[Berserker]

Nastavljam sa čitanjem hrvatskih monolitha... Monolith 3 je miks gde su po prvi put u igru upali i manje poznati (barem meni) autori . Počinje sa ''Dobrim predskazanjima'' Nila Gejmena i Terija Prečeta kao glavnim romanom. Inače mi ne leži Prečetov humor, ali sam pročitao roman ne smorivši se previše (doduše, nisam primetio znakove Gejmenovog pisanja u romanu, baš me zanima koji je bio njegov udeo). Tu je još i standardno dobar Martin (krimi novela ''Razmena kože''), Murkok sa pomalo izvikanim ''Behold the man'' (doduše, priča je dobra, samo je čitam valjda treći ili četvrti put pa je to ostavilo trag) i neprepoznatljiv Vernor Vinge sa novelom ''True names''. Napisana malko pre Neuromancera, ovo je daleko naivnija verzija Matriksa; no, ne smeta mi naivnost, već više očajan stil i konstantno prepričavanje radnje te ubitačno monoton ton koji provejava kroz, inače dinamičnu, priču. Pre ovoga sam čitao samo Plamen nad ponorom, ali sam iz tog romana stekao utisak da se radi o vrlo pismenom i stilski obrazovanom piscu, ali u ovoj priči nema ništa od toga. Nadalje se redjaju osrednje do solidne priče manje ili više poznatih pisaca. Priznajem da mi je Harlan Elison bio potpuno nečitljiv (kao da čitam postmodernu a ne SF), Hoze Farmer umereno smešan (on mi je ustvari umereno zanimljiv, nikad nisam u njemu našao naznake superlativa koji mu uglavnom pripisuju naši kritičari), dok su mi manje poznata imena uglavnom predstavljala prijatna iznenadjenja: Piter Hamilton, Džofri Lendis, Teri Bison, sve su to dobre priče.

[Berserker]

Posle Monolitha 4, moram da spomenem jedno lepo otkriće za mene: Linda Nagata. Ovaj Monolith otvara njen roman ''Vast'' (preveden kao ''Bespuća''). A bogami ova žena eksplozivno dobro piše. Iako roman deklarišu u Monolithu kao space operu, teško da bi se mogla uglaviti u te okvire, osim po nekoj okvirnoj priči.

Stil je superioran, autorka odlično prenosi angst posade broda koji decenijama beži od nadmoćnog vanzemaljskog neprijatelja, očajnički pokušavajući da smisli neki način da se izvuče,, dok istovremeno hrli ka zvezdi iz čijeg pojasa su neprijatelji došli, u nadi de će tamo naći odgovore i mogući spas za ljudsku rasu koja trpi teške poraze u ratu sa Chenzemima.

Knjiga je superioran primerak obrade bio-nanotehnologije, na nivou koji lako dostiže, i čak prestiže Ijana Mekdonalda u nekim trenucima. Ona prosto sa takvom lakoćom i ubedljivo piše o naprednoj bio-tehnologiji, nezamislivim primenama nano-tehnologije i kombinovanja čoveka i mašine, da me je knjiga kupila u prvih 20 strana. Žao mi je što eksplozivan ritam malo opada oko sredine knjige, ali se pred kraj opet zadovoljavajuće ubrzava. Da nije tog pada ritma, roman bio dobio čistu peticu od mene, ali čak i ovako, u pitanju je naprijatnije iznenadjenje u ovoj čitalačkoj godini. Verujem da je Linda Nagata u nekom trenutku prešla preko Lidijinog radara, mada se nadam da je još neko sa našeg čitalačkog područja imao prilike da je čita.

[Lidija]

Hohoho… kolega Berserker, dobrodošli u svet angažovanih transhumanista! 

Nisam čitala Vast, nisam ni znala da je preveden, ali pošto Nanotech Succession svakako mislim da zaokružim, možda ga sjurim baš u tom Monolitu, ako ti se dopao prevod.

Inače, moj personalni favorit je Limit of Vision: Linda je fenomenalan pisac, bez spora, ali kad smogne malko više samokontrole po pitanju te njene… pa, eto, pankičnosti, hehe, onda joj roman ispadne pravo remek delo. I to ti je Limit of Vision, najozbiljnije.

