[Lidija]

Elem, godinu smo priveli kraju kako priliči i dolikuje – uz par domaćih naslova. Na neki čudan način, ispalo je da se dve pročitane zbirke sasvim fino nadupunjuju, ne toliko po pitanju teme ili pristupa (mada bi se i tu dalo pronaći dosta toga zajedničkog), nego više po pitanju sopstvene reprezentativnosti unutar tog vazda titravog domene savremene domaće fantastike. Reč je o zbirkama «Goli glasovi» (Adrijan Sarajlija) i «Vila Šatorica» (Boris Mišić).






E sad, Sarajlija i Mišić su generacijski bliski (Sarajlija rođen 1976-te a Mišić 1974-te), a potom su i uvelike bliski po autorskom poreklu, pošto su obojica nikli striktno na fandomskom terenu, da tako kažem. Otud ih i nalazim podesnim uzorcima za sondiranje zatečenog stanja stvari u amaterskoj fantastičkoj produkciji. Van tih glavnih sličnosti, dvojica autora poseduju i neophodne razlike za što plastičnije skeniranje: Mišiću je ovo prva zbirka, dok Sarajlija iza sebe ima i zbirku (2010) i roman (2012). Dakle, po meni, u pitanju su zaista veoma reprezentativni uzorci.

Također, nekako se potrefilo da njihove zbirke čitam skoro paralelno, pošto sam obe dobila u istom danu i obema se služila da prikratim duge časove avionskih letova i čekanja po aerodromima. Iskrena da budem, nisam sigurna da li su te okolnosti uslovile da budem malko više kritički raspoložena no inače, ili malko manje... no, u svakom slučaju, ono što zasigurno znam je da su se rečene zbirke veoma dobro nadopunile, da tako kažem: čitane tako paralelno, i postavljene jedna pored druge, svaka je uspela da mi nizom paralela veoma lepo ilustruje ovaj naš zajednički momenat-u-vremenu, dakle – godinu gospodnju 2017.   

[Lidija]

Priznajem da sam Sarajliji pristupila sa većim očekivanjima, pošto ga smatram već afirmisanim autorom, to u kontekstu već pomenutog fandomskog izdavaštva: priznajem da nisam bila bog zna kako raspoložena gledati kroz prste trećem naslovu u bibliografiji, bar ne u meri u kojoj bi to sledovalo Mišićevom prvencu. Ali ono što me je istinski iznenadilo je činjenica da se «Vila Šatorica» ipak sasvim uspešno iznela sa «Golim glasovima», bar u nekim čisto tehničkim aspektima gde sam očekivala da će autorsko iskustvo ipak odneti silnu prevagu. 

Jedan od tih je i sam naslov zbirke: uvek očekujem da priča koja zbirci podari naslov bude nekako i najznačajnija u istoj, po ma kojem merilu kojeg već sam kontekst očigledno preferiše. Ali alas, Sarajlijina zbirka nosi naslov priče koja je, po meni, poprilično ispod nivoa objavljivanja, ovakva kakva jeste. A ne verujem ni da bi dalja dorada tu mnogo šta izmenila, jer priča je sadržajno isprazna, žanrovski izanđala i dramski pomalo naivna. Priznajem da me je to prilično iznenadilo, tim pre što je plasirana kao druga po redu u zbirci, nakon prve koja mi je i sama ostavila vrlo bled utisak. Pod drugačijim okolnostima, ne verujem da bih nastavila sa čitanjem same zbirke, no, kao što rekoh, okolnosti su bile poprilično neuobičajene.

