Kulundžić J. - Mi o sebi (192?)

Kulundžić J. - Mi o sebi (192?)

  • 0 Replies
  • 377 Views
*

Miodrag Milovanovic

  • Global Moderator
  • Sr. Member
  • *****
  • 474
Kulundžić J. - Mi o sebi (192?)
« on: June 24, 2016, 11:44:41 AM »
MI O SEBI.
Doktor Elektar.


Prvobitno značenje Utopije dobilo je svoju korekturu: ono što zapravo znači: najbolje stanje društvenoga života, danas znači: neizvedive sanje.
Od Tomasa Mora, koji je prvi dao sliku jedne konačnije točke na liniji progresa u svojem romanu o životu na ostrvu Utopia, pa sve do jučer utopistička se literatura pomicala između ta dva stanovišta: znanstvena projekcija i fiktivna sanja.
Ono, što mora dobra utopija (govorim: utopija kao literarna vrsta) da ima, to je: ravnoteža između njene znanstvene (evolucionističke) polovine i literarne (imaginarne).
Utopija mora da bude znanstveno verovatna: ona mora da stoji kao posve naravni razvitak znanosti od Jučer do Danas, kako će ići i dalje od Danas do Sutra. Utopija mora da bude životno verovatna: ona mora snagom pesničke imaginacije da stoji kao pravi život ne gledan nigde, ali viđen u duhu.
Slika budućnosti: sve stvari mora da su doživele svoju najverovatniji razvitak, svi ti razvici mora da su u međusobnom snošaju. Znanost i umetnost se nadopunjuju: znanost bez pesnikove snage imaginiranja, a književnost bez poznavanja ritma evolucije ne stvara utopije...
Govorio sam neki pre neki dan o znanstvenoj bazi jedne moje utopije. Ovako:
- Verujte mi, gospodo, progres nas znanosti vodi do potpunoga nestajanja nas samih; ono što je Buddha nazvao najviše stanje sveta, Nirvana, to će znanost budućnosti nazvati Silom ili Elektrinskom Energijom; osećaju to novi fizici, kad su zamenili tezu: „materija je neuništiva“ sa tezom: „energija je neuništiva“, a nju će već sutrašnji fizici korigirati definitivno u tezu: „e l e k t r i n a   j e   n e u n i š t i v a“. Verujte mi, gospodo: materija će se rasplinuti u silu, iz koje se, kako je Buddha sanjao, formirala. Ja imam za to obrazloženja. Evo...
U to me je prekinula jedna dama spomenuvši mi da je o tom pisao u svjoj najnovijoj utopiji Claude Farrère. Ja nisam više one večeri govorio o svojim utopijama. Imao sam razloga da šutim: nije mi se tek jedanput desilo, da bih svoje ideje nalazio kod drugih autora naknadno kao moj nepoznati uzor. Misao ide? Ne znam, ali ja sam često morao da poderem svoje hartije radi tih „uzora“.
I kad sam pročitao utopistički roman Claudea Farèrrea D e c a  S m r t i, imao sam da vidim, da me moje slutnje nisu prevarile. Ovaj put, na moju naročitu utehu, nije Farriere (sic) rekao ono, što sam ja mislio, nego ono, što je u svojoj utopističkoj drami „RUR“ rekao Karel Čapek. Moram valjda da naglasim, da ne verujem, da je možda jedan drugog plagirao: RUR i Djeca  Smrti rodila se gotovo u isto vreme (1920.)
Farèrre iznosi sliku u budućnosti, pisanu navodno 2130. o godini 1990. Glavno je ovo: da kazni pobunjene radnike, guverner Mac Head Vohr, kralj svega žita, izoluje radnike uvađajući t. zv.  mehaničke ruke. U romanu se kaže upravo ovako:
   I uistinu, ovih šest hiljada vojnika,
      ova bića iz čelika, bijahu došla, da
      usmrte ova bića iz mesa i krv.
Ovo je i kod Čapekovih Robota.
Posle ću da govorim o tome, da li su Farèrre i Čapek našli pravu sliku budućnosti. Sada hoću da iznesem tek ono, što je kod Farèrrea moglo mene da zanima : Radnici su stali protiv mehaničkih ruku; čim su radnici dobili bitku i hteli da unište posvema mehaničke ruke, guverner ih dade obasjati aparatom koji uništuje materiju.
