Ocena žanrovske pripadnosti priča iz devedesetih

[Lidija]

Molim te da mi odgovoriš na svaki post zasebno. i precizno, jer sad već zalazimo u domen u kog ne želim da me se za uši odvuče.

A pošto smo ovde već identificirali samu metaforu, možemo da se vratimo njoj: Suvinova definicija epske fentezi je maltene blueprint za pisanje iste, makar zašto što nabraja sve neophodne sastojke.
A treba se imati (detaljniji citat te definicije sam već ranije okačila upravo ovde): alternativni svet, sveprisutni, krajnje ugroženi status života i slobode, politiku moći i pravo jačega, spasitelja-heroja i internu uzročnost, tačka.

Ne. „Jeka“ je sve samo ne ovo što si ti napisala. Ovo nije alternativni svet. "Jeka" je svet budućnosti kreiran sa namerom da bude plauzibilan svet. Junaku je ugrožen status života, ali on nije siroti nemoćni junak, već junak koji poseduje moći koje mora da suzbija da ne bi izazvao katastrofu. Njegova slabost je u nesposobnosti da lične interese stavi u drugi plan zarad opštih interesa.

Tvoje čitanje „Jeke“ je pod snažnim uticajem Đorđevićevog čitanja:

http://elibrary.matf.bg.ac.rs/bitstream/handle/123456789/405/IvanDjordjevicMonografija.pdf?sequence=1

Đorđević kaže:

Велибор је, са друге стране, приказан као типичан „херој, који се бори и умире за веру“.

Potpuno netačno. "Siroti“ Velibor nije tragični junak, nije brana prema prodoru Osmanlija, već je suštinski krivac za događaje koji se odigravaju. Ne poseduju Turci Osmanlije vezu sa mogućim izazivačima zla, već to poseduje taj „siroti“ tragični junak. Velibor je čovek čija porodica poseduje vezu sa bićima koja su izazvala globalnu kataklizmu. Hoću da kažem da zlo nije samo na jednoj strani, kako to predstavlja Đorđević u svom radu, već Jakšić prikazuje besmislenost bilo čijih pokušaja da se dokopa moći. Koliko su Turci prikazani kao surovi u svom radu, toliko su i Srbi prikazani kao mogući izazivači zla, izazivači koji nisu u stanju da stave ni lične ni nacionalne interese ispred interesa čovečanstva.

Nema tu Suvinovih „spasitelja-heroja“, ima samo tragične neminovnosti poraza čovečanstva suočenog sa svim oblicima ljudske slabosti.

Jakšićeva poruka ove priče je anacionalna, poruka intelektualca koji se pred nadolazećom katastrofom devedesetih ovom pričom protivi svakom obliku politike zveckanja oružja, ne stavljajući se ni na čiju stranu, protiveći se globalnom zlu koje verovatno leži zapleteno u srž čovečanstva. On tu poruku šalje putem onoga što najbolje poznaje – nauke. Koristi svoje znanje nauke da kreira jedan stvarni, mogući SF svet. I to je ono što ja smatram pravom suštinom SF-a. Ono što Lem radi u Solarisu, ono što Ursula radi u Levoj ruci tame. Iskoristiti spoznajnu moć SF-a da do krajnjih granica augmentujete određen problem i suočite se sa mogućim posledicama.

Nema na kraju ove priče izbavljenja, večiti život postaje samo večiti pakao.

Ako je ovo obrazac epske fantastike, možda bih i mogao da je zavolim. Ali bojim se da to nije u pitanju.

Ja nikada nisam tvrdila da ja potpuno razumem metaforu u ovoj priči. Naprotiv, ja svo vreme insistiram da je metafora visoko individualna i da ja upravo zbog toga ne delim sa autorom potpuno razumevanje iste. U mom prvom čitanju "Jeke", ja sam za Glasove mislila da su aluzija na Ruse, koji vazda rajcaju iz pozadine, ali ih nikad nema kad stvarno zatrebaju i kad ih stvarno pozoveš. Ne znam zašto sam to tako povezala, verovatno pod uticajem tadašnjeg javnog sentimenta ili neke moje lične logike koja mi se činila najboljom za tumačenje metafore.

ALI! ovo nema veze sa potpunim razumevanjem same metafore. Ovo je procena žanrovske pripadnosti, a ne psihoanaliza na temelju tumačenja koječijeg Roršarha, Mićo, pa otud i ne želim da me iko odvuče u te vode, pa ni ti. Svi se mi osećamo ultrapametni kad su u metafore u pitanju, i svako od nas ima ultramudro tumačenje istih, ali pazi čuda - trebaće ti svećom da tražiš dvoje ljudi koji su individualne metafore rastumačili na isti način, i na temelju iste logike. Tako da, cenim da ti metaforu razumeš ispravnije od mene, ali to sve ipak nema nikakvog uticaja na krah SF logike koji je vidljiv kad se ova priča čita u SF ključu. Otud, ne brkajmo domene: procena SF motivacije se ne bavi primano onim ŠTA se u tekstu reklo, nego se primarno bavi KAKO se to reklo. Kojim se autor alatom služio i kako je taj alat koristio. Razlozi za to me ni najmanje ne zanimaju, jer ih ionako nikad ne bih mogla objektivno znati, pošto nemam načina da uđem u Jakšićev um, onakav kakav je onda bio, kad je "Jeku" napisao.

[Miodrag Milovanovic]

Šta je, dakle, po tebi, preporučivo da ja ovde uradim?

Da pročitaš ponovo priču i da priču pokušaš da posmatraš kao SF.