Mišić je, pak, tu imao više sreće (ili možda veštine, s obzirom da je i on praktično bio sopstveni urednik), pa mi je njegova naslovna priča veoma dobro ilustrovala cilj za kog nalazim da je kod Mišića sad već porpilično vidljiv, a to je angažman. E sad, naravno, tu negde su i dveri za lične preference i inklinacije, što dalje podrazumeva da se taj angažmar premerava i procenjuje, i nije nužno da će, sam po sebi, odneti prevagu nad eventualnim uskraćivanjem isporuke nad ostalim prohtevima, no pošteno je reći da preferišem bar nekakav kontakt sa stvarnošću. I ne, ne podrazumevam time imperativ da proza koju čitam bude ikako lokalizovana – daleko bilo, čak smatram da jalova insistiranja na tome redovito osakate čak i najobećavajuću prozu – otud meni sasvim prija da me autor odnese na sve kontinente kugle zemaljske, ali, neki razlog iza toga ipak mora postojati. Kod Sarajlije ja taj razlog ne nalazim: njegove lokakcije su meni sasvim proizvoljne i ne donose mi narativnog benefita, čak naprotiv, često nalazim da je njegov izbor lokacija veoma zbunjujući, jer sa sobom ne nosi kontekst koji ja podrazumevam, pa otud i očekujem. Sarajlijina Čiba je meni apsolutno neprepoznatljiva i žanrovski i stvarnosno, otud mi taj njegov izbor lokacije uvelike odmaže pri suspenziji neverice. No dobro, pretpostavljam da dobro funkcioniše za ljude kojima Čiba ne znači ama baš ništa.

Mišić također ima dosta problema sa svojim fantastičarskim lokacijama, ali sa onim stvarnim lokacijama on uspeva lako da uspostavi kontakt pri čitanju: ima tu mirisa i boje i teksture koja ume da pejzaž utisne u sećanje kao stvaran i nesumnjivo voljen. To u velikoj meri važi i za same protagoniste, koji i pored svih narativnih slabosti neretko uspevaju da za sobom ostave plastičan portret. Ali moram da priznam kako mi je to bilo daleko uočljivije u pričama gde se Mišić kloni fantastike i žanrovskih šablona, dakle - u pričama gde dominira angažman. Otud smatram da i njegov nedostatak diskriminacije i filtriranja podosta opterećuje zbirku, ostavljajući dojam visoke neujednačenosti koju je Sarajlija ipak uspeo nekako da izbegne, nudeći jednu daleko koherentniju i povezaniju celinu.

[Lidija]

Što me ujedno dovodi i do prvog kamena temeljca ove zajedničke slike koju nude ove dve zbirke, a to je fenomen i aspekt uredništva.

Odmah da kažem, na tom konkretno aspektu stvarno ne mislim da ovde (odviše?  ) insistiram, ne zato što smatram da on to ne zaslužuje - zaslužuje itekako - nego prosto zato što sad već verujem kako je to postalo veoma kontraproduktivno, kako je ta zamerka sad već i temeljito otrcana kroz brojne neadekvatne upotrebe, tako da se zatičem nekako desenzitizovana na pomen bilo kakve uredničke ruke.

Fer je priznati kako se upravo fandom još pre tri decenije temeljito potrudio da obezvredi upravo taj aspekt i uvede sopstvenu DIY alternativu, to sve pod krinkom efemerne 'autorske slobode', pa mi se svi njegovi današnji vapaji za uredništvom čine neopozivo licemerni. Mislim da ova dva autora spadaju upravo u generaciju kojoj je to stremljenje ka vaskolikoj priučenosti silno nametano kao ultimativni autorski izraz, pa otud i nemam ni mrve želje da ih zbog toga imalo kritikujem. Objektivno govoreći, smatram da ove zbirke ne bi bile objavljene van samizdat ili fandom domena, to bar ne u ovakvom obliku, a to je već samo po sebi dovoljan filter kad je o prozi reč.

Otud sam rešila da oba autora bez pogovora prihvatim kao sasvim adekvatne urednike sopstvenog produkta, zato se rađe  posvećujem otkrivanju tih krajnjih granica koje se daju naslutiti u njihovim autorskim izrazima. Ako stvari već jesu takve kakve jesu, ajde onda da vidimo ima li to ikakvog benefita: šta su ova dva autora konkretno dobila time što su sami odlučivali kako će njihova zbirka da izgleda? Po tom pitanju, nalazim da oba autora dele slične poteškoće, svaki unutar sopstvenog konteksta: Sarajliji uvelike nedostaje diskriminacije pri proceni sopstvene proze, dok Mišić kao da neguje veoma opasnu zabludu da autorske zbirke imaju funkciju skladišta za sabrana dela, a da je proza ama baš sve što se ikad stavi na papir.

