Završio sam i sedmi Monolith, zaokruživši tako ovaj hrvatski književni SF poduhvat. U tom, poslednjem izdatom Monolithu, nosilac je Ben Bova sa svoje dve novele, i svoje mišljenje o njemu sam već izneo na drugoj temi. Iako ovaj Monolith ima još zvučnih imena (Gregori Benford, Vernor Vinge, Michael Moorcock...) definitivno mi nije štimao. Priče su ubačene bez neke jasne koncepcije i veze, pa se tako redjao cyberpunk uz prastaru space operu. Benford me je (opet) razočarao svojom novelom ''Immersion'', Murkok svojom space-opera Elrik verzijom takodje, Henry Kutner mi već podobro ide na nerve, jer sa svojim pričama od pre 80 godina stvarno teško da ima šta da ponudi današnjim čitaocima... A sad, pazi kontrast. Tu je i par odličnih priča pisaca koji su mi nepoznati (ili ih dosad nisam zapažao), recimo neki Charles Stross - JASTOZI (LOBSTERS, 2001), Neal Asher sa pristojnom space operom SNOW IN THE DESERT, i neki potpuno-nepoznat-pisac-nikad-spomenut-od-strane-Lidije, Greg Egan sa pričom Wangovi Tepisi (WANG'S CARPETS, 1995). Mislim da mi je ovo prvi susret sa Eganom, pa sam se dobro naoštrio. Naravno da me nije razočarao. Umni napor potreban da se isprati priča i skapira završna poenta je jednak ili veći od onog koji sam ulagao kad sam čitao priče Teda Chianga, tako da mirno mogu da konstatujem da je Egan zahtevan pripovedač, ali njegova priča zaista bogato nagradjuje pažljivog čitaoca grandioznom vizijom budućnosti ljudskog roda, dok se kroz celu priču, onako uzgred, pisac temeljno bavi suštinom ljudskosti, odnosno pitanjima u vezi sa pojmovima koji nas definiše kao vrstu. I nekako, sve današnje postulate o ljudskosti onako uzgred i olako izvrće i prevrće dajući nam na znanje koliko ni sami ne znamo šta je to što nas čini ljudima. Majstorski, priznajem, i jedva čekam da dohvatim još nešto njegovo. Eh, kad bi na ovom forumu bio neko ko ga malo bolje poznaje, da mi preporuči nešto njegovo za dalje čitanje...
Elem, moj šok je tim bio veći što odmah iza Eganove priče sledi Henry Katner sa jedva 75 godina starom,komičnom-u-pokušaju predvidljivom pričicom o nekoj zameni identiteta i zgodama-nezgodama koje odatle proističu. Kome li uredniku tako nešto može da padne na pamet? Ubiše mi volju posle toga, jedva sam dočitao Monolith.
Ako nekom treba da preporučim hrvatske Monolithe za kupovinu, rekao bih mu da nabavi prva četiri. Tu ima kvalitetnog materijala. Peti, koji se bavi humorom u SFu, je maltene čist promašaj, a šesti i sedmi imaju apsolutno nezanimljive i zastarele romane kao nosioce uz pregršt mediokritetnih priča i par odličnih, ali ipak nedovoljno dobrih da opravdaju ispucavanje keša. Ipak im želim sreću u daljem izdavaštvu (a sreća će im biti potrebna, jer su već upali u Bobanov ritam izdavanja koji sluti da su finansijski pukli, na žalost).
