazi van engleskog govornog područja.

Takođe, iako to sasvim sigurno nije slučaj, Rajanov novi svet čita se kao kombinacija Sandersonovog Mistborna i Maklelanovog Powder Magea. To prilično smanjuje čitalački užitak. Pozitivno je što se Rajan i ovoga puta ograničio na trilogiju (koja inače sluti na SF a ne na klasičnu fantaziju), tako da su svi izgledi da ćemo za jedno tri godine dobiti nešto novo od ovog pisca koji za sada i dalje samo obećava.

3/5

[Jevtropijevićka]

Ajoj, a baš sam nameravao u skorije vreme da načnem Rotfusa, sad se malko razočarah.

Izlogovao me forum dok sam pisala prvu verziju posta, ajmo opet -.-
Nemoj da moj doživljaj nešto omete, vidim da je većina ljudi oduševljena. I ja verujem da bi Rotfus napisao vrlo dobru knjigu kad bi a) odustao od Kvouta kao pripovedačkog fokusa b) odustao od prikazivanja Kvouta generalno. Kad bi se, recimo, čitav roman odvijao po susednim prostorijama od onih u kojima se Kvout u datom trenutku nalazi. Odmah bi živnuli ostali likovi, ako ništa drugo

[Anomander Rejk]

Pozdrav svima.
Upravo završih knjigu 11/22/63, odnosno Dalas 63.
Mogla bi se podvesti pod naučnu fantastiku, pošto se bavi putovanjem kroz vreme ( verujem da svi znaju o čemu se radi-put u prošlost, s ciljem da se spreči atentat na predsednika Kenedija).
King se ne upušta previše u objašnjavanje samog fenomena kako putovati u prošlost ( objašnjenje tzv. ,,zečje rupe''-portala, prilično je tanko i neodređeno), već se kao iskusni pripovedač bavi stvarima koje će čitaocu i držati pažnju. Efektom leptira i harmonizacijom. Prošlost se harmonizuje, i odupire menjanju. Jedna, pa i neznatna promena, ako se ipak dogodi, prouzrukuje čitav lanac novih i nepredvidivih događaja. Što se češće ide u prošlost, stvara se sve više i više niti događaja, i sve teže ih je držati pod kontrolom, na kraju, i sam glavni junak knjige, shvata da je najbolje da se sve vrati u prvobitno stanje.

Kingov prikaz Amerike šezdesetih je romantičan, i nostalgičan. To je vreme punoće ukusa, mirisa, zvukova, vreme plesa i igre, vreme ideala i nežnih ljubavi, vreme kada nije bilo neobično da usred dana ili noći pozovete prijatelja u pomoć, i da on smesta dojuri. Vreme u kome je postojala solidarnost i dobrota u lokalnoj zajednici. Najveći deo knjige upravo se i trudi da nam to dočara i opiše. Ljubavna priča sa Sejdi je jaka, snažna i nežna istovremeno, mada ponekad i na ivici patetike.
King ipak ne skriva ni mračnu stranu šezdesetih : od znaka za wc u travi i žbunju za ,,obojene'', do jezive zgrade skladišta knjiga u Dalasu, koja nam budi uspomene na čuveni hotel iz Kolorada, a na kraju, i sam King kaže ,,Dalas je šezdesetih bio pun mržnje.''

Na kraju,  mislim da je u pitanju jako dobar roman. Zamerki imam, a to je da se bez po muke može videti da ga na silu rasteže, od 600 i kusur strana, komotno je mogao biti kraći za 200, ako ne i za 300.
Ali to je King, on voli nadugačko i naširoko.

[Miodrag Milovanovic]

Ono što mene zanima jeste da li pisci kao što je King, koji, sasvim sigurno, mogu da se izraze na mnogo manjem broju stranica,  rade ovo "proširivanje" zbog toga što se to "danas traži" (čisto finansijski) ili zbog toga što su, vremenom, naprosto postali lošiji pisci...

Zar je moguće da King još uvek ima potrebu da povlađuje čitaocima?

[Lidija]

Zadnje njegovo što sam čitala je Duma key i to je čisto automatsko pisanje. To je čist prvi draft koji nije kasnije pipnuo niti on niti urednik.

[nightflier]

Koliko ja znam, obimne - ili preterano obimne knjige izdavacima su glavobolja i gubitak para. Njima su cene knjiga u maloprodaji manje-vise fiksne, a troskovi proizvodnje se povecavaju s brojem stranica.

