Fantastika
General Category => Strana fantastika => Topic started by: Berserker on June 30, 2016, 07:13:40 PM
-
Verujem da ima par ljudi na forumu koji su već zapazili Teda Chianga i koji bi eventualno mogli da se uključe u raspravu o njegovoj zbirci priča, nedavno prevedenoj kod nas u izdanju Booke. Na kraju krajeva, čovek zaista izgleda kao wunderkind. Do sada je napisao 14 kratkih priča i za njih dobio 4 Huga, 4 Nebule, 4 Locusa i jednog John Campbella. Poprilično dobar prosek, imajući u vidu da pričamo o čoveku koji je 67. godište i pred kojim su tek zlatne godine stvaranja. Programer po zanimanju, mada sam negde pročitao da ima iskustva i u kibernetici. Ovo spominjem zbog toga što većina njegovih priča ima jako izražen naučni background, ponegde izražen u toj meri da je potrebno zavidno poznavanje materije samo da bi čovek pohvatao konce priče. Siguran sam da sam propustio par poenti samo zbog toga što nisam uspeo da shvatim matematiku koja stoji iza ideje.Valjda se na ovo misli kad spominju čoveka koji ima zavidno znanje iz odredjenih oblasti i ume da ih kvalitetno iskoristi za osnovnu gradju svojih dela. Ne mogu da propustim priliku da se ovde narugam Alisteru Rejnoldsu koji je neki vajni astronom a njegova ''Oblast otkrovenja'' je roman sa ubedljivo najvećom papazjanijom naučnih besmislica koji sam ikada pročitao.Nek malo iščita Teda Chianga pre nego što nastavi svoju vajnu sagu...
Elem, nazad na temu. Pročitao sam knjigu, i to onako meraklijski, natenane, kako i zaslužuje, a to je jedna priča na dan, da joj se dopusti da se slegne, da malo porazmislim o njoj pre nego što krenem dalje. A ako nešto poseduje kao dar, Ted ima upravo to: sposobnost da natera čitaoca da razmišlja o napisanom. Snaga Tedovih priča je u njihovima osnovnim postavkama. To može da bude jedan jedini detalj, ideja koji dovodi do oneobičavanja cele poznate stvarnosti. A te ideje zahtevaju dosta truda da bi se uopšte shvatile, dok dalje razmišljanje o njihovim mogućim uticajima na stvarnost traži još više intelektualnog angažovanja od čitaoca. Ove priče bih verovatno naveo kao primer spekulativne fantastike naspram klasične naučne fantastike, jer priznajem da mi je do sada izmicala neka veća razlika izmedju ovih pojmova. E pa, sve ove priče imaju odličnu ideju. Mind blowing ideje u većini slučajeva. U većini priča ta ideja je ispraćena i adekvatnom obradom, kvalitetnim pisanjem čoveka koji ne oseća potrebu da se razvlači, već upravo suprotno: da na što manjem prostoru sabije što više relevantnih informacija i ispriča priču. Doduše, postoje razlike izmedju priča. Recimo, Vavilonska kula, prva priča u knjizi, je najstilizovanija. U njoj stil odnosi prevagu nad (još uvek odličnom) premisom o izgradjenoj Vavilonskoj kuli koja je dodirnula nebeski svod te sad pratimo ekipu rudara koji imaju zadatak da taj svod i probiju/prokopaju. Neke druge priče se sastoje uglavnom od ideje. U njima je stil svedeniji, i nekako u drugom planu. Čini mi se da je u njima Ted prosto bio fasciniran spekulacijom šta-ako u toj meri da mu je bilo dovoljno da nam saopšti ideju, ostavivši priču svedenu na osnove, a ponekad čak ni to; Deljenje nulom nema čak ni formiran kraj, kao da sama osnovna ideja o tome da matematika naprosto nije tačna treba da prestravi čitaoca u toj meri da mu priča ne predstavlja više primarni cilj, već može i sam da ekstrapolira posledice ovog dokaza i njihov uticaj na život. Većina priča ipak osciluje negde na sredini izmedju ove dve krajnosti, mada mi se čini da jedina slabost Teda Chianga leži u tome da kad iscrpi ideju koja mu se vrtela po glavi, i kada kaže ono što je želeo o njoj, i sama priča nekako gubi zamah te je on brzo i ne uvek efektno završava. Ali opet kažem, to mu je jedna od retkih slabosti koje sam uočio. Ideje kojima se bavi su raznovrsne, od matematičkih, preko religioznih, do čisto tehnoloških. I sve one izazaivaju jaku reakciju kod čitaoca (ili bar kod mene u ovom slučaju) podstičući ga da aktivno razmišlja o pročitanom, pokušavajuću da donese vlastiti sud o datom slučaju. Smešna mi je pomisao da sam nekoliko puta menjao svoj stav, čitajući zadnju priču u zbirci; toliko je Ted ubedljiv kad argumentuje svoje ideje pro et contra. U pitanju je priča ''Voleti ono što vidiš: dokumentarac'' posvećena mogućnostima psihološke manipulacije ljudima pomoću fizičkog izgleda (iz ugla osoba koje mogu uključiti ili isključiti nervna kola u mozgu namenjena prepoznavanju lepote lica, pa samim tim mogu postati neosetna na fizičku lepotu). Pokušavam da ne pričam suviše o radnji samih priča, na kraju krajeva o njima se može sve saznati na sajtu izdavača http://www.booka.in
Naravno, ako se pojavi još neko željan diskusije o onome što je pročitao, možemo da pričamo malo više o njima. U svakom slučaju razmišljam da dopišem još ponešto o svakoj priči. uzevši u obzir da su u pitanju tako nagradjivane priče. Moji favoriti su ''Sedamdeset dva slova'' o društvu izraslom na kabalističkim proučavanjima imena i života, i naravno, priča ''Pakao je odsustvo boga'', do danas najefektnija spekulacija koju sam ikada pročitao na prastaru temu zašto-bog-dozvoljava-patnje-nevinih oko koje su lomili glavu još Dostojevski, a od SF pisaca Ursula Legvin u priči ''Oni koji odlaze iz Omelasa''. I naravno, Tedova priča je moj novi favorit u disciplini ''ja sam ateist, a evo ovde čovek lepo napisao i zašto''. Pročešljao sam malko wikipediju, baš me zanimalo koje su mu to priče iz ove zbirke donele one brojne nagrade. A evo i njih: jedna Nebula za Vavilonsku kulu. Druga nebula za ''Priča tvog života''. A tu je i het-trik Nebula-Hugo-Lokus za moju omiljenu priču ''Pakao je odsustvo boga''. Preostale nagrade pripadaju pričama koje nisu u ovoj zbirci. I priča ''Sedamdeset dva slova'' je dobila neku omanju nagradu. Manje više to i jesu priče koje su mi privukle najviše pažnje. Kad budem raspoložan probaću da se pozabavim svakom od njih.
-
Ja uzivam u njegovim pricama jos od Vavilonske kule. Vecinu sam procitao u vreme njihovog objavljivanja ali za detaljnu analizu morao bih da ih pronovo procitam... generalno, slazem se sa tobom da je brizljiva konstrukcija prica njihov glavni adut... kao i bogatstvo ideja... vise kad se dokopam knjige...
-
Veoma sam zahvalna kolegi Berserkeru što mi daje priliku da uporedimo doživljaj, koji je kod mene, pogađate već – poprilično drugačiji. Ali sad već shvatam da se razlikujemo samo po onim subjektivnijim aspektima, što će reći da su tu u pitanju uglavnom ukusi, a o ukusima… bože moj, znamo već. No fino je imati priliku da se isti uporede, ovako detaljno, tek da se smanji nerazumevanje…
Dakle, po objektivnijim reperima veoma se slažem sa Berserkerovim zapažanjima: i ja smatram da je Ted Chiang izuzetan “wordsmith”, da tako kažem, to u nedostatku adekvatnijeg domaćeg izraza za njegovo maestralno baratanje stilom i izrazom, za predivno sročene rečenice koje su toliko funkcionalne da mi svaka izgleda skoro pa savršena, jer kod Chianga zaista nisam naišla ni na jednu kojoj se išta moglo ili trebalo dodati ili oduzeti. (Nisam ga čitala u prevodu, tako da se po tom pitanju ograđujem, za svaki slučaj.)
Također, drugi aspekt koji mi je kod Chianga uočljiv je njegov da tako kažem “post-etnicitet” - taj izostanak kulturoloških specifičnosti koje neretko nose sa sobom i egzotični sistem vrednosti sa kojim bih se u neznanju mogla možda i mimoići, kao recimo ponekad kod Karen Lord, Nnedi Okorafor ili Cixin Liu… po tom konkretno pitanju, Chiang mi spada u one pisce iz čije proze nikad ne bih mogla pretpostaviti njihovu rasnu pripadnost. Ne kažem da mi je to ekstremno bitno samo po sebi, jer zaista nije, volim ja i ove druge da čitam, ali mislim da je to ipak adut kad govorimo o prijemčivosti, o potpunijem razumevanju, i eventualnom potpunijem čitalačkom doživljaju. Isto tako, Chiang kao da neguje onaj tradicionalni žanrovski pristup koji ja lično također veoma volim – onaj za žanr toliko specifičan “vanvremenski” okvir, u smislu vremenski nedefinisanih koncepata, koji također omogućava lakše razumevanje ne samo preko etničkog nego i generacijskog jaza, jer takva proza lako opstaje “sveža”, baš zbog tog kvaliteta.