E sad, koliko ima svrhe insistirati na tome? Malo, rekla bih. To su neki zaključci koje je praktično nemoguće nametati autorima - kao i sve ostale vredne spoznaje, i ove imaju težinu jedino ako autori sami do njih dođu. Plasirane sa strane, to plasirane ma kako argumentovano i dobronamerno, one su do sada uvek proizvodile kontraefekat. A otud i naslov ovog topika - a jedne strane, uredništva nema jer se nekad davno shvatilo da je bez njega lakše isterati svoj mak na svoj konac. S druge strane, sve da ga danas i ima, niko se njime ne bi koristio, jer su autori sad već trenirani da veruju kako sami sve najbolje umeju, i kako je to jedini način da praktikuju tu famoznu 'autorsku slobodu'.

I toliko o tom fenomenu: dok bežiš od onog s jedne strane, doaka ti ono na drugoj strani. Otud, po pitanju svih falinki u uredničkom domenu, oba autora imaju moje bezrezervne simpatije. 

[Anomander Rejk]

Hvala Lidija na ovim iscrpnim komentarima  .
Nemam tu šta posebno ni puno da dodam-zapravo se sa većinom izrečenog slažem. Što se tiče urednika, tog mitskog bića domaće fantazi scene  da se našalim malo, ja sam svestan njegovog značaja ( iako njega nema pa nema...čak i u nekim ozbiljnijim domaćim delima ili zbirkama gde ga formalno ima, gde je potpisan, vidi se da faktički njegovog rada s autorima i delom-nema) i svakako ga želim i priželjkujem naći i pokušaću to svim silama kad dođe na red neko naredno delo. Ne mislim da sam najbolje znam, niti da mi ne treba strog i iskusan urednik, daleko od toga.
No, moram napomenuti da sam za Vilu svesno napravio izuzetak, uz sve rizike i mane kojih sam bio svestan, do kojih će izlaženje bez ozbiljne uredničke intervencije dovesti, jer sam iz nekih svojih razloga bio nestrpljiv da ta zbirka izađe. Možda bi za dve tri godine našao urednika, možda bi tada izgledala puno bolje, a možda ne bi, možda bi odustao od cele ideje, možda bi me razni putevi skrenuli na nešto drugo. Odlučio sam da malo rizikujem i da izađe kada i kako  je  i izašla i prihvatam sve i dobre i loše implikacije tog poteza.
I na ZS sam napisao da ona i jeste u najvećoj meri ,,lokalna'', nastala je iz neke moje potrebe da ispričam priču o ljudima i predelima o kojima čini mi se, niko ne priča-oni kao da su nevidljivi, kao da ne postoje ni za državu u kojoj se nalaze, a kamoli tek za Hrvatsku i Srbiju koje su najviše kumovale njihovoj tragediji-opet trudio sam se koliko god je u mojoj moći, da izbegnem politiku i vrednosne sudove, i da sve spustim na nivo običnog čoveka i njegove sudbine.
Drago mi je da ti je (i) ova knjiga prekratila duge avionsko/aerodromske časove  , a svakako se nadam da će sledeća
biti puno bolja.

Gole glasove nisam još pročitao ( a nameravam ), zadnji put kad sam bio u Beogradu, hteo sam ih nabaviti, međutim nisam ih našao ni u Delfiju ni u Domu omladine, bilo je nešto bezveze vreme i imao sam nekog posla i nije mi se dalo ići do Čudne knjižare, a bilo mi i bezveze da cimam Bobana zbog jedne knjige, ali nadam se da ću je nabaviti i pročitati kad bude prilike.