Ona jeste pisana kao SF, to ti garantujem. Ja ne mogu da ti garantujem tvoje čitanje ove priče kao SF-a, ali mogu da garantujem da je svaki detalj priče plauzibilan, da je ekstrapolovana budućnost moguća sa svakog spoznajnog stanovišta. Ako ti ne vidiš "glasove" kao realne već kao kvazi-natrprirodne, ako ne vidiš kako je moguće da od današnjeg sveta dođemo do sveta priče, ja nemam načina da te ubedim u suprotno, jer se nalazimo na terenu gde u igru ulaze razne varijable koje se razlikuju od čoveka do čoveka. Meni je svet koji Jakšić daje moguć svet, svet koji nije nastao uticajem natprirodnih sila, svet koji sledi određene uvedene pretpostavke i koji je estrapolovan iz njih (nije alternativan). Šta drugo mogu da ti ponudim kao objašnjenje?

Evo još ljudi nek' pročita, pa nek' daju svoje sudove, da vidimo da li većina ljudi to vidi kao SF ili kao fantazi.

Angel je tu, nek' ponovo pročita. Jevtra bi možda mogla da da svoj sud. Aca nek' pročita, pa nek' da svoj sud.

I da pokušam da pitam Jakšića da li je voljan da nam da svoje objašnjenje načina na koji je tekst nastao. Ne vidim zašto misliš da to nije legitiman način. U teoriji književnosti analiziraju različite varijante tekstova, analiziraju uticaj pisca kao čoveka na njegovo delo. Zašto bi nelegitimno bilo pitati pisca koje su mu bile namere kada je pisao neko delo?

Ne kažem da je to neki krunski dokaz; pisac kada isporuči svoje delo ostaju samo znakovi na papiru kao komunikacija sa čitaocem; međutim, prilikom analize nekog teksta sasvim je legitimno istražiti sve elemente njegovog nastanka, pa i intervjuisati pisca.

[Lidija]

Šta je, dakle, po tebi, preporučivo da ja ovde uradim?

Da pročitaš ponovo priču i da priču pokušaš da posmatraš kao SF.

U redu, to nije problem. ako išta, pomoće mi da rafinišem opaske, ovaj put preciznije.

Ona jeste pisana kao SF, to ti garantujem.

meni ne trebaju tvoje garancije, meni treba tvoja argumentacija, poduprta citatima iz akademskih proučavanja čiju logiku mogu da pratim, ovako ograničena kakva jesam. Jer tvoju ja ne mogu da pratim, ja to priznajem. ti barataš sa jako mnogo aksioma koje ja prepoznajem kao potpuno proizvoljne, potpuno nedosledne, i to iz svog ličnog, sopstvenog, empirijskog iskustva. Koliko sam koristi imala od toga što sam te pitala da li ti zaista smatraš da je mač i magija rubni podžanr SFa?  rekao si mi da je lapsus, da je gubljenje u sintaksi, da je ono i ovo i nešto treće, ali iz našeg razgovora je sasvim vidljivo da to nije bio niti lapsus niti sintaksa nego neki nesklad u tvom razmišljanju kog ni sam možda nisi svestan. i ja ne želim da po tome džaram a nije ni potrebno, zaista, ako se složimo oko nekoliko stipulativnih parametara koji bi mogli funkcionisati na obostrano zadovoljstvo. I čvrsto verujem da ih ima, i da bi ih nas dvoje lako našli, samo da se ti odrekneš nekih svojih intuitivnih imperativa po pitanju reifikacije korpusa. Mislim da bi se to lakše obavilo da parametre tražimo na neutralnom anglosax korpusu za koji nisi intimno vezan. 

Zašto bi nelegitimno bilo pitati pisca koje su mu bile namere kada je pisao neko delo?

Ne kažem da je to neki krunski dokaz; pisac kada isporuči svoje delo ostaju samo znakovi na papiru kao komunikacija sa čitaocem; međutim, prilikom analize nekog teksta sasvim je legitimno istražiti sve elemente njegovog nastanka, pa i intervjuisati pisca.

ma nije nelegitimno, i lično bi mi bilo veoma drago da čujem njegovo mišljenje, ali ne želim da završimo ovde kao zstefova "analiza"... ja zaista iskreno verujem u "first do no harm" maksimu i ne želim da otvaram bilo kakve mogućnosti preferencijalnog pristupa, ma kako isti bio dobronameran. Ja ne želim da unosim parametre za koje unapred znam da ih neće moći jednako ispoštovati svi tekstovi. Iskreno mislim da je to pogrešno, i da donosi više zbrke negoli klarifikacije, na duge staze. Na kraju krajeva, manje će me gristi savest ako objektivno omašim na doslednim aksiomima, negoli na onim makar i mrvičak subjektivno preferencijalnim.

[Miodrag Milovanovic]

meni ne trebaju tvoje garancije, meni treba tvoja argumentacija, poduprta citatima iz akademskih proučavanja čiju logiku mogu da pratim, ovako ograničena kakva jesam. Jer tvoju ja ne mogu da pratim, ja to priznajem. ti barataš sa jako mnogo aksioma koje ja prepoznajem kao potpuno proizvoljne, potpuno nedosledne, i to iz svog ličnog, sopstvenog, empirijskog iskustva. Koliko sam koristi imala od toga što sam te pitala da li ti zaista smatraš da je mač i magija rubni podžanr SFa?  rekao si mi da je lapsus, da je gubljenje u sintaksi, da je ono i ovo i nešto treće, ali iz našeg razgovora je sasvim vidljivo da to nije bio niti lapsus niti sintaksa nego neki nesklad u tvom razmišljanju kog ni sam možda nisi svestan. i ja ne želim da po tome džaram a nije ni potrebno, zaista, ako se složimo oko nekoliko stipulativnih parametara koji bi mogli funkcionisati na obostrano zadovoljstvo. I čvrsto verujem da ih ima, i da bi ih nas dvoje lako našli, samo da se ti odrekneš nekih svojih intuitivnih imperativa po pitanju reifikacije korpusa. Mislim da bi se to lakše obavilo da parametre tražimo na neutralnom anglosax korpusu za koji nisi intimno vezan

Pa, evo, da ne kažeš da nisam pokušao da još jednom pojasnim svoje stavove. Izabrao sam deo tvoje diskusije za koji mislim da najbolje oslikava tvoje dileme, pa sam pokušao da razložno odgovorim na svaku:

Ti kažeš:

No, da se vratimo priči „Jeka“: ovo što sam citirala Suvina po pitanju modela epske fentezi, to je bilo namenjeno upravo mojoj argumentaciji „Jeke“. Do tebe je, naravno, da proceniš kakve rezultate dobijaš kad taj filter primeniš na sam tekst. Ja sasvim shvatam da možda i nećeš dobiti iste rezultate kao što sam ja – a dobila sam da su: sve pogodbene činjenice u toj priči idiosinkratične; da je sam pogodbeni svet priče visoko individualan i prvenstveno vanvremenski (znam da ti tu vidiš budućnost, ali ja nisam uspela... naprosto, one natuknice o vremenskim okvirima nisu mogle adekvatno da se uklope u celinu pogodbenog sveta da ga prepoznam kao deo tajmlajna u smislu SF futurizma) ; da se memi u toj priči povinuju isto tako individualnoj ekstrapolaciji (Glasovi su veoma neujednačeni kao konstrukti, a baratanje njima je nedosledno, maltene proizvoljno, što je po meni sasvim okej za fentezi magiju, ali ne i za bilo kakav tehnološki entitet); da se sama konstrukcija tog post-apokaliptičnog bazira na upravo na one 3 norme kojima Suvin predstavlja E.F.); da je worldbuilding svrhovito selektivan (postoje naznake širokog pogodbenog sveta, sa velikim ljudstvom i, konzekventno tome, izvesnim tehnološkim nivoom (radio, diridžabli...), ali nivo informacije koju autor nam nudi je veoma manipulisan, u smislu da se najbitnije SF naznake daju u svrhovito redukovanim formatima (onaj citat kojim je Veliboru otac 'objasnio' Glasove); da se u konstrukciju 'dalekog futurizma' nudi striktan (i veoma tipičan, Tursko Carstvo), konkretan istorijski surogat koji se lako i obilno koristi u te svrhe; da se ne nudi ekstrapolacija sa stvarnošću koju delim sa autorom (dobro što su Turci i dalje osmanlije kao nekad što su bili, ali zašto baš oni tako uspešno preživeli apokalipsu? U kom je to smislu i kontekstu Turska danas  favorizovana da preživi apokalipsu tih razmera?); da je primarni fokus ne na samom pogodbenom svetu i njegovom kritičkom sagledavanju, nego na internom moralnom lomu koji je neminovno vantekstualan (ja ga razumem zato što znam istoriju odnosa Srba i Turaka, ali bez tog konkretnog vantekstualnog znanja, taj Veliborov interni konflikt bi se morao oslanjati na neku drugu 'kumulativnu istoriju', znači onu žanrovsku, a to opet znači da je narativ daleko bolje shvatljiv unutar kumulativne istorije E.F. a ne SFa, jer upravo E.F. opus nudi velik broj sličnih individualnih modela herojstva i žrtve); da je priča podređena artikulisanju izvesnog sentimenta koji je ponajviše emotivno razumljiv (Veliborova razmatranja upotrebe trećeg Glasa i sopstvenog zaveta su meni tradicionalna moralna pitanja koja funkcionišu uglavnom unutar određene doktrine, i ne povinuju se nužno logici ili kritičkoj analizi, pa otud iste i nisu imperativ.).

Evo mog pokušaja odgovora na svaku od tvojih dilema. Ponavljaću povremeno nešto što sam već izrekao, da na jednom mestu imaš moje stavove.

1)   da je sam pogodbeni svet priče visoko individualan i prvenstveno vanvremenski (znam da ti tu vidiš budućnost, ali ja nisam uspela... naprosto, one natuknice o vremenskim okvirima nisu mogle adekvatno da se uklope u celinu pogodbenog sveta da ga prepoznam kao deo tajmlajna u smislu SF futurizma)

Ja samo mogu da ti kažem da ja to tako ne čitam. Po meni, njen osnovni mod je naučnofantastični. Po celoj priči su rasute natuknice koje služe da priču smeste u mod naučne fantastike. Kažem opet, to je bio manir kako smo voleli da pišemo u to vreme, što ja i dalje volim da čitam - o tome smo pričali. Ja smatram da me pisac vređa kada mi previše objašnjava, volim da se igram sa njim i pokušavam da proniknem u to šta je on mislio kada je kreirao priču, da proniknem u njegov worldbuilding. Jakšićev ceo worldbuilding je detaljan do bola, svaka njegova reč je na mestu, sve se može racionalno objasniti - nema ničega natprirodnog u bilo kom elementu priče. Postoji objašnjenje za sve što ti se može učiniti nemogućim i neracionalnim. Navela si da te muči to što se brane mačevima. To naprosto nije tačno. Odbrana je organizovana veoma moćnim oružjima - topovi, puške, mitraljezi.

Svet koji Jakšić kreira, dakle nije neki alternativni svet, već svet koji je nastao laganom degradacijom nakon sveopšte globalne kataklizme. Tehnologija vremenom polako zastareva. Nedostaju ti avioni? Avione nije lako napraviti u svetu koji se oporavlja od kataklizme. Kao što sam ti rekao, po mojoj proceni prošlo je preko 100-150 godina od trenutka kada je kataklizma nastala. Znaš li kako brzo tehnologija zastareva kada se ne koristi? Znaš li koliko smo mi u Srbiji hendikepirani samo nakon dvadeset pet godina tehnološkog zaostatka za svetom. Znaš li koliko stvari mi ne možemo danas da napravimo, izgradimo, smislimo, što smo mogli devedesetih godina prošlog veka. U mojoj oblasti - vodoprivredi - pogubili smo znanje iz mnogih podoblasti - da ti ne navodim, bilo bi porazno po mene. Da je Radmilo sa nama rekao bi ti kakvu muku imaju u vojnoj industriji. Mi smo pre 30 godina pravili savremene vojne avione. Danas praktično ne umemo da ih napravimo. Možeš li da zamisliš šta se dešava u svetu koji je pretrpeo onakvu globalnu kataklizmu koju Jakšić navodi u romanu i koliko bi teško  bilo ljudima u tom svetu da sagrade savremene avionske motore. Može se zamisliti i određeno smanjivanje potrošnje nafte kao goriva u jednom takvom svetu gde je iz utrobe Zemlje kuljala lava i prekrila mnoge delove - u priči se samo na jednom ili dva mesta pominju benzinski motori, dok većina pogonske energije potiče iz mnogo dostupnijeg vodoničnog pogona ili parnog pogona koji je tehnološki značajno manje zahtevan i mnogo logičniji u jednom takvom svetu. Ali taj svet nije zaostao i nipošto nije na nivou srednjeg veka. Radio je tu, električna struja je tu, fabrike vodonika su tu. To je, po meni, moguć, plauzibilan, spoznajno kreiran svet.