Dakle, u tim objektivnim reperima slažem se sa Berserkerom potpuno, i priznajem da su svi neophodni uslovi prisutni, ali, opet…
Nalazim da Chiang redovito nudi visoko subjektivan koncept koji sa sobom nosi isto tako subjektivan sistem vrednosti, sa kojim se ja redovito “slažem” kolko i ulje sa vodom. Nalazim da se njegove postavke redovito baziraju na lucidno predstavljenim iracionalnostima i na jakom prividu logične ekstrapolacije, što meni također često prija, ali iz nekog čudnog razloga ne i kod Chianga. Moguće da je to zato što njegove koncepte redovito doživljavam kao metafore, alegorije, parabole, štalisvene, i onaj “ozbiljni” deo moje bipolarne čitalačke persone pokušava da u iste temeljito pronikne, da ih shvati i razume u celini… što mi, naravno, redovito ne polazi za rukom, jer ja sam sa Vavilonskom kulom imala dosta problema pri samoj vizualizaciji koncepta, a kamoli pri rasklapanju same metafore. Naravno, onda druga polovina bipolarca može da uživa u samoj larpurlartističkoj dimenziji koncepta, ali opet, to mi nekako i nije baš dovoljno, jer tad imam osećaj da mi je komunikacija sa piscem pomalo nepotpuna… tako da sam po pitanju Chianga došla do (subjektivnog, naravno) zaključka kako se njegove metafore i parabole razumevaju isključivo opcionalno, u smislu da svaki čitalac naprosto izabere ono tumačenje koje njemu lično donosi najveći privid razumevanja. Što mene lično baš i ne privlači kao bazična čitalačka aktivnost, jer moje su preference nekako više duž linije razumevanja same autorske vizije, a ne mog samopotvrđivanja kroz učitavanje. Naravno, to je naprosto pitanje afiniteta i ne odnosi se negativno prema samom autoru: kratko rečeno, ja preferišem da proniknem u samu autorsku arhitekturu, a ne u Roršarh test…
Drugo mimoilaženje je u domenu odvojenosti od stvarnosti, koja me kod Chianga sprečava da parabole prepoznam kao relevantne. Recimo, kod priče “Pakao je odsustvo Boga”, ja naprosto nisam u stanju da tu prepoznam relevantno pitanje – meni je ta postavka do te mere stilizovana da uvelike prelazi u apsurd koji mi potpuno maskira samu dilemu. Ja inače veoma volim postavljanje takvih konkretno dilema u žanrovske pogodbene koncepte – primera radi, moji vekovni favoriti su upravo takve postavke, to od Dišovih “Genocida”, preko “Kantikuluma za Lajbovića” pa sve do savremenijihh ekspresija, kao recimo Faberove u “The Book od Strange New Things”, tako da sam oduvek bila sklona i veoma naklonjena žanrovskim percepcijama ne samo eshatoloških razmišljanja, nego religioznih dilema uopšte. Ali u ovako temeljito apsurdnoj postavci kao što je nudi “Pakao je odustvo Boga”, ja ne samo da ne prepoznajem ta razmišljanja, nego ne prepoznajem ni samu spornu temu. Opet, svesna sam da i tu igra ulogu ona već pomenuta opcija da se izabere tumačenje koje svakom čitaocu lično donosi najveći privid razumevanja, ali… to meni naprosto nije dovoljno, jer meni su doktrinalne dileme bilo koje religije sasvim dovoljno mistične da stvarno nije potrebno dodatno mi ih mistificirati, tako da ja mogu da prionem samo na one aspekte koji me se doimaju ne samo stvarni, nego primarno relevantni: jednom kad to izostane, ja naprosto izgubim interesovanje za učitavanjem, jer mi je lično to uvek izgledalo kao mačja zanimacija jurenja sopstvenog repa.
I tako, kao što rekoh, ja i Chiang smo kao ulje i voda, ali stvarno mi ne izmiče njegov književni kvalitet, i bilo bi mi zaista drago da piše prozu koju volim da čitam...
-
Ah, kako volim što moj ukus nije toliko istančan kao kod Libe, pa mi prosto dozvoljava da uživam u stvarima koje je ona prerasla ili su joj previše očigledne :)
Porazmislio sam o ovome što si napisala, i čini mi se da shvatam zašto mi Ted odgovara: u svim njegovim pričama vrlo lako sam postigao sopstveni ''suspension of disbelief'', što mi je omogućilo neometano uživanje u priči, dok mi se čini da te tu on prosto nije ''kupio'' idejama, ili njihovom razradom, a čim se distanciraš od ideje, od priče ostane značajno manje gradje za oduševljenje. U suštini, kad stignem do ideje, moj nejaki mozak se toliko napregne da je shvati i isprati njene posledice u priči, da trenutno suzbijem preostalu nevericu i: voila, eto mene, gutam priču i pokušavam da uhvatim konce, i ne razmišljajući o ostalim aspektima. Izgleda da se dosta lako primam na jedinstvene ideje i zato me one tako fasciniraju.
Istini za volju, meni Chiangov stil čak i manje odgovara u poredjenju sa mojim omiljenim majstorima priča. Čini mi se da nikada ne može da dosegne poetičnost i snagu kakvom odiše Zelazni, ili Mekdonald, već mu je naglasak na funkcionalnosti i praktičnosti. Ted je majstor u drugim aspektima. Ali mene te ideje kojima se on razbacuje toliko zagolicaju, da se maksimalno fokusiram na njih, i tu se udobno vozim do kraja priče. Jasno mi je da mu mnoge priče deluju kao manifest, ili pamflet. Ne smeta mi, verovatno zbog toga što me dovoljno stimulišu da se i sam zavozam sopstvenim ekstrapolacijama i mind blowing zaključcima, te na kraju i sam dovršim priču na sebi zadovoljavajući način :)
Evo primera: u priči ''Pakao je odsustvo boga'', ja sam toliko uspešno vizuelizovao pojave andjela na zemlji; otprilike sam ih zamislio kao scene razaranja iz Anima sa do apsurda hipertrofiranim efektima, uz muziku Two steps from hell, recimo ovaj klip https://www.youtube.com/watch?v=kXIuj9mpBcw&index=5&list=PL3Fh84qPCE7eMucT42PoDOO98g15k8hSM (https://www.youtube.com/watch?v=kXIuj9mpBcw&index=5&list=PL3Fh84qPCE7eMucT42PoDOO98g15k8hSM)
i tako me je sama ta ideja pridobila. Posle toga sam samo pratio priču, uz zvuke muzike, do samog očekivanog kraja koji se otprilike u potpunosti poklapa sa mojim pogledom na svet. A onda me je roknula konačna spoznaja apsurdnosti: Svet u kome bog postoji, sa sve pripadajućom andjeoskom ikonografijom i raj-pakao dualizmom, a ipak; taj i takav, dokazano postojeći bog se igra kockicama kada odlučuje o ljudskoj sudbini. I to je to, prosto i jednostavno, suština ateizma: naš život zavisi od bacanja kockica. Čak i kada je Bog tu, i dalje zavisimo od kockica.
E sad, to moje tumačenje priče i njenog završetka je potpuno subjektivno, i sigurno je neko pročitao isto to i došao do dijametralno drugačijeg značenja, ili ga je priča preobratila u fanatičnog vernika. Ta subjektivnost u tumačenju je takodje ono što zameraš Chiangu, ali meni odgovara to što većina njegovih priča traži da čitalac sam donese svoj krajnji zaključak, jer je pisac izneo dovoljno podataka da bismo mi sami ekstrapolirali činjenice i izveli taj zaključak, te se ne osećam prevarenim, kao što je to čest slučaj kod navlakuša sa cliffhangerima i bednim otvorenim krajevima. Zato je tu recimo priča ''Shvati'' ili ''Sedamdeset-dva slova''; obe imaju umereniji tok, sa pristojnim idejama, umereno razradjenim, ali ne samim po sebi izuzetnim. Ove priče su mu nekako naj''klasičnije'', sa definitivnim krajem koji ne ostavlja suviše mesta za sopstvene spekulacije. Možda bi ti one više prijale, sa naglaskom na spontanoj akciji i bez tog pamfletiranja za koje je očigledno da ti smeta jer je toliko prenaglašeno u ostalim pričama?
-
Heh, istančan… druže Berserkeru, pre će biti u pitanju kakav hendikep, ali dobro, zahvalni smi za dobrostivost gde god se o nju okrznemo… :)
Inače, pomenula sam “Pakao…” zato jer smatram da ponajbolje ilustruje tu visoku subjektivnost sličnih koncepata, a još i pride moju nesposobnost da ih prepoznam kao relevantne. Recimo, smatram da je upravo ta naša spoznaja o božjoj indiferentnosti (pretpostavljenoj kroz njegovo ne-delovanje) oduvek bila koren vaskolike mistike i majka svih dilema kad je o religiji reč, otud je i dele (i delile su i deliće, također) milijarde ljudi na svetu, pa je meni samim tim i stvarna, u smislu svoje relevantnosti. A slutim da to važi za ateiste jednako koliko i za vernike, jer dileme se uglavnom svode na bazičnu traumu tipa kako opstati u sistemu verovanja za koji nemamo niti jednu jedinu materijalnu podršku a ujedno nam ga mnogi prirodni fenomeni bez po muke obaraju… ? Za ateiste je ta dilema relativno lako rešiva, ali vernici se uglavnom lome i dovijaju, pa tako većina naprosto izbegava da dilemu makar i suoči, nego rađe traži utočište u ritualnoj dimenziji sistema, fundamentalisti pak rađe pervertuju prirodne fenomene da im fituju u njihov 'odgovor' na dilemu, a oni ‘neuspešniji’ vernici se uglavnom kroz sumnje dovijaju kako da pomire nepomirljivo, pazeći pri tome da makar one suštinske dileme ne multipliciraju bez potrebe.
U takvom stanju stvari, Chiang izlazi sa konceptom koji nudi gotovo karikaturalnu verziju fundamentalističkog starozavetnog boga, koja već samim tim svojim 'postojanjem' temeljito razara mistiku bazične, originalne dileme, nudeći nam umesto nje dodatni apsurd vlastitog stilizovanog koncepta. Što je meni, naravno, slabo zanimljivo a još manje intrigantno, jer me takva vrst subjektivnih “dilema” redovito slabo doseže, pošto nalazim da je odgovor na svaku prilično lakonski: zašto je bog u priči “Pakao…” toliko karikaturalno eratičan? – pa, zato jer Chiang tako hoće.
Moj drugi problem je u činjenci da stilizovane i subjektivne koncepte redovito doživljavam kao simplifikacije: primera radi, meni je Omelas također ekstremna simplifikacija, za koju smatram da gotovo nema stvarnog čoveka (a bogami ni fiktivnog protagoniste, pa čak ni Hanibala Kanibala) koji na taj koncept ne uspeva da odreaguje u skladu sa autorskom namerom… jer eto, lako je razlučiti dobro od zla kad na jednoj strani imaš nedužno dete u podrumu a na drugoj hedonističku masu Omelasa, ali svet u kom živimo je znatno kompleksnije mesto koje proizvodi znatno traumatičnije dileme, a one pak zahtevaju i iskreniji prozni kontakt sa stvarnošću… no, da ne grilujem ja sad ovde preterano tu tvoju dobrostivost, kao što rekoh, radi se ovde primarno o ukusima, i to ne toliko o njihovom rafinmanu, koliko o pukim svetonazornim diktatima. ;)
Ali što se samog Chianga tiče, moj favorit je svakako The Lifecycle of Software Objects. To mi se veoma dopalo, priznajem.
-
Upravo sam pronašao The Lifecycle of Software Objects na netu, koliko danas-sutra potrudiću se da je pročitam :) Možda ću baciti pogled na još neku priču već prevedenu, čisto da vidim da li je Skrobonja obavio onako dobar prevodilački posao kako mi se čini. U medjuvremenu, evo kratkog dodatka o zbirci, po pasus o svakoj priči ponaosob, više kao najava nego kao analiza, za eventualne učesnike foruma koje interesuje o čemu se radi u pričama. Ovo ubacujem za slučaj da na forum krenu da svraćaju i ljudi koji se tek otiskuju u vode SFa, mada i očekujem poneku reakciju od Libe da me pokopa :)
Vavilonska kula, prva priča u knjizi, je najstilizovanija. U njoj stil odnosi prevagu nad inače fenomenalnom premisom o uspešno izgradjenoj Vavilonskoj kuli koja je dodirnula nebeski svod. Medjutim, nebeski svod je od kamena, te sad pratimo ekipu rudara koji imaju zadatak da taj svod i probiju/prokopaju. Spori ritam priče koji prati živote rudara koji putuju mesecima uz kulu je naprosto hipnotišuć, apsolutno dozvoljavajući čitaocu da suzbije nevericu i prepusti se uživanju. Priča poseduje i solidan obrt na kraju, te ne čudi da je tako uspešno komponovan i izveden prvenac doneo piscu nagradu Nebula u kategoriji kratkih priča.
