[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени    ,
молим реците нам – и надам се да ми неће бити замерено ако питам:   шта се дешава у бившим југословенским републикама кад неко од СФ фанова, и, нарочито, неко од аутора, умре? Ипак, ми смо стартовали пре око 40 година, и, сад, ако је неко преминуо, да ли се то негде објави? (Знам за Милену Бенини. И за Миру Фурлан. И за Борислава Пекића.) Биографија? Библиографија? Постоји ли уопште неки систем за то? Ако, у    ex-Yu,    ценимо овај жанр, морамо имати и историју наших СФ књижевности, дакле – податке, податке... сачуване, доступне... штавише и дела треба да буду доступна. То, ако мислимо да у историји књижевности буде угледно место и за нас.
Дакле молим (a нарочито бих замолио цењеног Изитпајна, ако прочита ово), кажите нам, ако имате нека сазнања о томе.

(2)    Било је десетак филмова у којима се један исти дан понавља, као у славном филму Дан мрмота (Groundhog Day, 1993); временска петља (time loop) те врсте. Има о томе на:

https://www.yahoo.com/entertainment/groundhog-day-10-other-movies-214539184.html

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Ево овако је изгледала реклама за Радмилов роман у Експресу, пре отприлике 35 година... ух умало не написах, пре 53 године...   

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

… али прво једна мала допуна… у Мићиној књизи, гледамо, Радмило К. Анђелковић, фан и СФ писац, познат и под псеудонимом „Р. Ангелакис“, помиње се на шест различитих страница, и то, на стр. 80, 82, и 89, 90, 91 и 92, али, ако смо добро гледали, нигде се не помиње Радмилова Земља за добре људе (иако ју је Зоран А. Живковић поменуо у својој Енциклопедији, на стр. 31, у чланку о Радмилу), нити се, у Мићиној књизи, помиње „Експрес Политика“.

(2)   У садашњем викенд-броју “Данаса” имате у културном додатку на стр. XIII приказ о роману: Гвенда Бонд, Stranger Things – Сумњичави умови, Београд, издавач „Вулкан“, превод Јелена Станковић. Чланак потписује К.В.Д, наслов чланка је „Сукоб добра и зла у људском уму“ а наднаслов је: „СФ/хорор“ тако да то може привући љубитеље оба та жанра.

На истој страници, али десно, је много обимнији чланак о Пахековом стрипу “Легија непромочивих”, потписује Драган Стошић.

(3)   Програм ЛК за фебруар 2021, биће и овог месеца електронски, он-лајн:

8. februar 2021 – Cyberpunk 2077, najveći gejmerski događaj 2020.

Posle više godina željnog očekivanja, ovaj naslov se pojavio krajem prošle godine i izazvao reakciju – pa svih. Mnogo problema, bagova, slaba funkcionalnost na konzolama, ali i samo tumačenje sveta unutar igre bili su glavna tema svih relevantnih medija koji se bave tematikom. Ali, šta se tu zaista dođavola dešavalo i da li je toliki “hajp” opravdan? Dođite da rastumačimo zajedno.

15. februar 2021 - The Stand, najnovija ekranizacija i kingovština na “televiziji”

Kako su Kiklop, Vampir Erik, Kraljica Mera i ostale zvezde iznele novu ekranizaciju drugog najvažnijeg Kingovog dela? Kako se uopšte ona može ekranizovati i kakva je u poređenju sa ostalim kingovštinama na televiziji kojih ima nemali broj? Recite nam i vi šta mislite, a seriju će secirati deo standardne postave kingofila.

[Miodrag Milovanovic]

Moja greška. Naravno da znam za Zemlju za dobre ljude. Jedan sam od retkih ljudi koji je imaju u knjiškom obliku... Nema više od 20 primeraka u životu, verovatno...

U tekstu za UBIQ 4 Radmilova odrednica je započinjala ovako:

Radmilo Anđelković  započinje karijeru manje-više klasičnim SF pričama u Siriusu i drugim časopisima, a objavljuje i dva romana na granici spejs-opere: Galaktički tunel (1986) i Zemlja za dobre ljude (1987).

Kada sam pripremao Srpsku naučnu fantastiku, Galaktički tunel je otišao u deo gde se navode romani u X-100 SF, a Zemlju za dobre ljude (koja je objavljeno i kao zasebno samostalno autorsko izdanje) sam, nažalost, greškom preskočio.

Nažalost, niko nije primetio, pa je otišlo tako. Kriv sam koliko sam težak...

Inače, u Ekspres politici su izlazile i novele (u nastavcima) i priče drugih naših autora, pogotovu Zorana Popovića...

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

(1)   допуна програма ЛК: постоји и трећи термин, то је 28. фебруар 2021, е сад тај дан није понедељак, него је недеља, па ће изгледати као да је грешка, али, није грешка, читаоница преко апликације Зум (Zoom) иде недељом. Дакле:

28. februar 2021 - Fantastična čitaonica #85: Jonathan Strahan - The Year’s Best Science Fiction, Volume 1.

Prestanak saradnje Strahna sa prethodnom izdavačkom kućom i, na žalost, smrt Gardnera Dozoe poremetili su, pa već tradicionalno, septembarsko čitanje ovih pregleda “najboljih” kratkih priča iz prethodne godine. Stra(ha)n je naravno odmah potpisao novi ugovor i imamo priliku da razgovaramo o njegovom izboru čistog SFa kako ga bar naslovom predstavlja.

Ето. Сад знамо комплетан програм ЛК за фебруар.