[Lidija]

Znaš, svi mi vazda posrćemo pod teretom sopstvenih predrasuda, za koje čvrsto verujemo da su korisne makar zato što su pošteno stečene. To je neminovno, jer svi smo mi zbir sopstvenog iskustva, i to je vizura kroz koju promatramo i sebe i svet oko sebe, tako da ja tu svakako nisam izuzetak. Bila sam često u prilici da u rukama držim knjigu čiji impresum uredno navodi čitavu redakciju, pa ipak mi je bilo očigledno da knjiga nije videla niti jednu etapu od navedenih, te da su sva ta imena samo mrtvo slovo na papiru. Ne kažem da je to ovde slučaj, naravno, ali moram da priznam kako moj utisak o uredničkoj ruci ove knjige sumira da je tu štampano ama baš sve što si ikad napisao i uredniku predao, i zbog tog utiska ostala sam u uverenju da je izbor ipak bio ultimativno samo tvoj. Što mi bolje objašnjava zašto tu ne nazirem konkretne uredničke smernice, ne vidim ključ po kom se sam odabir priča odvijao, što mi je uvek bio znak autorske neobjektivnosti. Jer autoru su po pravilu sve njegove priče jednako drage, a neretko su mu najdraže upravo one za koje je vezan iz više sentimentalnih, a ne materijalnih razloga.

No naravno, kao što već rekoh, prihvatam sve to kao datost i kao normu vremena u kom živimo.

E sad, kad stvari već jesu takve kakve jesu, valja nam od limuna praviti limunadu, a ti u ovom slučaju imaš priliku da premeriš i odmeriš čitalačke utiske na sve delove svoje prve zbirke, makar da sondiraš šta je od toga bolje prihvaćeno i šta ostavlja potpuniji utisak, jer, na kraju krajeva, sve je to sastavni deo tvog ličnog stvaralačkog procesa i nekog, jelte, odrastanja tebe kao autora. U tom smislu, imam utisak da je jedan deo priča u zbirci tek na nivou stilske vežbe, pa kao takav uspeva tek da oduzme impakt onim boljim proznim komadima. Koliko je taj utisak ispravan ili korisan, pa, to je do tebe da proceniš, i da eventualno taj reper primeniš kad dođe vreme odabira proze za sledeću zbirku.

[Lidija]

E sad, teren na kom "Goli glasovi" lako može da odnese prevagu je onaj književni, da ne kažem i jezički i stilski: Sarajlijino pero je mekano a rečnik prijatan, što sve dolazi do velikog izražaja u fantazmagoričnim konceptima koje bira da nam saopšti. Meni je Sarajlija nešto kao fandomski Išiguro, u čije vešto krojene nedorečenosti čitalac može da utrpa velik deo sebe i svog svetonazora. A to su ljudi odvajkada voleli da rade, iako ja lično baš i ne volim, no bože moj - da je do ljudi kao što sam ja, mi nikad ne bi imali znakove zodijaka, tako da... u sadržajnom smislu, ostavljam Sarajliju ljudima koji su neosporno bolje potkovani da ga tumače.

U književnom smislu, pak, moram da primetim kako me zbirka temeljito zbunjuje, i to van onog već pomenutog proizvoljnog i meni sasvim bezrazložnog izbora lokacija: neke od priča prosto vape za lekturom, makar zato što po tom pitanju nedvosmisleno gajim velika očekivanja upravo od autora kao što je Sarajlija. U rasponu od trivijalnog do suštinskog, najpre ću reći da mi rečenice koje startuju sa "A" i zarezom zvuče veoma šizofreno pri čitanju i to mi strašno otežava čitanje, a Sarajlija to forsira maltene kao nekakav verbalni tik. Također, trapave jezičke konstrukcije tipa "oduzimanja gasa" su daleko ispod nivoa koji bi Sarajlija trebao sebi da dopusti, a naslov OJL'EN'ČIPS me doslovno naveo da zurim i trepćem ko pokisla. Šta znače tu ova dva apostrofa? drugi po redu svakako ima svrhu ali prvi, čemu služi prvi?

To zapravo sumira moj glavni problem sa ovom zbirkom: naletim tako na neke stvari koje me do te mere zbune da mi razbiju koncentraciju i izvuku me iz eskapizma čiji je Sarajlija tako svesrdni tkalac. U tim WTF momentima uhvatim sebe kako se dvoumim da li ja to zurim u svesno autorsko kodiranje ili u obični tipfeler, a samo postojanje takvih dilema meni maltene garantuje antiklimaks. 