2)   da se memi u toj priči povinuju isto tako individualnoj ekstrapolaciji (Glasovi su veoma neujednačeni kao konstrukti, a baratanje njima je nedosledno, maltene proizvoljno, što je po meni sasvim okej za fentezi magiju, ali ne i za bilo kakav tehnološki entitet)

Ali nije. Jasno je opisan tehnološki mehanizam nastanka glasova. Mnogi SF romani se značajno manje bave novumom nego što to Jakšić čini kada opisuje mehanizam nastanka Glasova. Jakšić je fizičar. Ne sumnjaj da je mogućnost prostiranja vibracija bez gubitaka – ono što on u "Jeci" naziva solitonima detaljno istražio. (BTW, i drugi pisci SF-a koristili su solitone – vidi Stephen Baxter: Soliton Star). Jakšićevi Glasovi zadržavaju individualne karakteristike osobe od koje su nastale, što je logična posledica načina na koji su kreirani. Jasno je rečeno da je pokušaj korišćenja Glasova u vojne svrhe doveo do kataklizme. Meni je tu sve logično. Ja tu ne vidim proizvoljnosti. Tu nema nikakve fentazi magije; Glasovi nisu puki tehnološki entitet, već zbog mehanizma nastanka mogu imati individualne osobine i ponašati se individualno.

3)   da je worldbuilding svrhovito selektivan (postoje naznake širokog pogodbenog sveta, sa velikim ljudstvom i, konzekventno tome, izvesnim tehnološkim nivoom (radio, diridžabli...), ali nivo informacije koju autor nam nudi je veoma manipulisan, u smislu da se najbitnije SF naznake daju u svrhovito redukovanim formatima (onaj citat kojim je Veliboru otac 'objasnio' Glasove)

Da, slažem se. Ali to nije zato što je pisac nebrižljiv u kreiranju sveta, pa želi da nešto zamagli (što je cilj većini pisaca epske fantastike), već zbog narativne strategije koju je odabrao, a to je da ne bude eksplicitan, da se igra sa čitaocem. Ja se slažem da nebrižljivom čitaocu ovaj svet može ličiti na svet epske fantastike – Jakšić se verovatno igrao sa time i omogućio da i takav čitalac može da uživa u tekstu – ali ako se tekst brižljivo čita, ako se prate svi njegovi detalji, ja nemam nikakvu sumnju da je Jakšić svesno kreirao moguć svet – SF svet.

4)   da se u konstrukciju 'dalekog futurizma' nudi striktan (i veoma tipičan, Tursko Carstvo), konkretan istorijski surogat koji se lako i obilno koristi u te svrhe; da se ne nudi ekstrapolacija sa stvarnošću koju delim sa autorom (dobro što su Turci i dalje osmanlije kao nekad što su bili, ali zašto baš oni tako uspešno preživeli apokalipsu? U kom je to smislu i kontekstu Turska danas  favorizovana da preživi apokalipsu tih razmera?); da je primarni fokus ne na samom pogodbenom svetu i njegovom kritičkom sagledavanju, nego na internom moralnom lomu koji je neminovno vantekstualan (ja ga razumem zato što znam istoriju odnosa Srba i Turaka, ali bez tog konkretnog vantekstualnog znanja, taj Veliborov interni konflikt bi se morao oslanjati na neku drugu 'kumulativnu istoriju', znači onu žanrovsku, a to opet znači da je narativ daleko bolje shvatljiv unutar kumulativne istorije E.F. a ne SFa, jer upravo E.F. opus nudi velik broj sličnih individualnih modela herojstva i žrtve)

Ali nisu samo Turci preživeli, preživeli su i Srbi. Tehnološki su na sličnom nivou. Globalna kataklizma je donekle poštedela naše prostore, tako da su, posle određenog vremena, na tapet isplivale stare boljke. Istorija se ciklično ponavlja. To je osnovna poruka Jakšićevog dela. Ovaj pasus sadrži njegovu poruku.

Istorija se vraćala. Carstvo srpsko i osmanlijsko sukobljavali su se ponovo, jurišali jedno na drugo, makar i na nebu, makar i posle apokalipse, a sve to bilo je istrgnuto negde iz davnina, kao da se prošlost mora vraćati opet i opet. U um su mu se probijali vatra i jauci, svet se orio od njiske konja i gromoglasnog rušenja zgrada. Isti sukobi ponavljali su se od pamtiveka, sve dok svaka razlika između pojedinih perioda ne nestane. Zar ova zemlja nije sita napadača i poraženih, pomišljao je knez. Sve se vraća opet i opet, sve je u večnom krugu, a niko to i ne primećuje. Prava jeka nisu Glasovi, već mi.

Ovde nema ničega što je nelogično sa bilo kog logičkog stanovišta. Nema fiktivnih nemogućih konstrukcija. Jakšić kreira moguću budućnost u kojoj se ponavljaju stvari iz prošlosti na način na koji su se više puta u istoriji događale. Zar to nije legitiman pristup u SF-u. Tu nema nikakvog epskofantastičkog sveta borbe dobra i zla. Odnosno, može ličiti da ga ima, ali je suština u tome da je to SF svet, realan i moguć svet, pa je i poruka koju Jakšić šalje o besmislenosti ratova na ovim prostorima mnogo jača, nego poruka o besmislenosti ratova u nekim imaginarnim epskofantastičkim svetovima. Gledajući u trenutak kada je priča nastala, a to je negde verovatno oko 1991. godine, ovo ima mnogo smisla.