(2)    Хвала на информацијама, Мићо. Ево сад још једног поглавља, али, недовршеног, из моје будуће књиге, која, морам признати, напредује веома споро; надам се да ћете Ви (и други) имати неке примедбе, допуне, коментаре. Дакле:

А. Б. Недељковић

СФ у „Експрес Политици”[/color]

(недовршено поглавље, припремни материјал, 2021 02 08)

Строго узев, овај лист се и није звао тако, него се, званично, звао „Политика експрес“, што се, међутим, неспретно и незгодно мења по падежима (Јесте ли читали оно у „Политика експресу“? или: у „Политици експресу“?) па смо ми, већином, говорили (па и овде ћемо говорити тако) ипак „Експрес политика“, или само „Експрес“.

Зашто се тај лист уопште звао „експрес“? Није доносио вести брже него „Политика“, нити брже него неке друге новине; него је смисао тог назива био, претпостављамо, да су чланци некако лакши, можда краћи, па се лист читао можда са мање напора па зато и – брже. Експресно. Нешто као лакша верзија „Политике“. Дакле тај наслов био је помало и миг читаоцима: ово вам је лакше.
Вероватно је стратегија била да се парира издавачкој кући „Борба“, и „Вечерњим новостима“, да се поведе битка за тај мало „лакши“ део тржишта. Овај необични лист постојао је од 1963. до 2005. године (тај податак налазимо данас на Википедији, на

https://sh.wikipedia.org/wiki/Politika_ekspres

). Памтимо да је уредништво тог листа имало је своје канцеларије на неком спрату у палати „Политике“. Један од главних ауторитета за СФ, у „Експрес Политици“, био је уредник Зоран Поповић, средње слово не знамо.

Неколико година ту се могла објављивати СФ. Размотрићемо само једну годину, 1986.

Те године „Експрес Политика“ је на страници са насловом „Култура – уметност“, дакле у тој рубрици, имала повремено, у средњем и доњем делу првог ступца (левог), колумну „научна фантастика“, та колумна штампана је сићушним словцима, потписивао је Н. Маричић, а то је Никола Маричић (знамо, јер је 24. априла 1986. потписан пуним именом и презименом), велики фан и вредан члан клуба ЛК; Никола Маричић ће касније постати доктор наука и професор универзитета. Навешћемо датуме и наслове тих колумни, и можда понеку реч о садржини. Дакле:

среда 12. март 1986, стр. 8, „Делатност ‘Лазара Комарчића’, СФ фестивал у Београду?“, помиње се пета годишња скупштина ЛК, могућност организовања Беокона, помиње се да је награду ЛК за најбољи српски СФ роман добио Борислав Пекић за роман 1999, за причу Бобан Кнежевић, за страни СФ роман – Зелазнијев Господар светлости, за страну причу „Цвеће за Алџернона“ Данијела Кејза, а награду за најбољи превод добио је Александар Б. Недељковић за превод Волтер Милеровог Кантикулума за Лајбовица. Али, колумна посвећује пажњу и загребачкој СФери, Сириусу, и уредничком раду Боривоја Јурковића.

четвртак 10. април 1986, стр. 8, „Тајна пирамиде“, о једном филму Стивена Спилберга.

четвртак 24. април 1986, стр. 10, „Стари нови Артур Кларк“

субота 3. мај 1986, стр. 8, „Задужбина и Земља“, о том новом роману проф. др Исака Асимова; такође о СФ уредници Џуди Лин Дел Реј, о Стивену Кингу и његовој Кери, и о киберпанку.

субота 31. мај 1986, стр. 8, „Скуп контакт“, о роману Карла Сегана Контакт, који је изашао у Југославији у издању предузећа “Графички завод Хрватске”, али се продаје по јако високој цени – 5000 нових динара. (А шта су нам били “нови динари”… зашто и како “нови”… то је једна тужна прича о огромној инфлацији. Али, знамо да је у јулу те године амерички долар вредео 415 динара. Али у мају је можда вредео знатно мање.)
(Узгред, само да поменемо, то је лош СФ роман, по коме је касније снимљен и истоимени филм, такође лош, јер је неразумно да ми одмах при првом контакту добијемо планове за надсветлосни погон и одмах, на основу поверења, склопимо ту направу и укључимо је. Јер ту је могло да се деси нешто веома рђаво.)

субота 7. јун 1986, стр. 8, „Деценија Сириуса“, о 400 домаћих прича објављених у њему, и о успешном раду уредника, Боривоја Јурковића.

уторак 17. јун 1986, стр. 8, „Градови у лету“, о тој Блишовој тетралогији и о издању на српском, са илустрацијом Жељка Пахека.

субота 5. јул 1986, стр. 8, „Нова Супернова“, о тој новосадској СФ едицији.

понедељак 21. јул 1986, стр. 8, „Репринт Задужбине“, Маричић помиње да је та трилогија први пут објављена код нас још 1977. године, а сада се појавило и издање у Хрватској.

среда 23. јул 1986, стр. 8, ово није део Маричићеве колумне, ово је сасвим други чланак, филмска критика, потписује Божидар Зечевић, о два домаћа филма од којих је други Лепе жене пролазе кроз град Желимира Жилника, а то је, кажемо ми данас, фантазијско дело, не СФ, али ипак са понеким СФ елементом.
Дешава се у прилично пропалом Београду у будућности, у години 2041. када неки грађани, каже Зечевић,

организују прославу 100-годишњице југословенске револуције. У томе им помажу неке девојке, а спречава их одред „екстерминатора“ чији је главни задатак да спрече свако сећање на прошлост. Филм заиста и почиње као негативна утопија. ( … ) појављују се зачудни и ишчашени ликови стравичне будућности. ( … ) Врло брзо гледалац схвата да овде није реч ни о каквој негативној утопији, већ о парафрази модерног времена ( … ) Све се убрзо своди на фељтон политичке фикције ( … ) филм почиње да гњави. ( … ) ствар се бескрајно развлачи.