Druga priča u zbirci govori o čoveku koji igrom slučaja bude zamorče u testiranju novog leka koji kao nuspojavu ima povećanje inteligencije. Ted vrhunski opisuje nastanak natčoveka, ekstrapolirajući efekte i potpuno uverljivo predstavljajući osobu čije je razmišljanje u odnosu na ljudsko, nadmoćno otprilike koliko i naše razmišljanje u odnosu na pacovsko. Ova priča ima i najjednostavniji stil uz brz tempo zbog koga izgleda kao da je na adrenalinu. Tu me je već kupio svojom sposobnošću da jasno i uverljivo priča o stvarima koje bi trebalo da potpuno nadilaze našu moć shvatanja. Naravno, prva asocijacija koju ova priča budi jeste ''Cveće za Aldžernona''. Interesantno je da nisam uočio neke jasne paralele izmedju njih, iako imaju istu osnovnu postavku: povećanje inteligencije do nivoa natčoveka. Medjutim, ima dosta jasnih razlika, i mada mi je Chiangova priča dinamičnija, moram da priznam da je Daniel Keys ipak stvorio remek delo na jedan sasvim drugačiji način. Chiang ovoj temi prilazi iz drugog ugla, i njegova priča počinje otprilike na onom mestu gde ''Cveće za Aldžernona'' doživljava vrhunac. Kod Chianga se radi o normalnom čoveku koji zahvaljujući nizu slučajnosti odreaguje na eksperimentalni lek tako što naglo povećava svoju inteligenciju. Ona vrlo brzo prevazilazi ljudsku, ali u samom startu on shvata da će sa svojim novim sposobnostima ubrzo postati meta CIA-e i drugih obaveštajnih službi. Posle toga, cela priča dobija znatno dinamičniji tok i njen glavni adut se sastoji u uverljivom prikazu nadmoćnog razmišljanja jednog natčoveka koji se obračunava sa svojim progoniteljima. Jezik u Chiangovoj priči je jednostavniji, pogodan za brz tempo i akcioni milje u kome se odvija radnja. Čak i kada pripoveda o novim spoznajama superinteligentnog protagoniste koje temeljno menjanju njegovu percepciju stvarnosti, Chiang to radi jasnim i razumljivim jezikom, što po meni dodaje na uverljivosti, ali se tako gubi dosta dramskog naboja koji bi ova priča mogla da ima. Naglasak kod Chianga je na uverljivom prikazu ovog SuperMINDa i maltene matematičkom raščlanjivanju njegovog razmišljanja u jednom trileru. Sa druge strane, Cveće za Aldžernona je topla ljudska priča sa jakim emocionalnim nabojem, sporog toka i sa sasvim drugim aspiracijama. U njoj praktično i nema akcije, ali osećanja koja izaziva u čitaocu su mnogo bogatija. Zbog toga smatram da ove dve priče, osim zajedničke premise o povećanju inteligencije, nemaju praktično ništa zajedničko jer barataju različitim jezikom, akcijom i emocijama.
Neke priče se sastoje uglavnom od ideje. U njima je stil svedeniji, i nekako u drugom planu. Čini mi se da je u njima Ted prosto bio fasciniran spekulacijom šta-ako u toj meri da mu je bilo dovoljno da nam saopšti ideju, ostavivši priču svedenu na osnove, a ponekad čak ni to; ''Deljenje nulom'' nema čak ni formiran kraj, kao da sama ideja o tome da matematika naprosto nije tačna treba da prestravi čitaoca u toj meri da mu priča ne predstavlja više primarni cilj, već može i sam da pretpostavi posledice ovog dokaza i njihov uticaj na život. Ted nam nudi svoju viziju matematičarke koja je upravo shvatila da je oborila osnovne postavke nauke kojoj je posvetila ceo život, te nas ostavlja da zajedno sa njom proživljavamo novi besmisao življenja sa takvim teretom.
Većina priča ipak osciluje negde na sredini izmedju ove dve krajnosti. ''Priča tvog života'' koja je piscu donela i drugu Nebulu, za promenu barata motivom bliskog kontakta treće vrste, ali sa originalnim twistom. Radi se o vanzemaljcima čija jezička struktura omogućava istovremeno sagledavanje i poimanje prošlosti, sadašnjosti, i budućnosti. Opet, snaga priče leži u temeljnom i uverljivom objašnjenju veze izmedju jezika i poimanja vremenskog toka, te daljoj razradi ideje pretpostavkom da lingista koji nauči vanzemaljski jezik istovremeno na taj način menja svoju percepciju vremena te postaje sposoban da sagledava i budućnost.
Čini se da jedina slabost Teda Chianga leži u tome da kad iscrpi ideju koja mu se vrtela po glavi, i kada kaže ono što je želeo o njoj, i sama priča nekako gubi zamah te je on brzo i ne uvek efektno završava. To sam primetio u narednoj priči u knjizi, ''Razvoj ljudske nauke'', koja više liči na alegoriju, ili vic-priču kakvih je bio prepun Sirijus. Naravno, u ovom slučaju vic je dovoljno inteligentan da i tih par strana zahtevaju temeljito udubljivanje ne bi li se ipak na kraju priče i nasmejali. Ali opet kažem, to mu je jedna od retkih slabosti koje sam uočio. Ideje kojima se bavi su raznovrsne, od matematičkih, preko religioznih, do čisto tehnoloških. I sve one izazivaju jaku reakciju kod čitaoca (ili bar kod mene u ovom slučaju) podstičući ga da aktivno razmišlja o pročitanom, pokušavajuću da donese vlastiti sud o datom slučaju.
Moj favorit po pitanju originalnosti je priča ''Sedamdeset dva slova'' o društvu utemeljenom na kabalističkim proučavanjima imena i života koji na taj način nastaje, i u kome umesto moderne tehnologije imamo industriju zasnovanu na golemima i živim mašinama.
Sledeća u knjizi je priča ''Pakao je odsustvo boga'', do danas najefektnija spekulacija koju sam pročitao na prastaru temu zašto-bog-dozvoljava-patnje-nevinih oko koje je lomio glavu još Dostojevski, a od SF pisaca Ursula Legvin u priči ''Oni koji odlaze iz Omelasa''. I naravno, Tedova priča je moj novi favorit u disciplini ''ja sam ateist, a evo ovde čovek lepo napisao i zašto''. Inače je ova priča rekorder po broju osvojenih nagrada, sa het-trikom Hugo-Nebula-Lokus. Libe nemoj po glavi, nemoj po glavi molim te!
Toliko je Ted ubedljiv kad argumentuje svoje ideje pro et contra, da sam i sam nekoliko puta menjao mišljenje u toku čitanja poslednje priče. U pitanju je priča ''Voleti ono što vidiš: dokumentarac'' posvećena mogućnostima psihološke manipulacije ljudima pomoću fizičkog izgleda (iz ugla osoba koje mogu uključiti ili isključiti nervna kola u mozgu namenjena prepoznavanju lepote lica, pa samim tim mogu po želji postati neosetna na fizičku lepotu).
-
mada i očekujem poneku reakciju od Libe da me pokopa...
:-X ( ;))
-
Ted nam nudi svoju viziju matematičarke koja je upravo shvatila da je oborila osnovne postavke nauke kojoj je posvetila ceo život, te nas ostavlja da zajedno sa njom proživljavamo novi besmisao življenja sa takvim teretom.
Hvala na prikazu! Ova priča me posebno zaintrigirala, jer sam matematičar po struci. Potražiću zbirku po banjalučkim knjižarama, mada se nešto ne sjećam da sam negdje vidio Bookina izdanja. U najgorem slučaju, uloviću je na jesen na Sajmu.
-
Evo, malo pretreseno i sređeno pa izašlo i u Emitoru. Hvala Berserkeru ;)
http://emitor.rs/2016/07/price-tvog-zivota-ted-cang-po-prvi-put-medu-srbima/
-
@Ygg: distributer Makart šalje i van Srbije, pa možeš da probaš preko njih (ako si voljan da daš 10 evrića za poštarinu).
-
Bogami makart me prijatno iznenadjuje, imaju odličnu akciju trenutno gde može da se džab-džabe kupi pola izdanja Paladina. Pokrenuću novu temu sa aktuelnim akcijama izdavača koje se odnose na SF, možda pomogne.
-
@Ygg: distributer Makart šalje i van Srbije, pa možeš da probaš preko njih (ako si voljan da daš 10 evrića za poštarinu).
Hvala, ali ne bih baš bacao pare na poštarinu. Bio sam prošle sedmice u BG, pa da sam znao za nju, potražio bih zbirku tada. Dolaziću u BG, ako ne prije, onda za Sajam knjiga, pa mogu tada pazariti.
-
Booka poslednjih godina iz protesta nije učestvovala na Sajmu knjiga. Ako te to zadesi, knjige će najverovatnije biti ili na Makartovom štandu, ili na mini-sajmu u knjižari Beopolis. :)
-
knjiga se lako može naći u e-izdanju na engleskom, pa ako ti nije baš stalo da imaš papir možeš tako da probaš.
-
zanimljiv intervju sa autorom:
The Occasional Writer: An Interview with Science Fiction Author Ted Chiang (http://aaww.org/the-occasional-writer-an-interview-with-science-fiction-author-ted-chiang/)
-
Pročitao ponovo na srpskom sve priče, pa da kažem i ja nešto, mada nemam šta pametno da dodam.
U svakom slučaju, hvale vredan poduhvat. Vrlo dobar prevod Gorana Skrobonje. Povremeno sam imao problema da shvatim šta je pisac hteo da kaže, ali par štih proba su mi ukazale na to da i na engleskom mi baš nije najjasnije šta je pisac hteo da kaže...
Čisto radoznalosti radi, da li mislite da je trebalo da prevodi imena vanzemaljaca u "Priči tvog života"?
Mnogo bi mi bilo lakše da su se Gibsona dohvatili ljudi iz Booke...
Inače, Ćang je zgodan što piše priču godišnje pa uspevam da ga pratim... Kao i Lidija, žalim što "softverski objekti" nisu u ovoj zbirci...
Po meni, dve najbolje priče u zbirci su pomenuta "Priča tvog života" i "Vavilonska kula". U suštini, kao i lidiji, meni eshatološki probemi nisu nešto što mi je u vrhu interesovanja, tako da Ćangove priče na tu temu me emotivno ne dotiču, a kao misaoni eksperimenti jesu zanimljivi, ali ne nešto preterano. Priča "Sedamdeset dva slova" ima problem da pisac uvodi multiple novume, pa imam problem sa praktično otvorenim mogućnostima okončanja priče...