Naravno, svesna sam da autori poput Sarajlije imaju neugodnu poziciju kanalisanja našeg generalnog nezadovoljstva po pitanju opšteg proznog siromaštva: u stvarnosti gde standardi favorizuju praktično neukost i polupismenost, mi lako steknemo potrebu da gnev istresemo upravo na sitnim omaškama autora koji su očigledno iznad tog proseka. Be that as it may, imam osećaj da ta surovost ipak ima nekakvu svrhu i da je ona poštena u svom korenu: ja lako mogu da živim u svetu u kom većina autora barata tek uličnim izrazom i nisko trocifrenim vokabularom, ali ne mogu i ne želim da zbog toga gledam kroz prste bilo kome ko tu očigledno ne spada. Otud i želim da iskoristim ovu priliku za poruku ne samo ambicioznim autorima, nego i ljudima koji tako strasno prianjaju na pisanja raznih predgovora, pogovora, blurbova i uopšte raznih i nerealnih spojlera: izlektorišite vi najpre tekst knjige koju toliko hvalite, to makar kao ličnu uslugu autoru kojem se divite i bićemo svi mi zajedno srećniji, zahvalniji i bogatiji za taj vaš nesebični napor.

[Anomander Rejk]

Kad smo već kod motiva i angažovanosti, evo jednog interesantnog prikaza dve priče, moje Noćne straže, i Lazovićeve Preko duge. O ratu i fantastici, mislim da će vam biti zanimljivo da
pročitate : http://bosonoga.com/2017/12/11/katarina-kostic-fantastika-iz-traume-i-trauma-u-fantastici/

[Lidija]

Well, prilično zanimljivo viđenje tvoje priče, odnosno, meni bi veoma bilo, samo da je malko preciznije...

Ko je ova Katarina, da li je znamo sa foruma? Imam dojam da je podosta mlađa od mene (a i tebe, kad smo već kod toga )...

[Lidija]

Nego, da se vratimo ovim dvema knjigama: zajednički aspekt koji me ponajviše zanima je odnos dvaju autora prema žanrovima kojima se služe. Namerno ovde kažem 'služe', jer takav dojam sam stekla pri čitanju. Da od mene neko sad zatraži da iz obe ove zbirke izdvojim makar jednu žanrovski doslednu priču, bila bih stvarno na teškim mukama....   

Ali zanimljivo mi je da bi svi kandidati za taj izbor bili lako prepoznatljivi kao uglavnom kratki i izrazito šablonski komadi proze: Sarajlijini "Goli glasovi" (kao SF), recimo, ili Mišićeve "Dugine zmije" (kao SF) i "Kaktus" (kao fentezi). Sve tri priče se silno oslanjaju na obrt, što je svim u redu za kratku priču, naravno, ali taj obrt im je poprilično mehanički, čak i kada pri čitanju prozivede željeni impakt kod čitaoca. Recimo da me se doima kao iznesen striktno na manipulantskom doziranju narativne informacije, u smislu da nam autor naprosto ne kaže do samog kraja sve ono što je za narativ suštinski bitno. A kad nam najzad i kaže to famozno suštinsko, on to učini u didaktičkom maniru, tako da ta 'suština' ostane pomalo prisilno nakalemnjena na telo fabule. I to je taj žanrovski šablon mcGuffin provicijencije koji ostavlja samo privid zapleta, dok u suštini ne nudi ništa sem ekstremno kratkoročne pseudo-dileme.

Opet, to je izgleda standardna boljka na koju je malo ko imun na domaćoj žanrovskoj sceni, a verujem da to stanje ima svoje korene u fandomskom dugogodišnjem insistiranju na kratkoj formi. Što je opet nekakva ironija, jelte, da upravo forma koja je tako intenzivno podsticana bude efektivno temeljito smlavljena šablonizacijom, ali da, tako mu je to, tako to biva kad se previše zaliva... 