(крај тог цитата)

субота 26. јул 1986, стр. 8, наставља се Маричићева колумна: „Еурокон“, о тој конвенцији одржаној тог месеца јула по први пут у Југославији, у Загребу.
На истој страници је и много већи чланак, о филмском фестивалу у Пули, са сликом глумице Мире Фурлан која је тамо, тог лета, добила „Златну арену“ за улогу Јаглике (написано је „Јаглиге“) у филму Лепота порока редитеља Живка Николића у производњи „Центар филма“ из Београда.

уторак, 5. август 1986, стр. 8, „Дилејнијев језик“; читамо:

У издању едиције „Знак сагите“ и у преводу Александра Б. Недељковића ових дана је објављен роман Семјуела Дилејнија Вавилон 17. ( ... ) Овај ( ... ) роман је ( ... ) прво СФ дело неког црног аутора објављено у Југославији.

Маричић разматра зашто у америчкој СФ има тако мало црних аутора (данас бисмо рекли: Афроамериканаца), и зашто се тако мали број СФ дела бави питањима лингвистике, тј. зашто је то тако ретка тема у СФ жанру:

Дилејни у овом роману описује трагање у свемиру за тајном језика названог „вавилон 17“ који је истовремено и језик и шифра и извор одређене моћи. ( ... ) Чак и ако не прихватимо епитет „највећег лингвистичког СФ романа“ чињеница је да се Дилејни у овом роману храбро упустио у разматрање језичке тематике из СФ аспекта а то је област коју многи писци једноставно избегавају.

субота 9. август 1986, стр. 8, „Награде ‘Небула’“, између осталих награду је добио Роберт Силверберг за „Пловидбу за Византију“. Маричић помиње и друге светске награде, као и најаву СФ друштва „Пулсар“ у Скопљу да ће на јесен одржати своју конвенцију „Пулсаркон 86“.

уторак 9. септембар 1986, стр. 8, „Халдеман код нас“. Маричић даје неколико СФ вести, међу којима је и она да је чувени редитељ Ридли Скот снимио за Беркли банку три рекламна спота „у трајању од 80 секунди на тему дехуманизоване услуге (банковне) у будућности“. Маричић је то тако написао да није јасно да ли сва три спота трају укупно 80 секунди, или сваки по осамдесет. (Додајемо, данас: то би била ваљда, на енглеском, Barclays Bank.)

субота 20. септембар 1986, стр. 8, „Први кораци“, о СФ конвенцији „Беокон 86“ која је одржана „протеклог викенда“ у Дому омладине у Београду. Маричић истиче да је посета била знатно слабија него што се очекивало, и да је то било можда због слабе пропаганде и због недостатка финансијских средстава. Између осталог, првог дана

увече је одржано запажено предавање проф. др Милорада Јанковића, председника Српског еколошког друштва, са темом „Фантазија у науци“. Другог дана су блок са предавањима испунили др Зоран Живковић и др Ксенија Јовановић а трећег Растислав Дурман и др Александар Б. Недељковић.

На крају Маричић прецизира да је то био први Беокон, и да би „било лепо кад би ова манифестација постала традиционална“ а то су речи које нам данас могу измамити осмех јер памтимо да су у социјалистичким временима понекад поједине културне манифестације проглашаване за традиционалне већ приликом првог одржавања, чиме се хтело казати да ће оне то сигурно постати.

уторак 30. септембар 1986, стр. 8, „Проклетство једнорога“, о фантазијском (не СФ) филму Ридлија Скота Легенда. Ту се сад Маричић нашао пред загонетком како разграничити та два жанра, и потрудио се око тога, истичући да најпознатији филмови Ридли Скота „припадају чистој научној фантастици“ док Легенда „припада жанру епске, односно тзв. херојске фантастике“. (Која је, додајемо ми данас, подврста фантазије.) Пред крај колумне, једна забавна грешка: двоје главних глумаца су „Миа Сара и Том Криз“! Дакле, ето, кад је криза, онда и Том Круз постаје Криз!

четвртак 16. октобар 1986, стр. 10, „Жаргон субкултуре“, о терминима као што су „фан“ и „фандом2, , па и о самој скраћеници „сф“. Маричић са пуно знања говори о тој теми:

( … ) полако се формирала једна субкултура која је стварала свој сопствени систем вредности, своју историју, језик и друштвену структуру. ( … ) читава једна терминологија која у комбинацији са страшћу испољеном код СФ фанова чини СФ фандом не само обичном хоби-скупином већ посебним културним и социолошким феноменом.