-
Pročitao sam ''The lifecycle of software objects'' na preporuku Libe, evo i Mića se jako pohvalno izrazio o njoj. Medjutim, meni izgleda izmiče njen kvalitet, ostavila me je poprilično ravnodušnim. U čemu se sastoji njena privlačnost za vas dvoje (Mićo i Libe)?
-
Pa, najpre od svega, mislim da je odlično napisana, veoma jezgrovita i kompaktna, tako da sam po čitanju imala utisak kao da sam čitala roman, a ne novelu. Naravno, Chiang je savršen pisac kad je o kratkoj formi reč, jer ovde pratimo izuzetno kompleksna zbivanja pa još u vremenskom rasponu decenije, a to je format za kog bi prosečnom piscu trebao čitav roman. Dalje, protagonisti su veoma plastični, veoma stvarni i uverljivi, perfektno oblikovani narativnim dilemama, znači ukratko – meni je ovo Chiang u najboljem izdanju.
A pored te zanatske maestralnosti, ovo je priča koja me i sadržajno “nalazi”, da tako kažem, jer govori o stvarima koje me zanimaju, pa još i na način koji mi je ekstremno prijemčiv. To ima direktne veze sa onim svetonazornim profilisanjem o kom smo svojedobno pričali sa kolegom Dejanom: mene ovaj konkretno model identiteta doseže kroz blisku paradigmu...
Recimo, pre osamdesetih, SF je imao poprilično nefokusiran odnos prema tehnologiji, i ja se u njemu takvom nisam baš lako pronalazila. S jedne strane bila je tu radikalna ‘soft-SF’ struja koja je duboko kontemplirala imaginarni anti-tehnološki identitet, to u smislu intelekta bez tehnologije, ili čak hipotetičkog ne-organskog (ili makar ne-emotivnog) intelekta, tamo negde duž Lemovog Solarisa i Legvinove "biljne" inteligencije... Bila je to veoma uticajna struja, ne samo zbog književne snage njenih proponenata, nego i uopšte zbog hladnoratovskog cajtgajsta, otud su čak i mnogi pisci za koje se ipak ne bi moglo reći da su bili tehnofobični (kao Klark, na primer) često bili skloni lamentu nad čovekovim odnosom prema sopstvenoj tehnologiji – uvek se nekako provlačila jedna pomalo depresivna dimenzija kako mi naprosto nismo spremni za sopstvenu tehnologiju, i kako će nam ona doći glave. Razumljivo, naravno, jer bilo je to doba strepnje od nuklearnog armagedona, plus od zastrašujućih oblika tek pomoljenih eko-simptoma i bio-tehnologija na horizontu… sve u svemu, za mene je tu bilo jako malo tehnofilije a kamoli optimizma. No, onda se pojavio kiberpank i doneo promenu paradigme, ne toliko u smislu same tehnofilije (naprotiv, i kiberpank je umeo da iznedri podosta tehnofobije) nego prosto u smislu iskrenijeg i potpunijeg suočavanja sa tehnologijom: jer to je to, tehnologija jesmo mi, u smislu da čovek nikada i ne može biti “spreman” za sopstvenu tehnologiju, jer njegov identitet upravo i proizilazi iz te nespremnosti, tog raskoraka, u kom on mora da menja sebe da ‘doraste’ do nje. Taj uzajamni uticaj i jeste ono što čoveka definiše. Ova priča to veoma ekspresivno u postavlja u model koji je meni lako prepoznatljiv jer je relevantan: način na koji nas sopstvena tehnologija oblikuje i odgovornost koju to implicira. A pored te glavne teme, Chiang anaizira još gomilu njenih pratećih aspekata, to od naše biološke potrebe za antropomorfizacijom pa sve do fleksibilnog moralnog kodeksa koji omogućava našu adaptaciju, to ne samo fizičku nego prvenstveno duhovnu i intelektalnu.
A govoriti pošteno o svemu tome, i sve to elokventno saopštiti u strogom formatu kratke forme i u kontekstu relevantnog a ujedno i veoma zabavnog primera – pa, to polazi za rukom samo izuzetnom piscu, tako da, meni je ovo ne samo najbolja Chiangova proza, nego i jedina koju bez dvoumljenja prepoznajem kao SF, upravo zbog tog njegovog pristupa.
-
A recimo meni je ''The lifecycle of software objects'' zanimljiva na čisto intelektualnom nivou, kao misaoni eksperiment (i da, kapiram da je moguće da kompletan SF potpada pod misaone eksperimente), ali ne vidim priču, niti su mi likovi delovali uverljivo. Ali opet, moja perspektiva je nepopravljivo iskrivljena.
-
Hm, ali šta zapravo znači “iskrivljena perspektiva”? naravno, to mogu da tumačim u kontekstu predestinacije verničkog mi recidiva :) , ali lucidni deo mene odavno već sluti da to nije opcija u sudbini čoveka kao vrste: recimo da mi je daleko uverljivija mogućnost da mi danas zapravo uopšte ne znamo šta ćemo eventualno postati. A kad su opcije tako otvorene, onda su mi i sve perspektive podjednako validne, dok god uzimaju u obzir da ćemo to sami od sebe napraviti.
Posthumanisti odavno već kontempliraju prava AI, u smislu seciranja našeg moralnog, kulturnog i društvenog kodeksa: jednom kad se dokaže da govorimo o istinskoj veštačkoj intelienciji, koliko će biti moralno upregnuti istu u mundane poslove tipa kontrole avio-saobraćaja? Neće li to biti nominalno ropstvo, oduzimanje slobodne volje i perverzija svega onoga što držimo kao svetinju, zato što nas to jedino odvaja od ostatka života na planeti? Istina, Chiang nudi ilustraciju u najaktuelnijem pop-kulturnom kontekstu virtuelnih igara, ali dilema je svejedno lako prepoznatljiva.
E sad, ima li tu priče? Da, po meni priče itekako ima, iako nema standardnog zapleta. A likovi prolaze kroz drastične promene od prvog do poslednjeg pasusa, sve redom uslovljene stepenima razvoja digitalnih entiteta, i glavninu tih promena mogu da ispratim (u smislu da mi je jasno kako izvesna akcija proizvodi konkretnu reakciju, te otud prepoznajem taj proces kao dovoljno relevantan da i na mene ostavi ako ne sasvim iste a ono bar približne impakte kao i na protagoniste. Recimo da mi je blizak taj sistem vrednosti, u smislu da ga i potpuno razumem i uvelike delim.
-
Iskrivljena perspektiva je čitanje stručne literature, povremeno na neke slične teme, tako da mi je, trenutno, kod književnosti važnija...pa , književnost, iliti priča, od same ideje kao takve. Drugim rečima, kad mi se čitaju traktati o posthumanizmu, čitam to a ne sf (i, ko o čemu, kad mi se čita politička filozofija čitam to a ne Ursulu). To bi bila moja iskrivljena perspektiva - nervira me kad je priča samo, hm, vozilo za ideju/filozofiju/politički stav - jer kad čitam priče čitaju mi se priče.
Da se razumemo, sf je vrlo inspirativan i povremeno vrlo koristan za te druge stvari, samo mi nije to primarna (ni sekundarna ni tercijarna) motivacija za čitanje.
-
Pa, valjda svi krećemo od pretpostavke da niko ne konzumira pop-kulturnu umetnost zarad čisto obrazovnih svrha, to neka nam bude datost. Ali konkretnije, recimo da ovde govorimo o ljudima koji vole da im pop-kulturni artefakti imaju određene veze sa stvarnošću koju žive, a ne da budu čist fantastičarski eskapizam.
No naravno, to je već pitanje afiniteta. :)
-
Pa zato kažem, moja perspektiva je iskrivljena. :)
-
Imam osećaj da sam jedva za korak odmakao od svojih mladalačkih shvatanja fantastike u svom najprizemnijem, eskapističkom smislu. To se ponajviše ogleda u tome koliko mi je bitan stil i prezentacija ideja u delu, pre nego bilo koji drugi aspekt. Pri tom još i zakeram da se to uklapa sa mojim svetonazorom te da postignem adekvatno suzbijanje neverice da bih mogao natenane da uživam u delu. I naravno, od čitanja očekujem pre svega dobru zabavu, pa tek onda eventualnu edukaciju.
Softverski objekti su me odbili samo prezentacijom. U njima sam prepoznao Tamagočije https://en.wikipedia.org/wiki/Tamagotchi u Second life MMO svetu https://en.wikipedia.org/wiki/Second_Life i tu sam se već pogubio jer su mi ti pojmovi isuvuše poznati i bliski da bih ih sagledavao u nekom fantastičnom svetlu; forumska korespondencija mi je izgledala suviše retro (da se ne lažemo, forumi su digitalni dinosauri na pragu izumiranja već sada), i zbog svega toga nisam ni stigao da se usresredim na centralnu ideju priče, koja me je tek na samom kraju suptilno klepila po glavi čekićem Antropomorfizma da bih shvatio da ima itekaku poentu. Ali stil i prezentacija koje smatram zastarelima su ono što me je odbilo. Moje prokletstvo je što sam aktivan gamer, i to još sa podugačkim MMORPG iskustvom, i to mi postavlja visoke standarde u čitanju svih priča koje se makar površno dotiču gaminga :( To mi se već dešavalo kada sam po tamnim vilajetima čitao polu komične/polu tužne pokušaje nekih domaćih pisaca stare garde da se uhvate u koštac sa digitalnim tehnologijama, a da pri tome uopšte nisu deo te tehnologije. Naravno, Ted Chiang jeste deo tog digitalnog sveta, ali imam osećaj da nije neki gamer :) Anyway, mislim da sam skapirao i sam šta me je odbilo od priče, ali što bi rekla Irena Adler, i moja perspektiva je u ovom konkretnom slučaju iskrivljena, mada zbog sasvim drugih razloga.
-
Berserker, mislim da si skroz ubo u sustinu. Kod svake fantastike je suspenzija neverice mozda kljucna stvar. Kao neko ko je sa igrama zavrsio negde kod Tetrisa i nekih ranih varijanti Leasure Suit Larryja, ja nisam imao slicnih problema, pa sam mogao da se "uzivim" u svet price.
-
To je zanimljivo zapažanje, Berserker: šteta što smo isuviše mali uzorak ovde, nas svega četvoro, ali moram da priznam kako me je malko iznenadila ova podela 2:2… (naime, slutim da je Irena na znatno višem gejming stepenu od mog angrybirdskog, pa je otud i bez pitanja stavljam u ‘tim’ gejmera ;D). E sad, koji to tim ima veće pravo na titulu “iskrivljene perspektive”, to stvarno ne znam. Objektivno govoreći, Mića i ja nikako nismo norma po pitanju video-igara, naprotiv, smatram da si ti daleko bliži normi čak i u njegovoj generaciji.
