Pa, potpuno se slažem da je spoznajnost visoko individualna kategorija. Čak i u nekim najbanalnijim i najgeneralnijim smernicama po pitanju kulturoloških fenomena, dalo bi se govoriti o različitim nivoima iste: garant ateista i vernik ne dele istu vrst spoznajnosti (da sad posegnem za nekakvim stvarno najbanalnijim primerom...)
Ali ja govorim o žanrovskoj spoznajnosti a ona je ipak nešto drugo. Svaki žanr ima svoj horizont očekivanja i podrazumeva da će čitaoc biti upoznat sa istim: horor očekuje od tebe da vampira ili zombija prihvatiš kao datost, da bi mogao u potpunosti da shvatiš i prihvatiš njegov alteritet. Tvoja lična spoznaja o mogućnosti postojanja vampira u stvarnom životu nema sa tim veze, odnosno, ne bi trebalo da ima. SF nije po tom pitanju mnogo drugačiji.
Naravno, populistička književnost, baš kao i pop-kultura generalno, se bazira prevenstveno na autostimulaciji, otud - ljudi čitaju uglavnom ono što vole. A vole uglavnom ono što razumeju, što im prija jer im je na neki način blisko, što na neki način afirmiše aspekte njihovog identiteta. Otud, verujem da je od sitne vajde „učiti“ ljude da razumeju žanrovske konvencije: ljudi se sa tim konvencijama prirodno „nalaze“, ili ne. Pri tom, nije čak ni nužno da sebi objasniš zašto se nalaziš ili ne, mada je poželjno (valjda).
Problem nastaje kad se čitalac – ili još gore, autor! - „polu-nađe“ sa žanrovskim konvencijama: kad iz nekog razloga prihvata ikonografiju ali ne i dublje norme koje je proizvode, i koje su gradivni deo žanra. Takvi konzumenti redovito vole hibride, i fer je reći da su u većini, bar sa komercijalne tačke gledišta. Kad je o SFu reč, već pominjani Gernzbek je dobar primer, i taj „tehnološki ojačan opskurantizam“ sigurno zauzima dobar deo domena kojeg bi mogli nazvati SFom u širem smislu. Da li se to može prepoznati kao „spoznajnost“ koju definicija SFa podrazumeva? Opet, to je pitanje razumevanja obaju, i definicije i spoznajnosti kao fenomena: u čovekovoj je prirodi da racionalizuje sebe i sve oko sebe, a priroda te racionalizacije će njemu samom uvek izgledati logična, čak i kad to objektivno nije. Opet, to je deo individualnosti i identieta uopšte, otud spada u domen tumačenja, i oko toga se ne vredi natezati.
No, da se vratimo priči „Jeka“: ovo što sam citirala Suvina po pitanju modela epske fentezi, to je bilo namenjeno upravo mojoj argumentaciji „Jeke“. Do tebe je, naravno, da proceniš kakve rezultate dobijaš kad taj filter primeniš na sam tekst. Ja sasvim shvatam da možda i nećeš dobiti iste rezultate kao što sam ja – a dobila sam da su: sve pogodbene činjenice u toj priči idiosinkratične; da je sam pogodbeni svet priče visoko individualan i prvenstveno vanvremenski (znam da ti tu vidiš budućnost, ali ja nisam uspela... naprosto, one natuknice o vremenskim okvirima nisu mogle adekvatno da se uklope u celinu pogodbenog sveta da ga prepoznam kao deo tajmlajna u smislu SF futurizma) ; da se memi u toj priči povinuju isto tako individualnoj ekstrapolaciji (Glasovi su veoma neujednačeni kao konstrukti, a baratanje njima je nedosledno, maltene proizvoljno, što je po meni sasvim okej za fentezi magiju, ali ne i za bilo kakav tehnološki entitet); da se sama konstrukcija tog post-apokaliptičnog bazira na upravo na one 3 norme kojima Suvin predstavlja E.F.); da je worldbuilding svrhovito selektivan (postoje naznake širokog pogodbenog sveta, sa velikim ljudstvom i, konzekventno tome, izvesnim tehnološkim nivoom (radio, diridžabli...), ali nivo informacije koju autor nam nudi je veoma manipulisan, u smislu da se najbitnije SF naznake daju u svrhovito redukovanim formatima (onaj citat kojim je Veliboru otac 'objasnio' Glasove); da se u konstrukciju 'dalekog futurizma' nudi striktan (i veoma tipičan, Tursko Carstvo), konkretan istorijski surogat koji se lako i obilno koristi u te svrhe; da se ne nudi ekstrapolacija sa stvarnošću koju delim sa autorom (dobro što su Turci i dalje osmanlije kao nekad što su bili, ali zašto baš oni tako uspešno preživeli apokalipsu? U kom je to smislu i kontekstu Turska danas favorizovana da preživi apokalipsu tih razmera?); da je primarni fokus ne na samom pogodbenom svetu i njegovom kritičkom sagledavanju, nego na internom moralnom lomu koji je neminovno vantekstualan (ja ga razumem zato što znam istoriju odnosa Srba i Turaka, ali bez tog konkretnog vantekstualnog znanja, taj Veliborov interni konflikt bi se morao oslanjati na neku drugu 'kumulativnu istoriju', znači onu žanrovsku, a to opet znači da je narativ daleko bolje shvatljiv unutar kumulativne istorije E.F. a ne SFa, jer upravo E.F. opus nudi velik broj sličnih individualnih modela herojstva i žrtve); da je priča podređena artikulisanju izvesnog sentimenta koji je ponajviše emotivno razumljiv (Veliborova razmatranja upotrebe trećeg Glasa i sopstvenog zaveta su meni tradicionalna moralna pitanja koja funkcionišu uglavnom unutar određene doktrine, i ne povinuju se nužno logici ili kritičkoj analizi, pa otud iste i nisu imperativ.).
Ima toga još, verovatno, ali pretpostavljam da je i ovo dovoljno da ti donekle ilustruje moj doživljaj priče. Čisto književno gledano, „Jeka“ je svakako jedna od najboljih domaćih priča koje sam čitala, i to verovatno i jeste razlog zašto je prilično teško na prvi pogled raščlaniti žanrovske komponente. Ali ako se uzme u obzir sam procenat prisutnosti jednih i drugih, ako se uzme u obzir sam njihov uticaj, sam impakt koje imaju na priču, i sam način na koji uslovljavaju fabulu same priče, onda da – „Jeka“ je epski fentezi sa SF komponentama koje jesu sastavni deo narativa, ali bi se također mogle sasvim lako zameniti sa ne-SF analogom, recimo nečim iz inventara magičnog realizma. Po meni, sama „Jeka“ time ne bi pretrpela nikakav materijalni gubitak, niti narativni niti estetski.