[Berserker]

Ah, kako lepa reč koja opisuje napredne tehnologije koje će promeniti ljudska bića sve do srži: transhumanizam. Trudiću se da je koristim što više, jer idealno opisuje granu SFa koja me izgleda najviše fascinira. Izgleda mi da postoji veliki procep izmedju klasičnog SF repertoara i transhumanističkog SFa. Iako klasičan SF uključuje poveći asortiman egzotičnih tehnologija, one su uglavnom nadgradnja već postojećih tehnologija, aproksimacija budućih ili naprosto ponavljanje nekih ''novuma'' koji su toliko korišćeni da su prosto postali banalni (npr. putovanje kroz vreme). Transhumanizam sa druge strane uključuje tehnologije koje radikalno, nezamislivo menjaju čoveka, svet, pa i kompletan kosmos. S obzirom da se radi o povelikom zalogaju, nije ga lako uverljivo opisati i mislim da je ključ uspešnih dela upravo uverljivost. A tu mi je dosad bio kralj Ijan Mekdonald, uz Pitera Vatsa i, uz izvesne ograde, Džona Rajta sa svojom trilogijom Zlatno doba (koja je dobra, ali ipak dosta slabija od prethodno nabrojanih majstora).  Zato mi je Linda Nagata toliko lepo legla, njeno umešno baratanje nezamislivim tehnologijama uz brušen stil dovodi do neophodne imerzije već nakon par strana. Nešto se malko plašim za hrvatski prevod, doduše; meni je bio ok, ali grub na momente, ali što je besplatno... Ionako pretpostavljam da će sledeći susret sa njom biti isključivo na engleskom, pošto je Limit of Vision već upisan u tefter

PS
Možda da otvorimo jednu temu za transhumanizam pa da probamo da se u njoj pozabavimo piscima koji su ponajdalje odmakli u kvalitetnom prikazu budućnosti posle budućnosti? Ja sam se na prvu loptu setio samo njih trojice, ali sigurno ih ima ohoho.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Може ли два-три објашњења?

(1)  Да ли је транс-хуманизам исто што и пост-хуманизам?

(2)  Да ли то значи, човек са машинским деловима (па, то је у суштини киборг, зар не) и

(3)  човек генетски измењен (то би био мутант, намерно направљен а не случајно настао)?
И, четврто питање,

(4)  да ли се у транс-хуманизам рачуна и прича у којој је главни протагониста заправо компјутер, без икаквих органских делова, али, са таквим оперативним системом, и таквим програмом, да он у себи ствара емулацију људског ума, дакле мисли као људски ум али (вероватно) много брже? Са том имитацијом људског ума, он би и даље био, напросто, робот.

Дакле ја бих замолио ако може неко да одговори на та четири питања.

[Lidija]

Ah, kako lepa reč koja opisuje napredne tehnologije koje će promeniti ljudska bića sve do srži: transhumanizam. Trudiću se da je koristim što više, jer idealno opisuje granu SFa koja me izgleda najviše fascinira. Izgleda mi da postoji veliki procep izmedju klasičnog SF repertoara i transhumanističkog SFa. Iako klasičan SF uključuje poveći asortiman egzotičnih tehnologija, one su uglavnom nadgradnja već postojećih tehnologija, aproksimacija budućih ili naprosto ponavljanje nekih ''novuma'' koji su toliko korišćeni da su prosto postali banalni (npr. putovanje kroz vreme). Transhumanizam sa druge strane uključuje tehnologije koje radikalno, nezamislivo menjaju čoveka, svet, pa i kompletan kosmos. S obzirom da se radi o povelikom zalogaju, nije ga lako uverljivo opisati i mislim da je ključ uspešnih dela upravo uverljivost. A tu mi je dosad bio kralj Ijan Mekdonald, uz Pitera Vatsa i, uz izvesne ograde, Džona Rajta sa svojom trilogijom Zlatno doba (koja je dobra, ali ipak dosta slabija od prethodno nabrojanih majstora).  Zato mi je Linda Nagata toliko lepo legla, njeno umešno baratanje nezamislivim tehnologijama uz brušen stil dovodi do neophodne imerzije već nakon par strana. Nešto se malko plašim za hrvatski prevod, doduše; meni je bio ok, ali grub na momente, ali što je besplatno... Ionako pretpostavljam da će sledeći susret sa njom biti isključivo na engleskom, pošto je Limit of Vision već upisan u tefter

PS
Možda da otvorimo jednu temu za transhumanizam pa da probamo da se u njoj pozabavimo piscima koji su ponajdalje odmakli u kvalitetnom prikazu budućnosti posle budućnosti? Ja sam se na prvu loptu setio samo njih trojice, ali sigurno ih ima ohoho.

