Ahh, između mene i povrede, between a Rock and a Hard Place, svašta se izgleda izdešavalo
... super, super, mnogo toga mi je sad jasnije, pa mogu i da se mnogo bolje objasnim.
Ali najpre da raščistimo teren tamo gde je neprohodnost najveća, pa da se u te svrhe malko i odmaknemo od „Jeke“, jer tu suočavamo velik problem prvenstveno književnosti, ne samo SFa, a to je - fenomen reifikacije.
Nadam se da ne misliš kako sam isuviše autistična pa da me tabu ne dodiruje (pogledaj samo koliko sam teksta ovde potrošila na svakorazne disklajmere i koliko sam puta prickly reagovala
), ali u ovom slučaju me ne doseže zato jer koristim izvesni mehanizam objektivne procene a ne sopstvenu intuiciju, otud i znam sam relativno bezbedna. Ali to svakako nije uvek slučaj, ume fenomen itekako da me glatko zaskoči kad spustim gard: eto, pre par meseci ovde na forumu Jevtra pomene kako bi je zanimala neka žanrovska viđenja Perucovog
Snega, i tu ja sa puno entuzijazma krenem da objašnjavam kako taj roman izgleda kroz striktno SF vizuru. I taman negde pri kraju obilnijeg teksta odjednom se zapitam koliko je zapravo...
poželjno negativno se osvrtati na roman koji su
nacisti zabranili?
Da ironija bude veća, naravno da sam apsolutno svesna kako u mojim opaskama nema ama ničeg negativnog o romanu – mislim da je stvarno dobar i maltene obavezno štivo svim ljubiteljima žanra – nego isključivo o nekim manama koje dolaze do izražaja samo ako
insistiramo na čitanju
Snega u SF ključu. Ali džaba, jer taj konkretno tabu je kod mene veoma jak, pošto ga u ova suluda revizionistička vremena maltene negujem upravo zbog nekih društvenih obzira. I vratim se ja na tekst, i pokušavam da racionalno procenim koliko je i gde problematičan, ali opet džaba, jer samopouzdanje mi je poljuljano i ja jednostavno ne mogu ni da lociram a kamoli da ispravim te imaginarne probleme u tekstu, i sve mi se više javlja alternativa kako je zapravo najsigurnije ne reći
ništa. Ali racionalnom delu mene nekako i ne prija taj znak slabosti, pa onda krenem da ga sebi racionalizujem, tu koristeći ni krivu ni dužnu upravo Jevtru, kao – sve to bi nju nekako moglo da uvredi. A kako nemam nikakvog konkretnog osnova da upravo nju smatram iole iracionalnim forumskim sagovornikom, ja tu dalje nastavim da gradim čardak o nekoj njenoj eventualnoj emotivnoj vezanosti za
Sneg, to eventualno na bazi prevodilačkih napora, ili podrške domaćem izdavaštvu, ili generalnih teškoća u izdavaštvu, i u bukvalno milisekundi iskukičam koješta iz čistog vakuuma. I naravno, na kraju ne postujem ništa.
E sad, upravo zbog toga znam koliko rečeni fenomen utiče na percepciju, koliko je sateruje u pseudoracionalizaciju, i koliko je eventualno ušanči u otvorene protivrečnosti. I baš zato što je ovo striktno
It takes one to know one situacija, ja otud kod tebe primećujem izvesne slične nedoslednosti: na primer, kad smo raspravljali o nekim problemima u knjizi, ti mi iskreno priznaš kako se ne sećaš šta si time zapravo hteo da kažeš pre toliko godina; i kad je Wells isto to rekao za sebe, ti reaguješ sa mnogo razumevanja jer prepoznaješ fenomen kao prisutan kod sviju ljudi, baš kao i kod sebe; ali te sva ta spoznaja ipak nije sprečila da Žikiću zameriš što upravo
to nije uradio, dakle, što nije u svoju analizu uključio nešto za šta i sam dobro znaš da je veoma,
veoma nepouzdano. I sad, naravno, ja ne mogu a da se ne pitam „zašto“? Pa, eto, zato što intuitivno znaš, baš kao i ja, da se sa nizom nedoslednih aksioma može da 'dokaže' bukvalno bilo šta.
Što nas dovodi i do svrhe ovog posta: da, ako se služiš filterom u kom je u igri i intuicija i lično poznavanje autora, ako su u igri i pretpostavke da ti
znaš šta je autor zapravo hteo da kaže, onda da - „Jeku' možeš sa istom argumentacijom da staviš u bilo koji žanr, rubni SF tu uključen.
Ali ako na tekst striktno primeniš parametre koje ti nudi najkompletnija definicija SFa za koju oboje znamo, onda – ne, „Jeka“ nije SF.
Ja mogu i da dodatno elaboriram svaki parametar detaljno, ali malko kanda i ne vidim svrhu, jer se nas dvoje očigledno služimo drugačijim mehanizmima, pa otud i rezultati jednog niti menjaju niti afirmišu rezultate drugog.
Što nas dovodi do same jezgre problema: „Jeka“ možda i može biti nekakav prilično hendikepiran SF ili može biti perfektno izveden epski fentezi. To važi i za Perucov
Sneg i za trilijun primera žanrovskih krosovera, tako da nemam potrebu ni da se više ograđujem od nekih tabua po tom pitanju. E sad, zašto ti više prija da je čitaš u ključu za koji očigledno nije namerno dezignirana, ja to ne znam. Ali ono što zasigurno znam je da meni „Jeka“ veoma prija kao epski fentezi, da je njena poruka savršeno isporučena (i, bez obzira što ti mislio, savršeno primljena od mene kao recipijenta, čak i na nekom intimnom nivou do kog se dopire samo preko verničkog recidiva
) te da je vanžanrovski smatram veoma lepim komadom proze, otud i nemam ni mrvu želje da je na silu guram tamo gde bi stekla mane koje originalno uopšte
nema.
I tako. Sve u svemu, zanimljivo suočavanje dvaju drastično različitih percepcija. ... ko zna, možda osvojimo više kognitivnog terena na sledećem primeru.
