Elem, ovako: nije slučajno što sam tamo najpre pomenula idiosinkratičnost pogodbenih činjenica, jer meni lično je to ponajbolji i primarni indikator bilo kakvog nesklada u worldbuildnigu, a taj je opet, jelte, najbolji prokazatelj spoznajnog kolapsa. Naravno, i sam SF često kreće od nesklada, da bi se kasnije temeljito posvetio kognitivnom uređivanju istog, otud je pravilo da dobar SF roman na svom kraju ne sme da ostavi
niti jedno važno pitanje bez odgovora. A sam indikator je meni veoma važan jer smatram kako je u stanju da isporuči veoma visok procenat tačnosti po pitanju žanrovske procene unutar svega prvih 10% teksta. Što je meni, jelte, veoma korisno, jer se trudim da tih 10% šanse pravično dodelim svakom romanu koji mi padne šaka. A najbolje od svega, indikator ne zahteva nikakvu posebnu veštinu pri upotrebi: treba samo da obratimo pažnju na međusobne odnose pojedinačnih elemenata worldbuildinga, i na njihov zajednički odnos prema narativnoj logici. Pravilo je otud i krajnje prosto za upotrebu i za donošenje konačnog rezultata: što je nesklad veći, to je veći i pritisak na autora na nesklad racionalizuje; a što je taj pritisak veći, to su veće i šanse da će autor eventualno da posegne za pseudoracionalizacijom, to u rasponu od one srdačno najdirektnije, tipa “sve je to bio samo san”
, pa do onih malko veštijih pseudoracionalizacija zasnovanih na motivacijskim konstrukcijama iz drugih žanrova.
E sad, “Jeka” startuje sa velikim neskladnom pogodbenih činjenica koje su u maltene otvorenom konfliktu: od samog početka na jednoj strani imamo srpskog kneza koji sa mačem brani svoj kameni grad od invazije, a na drugoj imamo radio. Pa onda imamo osmanlije sa isukanim mačevima, koji na taj grad naviru iz diridžabla, sa mercedesovim motorom. I kako se god neki novi element worldbuildinga unese u fabulu, tako se nivo narativnog nesklada sve više podiže, pa se otud uskoro i opravdano očekuje neka vrst “kišobranske” racionalizacije koja se neće baviti svakim pojedinačnim elementom ponaosob, nego će rađe ponuditi nekakav zajednički nazivnik generalnog opravdanja, koji je u ovom slučaju glasio “sve se ovo zbiva u nedefinisano dalekoj budućnosti u kojoj su ovakve stvari sasvim moguće”.
Naravno, kao konzumenti smo uslovljeni da pogodbene svetove prihvatamo bez pogovora, sve onakve kakvi su nam dati, ali SF zahteva (pa otud i očekuje) da ih tu i tamo makar bocnemo prstom, tek da vidimo od kakve su čvrstine sazdani, jer bože moj! ovo
jeste kognitivni žanr, pa otud i nije cilj da vam se vizija samo
saopšti, nego je cilj da je razumete do onog nivoa na kom možete da je sa autorom iskreno delite. Otud se i javljaju neka pitanja na koje očekujete da će fabula eventualno dati odgovore, jer sav taj nesklad je ipak
nužno nekako racionalno objasniti, pa otud i valjda prvo pitanje bude duž kognitivne linije, recimo *a zašto se u svetu punom radija, diridžabla, Mercedes motora i fabrika vodonika Velibor brani samo mačem?* Javna vizija SFa svakako podrazumeva da će se tehnološki napredak najpre pobrinuti upravo za oružje, pa je otud i teško poverovati da je apokalipsu preživeo i Mercedes motor i diridžabl i fabrika vodonika, ali ne i daleko manje zahtevna good old sačmara.
Naravno, odgovor je prost i lako uočljiv: reč je o metafori. A ta metafora je uvek ista, kad je imate plasiranu preko singularnog protagonistu-heroja: identitet se gradi na striktnom razdvajanju heroj vs."oni", pri čemu se ističu prvenstveno herojeve moralne kvalitete: "oni" imaju tehnologiju, ergo, heroj mora da ostane na pesnicama i eventualno golom sečivu, dok njima ostavlja svu tehnologiju. Sve da imate i junaka-heroja na asteroidu CFW34, on bi se protiv horde pomahnitalih robota borio primarno goloruk, ili eventualno sa šrafcigerom.
