Hmhm, da, očekivala sam da će te se izvesni delovi dojmiti kao
preambiciozni...
Znajući te, mogu da pretpostavim kako se to generalno odnosi uglavnom na delove koji se ne bave prozom, pa te se otud i rezultati analiza drugačije doimaju: futurista u prozi može i silno da ‘omaši’ u ekstrapolaciji, pa da to opet ostane genijalan uradak, ali kad futurista ‘omaši’ van proze, eee, to je onda sasvim druga stvar, to je onda čista omaška, dok je ono prvo samo prozno validna alternativa…
Nepravedno, nema sumnje, ali, tako mu je to, to je priroda zveri.
Ali moram da priznam da sam iskreno iznenađena vlastitim razumevanjem za te intelektualne napore ranih futurista, ma kako da se oni na kraju ispostavili netačni. Bez dileme je dirljivo kad pročitamo sumarizaciju razmišljanja nekih tako očigledno produhovljenih ljudi i nađemo da im je način razmišljanja bio faličan po mnogim istinski banalnim pitanjima, to gledano iz današnje perpektive... no ipak, ne mogu a da se ne divim tim njihovim stremljenjima da izađu iz ograničenja sopstvenog doba, da formiraju svetonazor van rigidnih konvencija svog vremena, da proniknu iza horizonta koliko god je to moguće… u tom smislu, te njihove zablude mi ni najmanje ne dovode u pitanje silno poštovanje koje prema njima osećam. (a smatarm da ga Gleick također oseća, to prepoznajem makar iz tona sa kojim saopštava te podatke.)
Na nekom osnovnom nivou mog pogleda na to doba, smatram da zapravo i nije važno ko je od njih bio “u pravu”, da tako kažem – zaista mi nije bitno čija je to konkretna vizija budućnosti ispala bliža modelu kog danas prepoznajemo kao sadašnjost. Po tom sam pitanju zaista prilično blizu Dišovoj proceni kad je rekao da genije ima samo tu sreću da na kraju bude u pravu.
Kad je o ovakvim kontemplacijama reč, mislim da me daleko više impresionira sam karakter ljudi tog doba, ta njihova bezuslovna rešenost da se takvim kontemplacijama uopšte bave, da proniknu u zakonitosti sveta oko sebe za koje slute da postoje, ali ne znaju
kako do njih dopreti… čovek koji nema taj intelektualni poriv, tu duhovnu potrebu, tu sirovu fascinaciju svetom, taj urođeni drajv da taj svet što šire i dublje shvati, pa, on onda i nije čovek, nego gljiva.
A što se Asimova tiče, Gleickova analiza me maltene zaintrigirala da nabavim tu knjigu i ponovo je pročitam, pošto je pamtim kao prilično naivan i pomalo dosadnjikav komad sajfaj palpa… ali naravno, trajala je ta slabost tek sekund ili dva, i odolela sam porivu.