Међутим Маричић као да не примећује да термин „субкултура“ може да има и негативно значење, у смислу „нижа, лошија, мање вредна култура“, о чему данас налазимо два добра чланка (одреднице „субкултура“ и „сублитература“) на стр. 708 у књизи Речник књижевних термина Тање Поповић. (Поповић 2007: 708)

(((    ЛИТЕРАТУРА:
Поповић Т, 2007: Тања Поповић, Речник књижевних термина. Сарадници Александар Бошковић, Наташа Марковић, Предраг Мирчетић, Дијана Митровић и Александар Стевић. (Средње слово не знамо ни за кога од њих.) Рецензенти академик Зоран Константиновић и др Марта Фрајнд. Београд, издавач Логос арт. ISBN 978-86-7360-064-2, COBISS.SR-ID 140512524   )))

уторак 16. децембар 1986, стр. 6, на тој страници прво видимо велики чланак под насловом „Сами себе матирали“, о политичком раздору у председништву Савеза књижевника Југославије. Тек потом приметите колумну, много мању, „научна фантастика“, чији наслов за тај дан гласи „Конкуренти“, и, ево, на крају нашег бављења том колумном, читамо – после, приближно, једне трећине века:

Приватни београдски издавачи научне фантастике окончали су још једну годину своје делатности, са променљивим успехом. После пет година, колико отприлике трају приватни подухвати на плану сф издаваштва, може се рећи да су се искристалисале сасвим јасне уредничке концепције три београдска издавача, З. Живковића, Б. Кнежевића и Б. Бркића. ( ... ) озбиљна конкуренција издањима великих издавачких кућа попут „Просвете“, „Народне књиге“ и других. ( ... ) тираж од 5.000 примерака сматра се изврсним, а од 3.000 примерака задовољавајућим. ( ... ) у случају сф алманаха „Монолит“ чији је трећи број штампан у скромном тиражу од 1.400 примерака. ( ... ) Кнежевић се „ограничио“ на објављивање искључиво врхунских сф наслова ( ... ) осим познатог Халдемановог антиратног романа „Вечити рат“ и есеје, приче и новеле међу којима је и најнаграђиванија новела ове године – „Пловидба за Византију“ Роберта Силверберга.

Читати данас, после тридесет и неколико година, ове речи из пожутеле новинске странице „Експреса“, даје нам чудноват, непотпун времепловски утисак: од поменуте тројице приватних издавача, само још Бобан Кнежевић наставља и данас да се бави тим послом; Зоран А. Живковић се окренуо другом, старијем жанру, фантазији (он сам каже: метафизичкој фантазији); Бранислав Бркић се бави новинарством, у иностранству; шта се десило са „Просветом“ и „Народном књигом“ процените сами; а Силвербергова „Пловидба за Византију“ остаје свежа и модерна, брилијантно књижевно достигнуће, величанствено дело, о коме је у Србији објављен и научни рад, доступан на нету. (Недељковић 2009в)

ЛИТЕРАТУРА:
Недељковић 2009в: Александар Б. Недељковић, Кроз 200 милиона година: изволите у брод, пловимо за Византију, са Робертом Силвербергом. Саопштење на међународном научном скупу. Језик, књижевност, глобализација, зборник са истоимене конференције, Ниш, Филозофски факултет, 2008, објављено 2009, UDK 821.111(73).09-32 Silverberg R., ISBN 978-86-7379-171-5, COBISS.SR-ID 154424332, стр. 577-593.
линк:
https://drive.google.com/file/d/1MGMZpacTtZJru9fWi8lyZnZP6gpn6iac/view

Осмотрићемо сад завршетак једног романа:
„Експрес Политика“ уторак 11. новембар 1986, на стр. 14. и 15, последњи наставак, тридесети, једног СФ романа у наставцима (што би се рекло на енглеском: in instalments).
(Први наставак био је 13. октобра те године.)
Писац је Слободан Ћурчић, и гле, његов лик, портрет, је дат лево од наслова, нацртан руком карикатуристе, али не као карикатура, него као озбиљан мали портрет, величине 23 са 23 милиметра; уозбиљени млади човек, мало намрштен, са уредном кратком црном косом, гледа у нашу леву страну. Карикатуриста је потписан иницијалима, да ли су то два слова, „П А“? Наслов романа: Врисак звезда. Тема: свемирска путовања једног телепате, помиње се кибернетика, ово је киберпанк. Веома је важан и наднаслов, који даје савршено јасну и тачну информацију: „научно-фантастични роман“.

Након тог наднаслова, дат је, у загради, број, који показује који је то наставак романа: тридесети. После краја текста написано је: крај.

Наш утисак о том роману? Није особито добар. Роман је писан компетентном прозом, али једним прегрејаним, заоштреним, непотребно драматичним киберпанк стилом (што већ и сам наслов наговештава) а ни садржина није боља.

Али то није све. Страница 14 има збирни, укупни наслов (који каже чему је страница посвећена):

фељтон * роман * прича

И заиста, на левој страни је врло широки стубац, са бледим и ситним текстом, и наднасловом: „прича за поподне“. Тим речима јасно је сугерисано: лака књижевност, разонода, ништа огромно. Испод једне приче видели смо и карикатуру. Међу овим причама нашла се, те године, понекад и СФ прича. Например, у октобру:

М. Пухов, „Необичан призор“, „Експрес Политика“, 13. октобар 1986, стр. 12 (исти дан и иста страница где је почео и Ћурчићев роман). У причи, један пецарош, по лепом и сунчаном дану, види спуштање летећег тањира, из кога излази ванземаљац, разговара с њим, и одлеће назад у небеса. Потписано ипак и тајанственим иницијалима „Д.М.М“, испод текста; то би могли бити иницијали преводиоца; или, ипак, вероватније, иницијали стварног писца, можда домаћег писца, можда члана редакције.

Ево још једне СФ приче:

А. Кампаниле, „Вештачка руда“, „Експрес Политика“, понедељак 27. октобар 1986, стр. 12. У причи, неки богаташ помаже привреду своје земље тако што ископа огромну рупу, напуни је угљем, онда „открије“ то место и ту отвори – рудник угља; тако исто и са нафтом, коју направи од бензина па упумпа под земљу и ту онда „открије“ налазиште нафте, итд. То је веома слаба комична СФ прича. Испод приче су гле, опет исти иницијали: Д.М.М.

