[Lidija]

naaajs... 

E sad, potpisujem sve što veliš - pogotovo po proceni Gibsonovog opusa, i ja ga maltene u dlaku tako vidim - ali sa jednom majušnom tačkom mimoilaženja, i to što se angažmana tiče: koliko ti ima značaja fakt da je Gibson prešao sa sa tehno-kating-edž urbanog pankera na ruralni trejlertreš koji 3Dprintuje drogu? Ili, još bolje – kako objašnjavaš da nam Gibson, taj poznati draft-dodžer, ovde daje hardkor midl-ist veterane za simpatetične protagoniste?

Nije li to grm u kom možda leži angažman?

[Berserker]

Hm, imao je on momente u ranijim romanima kada je na sličan način obradjivao tu ruralnu ameriku, mada su uvek bili samo momenti, i ubačeni kao strogi kontrast glavnim likovima koji su uglavnom hipertrofirano oličenje urbanizma. Mislim da je baš u Mona Lisa overdrive glavni lik deo vremena proveo kod brata na selu koji je slika i prilika ovih gedža iz Periferala, uključujući custom-made pse čuvare, staru vojnu opremu itd. I tada je Gibson tu ruralnu sredinu prikazivao kao neku idilu, maltene ostrvo normalnosti unutar ludila svakodnevice, i uvek na neki način nadmoćno trenutno važećim postulatima modernog života. Vrlo moguće da je sa vremenom počeo da glorifikuje ruralno okruženje (oće to sa starošću, gledam svog tatu), a moguće je da ima neku svoju novu agendu, meni nepoznatu. Ja sam Neuromancera i čitao kao neku vrstu manifesta novog tehnološkog doba, mada se u potonjim knjigama to izgubilo, pa se u pattern recognitionu pojavila obrada modernog brending-fetišizma, što i jeste bio najupadljiviji aspekt te knjige. Ali u Periferalu Gibson kao da ciljano izbegava da se previše posveti detaljnijem opisu oba vremenska kontinuuma, zadržavajući fokus na akciji. Ravnoteža moći u budućnosti namerno ostaje samo naznačena, bez nekog udubljivanja, dok ravnoteža moći u sadašnjosti opako liči na modernu ruralnu ameriku. Dijalozi izmedju likova su prošireni, ali bez nekog emitivnijeg naboja koji bi nam omogućio dodatne uvide ili probudio neke ideje. Moj je utisak da Gibson namerno ostavlja neke stvari nedorečene. E sad, da li je to uradio da bi čitaoci sami popunili praznine uz pomoć njegovih suptilnih nagoveštaja, ili je prosto želeo da se posveti akciji pa ga je mrzelo da se više bavi world-buildingom, to ne znam. Ako se uzdao u inteligenciju čitalaca da sami povežu neke stvari, sa mnom je omanuo

Zaintrigirala si me time da je on bio draft-dodger (dakle, pacifista), pošto u Periferalu toliko glorifikuje vojsku, njen trening, moral i sistem vrednosti za koji insistira da ostaje usadjen čoveku i kada izadje iz vojske, pa i ako završi kao invalid, da mi je muka pripala. U Perferalu više zvuči kao republikanac nego kao anarhista. Misliš da je ta nijansa ustvari ciljani politički angažman?

[Lidija]

Heh, jor ges is as gud as majn, što bi rekli ameri… slažem se da je dosta toga ostalo nedorečeno.