Mislim da skribomani tipa Kinga i Sandersona jednostavno vole da pisu toliko. Konkretno, King je skoro izjavio da on svakog dana napise 6-7 stranica i da se ne bavi mnogo kvalitetom sve dok tekst ne ode kod urednika.

[Lidija]

meni se čini da je problem (čuj mene, “problem”  ) što sve to kod Kinga (odnosno ciljne mu grupe) funkcioniše daleeeeko bolje nego što bi funkcionisala alternativa: iz ono malo što sam Kinga slušala po intervjuima, on u svojoj prozi ostaje u govornom diskursu, i to stvarno ima onu totalnu privlačnost nepatvorenog izraza. Editovati tekst bi uvelike poništilo tu spontanost, to čak i ja mogu da primetim. A za glomaznost teksta - naravno da su me nervirala sva ta njegova meandriranja, ali fakt je da ona nisu bila nečitljiva, naprotiv. Recimo da me sve to daleko više nerviralo kad sam knjigu dovršila nego dok sam je čitala.

A obaška što se niko ne može izgubiti u takvom narativu – King ponavlja jedno te isto iz ugla svakog božjeg protagoniste i ti ne možeš tu da se izgubiš pa taman da čitaš samo svako drugo poglavlje svaki peti dan...

Ukratko, čovek je paradoks, ima skoro matematički striktnu formulu za suštu neposrednost.

[Berserker]

Upravo sam pročitao zbirku priča Stivena Kinga pod imenom ''Gole kosti'', u originalu ''Skeleton crew''. U pitanju je zbirka od 22 Kingove kratke priče objavljene do 1985 godine.Reč ''kratke'' koristim samo uslovno jer ova zbirka uključuje i moju omiljenu ''Izmaglicu'' (Mist) koja se nipošto ne može nazvati kratkom. Evo šta Wikipedija kaže o zbirci: https://en.wikipedia.org/wiki/Skeleton_Crew

Pošteno, ja Kinga ne volim zato što je skriboman. Zato što oseća potrebu da svaku stvar ponovi i razloži u sitna crevca dok ne bude siguran da će i najgluplji (ja nisam obziran kao Mića) čitalac shvatiti poentu. Zato što je predvidljiv, i drži se klišea do besvesti, pogotovo kad ubacuje horor momente u prozu. Ali priznajem mu da ume da piše tečno i zanimljivo. Ima tu spontanost u pisanju i lako ostvaruje kontakt sa čitaocem. Stil mu je neopterećujući, lagan i često pravi efektnu ravnotežu dužini teksta tako da se ona i ne oseti. Dakle, to je ono što volem i ne volem. A pošto su ''Gole kosti'' zbirka kratkih priča, nadao sam se da ću tu konačno naći Kinga sa svim pozitivnim osobinama, a bez glavne falinke-razvlačenja teksta do iznemoglosti. Još kada sam video da se zbirka otvara mojom omiljenom ''Izmaglicom'', nisam izdržao da je ne kupim.
Šta sve imam da zamerim ovim pričama, kad već tu King nije mogao da me nervira svojom skribomanijom? Pre svega, njihovu običnost. Idejno su ove priče mahom jako slabe, i skoro sve se dešavaju po jednom od dva klišea koje King koristi. Najčešće je u pitanju natprirodni element bez objašnjenja i bez očigledne svrhe koji postoji samo radi priče i/ili izazivanja strave kod čitaoca (primeri: Ovde ima tigrova, Majmun, Splav, Lik smrti, Nona, Kamion strica Ota, Peščani svet itd). Tu se priča obično grana na dva pod-klišea: po jednom, niko osim glavnog junaka ne prepoznaje taj element i cela priča se vrti oko toga što mu niko ne veruje, ili svi veruju u postojanje entiteta ali niko ništa ne preduzima po tom pitanju te manje-više svi protagonisti veselo ginu do kraja priče. Drugi kliše koji koristi je da celu priču piše iz ugla  protagoniste sa poremećenim umom. Tu se priča obično grana i ima takodje dva moguća završetka: jedan je totalna destrukcija ili autodestrukcija poremećenog protagoniste (a taj  kraj koristi u pričama koje više vuku na mainstream i modernu prozu, kao što je Uspravljanje Kainovo, Tip koji opstaje) dok drugi završetak uključuje end-punchline  kojim se otkriva da se sve zapravo i desilo onako kako psihotik tvrdi ma koliko to neverovatno izgledalo, te da je priča ustvari o natprirodnom umesto o ludilu. On ova dva klišea i četiri moguća završetka varira na razne načine i praktično sve njegove priče ovde objavljene mogu da se svrstaju u neku od ovih grupa. Naravno, neke od njih su bolje ispričane (''Baka'' je meni najjezovitija priča, dok su ''Mlekadžija'' i donekle ''Balada o fleksibilnom metku'' takodje ostavile dobar utisak) dok su neke  toliko prosečne i bledunjave da nikad ne bih pretpostavio da su Kingovih ruku delo, da nema njegovog potpisa na kraju teksta. Par priča su omaž Lavkraftu: ''Čovek koji se nije rukovao'' i ''Lik smrti'' imaju potpuno Lavkraftovski stil pripovedanja  koji totalno odudara od Kingovog originalnog, i uopšte mu ne leži. Doduše, Hastur se pominje i u ''Baki'' ali tu King već piše svojim stilom te je priča efektnija. Sveukupno, većina priča su toliko obične da prosto ne stignu da me zainteresuju u dovoljnoj meri da bih ih dočitao, pogotovo što se King svuda trudi da čitaoca aktivno navodi već od prve strane ka očiglednom raspletu odnosno rešenju misterije. Možda je problem do mene, jer sam 90% ovih priča već pročitao u raznim časopisima i zbirkama u zadnjih 20 godina, pa je kod većine njih izostao čak i onaj element novine, a i činjenica da su ovo starije Kingove priče očigledno im ne ide u prilog.
Na kraju, priznajem da postoji nekoliko priča u kojima jesam uživao, ili se bar zgražavao dovoljno da bih priznao da je King postigao svoj cilj. To su uglavnom priče koji bi se definisale kao Slipstrim, dakle one koje su u najvećoj meri glavnotokovske, ali ipak imaju jasan element natprirodnog, ili makar fantastičnog. Tu spadaju Uspravljanje Kainovo, Svadbena tezga, Nona, Mlekadžija br.1 i 2, pa i ''Baka''. Mislim da u takvoj mešavini King uspeva da pokaže nešto od svog očiglednog talenta a da se istovremeno izdigne iz žanrovskih klišea po kojima uglavnom piše. Ali kada svedem račune, verujem da zbirka u kojoj mi odgovara jedva trećina priča definitivno nije za mene.