U onim malo dužim proznim komadim (svakako dužim od 10k slovnih mesta) također bude šablonskog pristupa, ali ipak, daleko je lakše prepoznati makar iskrena autorska stremljenja, ako već ne i njegove precizne namere. U takvim naslovima nalazim da više dolazi do izražaja to 'služenje žanrom', odnosno, korištenje žanrovskih insinuacija da bi se postigao određeni efekt. E sad, kakav? Pa, najčešće je tu u pitanju kreiranje nekakve percepcione dileme, koja opet ima za svrhu da ponudi dubinu kontekstu koji fabula prezentuje. Tako se, recimo, Sarajlija prilično vešto služi tom dilemom u priči "Zrno", kad uzgredno i ovlašno ubacuje dilemu da li je govoreći pacov zapravo produkt bioinžinjeringa ili samo čiste magije. Ali naravno, problem je što ostatak priče uslovljava da sama ta dilema bude nebitna.

Mišić također poseže za perceptivnim dilemama, ali kod njega je više u pitanju pomalo nenamerna nedorečenost, kao recimo u priči "Noćna straža": iako tu ima sasvim dovoljno konteksta da ja kao čitalac zaključim kako su (ako već ne gde to)  otprilike protagonisti završili, Mišić kao da se svesno trudi da mi to ipak ne saopšti. Što je, jelte, vrlo verovatno tek posledica često pominjanog saveta da ne bi trebalo sve saopštiti, da neke stvari treba ostaviti neizrečenima, da su narativne elipse maltene garancija književne vrednosti, i sve tako bliže i sve tako dalje, no problem je što se ubedljivost veoma teško gradi na takvim nedorečenostima i elipsama.

I opet su to hridine o koje se mlad autor lako skrši, a sa njime i nesrećni mu čitalac: jer nit' taj savet sam po sebi ima iole koristi u praksi, nit' se njegovo nepotpuno razumevanje da iole autorski preživeti.  Šanse da će mlad prozni autor naučiti da se iznese sa fabulom kroz taj konkretno savet su ravne šansi da će mlad slikar savladati anatomiju ljudskog tela crtajući nage modele čija su tela delimično sakrivena paravanima. To je užasan hendikep koji je nametnut mlađoj generaciji žanrovskih pisaca i kojeg se oni (kako mi izgleda) teško uspevaju ratosiljati. No, zanimljivo mi je gledati načine na koje to pokušavaju: Mišić poseže za najširim kolektivnim sentimentom koji bi čitaocu mogao da nadomesti neizrečenosti i donekle ispuni elipse, dok Sarajlija poseže za apsurdističkim kontekstima u kojima je sve moguće, pa otud nije ni važno šta se zapravo tu i dogodilo. Jer šta se to na kraju dogodilo sa Tagomijem? Only Tagomi knows, jer ja lično nemam blagog pojma, a čisto sumnjam da i Sarajlija ima, pa otud on rađe bira da me ubedi kako se služi žanrom u kom to zapravo i nije važno.

E sad, meni su obojica autora (donekle) poznati i van konteksta ovih konkretno zbirki, pa svoja zapažanja baziram (delimično, naravno) i na ostatku njihovog korpusa. Otud moje uverenje da Mišić ima popriličnu naklonost za realističku prezentaciju svojih imaginarnih svetova, neretko do nivoa na kom se zapravo sukobljava sa žanrom kojim se služi, odnosno, sukobljava se sa motivacijom koja tom žanru po logici stvari pripada. Jedan od razloga bi mogao biti sam okoliš u kojem je startovao sa pisanjem: forsiranje žanrovskih smernica na autore koji nemaju inklinacije za njih neretko rezultira šablonizacijom, bilo svesnom ili podsvesnom. Naravno, to samo po sebi nije niti bi trebalo da bude problematično, autor mora da poseduje slobodu služenja čime god mu se prohte, ali, čisto raznovrsnosti radi, mislim da ne bi bilo zgorega da se oba autora malo okušaju i u realističkoj prozi, to makar samo za svoju dušu, makar samo vežbe radi, čisto da vide ima li ičeg za njih korisnog da se nauči i u tom domenu. Jer prisilni cisžanrovski pristup može vrlo lako da zamagli vizuru mladog pera koje još uvek traži sopstveni identiet. 