Ako sam dobro shvatila što vas dvoje govorite (a lako je moguće da nisam, naravno), vi smatrate da vam suspenziju neverice otežava izvesna RL desenzitizacija, to bilo ili kroz direktnije poznavanje relevantnih RL fenomena (kod tebe), ili iscrpnije poznavanje relevantne stručne naučne literature (kod Irene). E sad, zanimljivo je kako to zapravo varijacija tvrdnje koju sam svojevremeno čula još od ZŽ, u smislu da savremeni SF nema više onog prostora kojeg je imao pre sletanja na mesec, pejsmejkera, kloniranja izvesne ovce i tomu sličnih tehnoloških stvarnosti. Što, opet dalje, možda i nije sasvim nerazumljiv stav ako gledamo stvari iz perspektive fantastike: ali naravno, meni začudnost nikad i nije bila isto što i fantastika, tako da me to redovito ne dosegne, no da ne otvaram sad kojekakve konzervirane crvuljke... :P
-
Odlično si shvatila :) Ja sam čak i gori od ostale dece, i da bih zaista uživao u SF delu osećam da mi je potreban što veći otklon od realnosti i moje percepcije ''običnih'' stvari. Zato mi je recimo interesovanje za Gibsona opadalo sa svakim narednim romanom koji se primicao sadašnjici, pa me je Neuromancer raspametio, a Prepoznavanje obrazaca ostavio skroz hladnim iako stilski i zanatski Gibson značajno napreduje sa godinama.
-
Drugim rečima, tebe u SFu ponajviše privlači njegov fantastični deo, jel tako?
-
Dve stvari: ja sam od gejmera još dalje od Lidije (mada kao jesam *čula* za tamagočije i second life :) ); drugo - likovi i priča i nešto (meni) novo u bilo kom smislu su ono što mene privlači fantastici u svim oblicima. S tim što moja iskrivljena perspektiva vuče ka interesovanju za međuigru između tehnologije i čoveka/društva/čovečanstva, ali pošto toga imam i u ne-fikciji, samo to na žalost, nije dovoljno da mi priča bude stvarno zanimljiva.
-
Drugim rečima, tebe u SFu ponajviše privlači njegov fantastični deo, jel tako?
Izgleda da je tako :-[ Doduše, ako se knjiga bavi odredjenim temama koje me baš interesuju (medicina, psihologija, mitologija, nanotehnolgija npr.) onda tematika izlazi u prvi plan pa mi taj pomak od realnosti nije preterano bitan. Ali sem toga, lepo ja kažem da sam samo za korak odmakao od eskapističkog doživljaja SFa :-[
-
Bojim se da ne govorimo o istim stvarima, ili da ja ovo nedovoljno shvatam. Kad sam napisao ono što sam napisao, nisam imao na umu "intenzitet" fantastike. Želeo sam samo da kažem da ako u fantastičnom delu pronađem nešto što je "naivno" (u smislu da je nedovoljno u skladu sa naučnim, tehnološkim ili nekim drugim "mojim" poznavanjem te oblasti, ili je to naučno, tehnološko itd toliko banalizovano) da ugrožava moju suspenziju neverice, takvo delo nema mnogo šanse da mi se dopadne. To se dešava i kod pisaca kod kojih posumnjam da je nivo njihovog poimanja sveta, inteligencije ili nešto slično, takav da može da izazove sličnu stvar.
U dotičnom primeru, pretpostavljam da je berserkeru je zasmetalo "prepoznavanje" tamagučija, te je, stoga, njegova suspenzija neverice bila u velikom problemu - svet priče se zasnivao na za njega prebanalnim konstruktima da bi on u potpunosti mogao da uživa u njoj.
Meni je to sasvim razumljivo. I meni se tako nešto događa. Kad vidim da pisac, na primer, pogrešno koristi termine iz geologije, hidrotetnike, kako bih mogao da mu poverujem u nešto mnogo ozbiljnije, kao što je opisivanje ljudske psihe, na primer. Hoću da kažem, "suspenzija neverice" kod mene radi nezavisno od količine fantastike koja je u delu, t.j. prisutna je i u "realističnoj" književnosti.
-
Pa da, naravno, to se podrazumeva, ali meni to spada više u domen kompetentnosti autora, pa mi dileme po pitanju suspenzije neverice stupaju na scenu tek u kasnijim fazama procene, da tako kažem.
Jer eto, valjda se svi slažemo da u ovom primeru, recimo, autor jeste veoma kompetentan, no upitnost suspenzije neverice kao da i dalje stoji na razmatranju.
moja prednost je što koncept digienta uzimam striktno kao originalni koncept koji priča nudi, i ne vučem nikakve paralele sa pandanima u RL. Okej, dopuštam, u ovom konkretnom slučaju možda mi je prednost to što nisam gejmer, ali ja tako pristupam i onim konceptima za koje i nisam baš ovoliko totalni duduk u RL... Oneobičavanje meni podrazumeva odmak od stvarnosti i ja ne vidim svrhu da dimenzije samog tog odmaka iole premeravam: bio on malen ili velik, svejedno mi je, poenta je koliko je funkcionalan za priču. A ovde jeste visoko funkcionalan, jer nalazim da su ta pretresanja moralnih i inih frustracija koje priča nudi maksimalno provokativna i ekstremno relevantna, i van samog digient koncepta, jer istinska drama se ovde ionako odvija među ljudima.
-
evo danas se podsetih koliko mi je smetalo kako je gibson u prepoznavanju obrazaca prosto nalepio da je žena alergična na fashion. alergična? i nigde da pokaže, opiše, napravi mehanizme i svet u kom je to moguće.
definitivno mi mnogo zavisi od spretnosti autora da vlada RL terminima. može on posle da ih nadgrađuje, ma samo pasusčić mi je dovoljan da se smirim :) npr. da je alergija kod kejsi novi vid manifestovanja alergije, ustanovljeno je da nije posredovana IgE niti IgG4 antitelima nego npr. IgD koja su pre toga bila poznata samo po bla bla bla...
s druge strane, jbg, hoću i dobru priču, hoću i ideju i originalan koncept, i tako svašta još nešto. kad već zakeramo.
-
Da. Mogu da razumem zašto je tebi to zasmetalo. Ali suština Patter Recognition-a je upravo u neobjašnjavanju alergološke reakcije Cayce Pollard.
-
A recimo, meni je ta alergija u Prepoznavanju obrazaca nekako lepo funkcionisala kao hiperbola brending-trenda koji je danas u punom zamahu, setio sam se kako je lako usloviti ljude preko medija da reaguju pozitivno ili negativno na brend (spomenite mi Koka kolu, i već balavim kao cela Pavlovljeva štenara), a odatle do psihosomatski uslovljene alergije mi je bio samo jedan korak (naravno, zaklanjam se iza toga da medicina još uvek nema definitivno objašnjenje psihosomatike ali je sve više prepoznaje, pogotovo medju autoimunim oboljenjima). Nego, kad smo već potkačili Gibsona, mislim da ću lepo pročitati Periferal pa da malo opletemo i po njemu na posebnoj temi :) Još samo da nadjemo žrtvenog Zaka, pardon, žrtveno jagnje, da prvi oproba taj novi prevod.
-
Jao, Zakk ne stiže van kuće/posla da ode da to kupi :/
-
Dve stvari: ja sam od gejmera još dalje od Lidije (mada kao jesam *čula* za tamagočije i second life :) ); drugo - likovi i priča i nešto (meni) novo u bilo kom smislu su ono što mene privlači fantastici u svim oblicima. S tim što moja iskrivljena perspektiva vuče ka interesovanju za međuigru između tehnologije i čoveka/društva/čovečanstva, ali pošto toga imam i u ne-fikciji, samo to na žalost, nije dovoljno da mi priča bude stvarno zanimljiva.
Tek sad ovo videh… eto, to je moja iskrivljena percepcija: uzmem zdravo za gotovo da su svi mlađi od mene po difoltu gejmeri! :)
A interesovanja su nam skoro pa u dlaku ista, što se proze tiče. A i van proze, slutim u velikom procentu, s tim što ja tom korpusu ne pristupam sistematično, naravno.
-
Da. Mogu da razumem zašto je tebi to zasmetalo. Ali suština Patter Recognition-a je upravo u neobjašnjavanju alergološke reakcije Cayce Pollard.
al onda nemoj da je zoveš alergološka. lol
A recimo, meni je ta alergija u Prepoznavanju obrazaca nekako lepo funkcionisala kao hiperbola brending-trenda koji je danas u punom zamahu, setio sam se kako je lako usloviti ljude preko medija da reaguju pozitivno ili negativno na brend (spomenite mi Koka kolu, i već balavim kao cela Pavlovljeva štenara), a odatle do psihosomatski uslovljene alergije mi je bio samo jedan korak (naravno, zaklanjam se iza toga da medicina još uvek nema definitivno objašnjenje psihosomatike ali je sve više prepoznaje, pogotovo medju autoimunim oboljenjima). Nego, kad smo već potkačili Gibsona, mislim da ću lepo pročitati Periferal pa da malo opletemo i po njemu na posebnoj temi :) Još samo da nadjemo žrtvenog Zaka, pardon, žrtveno jagnje, da prvi oproba taj novi prevod.
ma i meni to funkcioniše u kolokvijalnom smislu, al od gibsona očekujem da mi objasni bar u dve rečenice mehanizam (sorry mićo! :P)
kad već pominješ autoimunske bolesti, da, jeste da postoje studije koje ukazuju na vezu između njih i psihosomatike, premda i genetika + epigenetika odrađuju žestok posao, ali moj (sajko sam, da :) ) problem je što znam da su autoimunske bolesti i alergije dva (suprotna a patološka) pola imunskog odgovora, i onda kad čitam, krenem da razmišljam o nekom tamo Th1 i Th2 tipu odgovora, i ne bih imala puno protiv da je gibson dodelio neku autoimunsku bolest kejsi jer, da, ide to sa generalnom inflamacijom, al brate alergija...nein!
al dobro, sreća pa razumem da su ovo samo neke moje devijacije :-[
i ne samo da imam problem sa medicinskim SFom već svim onim što na prvo čitanje znam da nije science bazirano.
al ne mogu još da definišem šta sve spada u SF s kojim nemam problem. možda ne bi bilo loše da zakk ove delove skloni sa topika, previše oftopikujem, al recimo, svi smo čitali the dispossesed. meni je to no. 1 ursulina knjiga, pa čak mi ni leva ruka tame nije bolje legla od nje, i negde mi jeste jasno zašto me dotakla (jer tripujem da bih da sam ševek valjda) i to mi je baš onako the book. al kad se vratim u racionalnu fazu, nije baš da mogu da razumem zašto baš ta njena knjiga od svih drugih.
-
Dok ja recimo savršeno razumem zašto me baš ta knjiga do besvesti nervira. :D
(iz istih razloga iz kojih ti imaš problem sa medicinskim SF-om).
-
jeste li primetili da jedan od najzanimljivijih novih reditelja, deni vilnev, ima film po 'priči tvog života'?
evo, upravo izašo trejler - deluje intrigantno.
https://www.youtube.com/watch?v=tFMo3UJ4B4g
-
Hm. Kraj priče nije ni najmanje holivudski... Baš me zanima.