[Lidija]

I kad smo već kod kingovštine, evo jedan njegov klon - Mr. Fahrenheit




Ovo je zapravo za nešto mlađi uzrast od omladinskog, i prilično je solidno napisano, sa manje praznog hoda nego što bi King tu umesio…
A model je praktično isti – mali gradić + u njemu mali obični ljudi + MIB tip vanzemaljca + larger than life herojština dobrih drugova koji naprasno odrastu u tom susretu. Simpatično.

[Berserker]

''Britansko pitanje'' iliti ''Matter of Britain'' by Kim Newman and Eugene Byrne. I posle 15 godina, ova knjiga nije našla engleskog izdavača, pa izgleda da će ovo srpsko izdanje ostati i jedino izdanje ove knjige. Pošteno, nisam siguran zašto.

Sa jedne strane, knjiga zaista nije ništa posebno. Klasična alternativna istorija ŠBBKBB: nacisti uspešno okupirali Britaniju na početku 2. svetskog rata. Paralele sa Čovekom u visokom dvorcu se neizbežno nameću, ali ja ih nisam primetio osim opšte teme. Kim Newman ionako piše neopterećujuće, opušteno, za šire narodne mase, nema tu onog napona koji Dik isporučuje. Ali ovde je Newman preterao sa banalizacijom. Sve je suviše obično, svakodnevno, bledunjavo. Razumem ja da je čovek hteo da napiše još 5 knjiga u serijalu, ali je mogao da se potrudi da makar u prvoj knjizi ubaci kvalitetniji zaplet da se čitaoci zainteresuju. Ovako, uz neidiličan prikaz života na farmi i par uspelih sličica okupacije, knjiga i nema nešto više da ponudi. Možda je njegova priča o britanskim fašistima i njihovim strankama (verujem da je tu upotrebio istorijska dokumenta) trebala da zainteresuje nekog ljubitelja novije engleske istorije, ali mene nije. Džaba odličan prevod, kad pisanje škripi.

Sa druge strane, posle uspeha ekranizacije ''Čoveka u visokom dvorcu'', trebalo bi da je lako zainteresovati izdavače i producente za ovakvo delo. Alternativna istorija se danas odlično prodaje, Kim Newman ima već izgradjenu reputaciju na tom polju, te verujem da nije bilo posebno teško utrapiti čak i ovakvo mediokritetno delo. Prosto me kopka zašto ova knjiga čami neobjavljena punih 15 godina.