Da, da, i meni je transhumanistički deo SF odavno već 'leb & kajmak, što bi se reklo... 

Naravno, Linda je tu deo stare garde, pa još i dolazi sa one "pank" strane, da tako kažem, i prilično sam sigurna da ćeš uživati u njenom opusu. Naravno, u doba kad se pojavila bilo je teško biti "panker", otud i jeste ostala relativno skrajnuta, koliko se sećam jedino je njen The Bohr Maker odneo Lokusa za impresivnog prvenca, ali ceo njen Nanotech Succession je stvarno fascinantan worldbuilding, Vast mu tu dođe kao četvrti u nizu. Ali romani su samostalni potpuno, mislim da nije nužno ni čitati ih u hronološkom redosledu. Dominantna je naravno sama transhumanistička tema - nanotek, bio-tehnologija, i ono vazda goruće pitanje: ko će, i kako, držati tapiju na našu budućnost. Po tom pitanju, Linda je veoma angažovana ali na prilično nenametljiv pankerski način, jer nema tu kod nje pamfletizma ili bilo kakvog prodavanja ideologije - Lindu prosto zanima kako će disparitet današnjice uticati na našu budućnost, bar po onom ključnom pitanju ultrasiromašnih vs ultrabogatih. A pošto je panker, njena perspektiva uglavnom počiva na uličnoj primeni sofisticirane tehnologije, što u biti dezignira njene pristupe temi na revolucionarske, u suštini. Sa Lindom je sve moguće, pa i da underdog redovito odnese šnjur, a ja to volim, eto... .    

U pravu si potpuno, ovo zahteva sopstveni topik, sa svim ključnim akterima i njihovim udelom.   

[Lidija]

Може ли два-три објашњења?

(1)  Да ли је транс-хуманизам исто што и пост-хуманизам?

(2)  Да ли то значи, човек са машинским деловима (па, то је у суштини киборг, зар не) и

(3)  човек генетски измењен (то би био мутант, намерно направљен а не случајно настао)?
И, четврто питање,

(4)  да ли се у транс-хуманизам рачуна и прича у којој је главни протагониста заправо компјутер, без икаквих органских делова, али, са таквим оперативним системом, и таквим програмом, да он у себи ствара емулацију људског ума, дакле мисли као људски ум али (вероватно) много брже? Са том имитацијом људског ума, он би и даље био, напросто, робот.

Дакле ја бих замолио ако може неко да одговори на та четири питања.

eh... malko su prekompleksna ta pitanja za direktne odgovore, ali otprilike, žanrovskim rečnikom, evo:

1.  "Transhumanizam" je evolutivni proces do izvesnog odredišta, a "post-human" je termin koji, kao, dezignira to odredište.

2 i 3. Prekompleksno pitanje, pa je teško odgovoriti precizno, jer, u suštini, na nano-nivou, ta distinkcija se lako izgubi. Mašine sazdane samo od proteina su... šta? Po definiciji svakako mašine, zato što smo ih mi "napravili", ali one imaju sve karakteristike biološkog života: hrane se i razmnožavaju, a u skladu sa kodom kojim su programirane, imaju sposobnost rudimentarne inteligencije, sa potencijalom prerastanja u samostalnu i visoko funkcionalnu. Najprominentniji transhumanisti jednostavno ne prave razliku na kojoj Vaša pitanja insistiraju.

4. Pa, ne znam baš za prozu sa tim konkretno (tako postavljenim) konceptom, ali Greg Egan dezignira posthumanističku fazu kao "post-DNA" status, u kom ljudksa bića ne nastaju u organskim telima, nego samo unutar parametara digitalnog koda. Znači, ne rađaju se na bil okakav organski način, nego prosto "nastaju" isprva kao svest proizašla iz kombinova digitalnog koda, da bi oni sami kasnije sebi "napravili" organsko (ili čisto mehaničko) telo po želji.

No, podrobnije o svemu ovome u novom topiku, čim se Gospod smiluje da mi udeli jedan dan sa barem 30 sati... 

PS. izvinjavam se zbog nehotičnog upada u Vaš post: iako notifikacija tvrdi da je editovan, ništa u njemu nije izmenjeno, nego sam naprosto bila isuviše trapava sa touchscreen tehnologijom... 

