Space opere - da li ih volimo i zašto ne?

Space opere - da li ih volimo i zašto ne?

  • 2 Replies
  • 1496 Views
*

Berserker

  • Jr. Member
  • **
  • 68
Space opere - da li ih volimo i zašto ne?
« on: January 19, 2017, 11:32:10 PM »
Sa godinama sam shvatio da ja ustvari i nisam preveliki fan Space opere  bez obzira što je taj žanr dugo vremena za mene bio suština SFa. Ponajviše sam imao problema sa serijalima, koji su po pravilu imali odličnu prvu, možda i drugu knjigu, posle koje je sledio obavezni sunovrat serijala uz reciklažu sadržaja, besomučno retkonovanje i razvodnjavanje. To se lakše podnosilo kada sam bio mladji, ali sa godinama definitivno postaje sve veći kamen spoticanja. Evo ukratko mog učinka za sve ove godine.

Pošto mi je teorija slaba strana, za space operu mi najviše fasuje definicija sa wikipedije:
 https://en.wikipedia.org/wiki/Space_opera
Dakle, obavezno avanturisanje/ratovanje u svemiru, melodrama i romansa bi po ovome predstavljale osnovne odlike Space opere.

Uzeo sam za primer i jednu od bezbroj listi ''best-of'' koje se mogu naći po netu (možete ubaciti i neku svoju pa da i po njoj opletemo):
http://best-sci-fi-books.com/the-21-best-space-opera-books/

Inače ova lista ni slučajno nije moj izbor, ali kad sam je već uzeo (jer me mrzelo da kopam po svom sećanju) idem redom po njoj:

Vernor Vinge i Plamen nad Ponorom: realno, jedna knjiga nije serijal, ali ova knjiga ima prelaz iz fantastičnog eksplozivnog početka, preko razvučene sredine do bezobrazne završnice pa dobro ilustruje sve ono najbolje i najgore kod space opere. Nalupao bih ga po dupetu što je usrao knjigu sa tako fantastičnim potencijalom.

Bujoldica je izazvala kod mene osrednje interesovanje svojom poznatom Vorkosigan sagom. Što je nisam čitao kao napupeli adolescent, sigurno bih plakao od sreće. Ali sad je kasno, nisam više napupeli adolescent :(

Dina Frenka Herberta mi takodje malko odskače od tipične space opere, ali da je danas čitam ne bih dogurao dalje od prve knjige (Dina, kod nas debilno deljena u tri knjige), plus bih možda reprizirao Decu Dine (treća knjiga). Ostatak serijala , od očajne druge knjige pa sve zaključno sa naknadno dopisanim sranjima drugih pisaca treba spaliti.

Orsona Skota Karda i fenomenalnu Enderovu igru sam napustio nakon druge knjige. Pisca takodje treba nalupati zbog toga što svoj nesumnjivi talenat traći na besomučno muženje franšize zarad smrdljivih para.

 Zadužbinu Asimova ne bih baš trpao u space operu, ali ajd, ima svemira, ima melodrame, pa nek ide život. Nju sam čitao kao mlad i bio blago zadovoljan ali sad ne bih dogurao dalje od prve knjige.

Kapija Frederika Pola koju bih i danas bez problema reprizirao ima žalosno glupe nastavke, sve jedan gori od drugog.

Nemam pojma šta na ovoj listi traži Daglas Adams, ono nije space opera već parodija. Al ajde ukratko, prva knjiga je smešna, u drugoj počinje da se ponavlja, od treće je već naporan.

Den Simonsov fenomenalan Hiperion (zaista jedna od najboljih SF knjiga koje sam u životu pročitao) ima žalosno glupe nastavke.  Jedi govna Dene Simonse.

James Cory je preko veze upao na ovu listu kao novajlija, ali posle interesantnog Budjenja Nemani, svaka naredna knjiga mu je sve gora i gora (odustao sam od serijala nakon pročitane druge) pa se The Expanse odlično uklapa u profil prosečne Space opere sa opadajućim kvalitetom.

Artur Klark i njegova Rama takodje nisu preživeli dalje od prve knjige, pre svega zbog besomučnog recikliranja sadržaja u nastavcima. Kad malo bolje promislim, ni Odiseja nije nešto mnogo bolja; prva i druga knjiga imaju koheziju, treća i četvrta su već čista besmislena komercijala.

Alister Rejnolds i Oblast Otkrovenja....hahahahha, nemojte molim vas, hahahaha, pa evo umirem od smeha što uopšte ima ljudi koji ovo nedelo zovu KNJIGOM.