Doduše, šarm Njumanovih knjiga za mene leži u preplitanju alternativne istorije i popularnih fiktivnih junaka iz literature ili kulture tog doba, uz zdravu dozu fantastike. To je ono što me je privuklo u Anno Dracula. Posle toga se okušao u pravoj alternativnoj istoriji sa gomilom istorijskih likova autentično obradjenih, bez dodatnih fantastičnih detalja, i tu smo se razišli. Za pravo razumevanje i uživanje u, recimo ''Povratak u SSAD'' potrebno detaljno poznavanje novije američke istorije i pop kulture što ja nemam, niti me interesuje u toj meri da bi me knjiga zaista privukla. Zbog toga sam i u ovom slučaju ostao potpuno hladan i promašio verovatno tonu finih detalja vezanih za lokalnu Britansku istoriju i fašizam. Možda je to i razlog što su izdavači ostali hladni: ova knjiga cilja suviše usku grupu poznavalaca kad nudi te finese, a za široke narodne mase ne nudi dovoljno akcije niti šarenila (seksa doduše ima, bar 4 puta ).

[Anomander Rejk]

Za potrebe književnog klabinga, po drugi put u par godina pročitah švedski horor Pusti pravog da uđe.  Horor priča u ovoj knjizi, je ipak čini mi se, samo površinski sloj, a knjiga se bavi ustvari mrakom u čoveku i bolestima savremenog društva. U ovoj knjizi je skoro sve od čega se odvraća pogled na toj mračnoj skali-pedofilija, maloletnička prostitucija, maloletničko/vršnjačko nasilje, surovost dece. Pitanja otuđenja, usamljenosti i očaja u naizgled super uređenom društvu. Otuđenje je toliko, usamljenost je tolika, da se uspostavlja bliskost čak i sa ,,čudovištima'' samo da se ne bude samo. Tu su i teme homoseksualizma, i poigravanje sa identitetima. Glavni tok knjige čine dva odnosa: odnos dečaka Oskara i devojčice/vampirice Eli, te odnos Eli i pedofila koji joj nalazi žrtve. Na kraju se međutim ispostavlja da je vampirica Eli zapravo Elias-muško, kastrirani dečak, tako da je na kraju sve izokrenuto i pobrkano, identiteti se gube i više se ne zna ko je ko, ni šta je ko.
Zapravo jedini donekle normalan odnos, je odnos Larija i Virginie. Virginiju će ujesti vampir Eli/Elijas, i bolne scene paklenih muka koje Virginija trpi nakon ujeda, biće mi jedine istinski jezive u knjizi (inače je knjiga više mračna, nego jeziva). Na kraju-Virginija bira smrt, uništenje, moli bolničarku da podigne roletne da bi potpuno izgorila, nestala na suncu.
Mračna i odlično napisana knjiga, možda i više okrenuta nekoj društvenoj i socijalnoj patologiji, nego što je zapravo horor.

Pročitao sam i Kingovo Buđenje. Nisam baš oduševljen. Iako ima svega 300 strana, opet ima puno praznog hoda i otezanja. Bavi se nekim od svojih standardnih tema-strah od smrti, smrtnost, detinjstvo i prošlost, prolazak vremena...ali nema to ni blizu onu snagu kakvu ima, recimo u IT. Lavkraftove rečenice pre samog početka knjige jasno upućuju kuda se ide; mnogo pre završnog eksperimenta u knjizi, shvatio sam šta će se dogoditi.

[Lidija]

Taj Lindkvistov roman nisam pročitala uglavnom zato što sam gledala film… reci, koliko je film veran knjizi?

[angel011]

Džaba odličan prevod, kad pisanje škripi.

Hvala! 

Moguće je da knjiga nije našla izdavača zbog načina na koji su prikazani Britanci. Ono što je vredelo je ili pobeglo ili je pobijeno još pre nego što je roman počeo, a ovo što je ostalo je... Lokalni fašisti koji su uz to idioti, pokušaj Pokreta otpora čiji članovi su, kao, otišli u šumu, zaključili da im je hladno i neudobno, pa se vratili kući pre nego što je mrski okupator stigao da primeti da nekog nema, glavni čin otpora okupatoru je ubijanje psa lokalne fašistkinje na zaista mučan način... To baš i nije slika kakvu su o sebi izgradili Britanci.

Uzgred, slažem se da Njumen ume i bolje od ovoga; ume i dvojac Njumen-Bern, "Povratak u SSAD" je bolja knjiga.