-
Slutim da tu ima utrpavanja tone i po generičkog zapleta sa vanzemaljcima… ali umereno sam optimistična jer gotivim Denisa, dopali su mi se silno i Prisoners i Sicario.
-
jeste li primetili da jedan od najzanimljivijih novih reditelja, deni vilnev, ima film po 'priči tvog života'?
film sam pogledao, rivju napisao, samo još priču da overim.
do tada, evo rivjua:
http://cultofghoul.blogspot.rs/2016/12/arrival-2016.html
-
Ja još nisam odgledala film, već tri vikenda mi svi planovi propadaju u frci pred decembarsko zatvaranje… ali srećom pa film puni sale, oba najveća distributera ga i dalje drže na glavnom rosteru, tako da jedva čekam ovaj vikend.
A do tad, ignorišem ti rivju zbog spojlera, kojih ne sumnjam da ima, i to mnogo.
-
A do tad, ignorišem ti rivju zbog spojlera, kojih ne sumnjam da ima, i to mnogo.
spojleri su, kao i obično kod mene za filmove ocenjene bar kao solidni, uredno sakriveni, nevidljivi, treba selektovati text da bi se videli... ;)
-
znam, znam, ali ja ne mogu da odolim pa redovito gvirnem i u spojlere... ;D
-
nisam pogledao film, ali čitajući plot mi se čini da je tu dodato što-šta u odnosu na priču. oružje, kinezi, Abot i Kostelo... ja se ničeg toga ne sećam?
imako da je gledao film i čitao priču?
-
Što se mene tiče, onako objektivno govoreći, puno mi je smislenije što su promenili imena heptapoda u Abot i Kostelo, jer to je odavno već upravo sinonim sadržajne komunkacije bez potpunog razumevanja, što je u principu i kičma ne samo Chiangove priče, nego i modela koji analizira percepciju uslovljenu jezikom.
Okej sad, to i nije neka žanrovska ultra novost još tamo od Orvela, naravno, ali sama verzija modela koju Chiang nudi jeste nova, jer se zasniva ne na degradaciji tipa ‘novogovora’, nego na istinski novom i nepoznatom formatu spoznaje i svesti.
Ahh, jedva čekam nedelju. Je-dva. :)
-
Ahh, jedva čekam nedelju. Je-dva. :)
Ок, јаче је од мене :-X
https://www.youtube.com/watch?v=o-DDlxCTomA
MIĆA: E, da ne krvarim dodavanjem još jednog posta...
https://www.youtube.com/watch?v=1whxiEZqwLM
-
... pošto nemamo ovde onaj emotikon za čvačkanje po glavi, Računaj da si se ovog puta kroz iglene uši provukao... :-*
-
elem, dakle, Arrival, dok su utisci hiper sveži. :)
Kao prvo, nisam načisto da li je ikakva prednost prethodno čitanje priče, čak bih rekla da zapravo i nije. Verujem da je Ghoul u boljoj poziciji po tom pitanju, jer koliko god ovaj film izgledao kao verna ekranizacija Chiangove priče, ja naprosto nisam u stanju da ga tako doživim. Paradoksalno, to nije zato što film ima zaista mnogo toga dodatog - Kinezi, Rusi, sav taj vojni džez - nego zato što ima jako puno oduzetog materijala, bilo kao sasvim izbačenog ili (po meni još gore) kao radikalno izmenjenog.
I okej sad, naravno da shvatam kako Chiangov introvertni konvolut nije zahvalan materijal za gledanje, kolko god on to bio za čitanje, i shvatam da se tu morao ubaciti nekakav zaplet, pa otud i mogu nekako da sa time izađem na kraj. Ono što mi daleko više smeta, i što mi zapravo uopšte nije jasno, jeste - zašto je iskasapljen deo sa Gerijem. Mislim, zaboga, čoveku su ime promenili! Ime! Šta to fali imenu "Gary" pa da "Ian" odnese prednost? A da ne govorim kako je taj lik bezočno iskasapljen, kako je celokupna njegova pozadina atrofirana do besmisla, jer ako ćemo pravo, Gary je apsolutno srazmerna i jednakoredna polovina priče, a matematika i fizika njegovog domena daje priči kontekst kakvog film naprosto nema, i to namerno. I to je po meni najveći Villeneuveov greh, ta ideja da se redukcijom originalnih elemenata postiže jednostavnost: mene se to doima zapravo obrnuto, jer meni je njegova redukcija elemenata donela ne jednostavnost nego naprosto konfuziju, koju sve njegove simplifikacije nisu nimalo uspele da isprave.
(Isto tako, ne mogu a da ne primetim kako je trivijalizacija Garyja čist seksizam, ali da ne širim sad bespotrebno. )
I naravno, jednom kad je narativ tako osakaćen, ovo je najbolje što se moglo dobiti kao rezultat: koncept trivijalizovan do nivoa najmanjeg zajedničkog nazivnika, gde se većina krucijalnih saznanja saopštava striktno didaktički, dok sva radnja odlazi na infantilni saspens vojničke inkontinencije.... :P i ta besmislica sa "vidovitošću" (kako je neki prepoznaju) ostaje potpuno lišena konteksta koji joj je davala fizika i matematika, pa se Villeneuveov i ne bavi samom srži Chiangovog modela, niti se ikako dotiče simultanog metoda svesnosti i razumevanja, što sam ja uvek nekako podrazumevala da je bio upravo onaj aspekt koji ga je Chiangu i privukao in the first place.
Ovako ostaje šta - infantilna karikatura nekakve "vidovitosti", bez pratećeg konteksta kog su obezbeđivali delovi Garyjevog domena, od geometrijske optike pa do hronološke lančane reakcije kauzalnosti. Ovako, film je priča o... pa, ne znam baš čemu.
E sad, naravno, ne kažem da sam baš toliko razočarana, film jeste solidan, i ako ništa drugo, ne smatram da je vaćaroški. Pre će biti da se Villeneuveov naprosto mimoišao sa velikim delom suštine Chiangove priče, ili, ako se i nije mimoišao, bar nije uspeo da mi je (re)konstruiše na način koji bi me impresionirao.
A sad da vidim šta kolega Ghoul misli o filmu, tako neopterećen bremenom čitalačkog očekivanja... ;)
-
ee, da, da... "Naravno, jasno mi je da je ovo film upravo o tome – o jeziku, o komunikaciji itsl. Problem je samo što on ništa naročito pametno ne kazuje o tome, nego bi samo da nas zaseni nekakvim mudrijaškim lingvističkim detaljima, forama i fazonima prikladnijim „Politikinom zabavniku“ nego istinskom duhovnom, umnom filmu."
upravo tako. zato i smatram da film nije ekranizacija, nego u najboljem slučaju nekakva samo reciklaža pojednih delova koncepta koje Chian u priči nudi. A to me dalje navodi da pomislim kako je to Villeneuveovo mimoilaženje sa srži modela, to njegovo omašivanje, zapravo najveći omaž Chiangovoj kontemplaciji o prirodi stvarnosti i koliko je ona uslovljena komunikacijom... ::)
enivejz, nadam se da ćeš overiti i priču, eventualno. I to isključivo u originalu, naravno. :)
-
Nego, kad smo već kod mimoilaženja: jedna od upornijih primisli koje su me saletale odmah po gledanju filma bila je o samom Chiangu, o izvesnoj frustraciji koju mora da je osetio nakon gledanja filma.
Ustranu sad što je piscima jedan od primarnih ciljeva da im se vokacija ekonomski isplati, svejedno računam da je istinski poražavajuće kad tu isplatu uslovljava ovakvo kasapljenje ideje. I mada je kvarni deo mene morao da garnira tragediju uz mrvičak zlobe tipa “tako ti i treba, Chiang, kad malaš roršarhe” :-\ , svejedno mi je bilo istinski krivo, a i sad je. Jer koliko god da je Ghoul u pravu kad kaže da je Arrival temeljito lišen i produhovljenosti i umnosti, to apsolutno nije slučaj sa Chiangovom prozom. Ne samo ovom pričom, nego uopšte, sa celokupnim njegovim opusom: čak i u onim naslovima gde me Chiang uopšte ne doseže, ja redovito budem svesna da iza svega toga stoji autor ne samo izuzetno književno nadaren, nego i nedvosmisleno uman i produhovljen.
Da star bude gora, juče naletim na rivju filma u Guardianu (https://www.theguardian.com/film/2016/sep/01/arrival-review-amy-adams-denis-villeneuve-alien-contact), i sa silnim zaprepaštenjem pročitam ovo:
At any rate, Louise’s liaison is the flirtatious Ian Donnelly (Jeremy Renner), a military scientist who, in a stereotypical and fallacious way, equates his masculinity with science and affects to despise what he sees as the softer discipline of linguistics. Michael Stuhlbarg plays Halpern, the glowering CIA chief. But unbeknown to them, there is a secret tragedy in Louise’s life: a lost child, dead of cancer in her late teens. Her attempts to communicate with the aliens cause painful but illuminating echoes in her mind.
Dakle, mislim, stvarno, džizus vept en dajd!!! Iz ovog što sam boldovala se da naslutiti kako čovek misli da se tragedija sa detetom dogodila PRE kontakta sa heptapodima, a ako je zaista tako, ako boldovano zaista to znači, pa, onda je čovek ili prospavao pola filma ili… ili… alternativa je još užasnija! Od svih problema od kojih Villeneuveov uradak pati, ovo zaista ne bi trebalo da spada u tu gomilu. I ponovo mi se vrati ta primisao kako to mora da se siroti Chiang sad oseća, sav prihod i slava obaška: posle kojekakve “vidovitosti”, sad još i ovo...! I to u Guardianu, jezušmarijo!
Gde je to čitaocu Chiangov delikatni konvolut posrnuo u strmoglav, kad je to razumevanje Chianga krenulo naopako??? Ne samo kod Villeneuveova, nego uopšte, čak i u ovako profesionalnoj sekundarnoj komunikaciji?
Paradoks je da je Chiang - uprkos svoj mu slabosti po pitanju ambivalencije i višeznačnosti - znatan napor uložio da čitaocu pomogne upravo u prevazilaženju antropomorfizacije modela. Kad vam pisac Chiangovog kalibra servira dijagram (i to ne jedan, nego dva!) to vam je popriličan znak kako čovek saopštava nešto važno, nešto krucijalno ne samo za zaplet, nego i za sam kontekst, samo tumačenje dela u celini. A Chiang te dijagrame nudi u objašnjenje Fermatovog principa i zakona o propagaciji svetlosti, što je danas valjda osnovnoškolski nivo znanja, formulisanog pre više od četiri stotine godina. Valjda u strepnji da bi neki čitaoci i pored toga omašili poentu komunikacije, on Fermatov zakon i dodatno objašnjava, kroz dijalog, očigledno se iz petnih žila trudeći da čitaoca inicira na razmišljanje IZVAN antropomorfološke perspektive: ako svetlost uvek putuje vremenski najekonomičnijom putanjom, kako svetlost ZNA koja je putanja vremenski najekonomičnija? Da bi se takva putanja našla, potrebno je ne samo “znati” gde je odredište, nego i “znati” sve moguće alternativne putanje do tog odredišta, tu uključujući i sve eventualne prepreke na svakoj od njih: otkud, dakle, svetlost to “zna”? A pošto očigledno “zna”, jer uvek putuje samo tom rutom, da li je onda svetlost “vidovita”? da li je pre polaska “izračunala” potrebno vreme prelaska svake alternativne putanje, pa se odlučila za onu vremenski najekonomičniju?