Nikad nisam posmatrao Solaris Stanislava Lema kao space operu, štaviše sama pomisao mi deluje kao blasfemija. Ima on knjiga koje bi bolje prošle kao Space opera, pre svega Nepobedivi i Fijasko, a bogami i Eden. Ali Lem je država za sebe, gajim duboko poštovanje prema ovom čoveku i mislim da zaslužuje svoju posebnu temu, pa ne bih sad o njemu.

Starship troopers i Robert Hajnlajn, esencija Space opere, ali za mene nedovoljno inspirativni u trenutku kada sam ih se konačno dočepao (to sve zbog Zorana Živkovića koji izgleda organski ne podnosi Hajnlajna pa nam je uskratio njegova najpoznatija dela u madjahnim godinama kada nam se oblikovao SF ukus).

Pošteno, Tau Zera se ne sećam iako sam ga čitao i imam onu malecnu verziju u izdanju Supernove.

Dejvid Brin me je prijatno iznenadio svojim serijalom Uzdizanje, u kome ima odličnu prvu, fenomenalnu drugu i pristojnu treću knjigu, ali i odvratnu četvrtu zbog koje sam konačno digao ruke i od njega.

Na sve ovo bih dodao još par knjiga:
Gregori Benford i njegova Galactic centar saga koju sam napustio posle treće knjige (od 6 postojećih). Šteta, jer su prve dve tako obećavale.
Lari Niven i njegov Prsten mi od početka nisu ostavili neki povoljan utisak, pa nije fer da ih spominjem jer se ustvari i ne sećam čak ni te prve knjige.
Džon C. Rajt i njegov serijal Zlatni Ekumen (mada bi valjda trebalo da bude Zlatna Ekumena?) jer jedan od retkih serijala koji sam dočitao do kraja, mada je i njemu kvalitet postojano opadao, ali je natprosečan utisak sa početka prevagnuo u dovoljnoj meri da mi održi interesovanje.

Sad, sve ovo deluje baš zbrda zdola, a ideja mi je bila da nabrojim neke poznatije space opera serijale koje nisam dočitao i koji su se po pravilu iscrpljivali na odličnoj prvoj knjizi, da bi kasnije upadali u brojne probleme i vukli se kao reprize Boljeg Života na RTSu. Ustvari, jedine DOBRE Space opere su one koje su se zadržale na toj jednoj knjizi, ne upadajući  u zamku serijalizacije, i na gornjoj listi su primeri knjiga koje su briljantne kao stand alone naslovi. Par ilustracija za ovu tvrdnju koji mi padaju na pamet na prvu loptu su Nova Semjuela Dilejnija, Nikadija Dejvid Zindela (mada ona ima slabih delova, ali sve u svemu natprosečna knjiga), a čak i onaj nesrećni Vernor Vindž bi napravio remek delo sa Plamenom nad ponorom samo da ju je napisao kao stand alone knjigu umesto što je isplanirao mamutski serijal.

*

Lidija

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • 1.222
Re: Space opere - da li ih volimo i zašto ne?
« Reply #1 on: January 21, 2017, 04:48:13 AM »
Ahh, pa ovo je upravo ona vrst najdragocenije informacije – iskrena ispoved praktikujućeg vernika… (mada je očigledno da se sad već i pomalo umara od praktikovanja,  ;D)

Šala sad ustranu, ja moram da priznam kako sam spejs-operu uvek doživljavala kao isključivo parodiju SFa. Što je stav koji za sobom povlači bašbaš mnogo problema, kao, na primer, ultrasmaračku potrebu da sebi definišem tu famoznu “pravu stvar” koju ta bladi spejs-opera zapravo parodira.  :-[ I to jeste veliki problem, jer po pravilu ispada da nam je lako prepoznati parodiju kao takvu, ali daleko je teže precizno definisati šta to ona zapravo parodira.

U nekoj praktičnoj ilustraciji, recimo da mi je odnos spejs-opere i SFa bio veoma nalik odnosu mekdonaldovog burgera i gurme obroka: ja znam da je burger parodija obroka, ali ne umem da kažem tačno kog to. I ne kažem to zato što smatram da je burger “nezdrava” hrana (jer ima i visoko kulinarstvo isto tako “nezdrave” obroke), niti zato što smatram da je burger pravljen od inferiornih sastojaka (jer nije, sve to neretko biva kupljeno upravo na istom mestu), niti zato što sam ikakav “zdrava hrana” fanatik (jer stvarno nisam, naprotiv), niti iz bilo kog sličnog lako merljivog razloga. Kažem to isključivo zato jer je bigmek uvek isti, od Njujorka do Tokija, dok je pravi kulinarski specijalitet različit od danas do sutra, to na istom mestu i od strane istog kuvara.