[Jevtropijevićka]

Nes piše vrlo dobro i *za sada* izbegava dobar deo gluposti standardno ugrađenih u najnoviji omladinski SF worldbuilding, javiću kad stignem do kraja knjige da li je nešto od toga iskrsnulo.

 
Završila sam trilogiju. Koncept je postajao sve zanimljiviji, pogotovu kako su se razvijali određeni motivi, što ksenocida što terorizma vs. otvorenog rata, ali je zato kvalitet pisanja uočljivo opao, a razvoj zapleta i ređanje dramskih sticaja okolnosti su dosegli nivo Pučinijevih opera. Baš mi je krivo, najviše jer imam jak utisak da se u ove tri knjige krije jedan mnogo solidniji podeblji roman - i da je Nes mogao da ga isporuči samo da je hteo.

[Miodrag Milovanovic]

Evo i ja da procitam nesto novo. Dark Matter Blejka Krauča, autora Wayward Pines trilogije. Krupna slova. Pasusi od jedne rečenice ili čak i jedne reči. 342 str za par sati. Tempo... tempo... tempo. Pozdravio ga Skrobonja sa multiverzumima. Naravno, gde ima toliko tempa nema previše suptilnosti i osećaja za detalj... ali kome je i potreban... nastranu sve moralne dileme koje ostaju da vise kao froncle kad se priča rasplete. Ali u ovakvoj prozi to i nije puno bitno. Uostalom verovatno će uskoro uslediti i serija ili film, jer ovo je mnogo filmičnije i od prethodne trilogije.

[angel011]

Elephant Vice, Chris Meekings.

Bizarro novela. Van Gog (onaj) i Ganeša (onaj) kao policajci koje šef natera da rade zajedno na uvrnutom slučaju. Obojica se bune da su navikli da rade solo i da nemaju ni najmanju želju da rade jedan s drugim (naravno), šef ih natera da ipak rade zajedno (naravno) mada ispadne da očekuje da to neće funkcionisati nikako... Dešavaju se uvrnute stvari (baš neobično za bizarro), mesto je Maybe Beach (svaka aluzija na Miami Vice je namerna), povremeno ima delova na holandskom i francuskom (Van Gog) i Hindu mantri upućenih Ganeši (Ganeša), i sve to zajedno solidno funkcioniše, osim što cela stvar vapi za, recimo, zbirkom priča smeštenom u isti univerzum, ili romanom, ili serijalom. I Van Gog i Ganeša kao likovi su divni.

Što se negativnih strana tiče, pripovedanje je povremeno moglo da bude bolje (ovo je, koliko vidim, autoru prvo objavljeno delo), i stvarno je moglo bez kucaćih grešaka. Uprkos tome, stvarno gotivno, i vrlo dobar autorski početak.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењена Либеат, ево реагујем са једно месец дана закашњења: рекли сте, 7. септембра,  ово:

"Transhumanizam" je evolutivni proces do izvesnog odredišta, a "post-human" je termin koji, kao, dezignira to odredište.


Међутим, ово прво је именица (завршава се на “-изам”), а ово друго је придев. Ту се мало нешто не уклапа. Није исти корен речи, а требало би да је исти. Било би тек онда логично. Ево једне аналогије, тј. примера, за то:

Зидамо кућу. Употребљавамо цигле, итд, и малтер, који се намаже између цигала па се онда он стегне и држи их. Процес је малтерисање. Крајњи резултат: кућа је омалтерисана. Дакле, корен је исти.

Или овај пример:

Запрашујемо виноград пестицидима, против буба.

Тај процес је запрашивање… а на крају, виноград је запрашен. Именица, придев. Али исти корен.

Фарбамо неку гвоздену ограду, јер, одавно није фарбана.

Онда би морало да буде, можда, овако:  пост-хуманизам је процес (или ипак не процес, него тенденција… идеологија?), а на крају људи постану пост-хумани.

[Lidija]

Naravno, slažem se u potpunosti: jezik je samo alat kojim se služimo u svrhu sporazumevanja, otud kad sporazumevanje izostane, krivica uglavnom leži na rukovanju alatom. 