Током 1982. године, Константин Тезеус је објавио у „Експрес Политици“ шест СФ прича, углавном врло слабих, и једну добру, а то је „Коридор до Трће“

Роман Радмила К. Анђелковића Земља за добре људе (који у МБМ књизи, случајном грешком, није поменут; а у Зорановој енциклопедији јесте) најављен је у „Експрес Политици“ на дан 17. јул 1986, на стр. 3, дакле на истакнутом месту у том листу, овим речима:

Од сутра нови „Експресов“ домаћи научнофантастични роман
ЗЕМЉА ЗА ДОБРЕ ЉУДЕ
Из обимне књиге београдског аутора Радмила Анђелковића “Експрес”је за своје читаоце одабрао узбудљив одломак у коме аутор на чудесан начин слаже своју научно-фантастичну визију васељене.

Главни јунак романа с необичним именом СЕДМИ КОРЕН ТЕРЕНЦИЈЕ, коме је само дванаест година, преузима на себе обавезу одржања врсте. Прате га две несавршене жене – једна има тело а нема душу, друга има душу а нема тело. Триста година после катастрофе на Земљи, смртоносног зрачења које је изобличило сав живи свет – јунаци овог романа схватају да Земља више не припада њима. Али, куда да крену? Кроз вихор распада времена и светова они трагају за планетом на којој неће бити непожељни...

ЗЕМЉА ЗА ДОБРЕ ЉУДЕ је роман који се чита нестрпљиво и са узбуђењем и у коме се наизменично преплићу стрепња и нада.

ПРАТИТЕ ОД СУТРА НАШ НОВИ НАУЧНО-ФАНТАСТИЧНИ РОМАН


Изглед ове најаве (како је графички сачињена) можете видети на:  (овде линк)

Узгред, Миодраг-Мића Б. Миловановић данас, у години 2021, каже: „Моја грешка. Наравно да знам за Земљу за добре људе. Један сам од ретких људи који је имају у књишком облику... Нема више од 20 примерака у животу, вероватно...“

Роман Земља за добре људе је свемирска опера, дакле, тај под-жанр СФ; писан је прозом која је на махове, дакле само понегде, прилично невешта, што се види већ у првом већем пасусу у првом наставку (у „Експрес Политици“ 18. јула 1986, стр. 15):

Негде дубоко испод земље ( ... ) Простор у коме је годинама ишчекиван овај тренутак, више није припадао својим власницима. Изгубивши стрпљење окренули су се ходницима и лутању кроз кречњаке, који су им попустљиво отварали своје небројене стазе.

А у последњем пасусу у том, првом (у „Експресу“) наставку романа, видимо да се свезнајући наратор јавља са неким својим сасвим непотребним и наивним филозофирањем, наиме, наратор објaшњава читаоцима: „Присутност организованог кретања указује на живот. Када то кретање обављају машине, неизоставно је учешће разума“. (ibid)

Ево још једног примера неспретне прозе: у десетом наставку, у броју од 27. јула 1986, на „Експресовој“ стр. 15, па у другом ступцу, читамо како један лик објашњава другоме да треба полазак у једну експедицију одложити за сутра, јер је данас већ касно, већ је ноћ:

„Ноћ је... сутра“, зевну са свог лежаја Тропрсти.

Дакле, Тропрсти је „зевнуо“ реченицу „Ноћ је... сутра“. Шта је зевнуо? Реченицу. То је наивно писана проза.

Можда најбољи део овог романа Радмила Анђелковића је сам наслов, који тако јасно наговештава жељу и чежњу да се нађе нека планета где би добри људи могли добро да живе, мирно и нормално, у слободи.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

…  само допуна, (3)  данас у “Политици“ на страници „Синоћ у Београду“ имате информацију да је на Ју-тјуб каналу „Слушате Коларац“ доступан снимак предавања др Тијане Тропин о значају, код нас, преводне књижевности за децу. (Али је предавање заправо било нешто раније, не синоћ.)

(4)   Исто у “Политици” али на стр. 13, једна драмска списатељица у Лондону каже да су позоришта тамо затворена, због вируса, али да се настављају пробе њеног позоришног комада, и да та чињеница њој изгледа “као научна фантастика”. Те речи су дате и у поднаслову. Ето, повремено нас помену на тај начин…

(5)   Заборавих, у поглављу о “Експресу” требало је да буде поменуто да је један од уредника у том листу био и Драган Орловић (средње слово не знам), који је објавио три књиге фантазије, и то Ендимионов сан, Дневник о Минотауру и Таласон.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

А. Б. Недељковић

(недовршено поглавље, припремни материјал, верзија 2021 02 12)

Еурокон 8, годинe 1983

Ниједна година у дотадашњој историји научне фантастике у Југославији није била обележена толиким бројем амбициозних скупова и важних посета, као та, 1983. година.

После Јукона 5 (југословенског конгреса, петог по реду), који је одржан у Београду последњег викенда у фебруару 1983, а то значи, 25. и 26. фебруара те године, у организацији највећег београдског СФ клуба, а то је био „Лазар Комарчић“ (наша скраћеница за назив тог клуба одсад ће бити: ЛК),

и после посете америчког професора и великог проучаваоца овог жанра, Џејмса Гана (James Gunn) који је обишао више градова у Југославији, па и Београд, и говорио у ЛК,

уследио је велики годишњи састанак (скупштина) једног удружења које је имало намеру да буде светско, па се тако и назвало, World SF, што нећемо на српски преводити као „Светски СФ“ јер би то изазивало конфузију, него ћемо рећи „Ворлд СФ“; тај састанак био је одржан у Загребу, у јуну 1983. Том приликом у Загребу се окупило четрдесетак југословенских чланова ове организације (а и један из Народне Републике Кине), а најзначајнији страни гост био је стари лав научне фантастике, готово легенда тог жанра, Роберт А. Хајнлајн. (Али је у каснијим годинама удружење „Ворлд СФ“ прилично посустало, и остало са врло мало креативних резултата, можда због својеврсног интерног испразног бирократизма, који је почео баш од самог старта „Ворлд СФ“-а, и који је јако подсећао на југословенски бирократизам после Тита, или се барем тако А. Б. Недељковићу чинило.)