Nakon tog prvog spoznajnog proboja, da ga tako ironično nazovem, ostala slična pitanja rapidno presuše, jer shvatite da bi na svako pitanje odgovor bio isti - “to je tako zato što metafori treba da bude
baš tako”. A pošto niko ne voli da postavlja pitanja za koja zna da će dobiti isključivo tautološki odgovor, otud sva pitanja naglo utihnu, a sa njima i bilo kakva mogućnost spoznaje. Ostaje nam samo da nam metafora saopšti to što ima.
I tu nailazimo na prvi kognitivni problem: metafora je uvek ista, jer junak-heroj smo uvek
mi, a na drugoj strani su
oni drugi. I nije bitno kako će bilo koja konkretna metafora te “one druge” nama prokazati u svojoj konkretnoj fabuli - da li kao Osmanlije ili Tutsije, da li kao Vikinge, Nemce ili Japance – uvek će biti jedako savršeno shvaćena od strane nas kao konzumenta, jer “oni” su nama uvek dobro poznati, bez obzira na ime. “Oni” su itekako postojali kroz istoriju, i svako od nas je svestan da je deo nacije ili naroda koji su u prošlosti imali tako nekog “oni”, i svako od nas ima za njih drugo ime, ali su u konstruktu same metafore svejedno uvek lako prepoznatljivi. Otud se i javlja taj naš problem kvazi-spoznajnosti: samo zato što
razumemo samu metaforu, mi smo skloni da verujemo kako razumemo i pogodbeni svet na kom se ona servirala. Ali ako se bliže zagledamo u taj pogodbeni svet, videćemo da ga zapravo redovito i ne bude uopšte – umesto njega nalazimo samo jednodimenzionalni podmetač za šolju vruće metafore, i to je otprilike sva njegova svrha. A to je svrha koju je vrlo lako ispuniti, naravno, otud se pitanje njegove nekompetencije objektivno i ne može više argumentovano postaviti.
Naravno, sad kad više kognitivno ne učestvujemo worlbuidingu, nemamo ni potrebu da postavljamo pitanja tipa, a zašto ti “oni” rade sve to što rade – ili – a da li iza njihovih poteza postoji neka ma kako ovlašno logična motivacija, tipa teritorijalnosti, možda - ili - a da li smo
i mi sami tokom istorije bili nekome ti famozni “oni” – a kad nema takvih pitanja, nema ni spoznaje van metafore, a ona nam je, jelte, sama po sebi kristalno jasna.
Što bi dalje očigledno trebalo da obori onu moju pretpostavku sa početka, naime da visok nivo nesklada podrazumeva izostanak kognitivne komponente: ako nam je tu sve jasno, onda to valjda znači i da nesklada više nema, zar ne?
To je apsolutno tačno, sve nam je jasno, nesklada više nema. Ali taj nesklad nije nestao na način na koji bi nam ga sam SF eliminisao, nejmli kroz kritičko sagledavanje samih pogodbenih činjenica, i kroz njihovu racionalizaciju ili barem kroz iskren napor u smeru iste. Upravo suprotno: ovaj nesklad je nestao kroz pseudoracionalizaciju koju nudi sama rezigniranost, a kako većina ljudi rezigniranost ionako prepoznaje kao neku vrstu spoznajnosti (ili, češće, kao upravo samu spoznajnost glavom i bradom), tu očigledno i nije trebalo bog zna koliko truda.
Tako da… da, sve na kraju ovisi o kvalitetu spoznajnosti, prvenstveno naše sopstvene u RL, a onda i vrste spoznaje koju nudi proza koju najčešće i najobilnije čitamo. I da, ima silne ironije u činjenici da se upravo korištenjem alata jednog spoznajnog žanra sa minimum truda postiže tako temeljit kolaps spoznajnosti... jer mada rezignacija jeste veoma važan deo baze u motivaciji herojskog epskog fentezija, jednom kad se unese u SF i ojača visoko individualnom pseudoracionalizacijom, ona izaziva silnu i neizlečivu nekrozu žanrovske spoznajnosti.
I - to vam je otprilike ono šta ja dobijem kad primenim na tekst Suvinove parametre za procenjivanje idiosinkratičnosti, i metaforičnosti pogodbenog sveta. A sad ću da smerno sačekam da se Mića osvesti i povrati moć govora, pa ostatak svega ovoga možda postujem sutra, ako mi se potrefi kišan dan…
PS. Mićo, ti dobro znaš da meni uvek možeš da kažeš bilo šta, bukvalno štagod ti se prohte.