Van te ogromne moje simplifikacije - kojoj je striktno bio cilj da olakša razlikovanje žanrovskih modela – termini trans-human i post-human se referišu ne na ideologiju (mada se neki prominentni aktivisti vole predstavljati kao deo “transhumanističkog pokreta”), nego na istinski ogromno područje istraživanja, u kom SF svakako igra značajnu ulogu.

No da izbegnem dalje nesporazume, evo ga uvod iz izveštaja o jednoj skorašnjoj postuman konferenciji, koji prilično jezgrovito ocrtava dimenzije samog rečenog područja:

More than ninety speakers from all over the world met to discuss the posthuman. A broad spectrum of subjects was examined, from philosophical issues concerning the genealogies of the posthuman to ethics and roboethics; from bioarts and body art to emerging technologies, epigenetics, and virtuality; from quantum physics and relational ontologies to science fiction and spirituality. The reason for such a broad inquiry has to do with posthumanism itself, which is becoming a main area of investigation within academia, but whose significance exceeds the academic realm. On the one hand, thinking in post-anthropocentric terms means reassessing our daily practices of living, based on the awareness of being part of the anthropocene—the current geological age in which the consequences of human anthropocentric habits have led the planet to a global environmental crisis. On the other, its post-dualistic approach, which dismisses any fixed duality in a naturalcultural continuum, leads to reflecting on the most recent developments in techno-sciences and bio-technologies; thus, the evolutionary outcomes of the human species and the social and political implications of future environments are equally part of the posthuman discussion.

[Lidija]

@angel: Ti se baš zagrejala za bizaro, a? 

[angel011]

To je ona knjiga koju sam dobila kao nagradu, pa sam se konačno nakanila da je pročitam. 

Inače, hronično ne postizavam sve što bih htela da pročitam. A hoću sve živo i sve me zanima.

[Berserker]

Upravo sam pročitao oba romana iz Monolitha 6. Prvi je ''The Berserker tron'' Freda Saberhagena, a drugi ''The player of games'' Iana M. Banksa.

Zaista se nadam da ljudi neće pomisliti da sam serijal Berserker čitao i ranije i po njemu odabrao svoj forumski nick, jer bi me sad bilo sramota zbog takvog uzora. Berserker serijal potiče iz kasnih 60ih godina, ali sam bio ubedjen da je ovaj roman (ustvari novela) neki rani početak serijala iz, recimo 30ih godina prošlog veka, pa sam se zapanjio kada sam shvatio da je pisan 1985. god. Ceo roman je palpičan do srži, ali u onom lošem, najbanalnijem smislu. Nisam mogao da se nateram da ga dočitam, jer kompletna konstrukcija vrišti na Hugovo vreme i njegova pravila o tome kako SF treba da izgleda. Možda serijal sadrži i neke vrednije knjige, ali naprosto posle ovog nedela ne verujem da je autor sposoban da pruži nešto više.

''Player of games'' preveden kao ''Igrač igara''  je deo obimne sage ''Culture'' Iana Banksa. Ovde je u pitanju druga knjiga u serijalu, ali koliko vidim nisu medjusobno povezane pa to nema nekog uticaja. O Benksu sam dosta slušao, i iz više pouzdanih izvora čuo da se radi o odličnom piscu ali jako potcenjenom kod nas. Tek u hrvatskim Monolithima sam pronašao prvo njegovu priču, a zatim i ceo roman. Priznajem da nisam načisto šta da mislim posle pročitanog romana. Izgleda da sam imao previsoka očekivanja, pogotovo po pitanju stila i naracije. Benks ima previše prepričavanja i opisivanja za moj ukus. Očekivao sam više konkretnih dijaloga koji bi bili mnogo efektniji, pogotovo u ključnim trenucima radnje. Radnja romana protiče suviše ravno, kao da ne ume da prenese naboje emocija čak i onda kad je očigledno da ima gradje za to. Roman jeste zanimljiv, ali nije visoka literatura (što sam očekivao od Benksa posle grdnih pohvala koje sam pročitao okolo naokolo). Vidi se da čovek ima potencijala, ali ovo što sam pročitao je prosto-naprosto prosečno, pa čekam da vidim da li će me možda neki njegov sledeći roman oboriti s nogu. Iz bibliografije ZS vidim da ima još dva prevedena romana, jedan kod nas u izdanju Alfe a drugi kod braće Hrvata, pa ću okušati sreću i sa njima, jer nemam nameru da odustanem od ovog pisca posle samo jednog romana.