Најзад, у Љубљани је од 16. до 18. септембра (субота, недеља и понедељак) 1983. године одржана европска СФ манифестација, дакле, континентална, Еурокон 8. Та осмица значи да је то био осми по реду такав конгрес. Дошли су и учесници из Србије, па међу њима и А. Б. Недељковић и његова супруга Драгана.

Предисторија овог скупа била је следећа. Фанови из Љубљане били су наумили да организују себи један СФ фестивал те јесени, и да га назову „Фантазија“. Добили су подршку, организациону али и финансијску, републичких органа културе: државну подршку, дакле. Покровитељства над фестивалом прихватио се др Матијаж Кмецл, републички (то значи: републике Словеније) секретар за културу (а то опет значи, у суштини: министар културе у Словенији). Обезбеђене су изванредне, заиста одличне просторије у „Цанкарјевом дому“ у строгом центру Љубљане: неколико повезаних сала, холова и амфитеатара, на укупно три нивоа, све веома модерно и лепо. Обезбеђени су филмови (да се приказују), предавања... а онда се испоставило да у целој Европи те године нема јачег конкурента за одржавање Еурокона. Па, због тога је европски организациони одбор који се тим стварима бавио, донео одлуку да Еурокон 8 дође у Љубљану и споји се са Фантазијом, штавише и са предвиђеном првом „Љубљанском конвенцијом“ која би се звала „Љукон 1“.
Млади ентузијасти (Бети Бобнар, за коју су неки говорили и Бобнарјева, са нагласком на другом слогу, Боб-нар-јева, и, Матијаж Шинковец, Жига Лесковшек и други), који су све ово започели, нашли су се помало у чуду: изненађени сопственим успехом, који је тако брзо попримио европске размере, нису се баш најбоље снашли. Овај СФ конгрес је у Југославији оглашен касно и слабо, а у иностранству, чини се, још слабије. Од будућих учесника узиман је новац (по тридесет хиљада старих динара... хајде да замислимо, онако одока, да је то било можда налик на педесет евра, или педесетак америчких долара, сада, године 2021... тако нека сума, то „одокативно“ процењујемо...) али им ни до последњег дана пред конвенцију нису послали, поштом (није било интернета) одговарајуће материјале. Резервисали су собе у љубљанском студентском насељу, али гостима из других градова и земаља нису на време јавили тачне адресе нити бројеве соба, па је било грдног лутања по Љубљани. Програм је до последњег часа био крпљен и мењан (чак и на лицу места), и на крају је испао прилично танак:

петнаестак старих СФ филмова (као што су Соларис, онај руски из 1972, Тарковскога – а, узгред – те глумце ви не памтите? ниједног глумца из руског Солариса не памтите? – па, хрватски Избавитељ из 1976, и, амерички Забрањена планета из 1956...),

и четири-пет предавања – „Почеци СФ у Словенији“ (Драго Бајт), „СФ и рок-музика“ (Војко Краљета из Загреба), „Ликови морално супериорних ЕТ-а у Yu-SF” (Александар Б. Недељковић из Београда), “О постанку и стању фандома код нас” (Огњен Николић из Ријеке), и “СФ филм данас, код нас и у свету” (Борис Марини из Загреба).

Али зато је било много дискусионих састанака типа “округли сто”, и неколико фановских састанака на којима су доношене, ех, као, одлуке о будућим југословенским СФ активностима (али касније је слабо шта од тога остварено).

Главни страни гост, са којим је и А. Б. Недељковић имао част да разговара, пред публиком, минут-два, био је велики енглески СФ писац, Брајан В. Олдис (Brian W. Aldiss, 1925-2017). Олдис је и аутор одличног фантазијског (не СФ) романа Малацијска таписерија, који, колико знамо, још није преведен на српски, али, о коме је у Србији објављен научни рад (Недељковић 2008в).

ЛИТЕРАТУРА:
Недељковић 2008в: Александар Б. Недељковић, О роману Малацијска таписерија Брајана Олдиса: Срби и Турци, Италијани и Хрвати у једној другој, заустављеној Далмацији. Саопштење на међународном научном скупу. Књижевност, друштво, политика, зборник радова са научног скупа одржаног на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу 26. и 27. октобра 2007, књига II, Крагујевац, објављено крајем септембра 2008, ISBN 978-86-85991-10-3, COBISS.SR-ID 152104972, стр. 243-263. Доступно у Збирци 45 објављених научних радова А. Б. Недељковића, на линку:

http://art-anima.com/d/pdf/a-b-nedeljkovic-zbirka-radova-2020.doc

Олдис је и веома значајан историчар и теоретичар научне фантастике, у том својству је 1973. године објавио књигу Гозба од милијарду година, истинита историја научне фантастике (Billion Year Spree, the True History of Science Fiction). Присуствовао је и истакнути британски писац Кристофер Прист, чији изванредно квалитетан СФ роман Инвертирани свет је изашао само две године касније, 1985, у Београду, у издању “Знака сагите” а у преводу А. Б. Недељковића, и са илустрацијом на корици која је вероватно најбоља-икад потпуно озбиљна СФ илустрација Жељка Пахека (Christopher Priest, The Inverted World).