5. da je priča podređena artikulisanju izvesnog sentimenta koji je ponajviše emotivno razumljiv (Veliborova razmatranja upotrebe trećeg Glasa i sopstvenog zaveta su meni tradicionalna moralna pitanja koja funkcionišu uglavnom unutar određene doktrine, i ne povinuju se nužno logici ili kritičkoj analizi, pa otud iste i nisu imperativ.)

Ma, naravno. Potpuno si u pravu. Ali to je Jakšić.  Njegova proza je prepuna ovakvih sentimenata. Uzmi koju god njegovu priču, pa ćeš naći slične emocije. Međutim, ja mislim da to nema mnogo veze sa ovim o čemu raspravljamo.

Ovo je maksimum moje artikulacije i nadam se da ćeš u novom čitanju moći da jasnije razumeš moje stavove. 

[Lidija]

Evo mog pokušaja odgovora na svaku od tvojih dilema. Ponavljaću povremeno nešto što sam već izrekao, da na jednom mestu imaš moje stavove.

1)   da je sam pogodbeni svet priče visoko individualan i prvenstveno vanvremenski (znam da ti tu vidiš budućnost, ali ja nisam uspela... naprosto, one natuknice o vremenskim okvirima nisu mogle adekvatno da se uklope u celinu pogodbenog sveta da ga prepoznam kao deo tajmlajna u smislu SF futurizma)

Ja samo mogu da ti kažem da ja to tako ne čitam. Po meni, njen osnovni mod je naučnofantastični. Po celoj priči su rasute natuknice koje služe da priču smeste u mod naučne fantastike. Kažem opet, to je bio manir kako smo voleli da pišemo u to vreme, što ja i dalje volim da čitam - o tome smo pričali. Ja smatram da me pisac vređa kada mi previše objašnjava, volim da se igram sa njim i pokušavam da proniknem u to šta je on mislio kada je kreirao priču, da proniknem u njegov worldbuilding. Jakšićev ceo worldbuilding je detaljan do bola, svaka njegova reč je na mestu, sve se može racionalno objasniti - nema ničega natprirodnog u bilo kom elementu priče. Postoji objašnjenje za sve što ti se može učiniti nemogućim i neracionalnim. Navela si da te muči to što se brane mačevima. To naprosto nije tačno. Odbrana je organizovana veoma moćnim oružjima - topovi, puške, mitraljezi.

Okej, idemo redom.

Najpre - uhvatio si me na prepad sa onom opaskom za Đorđevića. Nisam još pročitala ali svakako hoću, jer me zanima. Svejedno, iz tvoje reakcije očigledno izvire jedan problem koji želim da ovde raščistimo: sasvim je moguće da meni izmiče puno značenje metafore. Sasvim je moguće da izmiče i još nekim čitačima kao što je Đorđević. Sasvim je moguće da nas to čini hendikepiranima u ma kojem smislu koji bi takva izjava podrazumevala. Sasvim je moguće da je siroti Đorđević opet ispao do koske zlonameran, a i ja sam, naravno. 

S druge strane, sasvim je moguće da mi ovde imamo visoko stilizovani, i visoko individualni koncept koji je potpuno jasan možda jedino autoru, dok svi ostali dobijaju različita tumačenja, u skladu sa sposobnostima.

Od te dve mogućnosti, ti slobodno izaberi prvu ako ti intimno prija, ali u svrhe konverzacije, daj merita i onoj drugoj: ti ovde nastupaš kao da je metafora "Jeke" toliko samopodrazumevajuća da se ni u kom slučaju ne može dobiti drugačije čitanje do ono koje ti imaš. Ja ti tvrdim da nije, bez obzira što ovde nemam ni jedno slično mišljenje da se na njega pozovem: otud, sve što si gore rekao stoji, i ja se sa svime time slažem, ja ti samo kažem da SF teži ka drugačijem pristupu, to sa i bez metafore jednako. Ja potpuno razumem da ste onomad i ti i Jakšić imali drugačije ideje o tome šta SF pristup jeste i šta on podrazumeva - ti očigledno i danas imaš - ali čisto za potrebe konverzacije, moram da pitam - koliko je opravdano uzimati takva stremljenja kao reper?

Naravno da dopuštam mogućnost da svaki autor ima svoje specifično viđenje žanra u kom želi da se izrazi, ali koliko sam ja obavezna kao čitaoc da se po tim konkretno smernicama povodim u mojoj proceni dela? Ako žanr ima neke svoje određene norme koje su i prihvaćene konsenzusom i iscrpno definisane u studioznim analizama, koliko ima smisla prilaziti svakom delu ponaosob bez tih normi? Jer to što ti meni govoriš za "Jeku" onda mora da važi za svaki tekst u korpusu - svaki autor svakako ima jednako pravo na svoju ličnu, privatnu viziju po pitanju šta bilo koji žanr zapravo jeste, i kako se njegove norme manifestuju: koliko definicija bilo kog žanra može da to akomodira? I kako bi mi, ne samo ovde na topiku, nego uopšte, ikad više mogli išta suvislog da prozborimo o ma kojem žanru?

Ja razumem pravila hermetičnosti po kojima su pisci kao Jakšić pisali priče koje vole da čitaju ljudi kao Mića, ali, koliko god da je to bila svrha i modus nastanka "Jeke", nije li ona to već prerasla? Više od dve decenije kasnije, ona i dalje postoji, i nju se i dalje čita, a da se pri tom nigde ne nudi 'uputstvo za upotrebu' na kom ti ovde insistiraš. Ostali su samo žanrovi, i žanrovske norme i konvencije, i priče kao što je "jeka", koja se očigledno obraća upravo ljudima koji upravo žanrove čitaju. Očekivati od njih da znaju šta ste ti i Jakšić onomad voleli da čitate i pišete je poprilično nerazumno, ako mene pitaš.