[angel011]

Ko je ova Katarina, da li je znamo sa foruma? Imam dojam da je podosta mlađa od mene (a i tebe, kad smo već kod toga )...

Koliko znam, nije na forumu. 25 godina, apsolventkinja književnosti. https://prerazmisljavanje.org/

[angel011]

Gole glasove nisam još pročitao ( a nameravam ), zadnji put kad sam bio u Beogradu, hteo sam ih nabaviti, međutim nisam ih našao ni u Delfiju ni u Domu omladine,

Ako pod Domom Omladine misliš na Beopolis, rekli su mi da već godinama ne dobijaju Bobanova izdanja. Koliko znam, ni u Delfiju nećeš naći (jedino što imaju od Sarajlije je Ogledalo za vampira, izdanje Čarobne knjige).

Dakle, cimaj Bobana. 

[Anomander Rejk]

Da, na Beopolis mislim...
Lidija-nije ovde na forumu, a nije ni na ZS, mislim da je možda čitala poneke teme na ZS,
ali ne učestvuje na forumu.
bar zasada ne.
piše na Prerazmišljavanju i Bosonoga...

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Woo-w!  ја овде видим код Либеат неколико важних теоријских запажања. (Не коментаришем о тој двојици аутора уопште, јер, нисам те њихове приче ни видео. Дакле говорим само уопштено, генерално, ништа о њима двојици.)

Првих неколико Либеатиних примедби се савршено уграђују у захтев да се литерарна вредност СФ гради на добром новуму. Наиме, заиста је јадно, и напросто је лош новум, па отуд и лоша СФ прича, ако

… nam autor naprosto ne kaže do samog kraja sve ono što je za narativ suštinski bitno.   (  …  )  u suštini ne nudi ništa sem ekstremno kratkoročne pseudo-dileme

Такође је лош новум, ако новума и нема него је само прича била нејасна, дакле ако аутор користи овај метод:

kreiranje nekakve percepcione dileme, koja opet ima za svrhu da ponudi dubinu kontekstu koji fabula prezentuje

јер, баш ме брига што је протагониста нејасно видео, интересује ме оно о чему је прича.

Страшно је ако је тачно ово што Либеат помиње, а то би било постојање овог:

posledica često pominjanog saveta da ne bi trebalo sve saopštiti, da neke stvari treba ostaviti neizrečenima, da su narativne elipse maltene garancija književne vrednosti

јер, намерно ускраћивање неких делова новума, само да би новум изгледао провокативно и интересантно, не чини тај новум ни бољим, ни важнијим,

али додао бих, ако икако може Либеат да наведе конкретне цитате: где је, ко и кад дао савет “да неке ствари треба оставити неизреченима” јер то, као, доприноси књижевној вредности – мени би био потребан тачан цитат, дословце цитирано, и, комплетан библиографски податак, ко и у чему је то рекао; знам да је ово тежак захтев, јер имати  ТОЛИКО  добру евиденцију, па пронаћи тако нешто – то заиста није лако.

Такође је, наравно, јадно ако СФ писац:

poseže za apsurdističkim kontekstima u kojima je sve moguće, pa otud nije ni važno šta se zapravo tu i dogodilo

дакле СФ писац, писац у СФ жанру, то не би требало да ради, док је (претпостављам, нагађам) у фантази жанру то можда, понекад,  до неке мере прихватљиво.

Додао бих, намерна нејасноћа и недореченост дају и критичару посао; дају проучаваоцу књижевности нешто, да он има шта да ради, шта да открива; енигме, да их распетљава; да “заради свој хлеб”, да се тако изразим; и ту је један болни разлаз изнеђу врхунске СФ, и књижевних критичара; јер врхунска СФ је често сасвим транспарентна па се о њој нема шта много филозофирати!