Из Србије је на Еурокон 8 допутовало 11 људи, међу којима и Бобан Кнежевић. Само неколико дана после повратка из Љубљане, направили смо “Емитор” број 16, уредник је био Бобан Кнежевић, који је дао, на стр. 4, и опширан, квалитетан фановски чланак о Еурокону 8, али под насловом “Фантазија”. (А у чланку, између осталог, критикује, на стр. 5, предавање које је тамо одржао Александар Б. Недељковић.) Податак да је присуствовало 11 људи из Србије имамо сачуван, али немамо списак – нисмо сигурни ко је био.

Очекивало се да баш тих дана изађе из штампе, у Загребу, Олдисов роман Прашума (то је можда Hothouse), издавач се звао “Визија”, а цена је требало да буде 38.000 старих динара.
Брајан Олдис је нама присутнима одржао аутобиографско предавање, говорио је о својим почецима у СФ; испричао је и како је са 17 година ратовао против Јапанаца у Бурми и носио СФ књиге у свом војничком ранцу.

У свом поменутом чланку у “Емитору” 16, Бобан Кнежевић (на стр. 4) хвали оно што се хтело постићи у организовању конвенције:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

замишљено ( … ) као прави празник научне фантастике: седам паралелних програма по угледу на грандиозне америчке конвенције, ( … ) састанци на југословенском и европском нивоу, пратеће манифестација са осамнаест целовечерњих филмова, тридесет пет сати видео касета ( … ) концерти (Миха Краљ и остали), позоришне представе, предавања, књижевне вечери, компјутерске игре, изложба уметничких слика, фотографија и књига домаћих и страних аутора… све то у тридесетак часова.

КРАЈ  ЦИТАТА.

Али, каже Бобан Кнежевић (на стр. 4 и 5), да би то, са пријављених готово хиљаду и триста учесника, заиста успело, било је потребно велико искуство… а ту је зашкрипало: многи који су хели да остваре неку сарадњу:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

често нису могли ни да се пронађу ( … ) Честе, нагле и неблаговремено најављене измене програма (којих је било прилично) ( … ) Приказани су стари и већ више пута виђени филмови ( … ) На видео касетама није приказано ништа од званично најављених светских хитова, с образложењем да дистрибутери нису дозволили приказивање, мада ми се чини да је посреди нешто сасвим различито ( … ) за улазак у салу (биле су) неопходне некакве карте које су се раније набављале, тако да су многи мање сналажљиви или мање упућени само шетали ходницима покушавајући да пронађу забаву за себе. ( … ) (на стр. 7) Састанци ( … ) без праве организације, и без праве теме ( … )

КРАЈ  ЦИТАТА.

Бобан Кнежевић je слушао само три предавања. Једно од њих је одржао Борис Марини, о економским аспектима филмске продукције. Кнежевић каже:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

Борис Марини упознао нас је са неким бројкама (зарада, гледаност…) у вези са СФ филмовима у свету и код нас, и успео је да и поред мноштва бројчаних података задржи нашу пажњу. Марини је други човек са овом особином; први је свакако А. Б. Недељковић који је успео (ваљда једини на свету) да састави библиографију која се може читати са посебним ужитком…

КРАЈ  ЦИТАТА.

(То је референца на књигу А. Б. Недељковића, у аматерском самоиздању које је направљено писаћом машином и илустровано руком па фотокопирано, Наших 110 СФ година, објављено баш 1983, а у коме је АБН дао маха својој склоности да библиографија буде коментарисана, максимално корисна и пријатељска према кориснику, а не сува, минималистичка, најсажетија могућа; ову склоност АБН је задржао и двадесетак година касније, кад је почео да предаје научну фантастику на Универзитету у Крагујевцу, а присутна је и данас у АБН-овој Збирци 45 објављених научних радова.)

Кнежевић се потрудио и да забележи које су награде додељене на Еурокону 8:
– најбољи часопис: “Фантастика” (Пољска);
– најбоља књига: Драго Бајт, Југословен, Људи, звезде, светови, васиона;
– најбољи фанзин: холандски Крхотине Вавилона (Shards of Babel);
– најзаслужнији издавач: “Техничка заложба Словеније“; и,
– најбољи писац: Иштван Немере (Мађарска).

Учесник Огњен Николић из Ријеке оштро је, на конвенцији, критиковао српске фанове, ауторе, и издаваче, али је А. Б. Недељковић ту критику енергично одбацио, током те полемике. Бобан Кнежевић ово помиње у свом чланку.

Али, на неки начин можда најважнији разочарани коментар, у вези са Еуроконом 8, Бобан Кнежевић даје, у “Емитору” 16, ипак не у том великом чланку, него, на стр. 3, на крају речи уредника: “постало ми је јасно да југословенска СФ организација никада неће бити установљена, да смо разједињенији него икад…”

Прошла је, од те СФ конвенције, трећина столећа.

Укупна оцена о Еурокону 8: у сваком случају био је то велики успех за Југославију, у оним првим пост-Титовским годинама, и успех за нашу научну фантастику, али је организација могла бити боља, а (реално остварени) програм богатији. Али АБН и данас чува, са великим поштовањем, своју чланску карту, пропусницу, за ту конвенцију.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

… нико не памти ко је све био на Еурокону 8? нико нема слику?...