I naravno sad, ja ne mogu da zbog toga tvrdim kako bigmek nije hrana, jer jeste; i ne mogu da kažem šta to konkretno bigmek parodira, jer parodira hranu generalno. Isto tako vidim i spejs-operu – ona parodira SF generalno, u svim njegovim oblicima, od distopije pa do futurizma, i parodira sve teme generalno, od identiteta pa do prvog kontakta, i sve pristupe, i svu ikonografiju, i svu motivaciju također. U takvoj sveobuhvatnosti, parodičnost se po pravilu slabo vidi, jer produkt postaje maltene nerazlučiv od onoga što parodira. A da ne govorim kako u suštini vrši i istu funkciju, to neretko možda i bolje, jer je parodija po pravilu daleko zabavnija nego ono što parodira. Otud i imamo toliko mnogo ljudi kojima Supermen (i Planeta majmuna, muahaha) jeste SF, jer sa tako sveobuhvatnim inventarom i ne može a da ne bude SF. Baš kao što bigmek ne može a da ne bude hrana, i to ukusnija i praktičnija i vrlo zasitnija negoli većina kulinarija koje parodira.

I nije ovaj moj stav pitanje nikakvog žanrovskog “čistunstva” ili štavećznam čega, to je naprosto pitanje estetike.

E sad, srećom pa su se mnoge učene glave bavile upravo ovom dilemom i zaključile sledeće: “Vrlo je često takva analogija sa modelom povijesnog romana poput Tri mušketira kontaminirana s analogijom ili transformacijom drugih žanrova, prvenstveno bajke, Fantasy i njihovih novovjekovnih inkarnacija poput  romana o Divljem Zapadu (tzv “space-opera” ili kozmički vodvilj, s obaveznim trokutom junaka, ljepotice i zlikovca ili čudovišta s drugog planeta). Ovakva mimikrija ili prodavanje roga za svijeću – naime supstitucija strukturalnog modela Fantasy, bajke ili naracije s Westerna za model SF, maskirana teatralnim dekoracijama i realijama SF – predstavlja stvaralačko samoubistvo.”

Dakle, Suvin je decidirano suroviji od mene u svojoj proceni…  :)

*

Berserker

  • Jr. Member
  • **
  • 68
Re: Space opere - da li ih volimo i zašto ne?
« Reply #2 on: January 21, 2017, 06:13:50 PM »
Ma ja imam problem sa samim terminom Space opera. Za razliku od ostalih podžanrova SFa čiji su nazivi neutralni ili strogo u funkciji opisa podžanra, ''Space opera'' mi izgleda kao direktno izvedena od termina Soap opera, skupa sa svim negativnim konotacijama. Sam termin u ovom slučaju zvuči mi toliko potcenjivački da mi automatski izaziva negativne asocijacije. Za mene dela sa tom nalepnicom u startu MORAJU da manjkaju u kvalitetu. Naravno, ovde se radi o mojim predrasudama, ali šta da radim kad nisam teoretičar nego običan čitalac.

U početnom postu sam hteo da navedem par primera serijala Space opera koje sam čitao i da ukratko ukažem na njihove glavne mane. Pa kada nisam mogao da skupim više od 3-4 primera, počeo sam da kopam po netu tražeći ove liste. Zato sam se i grdno iznenadio kada sam na njima našao kvalitetna dela, jer po meni ta dela uopšte ne bi smela da nose etiketu space opere.

Recimo, dela sa gornje liste koje sam komentarisao a koja uopšte u mojoj glavi ne nose tu etiketu su: Plamen nad ponorom, Dina, Enderova igra, Kapija, Hiperion, Rama, Solaris i Vodič kroz galaksiju za autostopere. Da li neko od vas doživljava ove knjige kao tipične space opere?

Kao čista space opera sa gornje liste u ovom slučaju ostaju: Vorkosigan Saga, Asimovljeva Zadužbina, The expanse (Budjenje nemani itd.), Oblast otkrovenja, Starship troopers, ''Uzdizanje'' Dejvida Brina, Prsten Larija Nivena, i Galactic Centar saga Gregori Benforda (naravno, uz gomilu dela koja nisam čitao pa nemam prava da komentarišem).

Još par stvari koje sam pronašao po hrvatskim monolithima definitivno potpadaju pod Space operu a po kvalitetu su upravo ono što očekujem od loše space opere: The Berserker Throne by Fred Saberhagen, Centauri device by John Harrison.