Ali ono što zasigurno znam je da iz ovog teksta govori fundamentalno drugačiji svetonazor, to ako uzmemo u obzir Neuromancera kao kanon: osim ova dva primera koja sam gore navela, mislim da bukvalno nije bilo pasusa u kom to nisam osećala. Recimo, Flynne i ekipa definitivno nisu društveni marginalci kako bi ikonografija Neuromancera to nalagala – zamisli samo duštveno angažovanog kiberpankera koji ide na proteste protiv religioznog fundamentalizma… pa to je bukvalno nezamislivo. Dalje, oni nisu ni tradicionalni individualci, nego naprotiv, vrlo su obiteljski orjentisani i imaju jake moralne norme po tom pitanju, i te norme dalje jasno diktiraju svaki njihov potez. Dalje, oni se ne bave standardnim domenom kiberpankera – ne trguju infoom, ne bave se profi hajtek domenom, nisu deo nikakve kontrakulture, nego naprotiv, standardni su rednek siromasi po pitanju klase i življenja uopšte. A jedini istinski sofisticiran hajtek koji koriste je sveden na vatreno oružje, recimo onaj kvadriplegičar sa mentalno kontrolisanim gedžetom…  i opet tu imamo taj standardno gun-loving rednek model.

Recimo da bukvalno nema aktivnosti za koju bi se moglo reći da je sprovedena u kiberpank kanonu, ali opet, ima sasvim dovoljno hajtek futurizma i noar tona da nam ovo liči na kiberpank, pogotovo uz naša očekivanja da će nam Gibson po logici stvari isporučiti kiberpank, jer – a šta bi drugo? Ali ta sličnost je meni totalno varljiva, jer reč je o suštinskoj promeni predznaka, o Gibsonovoj radikalnoj 180 degree turn svetonazornoj politici, i pri čitanju sam se osećala bukvalno kao u onoj Ladlamovoj sceni, kad uđeš u sopstveni stan i zatekneš sav nameštaj na broju, samo uredno zalepljen na plafon…

E sad, ne kažem da me to smeta, naprotiv, mislim da i jeste vreme da Gibson preraste sopstvenu ikonografiju, samo, nije mi sasvim jasno šta tačno ova nova treba da mi predstavlja. Kapiram da Flynne na kraju ostaje sa velikom kontrolom svog tajmlajna, i kapiram da se time insinuira kako upravo zbog toga taj tajmlajn neće završiti u Wilfovoj postapokalipsi, i to jeste primarni dokaz da se Flynne i ekipa otvoreno narativno favorizuju od strane pisca, pa otud to i podrazumeva da imamo nekakav Gibsonov angažman, imamo nekakav moralni i ini izbor koji nam on otvoreno u tekstu favorizuje. Ali dalje od toga ne mogu da detaljno prepoznam, recimo da mi konstrukcija još uvek izmiče u svojoj celosti, mada slutim kakve bi to obrise eventualno mogla da ima. I da, slažem se, ti obrisi su svakako više republikanski negoli išta drugo, ili bar su prilično desničarski, između ostalog.

U svakom slučaju, smatram da Gibson nije tip pisca koji bi ovakav worldbuilding spiskao na stand-alone roman, tako da očekujem nastavke koji će detaljnije ilustrovati konstrukciju… ali ako me pitaš da li je ovo kiberpank roman, moram da priznam kako iskreno smatram da nije. Ali nimalo. Ovo je meni zapravo nekakav čist antipod kiberpanka, i slažem se sa Mićom da Periferal ima više zajedničkog sa Benfordovim Timescapeom, kad je o svetonazoru reč. Recimo da je kod Periferala u pitanju čist tradicionalni SF futurizam, i da je ovaj roman potpisao bilo ko osim Gibsona, ja tu ne bih videla ni najmanje naznake da makar i izdaleka liči na njegov kiberpank model.

Tako da… živi bili pa videli kad izađe idući naslov u ovom worldbuildingu. 

[zakk]

Hm, čitam sad ovo i zateknem sebe da Vilfov svet pišem pod 'naš' a Flinin pod 'tuđi', a nisam siguran uopšte odakle mi to i sa kojim pravom...

Što se tiče Gibsonovog ličnog političkog stava, nije on republikanac, pogledajte mu tviter...

Što se kiberpank momenta tiče, ima ih na sve strane, od petljavine sa patcherima pa do kvantnih servera koji povezuju svetove - tu se ne zna ni kako radi ni ko sve petlja, ni kolko je Vilfov svet pod spoljim uticajem...