Možda sam autistična, ali ja iskreno ne razumem kakvu tu vrst traume proizvodi sama žanrovska klasifikacija. Ne razumem kakvu to emotivnu štetu proizvodi procena da je neki tekst daleko bolje razumljiv i prihvatljiv unutar konvencija jednog žanra, negoli drugog. Ne razumem kakav se to efemerni kvalitet podrazumeva u proceni da je nešto jedan žanr, i to baš onaj koji
očigledno nije. Ne razumem na koji se to način klasifikacija može prepoznati i protumačiti kao bilo kakva degradacija ili bilo kakvo kvalitativno vrednovanje.

Ali jednu stvar zasigurno znam: autor kojem je to zaista važno, ali zaista zaista važno, pa, on uglavnom ostane u okvirima žanra koji mu je važan. Ne u smislu bilo kakvog kalkulisanog prohteva, nego u smislu instinktivnog omaža žanru koji mu je toliko važan. Sa takvim autorima redovito ne bude problema pri klasifikaciji, čak i kad se otvoreno koriste alatom i ikonografijom nekog drugog žanra.

A što se sačmare tiče, nisam bila dovoljno jasna: nisam mislila da kažem da bi sačmara išta promenila, nego sam ukazivala na identitet pravljen na ikonografiji: u svetu u kom je apsolutno sve moguće, Velibor ipak ne nosi sačmaru za pojasom. Mada, sad shvatam, bolje bi me razumeo da sam umesto sačmare pomenula uzi. 

[Lidija]

3)   da je worldbuilding svrhovito selektivan (postoje naznake širokog pogodbenog sveta, sa velikim ljudstvom i, konzekventno tome, izvesnim tehnološkim nivoom (radio, diridžabli...), ali nivo informacije koju autor nam nudi je veoma manipulisan, u smislu da se najbitnije SF naznake daju u svrhovito redukovanim formatima (onaj citat kojim je Veliboru otac 'objasnio' Glasove)

Da, slažem se. Ali to nije zato što je pisac nebrižljiv u kreiranju sveta, pa želi da nešto zamagli (što je cilj većini pisaca epske fantastike), već zbog narativne strategije koju je odabrao, a to je da ne bude eksplicitan, da se igra sa čitaocem. Ja se slažem da nebrižljivom čitaocu ovaj svet može ličiti na svet epske fantastike – Jakšić se verovatno igrao sa time i omogućio da i takav čitalac može da uživa u tekstu – ali ako se tekst brižljivo čita, ako se prate svi njegovi detalji, ja nemam nikakvu sumnju da je Jakšić svesno kreirao moguć svet – SF svet.

Ti meni uporno nudiš sinopsis u argumentaciju...  očigledno smatraš da ili nisam sve pažljivo pročitala ili ne razumem pročitano. 

U redu, shvatam, Jakšić se igrao sa čitaocem. Shvatam i da je verovatno imao na umu nekog namenskog čitaoca koji ja očigledno nisam. Shvatam i da je možda namerno hteo da "isfiltrira" čitalaštvo, da je hteo da se "šifruje" samo za nekog čiraoca sa specifičnim profilom i inklinacijama i svetonazorom... sve shvatam. Ali šta da radim, tu smo gde smo, ja i Jakšić. Iskreno mi je žao za sve eventualne traume koje sam mu proizvela, ali u isto vreme, ja isto tako iskreno smatram da trauma ne bi trebalo biti. Shvatam da mu ne prijam kao čitalac u meri u kojoj mu ti prijaš, ali brate! ako mu ja ostanem najgori čitalac u životu ikada, pa, onda čovek može da spava sa punom šakom brade. 

Što me dovodi do brade: fandom je vazda bio sam sebi najveći problem. S jedne strane uvek cvili kako ga niko ne čita, ali ko god ga je ikad analitički čitao, pa, recimo samo da je poželeo da se umesto toga nekim drugim stvarima bavio. I koliko god s jedne strane cvili da mu je korpus vredniji od savremenih Ninovih nominacija, toliko sa druge smatra da taj korpus niko živ ne može da razume kako valja. I koliko god traži priznanje za neosporan književni kvalitet bar onog malog dela korpusa koji taj kvalitet očigledno poseduje, toliko i insistira da se za njega ipak moraju imati posebni reperi, reperi van svih književnih i žanrovskih normi, reperi nekakve supersikret formule koja garantuje da niko živ osim njih nije u stanju da tu prozu ispravno razume.

Ja smatram da to nije istina. Smatram da je priča poput "Jeke" savršeno namenjena upravo meni, jer je cenim i poštujem i iskreno razumem unutar tumačenja koje je zahtevala. Jer da, zahtevala ga je itekako, inače ne bi bila toliko alegorična, šifrovana, konvolutna, idiosinkratična, alegorična, rezignirana, ambivalentna i zdravo angažovana. I kod mene je prošla kroz filter kroz koji su prošli i KSR i Egan i Evenson i Legvinova i Diš i mnogi drugi pisci i da, prošla je kao epski fentezi i svejedno je i dalje jednako lepa. I ništa joj ne fali i zato i ne bih htela da je ikako drugačija, nego baš takva kakva jeste. A da je mogla da bude ambasador svoga modela, mogla je, i dalje tako mislim. Ali ako ti to ne vidiš ili se sa time ne slažeš, onda dobro, naći ćemo nekog drugog da iznese model.

Važno je samo da niko zbog ovoga ne seče vene, jer ovo se inače sa prozom radi. 