Naravno, Chiang kao pisac svesrdno primenjuje isti taj princip, otud njegova proza saopštava koncept pod istim tim pravilima ekonomičnosti. Villeneuveov je to mogao da prepozna sve da nikad nije pročitao niti jedan jedini komad Chiangove proze – sama ova priča je apsolutno dovoljna. Isto tako, Villeneuveov je mogao da prepozna kako pisac Chiangovog kalibra generalno ne troši ovoliko reči na dijalog čisto da bi ga žanrovski magazini više platili, niti ubacuje dijagrame u prozu da bi mu tekst bio estetski prijemčiviji.
Dakle, Villeneuveov je naprosto morao da zna kako je tu u pitanju suštinska komunikacija, koja nudi krucijalne podatke, a ti podaci otprilike glase: koliko je god svetlost “vidovita”, eto, toliko su ti i moji heptapodi.
E sad, pametnome bi to bilo dosta, ali alas! Kao i većina ljudi danas, Villeneuveov se bolje oseća u naručju jeftine mistike (da, znam da je to pleonazam, ali objektivnosti radi nek ostane, ako se ikad iznedri mistika koja nije jeftina ::) ) negoli u mogućnosti da zakoni fizike ni na koji način ne sprečavaju ne-antropološke modele spoznaje i svesti.
Naravno, Chiangov napor je tu bio uzaludan, jer koliko god se on nadao da će neko dvaput da razmisli pre no što nazove svetlost “vidovitom”, toliko su ljudi spremni da to (i ne samo to) bez blama izjave.
E sad, da li je tu u pitanju čisto površnost pri čitanju (nedostatak close reading moda), ili naprosto nerazumevanje (pre)kompleksnog Chiangovog koncepta? Da li sam Chiang, tako strasno privržen ekonomičnosti pripovedanja, snosi deo krivice kao nedovoljno jasan, nedovoljno precizan?
Ne sumnjam da se to i sam pita, povodom filma Arrival, jer jedna je stvar dobijati nagrade i pretpostavljati kako su ti date zato jer ti se proza razume u potpunosti, pa otud i veoma ceni, a druga je stvar doživeti ovakvu vrst “omaža”, generalno prihvaćenog kao ohhh-kako-genijalan-koncept… to mora da boli, ne sumnjam ni najmanje.
Dakle, da li je Chiang kriv za ovaj fijasko? I ako jeste, koliko?
Pre ovog filma, rekla bih glatko da jeste. Jedan od razloga zbog kog se nikad nisam istinski “zagrijala” za Chianga bio je upravo taj njegov pristup, to njegovo sračunato roršarh-mrljavljenje, taj njegov specifični vid ekonomičnog proznog izraza kojeg redovito prati ne samo ambivalentnost nego i sasvim namerna višeznačnost, koja se često doima kao ne-sasvim-nužan format saopštavanja ionako ekstremno kompleksnih komunikacija.
Ali ustranu sad moj lični afinitet za Chiangov opus, ovde me zanima da li je on zaista bio toliko nerazumljiv u svom saopštavanju (moguće), ili sam naprosto ja doživela njegovu priču na način fundamentalno drugačiji od ostatka sveta (mogućije), ili, ili, ili - Chianga najviše vole oni koji ga ponajmanje razumeju.
A i to je također sasvim bladi moguće, šta god vi sad ovde mislili. :-\
I zato, sledi Q&A na pitanja koja me lično najviše zanimaju. A pošto se sam Chiang ovde bavi kontra-intuitivnom percepcijom stvarnosti, ja otud ne mislim da recikliram svoje (sad već pomalo inficirane filmom i atrofirane zaboravom) utiske o priči, nego isključivo planiram da na pitanja ponudim close-reading rezultate iz same priče, dakle – striktno citate, i to u originalu, jer prevodiocima verujem koliko i Villeneuveovu, ako već ne i znatno manje.
-
Kao prvo, ne vidim razloga za tumačenje da je Luise ikad ovladala simultanim metodom svesnosti kakvu poseduju heptapodi. Ako išta, tekst decidirano tvrdi upravo suprotno:
Even though I'm proficient with Heptapod B, I know I don't experience reality the way a heptapod does. My mind was cast in the mold of human, sequential languages, and no amount of immersion in an alien language can completely reshape it. My worldview is an amalgam of human and heptapod.
Također, tekst decidirano tvrdi kako se njena spoznaja o tom modelu svesnosti nije naknadno razvijala, posle odlaska heptapoda:
I would have liked to experience more of the heptapods’ worldview, to feel the way they feel. Then, perhaps I could immerse myself fully in the necessity of events, as they must, instead of merely wading in its surf for the rest of my life. But that will never come to pass. I will continue to practice the heptapod languages, as will the other linguists on the looking-glass teams, but none of us will ever progress any further than we did when the heptapods were here.
A to dalje znači da je njena percepcija i dalje linearna, kao i kod svih ljudi, nikako simultana, i naravno, tako linearna kakva jeste, i dalje je limitovana kao i kod svih ljudi. Luise ne zna ama baš ništa više od ostalih ljudi na planeti, i to se lako da zaključiti iz dela kao što je ovaj, recimo:
We never did learn why the heptapods left, any more than we learned what brought them here, or why they acted the way they did. My own new awareness didn't provide that type of knowledge; the heptapods’ behavior was presumably explicable from a sequential point of view, but we never found that explanation.
Da je Luise iole ovladala tim heptapodskim modelom percepcije, itekako bi ona znala odgovor na to pitanje. Mi ga, naravno, slutimo, ali ne znato što znamo išta više od Luise, nego zato jer Chian tako želi; heptapodi su otišli bez pozdrava onog trena kad je vreme za stvaranje istorije minulo.
Dakle – nema nikakve “vidovitosti”, niti je ikada nje bilo kod Luise. U svim delovima teksta koji se bave direktnom komunikacijom sa heptapodima, Chiang temeljito i precizno objašnjava kako je Luise došla do svakog pojedinačnog saznanja: mukotrpno i linearno, uz pomoć lingvistike taman koliko i matematike i fizike, koju je Gary umeo da servira u pravim trenucima.
I tako, nisam uspela da pronađem niti jedan jedini deo teksta, ma kako sitan, i ma kako uvijen u insinuaciju, koji bi opravdao pretpostavku da je Luise ovladala simultanim modelom percepcije, bilo za vreme kontakta sa heptapodima, bilo kasnije. Jedino čime je Luise ovladala jeste spoznaja da takav model itekako postoji, da ga heptapodi lako koriste, i da je apsolutno nekompatibilan sa ljudskim modelom percepcije.
The heptapods are neither free nor bound as we understand those concepts; they don't act according to their will, nor are they helpless automatons. What distinguishes the heptapods’ mode of awareness is not just that their actions coincide with history's events; it is also that their motives coincide with history's purposes. They act to create the future, to enact chronology.
Freedom isn't an illusion; it's perfectly real in the context of sequential consciousness. Within the context of simultaneous consciousness, freedom is not meaningful, but neither is coercion; it's simply a different context, no more or less valid than the other. It's like that famous optical illusion, the drawing of either an elegant young woman, face turned away from the viewer, or a wart-nosed crone, chin tucked down on her chest. There's no “correct” interpretation; both are equally valid. But you can't see both at the same time.
Similarly, knowledge of the future was incompatible with free will. What made it possible for me to exercise freedom of choice also made it impossible for me to know the future.
Otkud onda ta ideja da je Luise rodila dete iako je znala kako će tragično završiti? Otkud to nerazumevanje sa samom pričom, sa prostom i lako vidljivom činjenicom da Luise svoju priču nudi nakon smrti svoje 25godišnje ćerke, u dobi kad joj je punih 50, i kad je njen udeo u 'stvaranju istorije' isto tako zauvek minuo:
Before I learned how to think in Heptapod B, my memories grew like a column of cigarette ash, laid down by the infinitesimal sliver of combustion that was my consciousness, marking the sequential present. After I learned Heptapod B, new memories fell into place like gigantic blocks, each one measuring years in duration, and though they didn't arrive in order or land contiguously, they soon composed a period of five decades. It is the period during which I know Heptapod B well enough to think in it, starting during my interviews with Flapper and Raspberry and ending with my death.
Usually, Heptapod B affects just my memory: my consciousness crawls along as it did before, a glowing sliver crawling forward in time, the difference being that the ash of memory lies ahead as well as behind: there is no real combustion. But occasionally I have glimpses when Heptapod B truly reigns, and I experience past and future all at once; my consciousness becomes a half-century-long ember burning outside time. I perceive—during those glimpses—that entire epoch as a simultaneity. It's a period encompassing the rest of my life, and the entirety of yours.
Gde je to i kako Villeneuveov odlučio da iz svega ovoga iscedi jeftinu mistiku kojekakve Luisine “vidovitosti”, to samo on zna.
-
Па, цењена Либеат, добро сте цитирали; проверио сам у папирном издању, које имам (David G. Hartwell, editor, Year’s Best SF 4, paperback, published by “Harper Prism”, New York, 1999, pp. 119-181), и, дакле, овај последњи Ваш цитат, те последње две реченице које сте навели (то је у књизи на стр. 176) – то ипак значи да повремено, “кад у њој језик хептаподски-Б стварно преовлада”, она види, перципира, цео свој (и наш) живот као већ написану књигу, као заустављену датост, дакле она тада види и зна шта ће бити – то је онда ипак видовитост?
-
Znate, za potpuno razumevanje jedne rečenice u tekstu po pravilu je nužno pročitati i sve one koje joj prethode i slede. :) A u zahtevnom (i originalnom) konceptu gde Chiang formatom svog teksta ilustruje njegov sadržaj – dakle, trudi se da pričom ponudi “semagram”, odnosno jezički konglomerat sastavljen od pojedinačnih stilizacija koji imaju simultanu i ravnopravnu važnost po pitanju lokacije u vremenu – to pravilo kao da važi i više no inače.
Naravno, mi spremno dopuštamo različita tumačenja proznog teksta, a u situaciji gde se tekst prenosi u drugi medij to se maltene i podrazumeva. S te strane, ja ne samo da ne osporavam Villeneuveu tu slobodu, nego sam je maltene i podrazumevala, jer ekranizacije redovito smatram nezavisnim umetničkim delima, čak i kad su maksimalno verne proznom predlošku. Tako da, u ovom slučaju, ja ne predbacujem Villeneuveu to što je uradio, nego samo potenciram inferiornost te njegove “obrade”, da tako kažem. Jer koliko god da su tumačenja poželjna i podrazumevajuća, toliko je i nužno da imaju svoje opravdanje u tekstu.