[Lidija]

Pa da, ima momenata i ima noara, ali ako nema protagonista, koliko to onda može biti kiberpank? Kad bi se samo momenti uzimali u obzir, ti bi lako mogao da u svakom hajtek futurizmu prepoznaš kiberpank... što se i radi, jelda, i to često, svi se žanrovi prepoznaju najlakše po ikonografiji i motivima, ali to ipak nije to.

A što se Gibsonovih ličnih političkih inklinacija tiče, recimo da je meni on tu vrlo sličan Boviju, koji je tek u poznijem životnom dobu iskreno priznao kako je uvek bio "klozet strejtaš", ali eto, lansirao je karijeru na sceni koja je preferisala alternative, tako da... Gibson isto tako nije nikad bio de fakto draft-dodžer, jer nikada nije bio ni zvanično draftovan, ali kad su ga prvi put pitali zašto je emigrirao u Kanadu naveo je upravo to kao razlog. Kasnije je bilo sitnog bekpedalovanja na tu izjavu, naravno, ali ipak, originalna izjava je učvrstila imidž, i to je tako i ostalo.

Ali mi ovde ne govorimo o Gibsonovim preferencama nego o preferencama samog narativa u Periferalu, koje svakako mogu biti, ali nisu i nužno, autorove lične. Ipak, stiče se dojam (odnosno, ja ga stičem  ) da je Gibson pomalo postao svestan kako je nemoguće uverljivo ponuditi konstrukciju sa urbanim, subverzivnim, prevrtljivim i izdaji sklonim hajtek individualcima koji popravljaju stanje visoke trulosti u svetu: za takvu akciju potrebna je psihološka motivacija koju takvi pojedinci jednostavno nemaju. Otud i imamo ovu ekipu koju Periferal nudi, jer oni očigledno tu i takvu motivaciju imaju, i to u zavidnim količinama. E sad, koliko ta spoznaja ima uticaja na Gibsonove lične preference, to ne znam, ali sam izbor tako konzervativnih protagonista svakako implicira da Gibson smatra kako ćemo bar mi čitaoci takvu postavku naći prihvatljivom, logičnom i ubedljivom. Što ja i jesam, jelte: Flin i ekipa su ubedljivo angažovani da naprave svet boljim mestom za življene, to ne samo za sebe lično, nego uopšte. Kejs i Moli naprosto nisu takvi, i nema te autorske veštine koja bi ih takvima uverljivo napravila. Tako da...

[Lidija]

ehhh, da... 

Pitanje je da li neko mojih godina uopšte sme javno da prizna kako čita ovakvo štivo, ali… ma neki ide život!   

Ako ste kao klinci voleli filmove Lake Placid, Arachnophobia, Tremors, i uopšte deadly insect killers motive – ovo vam je odličan roman za plažu. Ali odličan. Pri tom je i debi roman i iza incijala se krije (najverovatnije) ženski autor, i dobro je napisano. I zabavno je. I interesantno.

I stvarno nemam šta više da kažem u svoju odbranu….   

[angel011]

Jedino što mi je smetalo u Arahnofobiji je što Džulijen Sends gine.

Knjiga dodata na ever-growing Goodreads spisak.

[Lidija]

Samo uskladi očekivanja, jer roman je totalno trešast, stvarno. 

Nego, da te pitam: vidim na da gudridsu samo datiraš knjige kao pročitane, bez da ih boduješ. Jel’ to neki novi trend sad tamo, ili štagod treće?

[angel011]

Nije trend, bar koliko ja znam, nego mi je malko blesav taj sistem po kome bi 5 zvezdica išlo i klasici (recimo) i trešini kojoj, kao trešini, ništa ne fali. Plus mi je nezgodno jer čitam dosta domaćih knjiga čije autore znam iz viđenja (Sajam knjiga, promocije...), i za neke stvarno ne bih javno davala sud u bodovima, because of reasons. A ako negde stavim bodove, a negde ne, dođe pitanje "A zašto nisi...?", i gnjavaža od objašnjavanja, pa mi lakše da kažem da mi je kompletan sistem blesav i da zato ne bodujem ništa.