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Ја колико се нешто сећам, кад год смо у правом СФ фандому дискутовали о вредности неког правог СФ дела, то се усмеравало пре свега на уверљивост и квалитет новума. Рецимо у филму    Interstellar , неуверљиво је да буде суша на свим њивама на свету истовремено, јер са свих океана свакодневно испаравају огромне количине воде (са триста милиона квадратних километара…) и та количина воде мора после негде да се испада; киша мора да падне, мада не једнако на све делове копна; и, још много важније, а такође у почетку тог филма, неко тек тако врља кроз кукурузе и гле, наиђе баш на тајни НАСА лансирни комплекс где се већ увелико спрема полетање и тад му кажу нешто у смислу, хеј, добро је, ту си, чекали смо баш на тебе па да лансирамо ово према Сатурну, ево сипамо гориво, ајде ускачи и пилотирај!... е то је стварно лоше! Мада тај амбициозни филм има и својих добрих страна.

Али, у неким под-жанровима, као што је рецимо, ето баш тај, СФ о свемирским путовањима, потребно је да читаоци нешто и знају о свемирским путовањима. (Што није потребно рецимо за Хакслија или за Орвела и другу политичку СФ.) Ево да пробам ја да се изразим као они у стрипу “Алан Форд”: дакле, да видимо какав сам ја Алан-Форд-иста:   Ako kaniš nešto ocjenjivati, onda ne smiješ o tome pojma ne imati.

СФ о путовању у свемир треба да оцењују они који одмах укапирају ово: 

питали астронаута, који се вратио, како је било у ресторану на Месецу, где је био; да ли је то добар ресторан; а он одговори: “Па… онако. Храна им је одлична, али, хмм, знате, некако нема… атмосфере.”

А проф др Ервин Шредингер вози, и заустави га саобраћајни полицајац, и пита га “Шта имате у гепеку?” а Шредингер каже, “Мачку. Тамо је једна мачка”. И полицајац пита, “А јел могу ја да отворим гепек, да видим?” Шредингер каже: “А па можете, можете Ви да отворите гепек.” И, полицајац отвори пртљажник кола, и каже, “Стварно, ту је једна мачка, али она је мртва.” А професор Шредингер каже: “Да, сад јесте”.

Ех.

А “Јека” је вероватно (нисам сигуран; не, не могу сад да читам поново) ипак фантазија, и то јака и квалитетна футурска визионарска епска фантазија са балканским националним и политичким темама, и са јаким али не преовлађујућим СФ елементима.

[Miodrag Milovanovic]

Imam ograniceni pristup internetu danas pa ne mogu da odgovaram nasiroko... ali bih acu zamolio da procita danas jeku ponovo - to je pola sata posla - uzivanja - i objasni nam da li on vidi Jeku kao fantastiku ili SF i zasto. Ovako se vrtimo u krug...

[Lidija]

Kmek. Kao da je to garantija da više neće biti vrtenja u krug...
Ali dobro, uradiću to. I poređaću probleme kroz fabulu. I daću ti argumente zašto smatram da su problematični. I ti ćeš reći „ali Jakšić je hteo da sve to vidiš kao SF!“ a ja ću reći „ali ja ne mogu, jer nije racionalizovano“ i onda ćeš ti reći  „ali jeste, jer Velibor je tamo lepo rekao...“ a ja ću reći „ali to nije dovoljno, to je insinuacija iz domena značenja same metafore a ne motivacije pogodbenog sveta, a obaška je i Velibor rezigniran, a rezignirani ljudi misle da im je sve jasno, i šta je bilo i šta će biti, a biti će ionako samo ono što je bilo“ i onda ćeš mi ti reći da sam pod uticajem slovenačkih separatista i naravno, tražićeš da sve pročitam ponovo. 

[Lidija]

Ја колико се нешто сећам, кад год смо у правом СФ фандому дискутовали о вредности неког правог СФ дела, то се усмеравало пре свега на уверљивост и квалитет новума. Рецимо у филму    Interstellar , неуверљиво је да буде суша на свим њивама на свету истовремено, јер са свих океана свакодневно испаравају огромне количине воде (са триста милиона квадратних километара…) и та количина воде мора после негде да се испада; киша мора да падне, мада не једнако на све делове копна; и, још много важније, а такође у почетку тог филма, неко тек тако врља кроз кукурузе и гле, наиђе баш на тајни НАСА лансирни комплекс где се већ увелико спрема полетање и тад му кажу нешто у смислу, хеј, добро је, ту си, чекали смо баш на тебе па да лансирамо ово према Сатурну, ево сипамо гориво, ајде ускачи и пилотирај!... е то је стварно лоше! Мада тај амбициозни филм има и својих добрих страна.

Pa, zapravo i nije loše koliko vam se čini: SF se uvek čvrsto oslanja na stvarnost a to jeste stvarnost, mi ostajemo bez vode. Naravno, ne vode u okeanima, ali i okeani gube ph stabilnost, kiselost raste i to ima užasne posledice po ekosistem, no mi gubimo onu vodu koja nam treba za život, jer zalihe podzemne vode se rapidno gube, i film uspeva da vam pokaže velik spektar posledica globalnog zagrevanja, pa pominje i gubitak useva – videli ste kako farmeri palje čitava polja zaraženih useva, ne bi li tako usporili širenje infestacije - a kako usevi nestaju, tako je i zemlja sve više gola pa sve više erodira i otud ona insistiranja na prašini... dakle, film se trudi da nam prikaže bliskofuturističnu ekstrapolaciju zatečenog stanja današnjice. Naravno, većina ljudi to još uvek ne prepoznaje kao zatečeno stanje, no to je i za očekivati, jer ima dosta ljudi koji još uvek veruju i u ravnu zemlju... šta da se radi.

[Lidija]

Dobro, proverila sam sve ponovo, i, ovo je neko finalno zaokruživanje pregleda, sve sa ciljom da nam se omogući izlazak iz petlje. Gde god se moglo dati ma kakav ustupak, dala sam, tako da, posle ovoga - nema više.