Znanstvena baza Farèrreova je princip sinkronične vibracije. Ako su „život“ i „materija“ samo gibanja izvesnih frekvenca, onda treba tek da se poremeti unutrarna ravnoteža „života“ i „materije“ time, što tom gibanju dademo drugu frekvencu: života i materije nestaje. U ovoj bazi, iako vrlo literarnoj, ipak Farèrre iznosti mnogo znanstveniju dialektiku, negoli Čapek, koji o svojim Robotima ne govori ni jednoga znanstvenoga slova. Ono, što je  kod Farèrrea motivirana nužda (za postavljanje mehaničkih ruku), kod Čapeka nema (za uvođenje strojočoveka kad je i pravih ljudi usavršavanjem tehnike sve više suvišnih) svoju jaču motivaciju.
Kad sam ja govorio o svojoj utopiji nestajanja materije u sili, ja sam pomišljao na dvoje:
1. Kako se sva energija može svesti na gibanje (telesa = mehanika, malih čestica = toplina, iona = elektrina, etara = svetlo);
2. Kako će budući vek biti v e k   i o n a (I. vek mehanike, II. vek topline = vek pare, III. vek elektrine, IV. vek etara = haos).
Baš o ovoj misli, da će se u Budućnosti sva energija sakupljati u formi, nisam nalazio n. pr. kod Farèrrea ništa: on opisuje velike tvornice, u kojima se loži ugljenom i aeroplane, koji gone benzin-motori, a da o ogromnim silama zemlje (voda) i neba (sunce), pa onda o velikoj snazi atoma i ne govori ništa.
Ne treba da naglašujem, zašto držim, da će se u budućnosti sakupljati sva „prirodna energija“ u formi elektrine. Vek ugljenove topline, današnji vek, ubrzo će morati da uvidi, da će ugljena, koga će biti sve više i više trebati, bivati sve manje i manje. Nova istraživanja povećavaju brojke vekova, kada bi se sunce, izvor sila svemirskih, moralo da ohladi. Ali to nije glavni impuls, koji me je doveo do ideje Veka Iona. Do nje me je dovela elektrinska teorija radioaktiviteta. Zapravo teorija atoma.
Atomi, kaže se, nisu drugo nego uravnoteženi ioni ili drukčije: uravnotežena elektriciteta. Kod emanacije radioaktivnih elemenata dolazi u atomima njihovima do poremećaja. Kada znamo, da 1 gr. radija emanira kroz vekove toliku silu, koliko ima mnogo tona dinamita, onda nije teško doći na misao, da li se može: 1. pospešiti emanaciju radioaktivalia, 2. postignuti emanaciju kod drugih atoma elemenata.
I ja pomišljam na to, da će u budućnosti ići znanstvena istraživanja u tom pravcu, da se kraj toga, što se crpe energija mehanička i toplinska te pretvara u elektrinsku, još nastoji dobiti elektrinu „r a z v e z i v a n j e m    a t o m a“.
Atomi su naime sastavljeni iz iona, nosioca struje: jedno „zrno“, pozitivno, u sredini, a oko njega u krugovima negativna „zrna“. Kakovi su snošaji tih zrna? – Mogu li se ti snošaji menjati? – može li se, konačno, atom obratiti u elektrinu? - na to ima da odgovori Budućnost.
U svojoj utopističkoj drami „Dr. Elektar“ ja sam odogovorio jasno na sva ta pitanja. Dr. Elektar je čovek, koji obraća materiju u silu: zemlju u ništa. On (za razliku od Georgesa Torrala kod Farèrrea) nije imao to na umu. Ali progres znanosti u tom pravcu, po kome ga je Dr. Elektar poveo, kategorički traži obraćanje Zemlje u Ništa, materije u silu. Razvoj elektrinske ideje u Elektrinskom Veku dovodi do rasplinjavanja i nestajanja materije. Za Elektrinskim Vekom dolazi Vek Etera, Vek Svetla, Vek Izjednačenja svih ljudi i stvari. Dr. Elektar je zadnji individuum. Posle nas će biti samo svetla. Ono, o čem je sanjao Buddha:
   Svet je postao iz Praznoga...
   Praznina i Mrak se sastao.
   Sve je bila ponajprije nered i nemir.
   Onda je došao s v e t l e n i  Um i doneo Forum.
Mi idemo natrag u prvotno svetlo. Pa opet u mrak i prazninu. Tako će proći jedan svet. A Buddha je govorio o milijunima svetova. Najviši je Nirvana. Gde je još to blaženstvo?

Josip Kulundžić