[Lidija]

Nedaj se Ines političkoj korektnosti!! 

[angel011]

Nemam živaca da se bakćem s tim... 

Nego, upravo pročitah, u roku od jednog dana (30 priča!), "Divno nebesko telo i druge priče" Šinićija Hošija. Opako mi zaličilo na "Politikin Zabavnik" iz onih davnih vremena osnovne škole, a onda u pogovoru vidim da neke njegove priče i jesu objavljene u "Politikinom Zabavniku" baš u to vreme. Kakav blast from the past!  Sad mi to deluje malko prevaziđeno (baš neobično, s obzirom na to kada je pisano  ), al' je i dalje gotivno.

A pre toga, "Fantastične priče", Leopoldo Lugones. Čovek se interesovao za sve i svašta, menjao stavove tokom celog života, i to se u ovom šarenišu od priča i te kako vidi. Starinska strava, nauka na nivou "životinjskog magnetizma", biblijski motivi, egipatske misterije, okultno, ezoterija, uvrnute priče... Svašta se tu našlo. Ukupan utisak mi je da su te priče zanimljivije za proučavanje (čega su začeci, kako se uklapaju u ostalo što je pisano u to vreme, čiji se uticaji vide (recimo, povremeno mi je ličilo na Poa), na koga su kasnije uticale) nego za čitanje uživancije radi. Ili prosto tad nisam bila raspoložena za takve priče.

[Ghoul]

"Fantastične priče", Leopoldo Lugones. ... Ukupan utisak mi je da su te priče zanimljivije za proučavanje (čega su začeci, kako se uklapaju u ostalo što je pisano u to vreme, čiji se uticaji vide (recimo, povremeno mi je ličilo na Poa), na koga su kasnije uticale) nego za čitanje uživancije radi.

slično i ja mislim.
suviše je ovo rudimentarno, nedorađeno, fali super-struktura, sve je prekratko i prepovršno, bez twista, bez poente, eto neke kratke 'dosetke' koje zapravo nisu bile mnogo dosetljive ni tad kad su pisane a kamoli danas... loše je ovo ostarilo...

[Lidija]

Još jedan impresivan prvenac: Chris James, The O.D.



The O.D. je pomalo neujednačen roman; s jedne strane ima neosporno impresivan i duboko promišljen worldbuilding ali s druge malko pati od klasične boljke prvenca – neispolirana zanatska izvedba, na momente didaktična u karakterizaciji, kako to već biva kad se zreli ljudi late pisanja u poznije životno doba.  Ali sve te mane se lako opraštaju pri čitanju, jer intrigantan sadržaj lako odnese šnjur.   

James vrlo ozbiljno kontemplira anarhiju, a to je uvek dobrodošla fascinacija kojom su se bavili mnogi žanrovski teškaši prirasli nam srcu. A da fascinacija bude dublja, James nam je ne nudi u formatu daleke i/ili vanplanetarne budućnosti, nego u formatu ekstremno bliskog futurizma. Što je već smo po sebi skroz neizraubovan izazov.

Svi ozbiljni «misaoni eksperimenti» koji razmatraju anarhiju su generalno svesni činjenice da je reč o društvenom uređenju koje nema svoju istoriju u praksi, otud i jeste tako teško ponuditi plauzibilan worlbuilding u kom bi se to stanje stvari promenilo u skoroj nam budućnosti. A James se koristi modelom naizgled vrlo sličnim Eganovoj anarhiji iz romana Distress: tamo gde Egan nudi bio-inžinjeringom napravljeno veštačko ostrvo Stateless, James nudi manje-više prirodno novo ostvo, stvoreno u potresu koji je odlomio rubni deo evropske kontinentalne ploče. I upravo je ta premisa odlična baza koja garantuje ne samo impresivan SF worldbuilding kakvog stvarno ne viđamo često, nego i velik deo uverljivosti samog zapleta, odnosno onog njegovog dela koji se bavi političkim i društvenim mahinacijama koje su usledile.