Po pitanju da li je „Jeka“ SF, tu ja stvarno nemam kud, zaista, jer ovo uopšte nije dilema nalik onoj koju smo imali po pitanju Planete majmuna, gde ja mogu da ustupim inč ili dva makar zato što sam svesna da većina ljudi nema bog zna kakve filtere po pitanju nijansi SFa i sajens fentezija, baš kao ni po pitanju nauke i pseudonauke. Tu sam nekako i mogla da postignem sitan kompromis zarad mira u kuću, sa nekim tako ekstremno tvrdoglavim kao što si ti, jelda. Ali ovde o tome stvarno nema ni govora, ovo je fundametalno pitanje na kom se bazira čitava moja percepcija SFa, i bilo kakav kompromis bi rezultovao totalnim kolapsom. Tako da – ne, „Jeka“ nije SF.

Po pitanju da li baš mora da bude „Jeka“ i može li nešto drugo da je zameni u ilustraciju, opet sam pažljivo razmotrila sve opcije, i došla do zaključka da ipak ne može. Najpre zato što mi je veoma bitno da imam suvislu i zanatski kompetentnu prozu, jer bi bilo prilično nefer ilustrovati model na nevešto sročenom tekstu, a onda i zato što mi je „Jeka“ bitna i zbog godine svog nastanka, jer taj 91-92 period je još uvek bio lišen masivnog uticaja iracionalne fantastike koja se u korpus slila najpre preko modela bajke i folklorne fantastike a kasnije i preko apsurda poreklom iz signalizma ili tome sličnih perifernih formata. I dalje, „Jeka“ mi je bitna zato što sa tim vremenskim periodom nastanka ne moram da brinem o domaćim uticajima na nju; smatram da ih nije bilo niti moglo biti, smatram da je veoma originalna po tom pitanju. I kao poslednje ali svakako ne po bitnosti – za Jakšića ne moram da brinem po pitanju unutarnjih značenja ili samog procesa razmišljanja, jasno mi je da čovek živi u istom svetu kao i ja, makar zato što i njemu dva i dva ipak daju samo četiri, i to mi je dosta.  Tako da – ni tu ne mogu da ustupim teren, mora biti „Jeka“ i gotovo.

E sad, to po pitanju prepoznavanja obrasca epskog fentezija: hm. Tu imam donekle prostora za manevar. Možda stvarno nije trebalo da to koristim u argumentaciju, ali! Naravno da ja tu ništa nisam kriva nego si samo ti kriv za sve!  *,* Ali ozbiljno, svaki put kad ti kažem da nešto nije SF ti tvrdoglavno pitaš a šta onda jeste, i – eto nas sad u petlji.  Trebalo je da znam da će i samo pominjanje EFa da te baci u vatru, pa je možda trebalo da argumentaciju gradim duž nekih drugih sličnih modela. Prvi i najbolji je tu svakako Lem, ali moj glavni problem je što sam ja Lema čitala ali kao da i nisam: utisak o Solarisu je star tri decenije i silno korumpiran ekranizacijama, tako da stvarno ne mogu za išta suvislo da ga koristim. A da opet čitam Solaris... mnjah, to bi bilo baš onako... ekstremno. A svi ostali slični pisci čije modele konstruisanja pogodbenog sveta mogu da uzmem u ilustraciju, nekako ipak slabo fituju: Legvinova i Atvudova su mi isuviše precizne i kalkulisane naspram vrlo instinktivne „Jeke“, dok Dik insistira na dilemama o prirodi stvarnosti koje „Jeka“ nimalo ne koristi. Otud, mislim da kao jedini pisac koji donekle fituje model preostaje Vulf, ali nikako ne na nivou čitavog svog opusa, nego samo na nivou pojedinih priča, recimo nešto duž linije The Hero as a Werwolf ili varijacija Doktora Ostrva, s tim, naravno, što kod Vulfa to poigravanje sa čitaocem nije uslovljeno nikakvom metaforom niti moralnim iskazom, nego je čisto na nivou zanatske igre. Stvarno ne znam koliko bi to razjasnilo neka nerazumevanja koja sam kreirala svojim pozivanjem na EF, ali ako bi, onda bih ja taj svoj argument možda malko preoblikovala u primese generalne iracionalne fantastike, u smislu u kom je to danas weird, recimo. Što bi onda dalje možda moglo da nas dovede do Čajne Mijevila u ilustraciju, ali tu bi već morao sam da ga iskoristiš, jer ja njega slabo čitam i još slabije prihvatam, uglavnom zbog manjka afiniteta. I to bi nam otprilike bilo to, i ako iole može da nas izvuče iz petlje, onda ću da te sretnem na toj konkretno bafer zoni.

Ali ako to nije dovoljno, onda, svi dalji tajbrejkovi tu mogu slabo da pomognu. U tom slučaju, jedino što preostaje je da pitate Suvina. 

[Miodrag Milovanovic]

Pa, dobro. Tebi "Jeka" nije SF, meni je "Jeka" SF.
Mogu da to podnesem. Ja sam veliki dečak i neću plakati.
Razmišljao sam. Nisam siguran da mogu da suvislo sročim pismo Suvinu, koga lično ne poznajem, pa odustajem i od toga.
Videćemo da li neko drugi hoće da se uključi u raspravu.

[Lidija]

Pa... nije to baš tako jednostavno. Na nivou na kom to nema nikakve veze sa „Jekom“, tvoja percepcija SFa do te mere... individualna da ne filtrira iracionalnu fantastiku, e onda... nekakav vanjski reper ti svakako treba. A to je validan point to ponder, ti veliki dečkiću...  Ne smeta meni ako se ti na kraju i odlučiš za erm, taj alternativni pogled na mnogo toga pa i sam SF, ali samo ako je svesno odabran. Otud, cimnite Bojića, pa nek on kontaktira Suvina. Ne vidim ikakav problema oko toga, svakom teoretičaru je drago da tu i tamo gricne nešto u praksi, a ovo jeste izazovno.

[angel011]

Kad pomenu Vulfa: na knjige Novog sunca smo svojevremeno gledali kao na "ono zabavno što misliš da je kvazi srednji vek/epska fantastika, a ono ispadne naučna fantastika". 

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Тако је.
И, није добро да писац то ради.