Ako to izostane, mi onda više ne govorimo o “tumačenju” proze, nego o njenoj alteraciji, o nezavisnoj verziji koja je taman dovoljno udaljena od svog preloška da se ne može smatrati njegovim tumačenjem, nego više nekako njegovom… mutacijom, u nedostatku boljeg izraza.
Istina, mi smo odavno svikli da nam se u filmovanjima žanrovski koncepti temeljito kasape, ponekad čak i opravdano, no i dalje se štrecnemo kad ustanovimo da se time nije postiglo ama baš ništa sem trivijalizacije. :-\
-
Ma kakva vidovitost? Ja sam priču čitao ranije u originalu i kasnije u prevodu, i nikad mi ni na pamet nije palo da je u pitanju bilo kakva vidovitost. Simultanost i posledica simultanosti na ključna filozofska pitanja kao što je "slobodna volja" - da. Ovo sa vidovitošću je toliko uprošćavanje (nisam gledao film ali ti verujem) da je to stvarno dno dna.
Ali, evo, možda sprovedem test na svom muškom potomku, koji je priču pročitao, a mislim da film nije gledao, pa da vidim šta on na to kaže. Možda je ono što je nama toliko očigledno zaista dosta komplikovano novim generacijama, jer u vreme kada su odrastali naprosto nisu dobijali informacije na način na koji smo mi to dobijali. Moj sin nije odrastao na SF-u već na Hariju Poteru, kasnije Džordanu, pa onda Martinu, Kingu itd. Chiang mu se prilično svideo, dobio je od prijatelja knjigu za rođendan i pročitao je, ne znajući da je ja već imam. Kaže neobično, ali dobro. Ali nisam išao u detalje. Baš ću da proverim njegovo viđenje ove priče.
-
Film nisam gledao (a kako vreme odmiče, sve su manje šanse da ga odgledam pored ovoliko negativnih kritika), a knjiga mi nije tu, pa moram da oslonim na vlastito sećanje i interpretaciju priče. Ja sam shvatio priču na sledeći način: nelinearan-kružan način komunikacije heptapoda uključuje i nelinearan doživljaj vremenskog toka, te za njih ne postoji klasični uzročno-posledični sled dogadjaja. Svaki dogadjaj oni percipiraju kao zaokruženu celinu u kojoj istovremeno sagledavaju sve sekvence datog vremenskog dogadjaja od početka do kraja. Daleko najlogičnija pretpostavka je da njihova fiziologija omogućava ovakvu percepciju. Kvaka priče je da sa učenjem jezika glavni protagonista otkriva da i ona počinje da sagledava vremenski tok na isti način, te je za mene momenat otkrovenja bio otkriće da vremenska barijera za nas postoji samo kao rezultat naše sopstvene linearne percepcije i korišćenja linearnog jezika. Dakle, mi sami sebi namećemo linearno sagledavanje vremena i ograničenja koja takva percepcija vuče. Kakva crna vidovitost, kakvi bakrači, jedina caka je koji jezik koristiti.
Nejasan kraj priče mi je sasvim logičan iz ugla vanzemaljaca. Sa našom ograničenom percepcijom vremena mi ne možemo ni da pojmimo njihove motive i akcije jer nam fali još ta jedna dimenzija kojom oni slobodno barataju. Dobra analogija bi bila posmatranje trodimenzionalnih bića iz ugla dvodimenzionalnih bića i sve poteškoće koje njihov odnos nosi.
Ostao mi je nejasan jedan detalj: ako korišćenje heptapodskog jezika uklanja uzročno-posledično sagledavanje dogadjaja, zar nije logično da ljudi kao rasa probaju da usvoje taj jezik i naprave civilizaciski proboj? Trošenje takvog otkrovenja zarad premišljanja glavne junakinje o životnom toku njenog nerodjenog deteta mi izgleda prosto sebično i uskogrudo. A opet, možda je u tome veličina Chiangove vizije: nije pitanje koliko neki poklon vredi, nego kako ćemo se mi (i možemo li se uopšte) nositi sa njim.
-
erm, najpre što se filma tiče, ne bih da vam ga sad toliko omrznem pa da ga skroz bojkotujete... :'( realno govoreći, smatram ga solidnim filmom, ali samo u smislu da ima nekoliko prilično dobrih deonica, koje mu donekle dižu prosek . Vizualizacija je, recimo, svakako sama po sebi dovoljno vredna da se film odgleda, tako da... osim ovog fijaska sa vidovitošću, i isto tako obesmišljavajućeg fijaska sa vremenskim paradoksima, film je vizuelno dovoljno upečatljiv da se ne odustane od gledanja.
a za simultani model svesnosti koji heptapodi imaju, ja ga jesam doživela kao uzročno-posledičnog, ali to striktno u simultanom modu gde su uzrok i posledica apsolutno nerazdvojivi, i otud opravdavaju jedno drugo. Naš koncept slobodne volje jeste nespojiv sa tim modelom ali nije sasvim nezamisliv, samo mi implicira drugačiju vrst odgovornosi pri primeni: kad znaš kakvu posledicu će neka tvoja akcija imati, ti je onda smišljeno aktiviraš, sa većim ciljem na umu negoli što je samo tvoja lična perspektiva. Meni to svakako implicira nekakvu veću povezanost među jedinkama heptapoda nego što mi ljudi to posedujemo, ili smo u stanju da pojmimo. recimo, u onom delu gde Chiang govori o tome kako heptapodi "stvaraju istoriju", meni je to nekako bila osnova za zamišljanje modela, ta uzajamna veza i odgovornost koju heptapodi osećaju jedni prema drugima, u smislu da svi oni jednako, i uvek, učestvuju u stvaranju sopstvene zajedničke istorije. U takvom kontekstu nema mesta za standardne (uglavnom hormonski regulisane) antropo-obrasce ponašanja koji su inače pogon našeg upražnjavanja "slobodne volje", pa otud heptapodi i ne dolaze u iskušenja kakva mi inače suočavamo. Tipa, šta ja znam, sebičnost, lična ambicija, teritorijalnost, posesivnost, pohlepa, ljubomora, potreba za dominacijom i tako to... sve u svemu, znam da je model otvoren za tumačenja u tom smislu, ali smatrala sam da se podrazumeva kako ta eventualna tumačenja ne bi trebala biti u antropo-ključu, jer na tome Chiang vrlo vidno insistira.
a za Luise smatram da je došla blizu poimanju tog modela upravo preko sopstvenog deteta, otud ona i kontemplira samo tu epohu: Luise nikad ne kontemplira svoj život pre događaja koji su stavili u pogon okolnosti zbog kojih joj se kćerka rodila, baš kao što i ne kontemplira dalji život posle kćerkine smrti, jer to je za nju beznačajno. Čak i da živi decenije posle smrti kćeri, to za nju nije nikakav život, jer ni na koji način ne učestvuje u njemu, ona naprosto egzistira da bi mogla da se seća tog spana od 26-27 godina koji je bio suština njenog života. A način na koji se seća je uslovljen jezikom heptapoda - svi ti momenti simultano opstaju, i za svaki od njih ona vidi posledicu, da bi na kraju ustanovila kako u tom kontekstu slobodna volja nije ni bitna, jer da Luise ima šansu da ponovo proživi svoj život, ona bi rado ispunila sve te uzročno-posledične aktivnosti, pošto su one i bile svrha njenog života, to u njenoj sopstvenoj proceni. I to razumem, sa tim mogu da se "nađem", da tako kažem, to mi je sasvim jasan stav.
-
Браво! Берзеркер, то је један тачан погодак! Она би морала да види и будућих педесет година целе наше цивилизације, а не само своје приватно, али је аутор то сакрио, јер би онда зјапила огромна логичка провалија: ова лингвисткиња за коју је сазнао цео свет, била би у центру пажње још годинама, и људи би је питали у смислу “Шта ће бити с нама?” а она би се већ некако одала, да ЗНА шта ће бити са Америком, и нека трунчица те информације би процурила до народа, који, међутим, не зна да мисли на хептаподски начин, није захваћен том деградацијом појма слободне воље, и итекако је вољан да ИЗБЕГНЕ будуће катастрофе (а не да им се вољно преда), па, и избегли би нешто, неко већ зло, а тиме би се будућност променила, а то би уништило саму суштину хептаподске извесности да је будућност непроменљива.
Ту се онда руши цела прича.
Ово ме подсећа, у младости сам прочитао неколико кратких америчких СФ прича у којима наши астронаути иду у свемир, и дешава се (отприлике, грубо ћу препричати само суштину) ово: проналазе неку планету и откривају да тамо има живота, штавише, да постоје неке животиње отприлике велике као коњ, четвороножне, и, зачас они импровизују седла и одмах јашу, јашу… као каубоји… тиме се њихово интересовање, и њихово разумевање значаја тог открића, исцрпљује; нису ни проверили да ли су то разумни ванземаљци; ма, апсолутно их ништа о томе не интересује, они су нашли коње и одмах јашу, тачка, крај. Или, на неки други начин открију нешто, рецимо другу цивилизацију, и у секунди се определе да одмах почну да узимају неку материјалну корист за себе, на плиткоумно-брзоплето-грамзив начин, не марећи нимало што ће можда направити бескрајну штету.
Али ја сам још тада сматрао (и нервирао се) да су такве приче изузетно не-паметне.
Слично томе, ова лингвисткиња се само интересује за своју приватну будућност. Заиста, себично и краткоумно.
-
Uđe ovo u enciklopediju: http://www.sf-encyclopedia.com/entry/arrival
-
Pa, moralo je, ako ćemo pravo: bez obzira na sve što navodimo, to jeste SF film, a vizuelno je taman dovoljno impresivan da mu čak i zahtevnija publika oprosti mnogo toga... ali jeste poražavajuće imati tolike mogućnosti ovako na dlanu - imati sjajno napisan originalni predložak, imati respektabilnog režisera, proverene glumce, odličan cgi i dobre finansijske uslove - pa opet dobiti bezrazložno infantiliziran uradak koji za tu svoju tako voljnu automutilaciju uopšte nije imao razloga. Čovek ne može a da se ne zapita koje to još zvezde moraju da se slože pa da najzad dobijemo još jedan starno pošten SF fim, kakav u ovom milenijumu nismo imali praktično još tamo od 2006 i Children of Men...
-
Počela da čitam (da, tek sad), pročitala prvu priču, na pola sam druge...
Pa, meni je "Vavilonska kula" gimmick. Odlično ispripovedano, i stvarno drži, i pitaš se šta će da se desi kad im uspe pohod (ako im uspe, a ako ne, šta će tačno da ih spreči), a onda dođe razrešenje/objašnjenje kakvo sam već viđala (seća li se neko priče, čija li ono beše, gde na kraju ispadne da je (vanzemaljski?) svet zapravo kao Mebijusova traka?), i moja reakcija bude tja. Ne kažem da ne vredi čitanja, daleko od toga, vredi već zbog majstorskog pripovedanja pa sve da je i reklama za polisu osiguranja, al' se nadam da će ostale priče da mi legnu bolje.