A sve je to startovao jedan ultra-bogataš, što je koncept koji u današnje Musk vreme svakako možemo lako da prihvatimo  : Forrest Vaalon, direktor (i praktično vlasnik, i osnivač) Instituta za Geofizičke Projekcije, 97mi na listi svetskih bilionera, zajedno sa svojom ženom Ruth, koja je inače preživela Holokaust, odlučio je da filantropski uloži svo svoje enormno bogatstvo u popravljanje tužnog stanja u kom se Zemlja nalazi.

 Otud, Vaalon kreira plan u kom bi stotinjak dobrovoljaca moglo da ponudi validnu alternativu današnjem modelu progresa, a taj plan podrazumeva ponajpre novog aktera na političkoj sceni planete, novu državu sa novim društvenim uređenjem – anarhijom.

 A pošto su kompjuterske projekcije Insituta precizno locirale koordinate na kojima bi se novo ostrvo trebalo da pojavi, Vaalonov odabranik Lonnie Pilot vodi te dobrovoljce na rečenu lokaciju u konvoju brodica, čija opskrba neodoljvo podseća na inventar kolonističke ekspedicije na drugu planetu, od zaliha plodne zemlje pa do sadnica.

I naravno, u skladu sa projekcijama, tektonski poremećaji izbacuju novo ostrvo na rečenoj lokaciji, sa Pilotovim brodicama nasukanim na površini, dok Vaalonove političke veze širom sveta (a pogotovo u Ujedinjenim Nacijama) ulažu znatne diplomatske napore da se ostrvo prizna kao samostalno i nezavisno, a Vaalonovi dobrovoljci kao legitimni državljani istog, to na otvoren užas Francuske i Engleske.

Taj deo zapleta je istinski impresivan, predočen uz duboko poznavanje zakona, i još dublju angažovanost po pitanju prokazivanja političkih teritorijalnih manipulacija. Sve u svemu, odlično promišljeno. Dodatne tačke interesovanja su tu svakako i zbog uloge infiltracije hrvatske masonerije,  što jeste nekakav bonus za čitaoce sa Balkana, iako ima tek privremen uticaj na glavni zaplet. 

James se trudi (i uspeva) da bude optimističan, ali ojha! platforma njegovog angažmana je dovoljno radikalna da bude istinski uvredljiva za ceo društveni spektar, od leve pa do desne ultre. Što roman, naravno, čini izuzetno provokativnim i veoma intrigantnim modelom kakav se sve češće pojavljuje u ovakvoj angažovanijoj formi.   

[Jevtropijevićka]

Završila sam Mekdonaldovu Lunu, posle dužeg vremena konačno jedan čisti SF na mom spisku, i... čini mi se dosta slabijim od npr. Brazila. I dalje je u pitanju vrlo dobro napisana i pažljivo koncipirana knjiga sa promišljenim worldbuildingom, ali naprosto nije na nivou najboljeg Mekdonalda. Možda će se izvući s drugim delom, ali čini mi se da mu sama postavka ne ostavlja dovoljno prostora za to, previše vuče na neke pripovedačke matrice koje, čini mi se, samom autoru ne leže.

[Lidija]

Elem, ovaj dobro napisan prvenac dolazi iz obrazovanog pera, a sam roman je započet na NaNaMo radionici.

Sve u svemu, deo sa drevnim megavirusom otkrivenim pri bušenju na Arktiku je veoma uverljivo izveden, dok je deo sa 'begom' virusa iz laboratorije već pomalo natezanje zapleta, no ipak, i on sasvim pristojno funkcioniše. Jedina očigledna mana koju roman ima je komercijalizacijska pohlepa da pošto-poto iscede nastavci gde god je to moguće, pa se otud i roman završava sa prilično brutalnim klifhangerom...