И додао бих (2)  у роману Е баш вам хвала има толико елемената пародије и каламбура, да се тиме умањује важност било какве озбиљне СФ критике тог романа, нпр. како озбиљно критиковати појаву клонираног, кратко-живућег новог Тита, ако је то само хумор, само кобајаги. Хумор и спрдња чине да је мање важно шта се ту заправо догодило. И да ли је уверљиво, или није уверљиво.

Али најупадљивији теоријски елемент у овом Либеатином тексту малочас је термин, који ја ту видим: 


cisžanrovski pristup  ! ! !

цисжанровски приступ!!!

Да ли то значи оно што ја мислим да значи!

Можда смо могли да избегнемо неких 35 година неспоразума, да смо се још око 1981. године договорили, да је неко на цисжанровским позицијама (хоће да се бави само научном фантастиком, па и да има клуб само за то), а неко на трансжанровским (дакле са жељом да измеша и помеша разне жанрове па да пише или проучава тако настали микс свих жанрова фантастике).[/color]

[Lidija]

Ko je ova Katarina, da li je znamo sa foruma? Imam dojam da je podosta mlađa od mene (a i tebe, kad smo već kod toga )...

Koliko znam, nije na forumu. 25 godina, apsolventkinja književnosti. https://prerazmisljavanje.org/

Ah, odlično, odlično, podmladak na kom sutrašnjica ostaje!
overiću njen blog svakako. 

[Lidija]

Али најупадљивији теоријски елемент у овом Либеатином тексту малочас је термин, који ја ту видим:  [/size]


cisžanrovski pristup  ! ! !

цисжанровски приступ!!!

Да ли то значи оно што ја мислим да значи!

heh, recimo da je to pozajmljenica u duhu cisgender termina, a svrha joj je (u mojoj upotrebi, naravno) da dezignira autore koji se određenom žanru priklone više zbog spleta okolnosti negoli stvarnog afiniteta; recimo, u okolnostima gde se izdavačkom politikom očigledno favorizuje horor ili fentezi, ljudi su naprosto prisiljeni da isti pišu, to ako žele da budu objavljeni. A uglavnom žele, naravno, zašto bi inače pisali? Tako mi se često dešava da pročitam horor uradak koji je suštinski prožet racionalizacijom koja je naprosto nespojiva sa žanrovskim kanonom, i taj nesklad je često uzrok krahu narativne logike kojeg autor ili ne bude svestan, ili ga sebi racionalizuje kao neku vrst dekonstrukcije. No dobro, to već zahteva malo podrobnija objašnjenja, no svakako je fenomen prisutan kod manje-više svih mlađih autora čiju sam prozu imala prilike da čitam. (Osim kod Ghoula, on svoj žanr nosi ko dobro skrojenu rukavicu )

Otud mi je Vaše korištenje termina 'transžanrovski' također lako razumljivo i prihvatljivo, iako ja nemam ništa protiv proznih krosovera - naprotiv, veoma mi prijaju kad su uspešno izvedeni i kad mi je očigledno da autor suvereno barata svim žanrovima za kojima poseže. No van tog domena, ipak ne bih dalje u močvaru delikatnih međuljudskih odnosa, ako ništa drugo zato što više nema vajde: water under the bridge, da tako kažem.

Za citate koje tražite, eh, tu ima malko problema, zaista, jer to o čemu govorim je vidljivo samo u kontekstu priče kao celine, tako da zaista nema konkretnog pasusa kojim bih to mogla da ilustrujem. Na primer, Mišićeva priča "Noćna straža" je sa samo malo precizno sročenog proznog materijala mogla da se preobrati iz solidne u vrlo dobru priču, no to zaista jeste problem koji spada u urednički domen.Mislim da bi svakom autoru bilo podjednako teško da proceni kad je i gde to tačno elipsa postala više štetna negoli korisna, kad je to tačno prestala da 'jede' samo višak i počela da opasno nagriza neophodno narativno tkivo. Tako da ovo zaista nije nikakva personalna nota samom autoru (daleko bilo, on se još i sasvim dobro iznosi sa problemom), nego više uzimam njegovu priču kao ilustraciju za fenomen koji mi se čini prilično rasprostranjen. Tako da, ipak savetujem da pročitate obe zbirke, one to svakako zaslužuju.