Recent Posts41
Vesti iz Fantastike / promakao nam Svetolik Ranković?
« Last post by Aleksandar_B_Nedeljkovic on September 08, 2023, 05:01:47 PM »Цењени ,
у данашњем „Политикином забавнику“ па на стр. 57-59 (три пуне странице, са две илустрације) објављена је српска прича из, изгледа, године 1895, а може да се провуче (једва) као СФ; дакле, ипак јесте СФ прича. Аутор је српски писац Светолик П. Ранковић (1863-1899, то значи да је живео само 36 година; имате његову биографију у Википедији). Прича се зове „У XXI веку“ (дакле, у двадесет првом), и дешава се у ноћи између 8. и 9. јануара године 1895; млади гимназијски професор Никола Николић заспи, мало припит, и сања какав ће свет бити у 21. веку, тамо су зграде велике и дивне, а небом лете машине које машу крилима и носе људе, своје путнике (стр. 57, први стубац). Никола одлази у своју гимназију и тамо у разговору са директором сазнаје каква су та нова времена: сад је мир и добар живот, више нема ратова, жене су на власти, мушкарци раде традиционално женске послове (у кући, домаћинству, око деце) итд.
У књизи која је садашње канонско дело (са највишим ауторитетом) историје српске књижевности, а зове се Историја српске књижевности, професор Јован Р. Деретић помиње (у другом тому) Светолика Ранковића чак на петнаест места, и посвећује му на једном месту чак девет узастопних страница (!) (наиме, у другом тому, стр. 220-228), али, тамо где је било најважније за нас, на стр. 222, догодила се словна грешка, мала, тешко приметна, само у римском броју, али (за нас) катастрофална. Ситна грешка али са поразним последицама: наслов Ранковићеве приче дат је овако: „У XIX веку“, дакле, у деветнаестом! Тиме је уништена цела научнофантастичност тог наслова.
А ту, баш на тој страници, професор Јован Р. Деретић у једном јако обимном пасусу (више од пола странице 222) помиње и научну фантастику (на самом дну тог пасуса).
Професор Деретић између осталог каже и ово (цитирамо): „Ранковић је дао футуристичку пројекцију савремених теорија о научном напретку човечанства, коју можемо упоредити с касније насталим орвеловским антиутопијама, али и с ранијом и, уз то, домаћом визијом будућности људског рода у драми Драгутина Илића После милијон година. Њему, додуше, није требало да иде толико далеко у будућност да би видео упечатљиве слике будућег света: потпуну аутоматизацију друштвених односа, свеопшту контролу државе над појединцима (...) превласт жена над мушкарцима, култ врховног вође. Као у Домановићевим просторним визијама, и у Ранковићевом футуризму основу антиутопије чини тоталитаризам који, између осталог, почива и на неприкосновеном ауторитету врховног вође, једној од доминантних фигура у футуристичким антиутопијама XX века. Иако уметнички није нарочито успела, та приповетка, као и наведена Илићева драма, показује да је наша књижевност тог доба била знатно шира него што се мисли на основу сведеног, по правилу, школског избора писаца и дела. У њој, поред осталог, откривамо елементе разних врста фантастике, од фолклорних сујеверја до научне фантастике, жанра који ће тек у XX веку доживети буран развитак.”
Дакле, можете погледати ту причу у најновијем, данашњем ПЗАБ.
у данашњем „Политикином забавнику“ па на стр. 57-59 (три пуне странице, са две илустрације) објављена је српска прича из, изгледа, године 1895, а може да се провуче (једва) као СФ; дакле, ипак јесте СФ прича. Аутор је српски писац Светолик П. Ранковић (1863-1899, то значи да је живео само 36 година; имате његову биографију у Википедији). Прича се зове „У XXI веку“ (дакле, у двадесет првом), и дешава се у ноћи између 8. и 9. јануара године 1895; млади гимназијски професор Никола Николић заспи, мало припит, и сања какав ће свет бити у 21. веку, тамо су зграде велике и дивне, а небом лете машине које машу крилима и носе људе, своје путнике (стр. 57, први стубац). Никола одлази у своју гимназију и тамо у разговору са директором сазнаје каква су та нова времена: сад је мир и добар живот, више нема ратова, жене су на власти, мушкарци раде традиционално женске послове (у кући, домаћинству, око деце) итд.
У књизи која је садашње канонско дело (са највишим ауторитетом) историје српске књижевности, а зове се Историја српске књижевности, професор Јован Р. Деретић помиње (у другом тому) Светолика Ранковића чак на петнаест места, и посвећује му на једном месту чак девет узастопних страница (!) (наиме, у другом тому, стр. 220-228), али, тамо где је било најважније за нас, на стр. 222, догодила се словна грешка, мала, тешко приметна, само у римском броју, али (за нас) катастрофална. Ситна грешка али са поразним последицама: наслов Ранковићеве приче дат је овако: „У XIX веку“, дакле, у деветнаестом! Тиме је уништена цела научнофантастичност тог наслова.
А ту, баш на тој страници, професор Јован Р. Деретић у једном јако обимном пасусу (више од пола странице 222) помиње и научну фантастику (на самом дну тог пасуса).
Професор Деретић између осталог каже и ово (цитирамо): „Ранковић је дао футуристичку пројекцију савремених теорија о научном напретку човечанства, коју можемо упоредити с касније насталим орвеловским антиутопијама, али и с ранијом и, уз то, домаћом визијом будућности људског рода у драми Драгутина Илића После милијон година. Њему, додуше, није требало да иде толико далеко у будућност да би видео упечатљиве слике будућег света: потпуну аутоматизацију друштвених односа, свеопшту контролу државе над појединцима (...) превласт жена над мушкарцима, култ врховног вође. Као у Домановићевим просторним визијама, и у Ранковићевом футуризму основу антиутопије чини тоталитаризам који, између осталог, почива и на неприкосновеном ауторитету врховног вође, једној од доминантних фигура у футуристичким антиутопијама XX века. Иако уметнички није нарочито успела, та приповетка, као и наведена Илићева драма, показује да је наша књижевност тог доба била знатно шира него што се мисли на основу сведеног, по правилу, школског избора писаца и дела. У њој, поред осталог, откривамо елементе разних врста фантастике, од фолклорних сујеверја до научне фантастике, жанра који ће тек у XX веку доживети буран развитак.”
Дакле, можете погледати ту причу у најновијем, данашњем ПЗАБ.