... сада, само допуна: у викенд-броју “Данаса”, на стр. 9, приказ, наднаслов “СФ”, наслов чланка “Најбољи роман о Месецу”, потписује К.Л.Д, новоизашли роман се зове Луна, млад Месец, то је први део трилогије, аутор је Ијан Мекдоналд, превео Горан М. Скробоња, текст приказа је веома налик на онај који имате ових дана и на Арт Аними, на:

https://www.art-anima.com/luna-mlad-mesec-ijana-mekdonalda-futur-feudalizam/

хмм, “футур феудализам”??

а и код Невидљивог такође, на:

https://sfpisb.wordpress.com/2021/02/12/prvi-deo-naucnofantasticne-trilogije-luna-od-danas-u-prodaji/

и гле, у роману се једна као организација зове Корта, а на овој страници “Данаса” одмах десно је обиман чланак о стрипу “Корто Малтезе”. Дакле, Корта, Корто, па шта ли би било треће…

[Miodrag Milovanovic]

Ja nisam. Nemam slike...

[Ghoul]

Учесник Огњен Николић из Ријеке оштро је, на конвенцији, критиковао српске фанове, ауторе, и издаваче, али је А. Б. Недељковић ту критику енергично одбацио, током те полемике.

možete li malo konkretnije reći čime su srpski fanovi zaslužili te kritike tj. šta im je tačno bilo zamereno?

[Slava]

Najnovija vest: pre nešto više od sat vremena rover Perservance je sleteo na Mars.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Хвала на информацији, цењена Славо.

Цењени др Гул, колико ја памтим (а успомена је прилично избледела), и колико налазимо у Бобановом чланку, Николић је (те давне године) доста неодређено, генерално тврдио да код српског фандома, фанова, издаваштва, итд, практично ништа не ваља.

Е сад.

(1)   као што каже Слава, ево потврђујемо: успешно се спустио на Марс, није се разлупао, амбициозни амерички ровер чије име се на енглеском изговара отприлике “персивиаранс” (енгл. Perseverance) због чега су му неки дали надимак “Перси”.

Слетео је ноћас око 22 ч, гледао сам како се радују у контролној сали кад је стигла прва слика околног терена. Црно-бела, и мутна од прашине узвитлане са тла.

У том роверу је, причвршћена на једном месту, и плочица у коју је урезано, веома ситно, име вашег скромног АБН-а, а и јако велики број других имена.

Дакле АБН-ово име је сад на Марсу, у кратеру који се зове “Језеро”, па, ето… барем неко од нас је барем на тај начин стигао на другу планету, добацио до тамо.

(2)   У “Данасу” је у среду, 17. фебруар 2021, на последњој страни, па на дну, у рубрици “Читам, слушам, гледам”, Горан М. Скробоња рекао: “Читам углавном оно што преводим”.

То није тако редак случај, то се дешава преводиоцима.

(3)   Данас је у “Политици” на стр. 12, у рубрици “Култура” па у чланку о стрипу “Вековници”, поменут Слободан В. Ивков, цитирамо, “један од најеминентнијих домаћих стрип теоретичара и састављач годишње листе најбољих стрипова недељника НИН”.

(4)   Данашњи “Политикин забавник” има на насловној страни, са додатим насловом “Да ли смо сами?”, ону познату илустрацију, где је ванземаљац ухапшен (ту су полицајци) јер је својим летећим тањиром направио судар са санкама и ирвасима Деда Мраза, срушио их.
Жанровски то је микс фантазије и СФ, и фантазија ту преовлађује.
Ванземаљац је без одеће, да би се видело да његова анатомија није људска; то је не-паметан, али јако чест поступак, у десетинама ако не и стотинама СФ филмова, стрипова, илустрација…

Унутра је, у ПЗАБ, и чланак, непотписан, на стр. 14-15 (али без пагинације), са шест великих комично нацртаних летећих тањира, и са укратко препричаних седам прича (без доказа) о слетањима НЛО, ванземаљским отмицама, итд.

Овај број ПЗАБ има не СФ, него фантазијску причу, на стр. 58-59: италијански аутор Дино Буцати, “Свеци”, комично приказан светац који станује у својој колиби на небу; други свеци добијају писма од људи са Земље, а он не.

(5)   Добра историја српске СФ, која би имала и академски углед, требало би да садржи и биографије писаца и других истакнутих личности. Део тога је, и да се (у будућности) зна кад је ко рођен и – кад је умро. Ја схватам да је то непопуларно и непријатно, али, али, изгледа да чак ни за поједине истакнуте ауторе из 1980-тих година ми данас не знамо где су, шта раде, и да ли су уопште живи! Него: нестао са радара! већ “много, дугих” година! породица није ни знала да треба да обавести неке, тамо негде, историчаре књижевности! и није обавестила никога!

Е, па, тако се не постиже академска респектабилност.

Ја сам се у раду на историји српске СФ суочио с тиме, не бих да прозивам имена, али, за већ двојицу истакнутих аутора не знам шта је било с њима.

Требало би да имамо неку институцију  где би се прикупљале биографије (и библиографије  ! ! !) наших СФ писаца, и биографије истакнутих фанова.

[Miodrag Milovanovic]

Добра историја српске СФ, која би имала и академски углед, требало би да садржи и биографије писаца и других истакнутих личности. Део тога је, и да се (у будућности) зна кад је ко рођен и – кад је умро. Ја схватам да је то непопуларно и непријатно, али, али, изгледа да чак ни за поједине истакнуте ауторе из 1980-тих година ми данас не знамо где су, шта раде, и да ли су уопште живи! Него: нестао са радара! већ “много, дугих” година! породица није ни знала да треба да обавести неке, тамо негде, историчаре књижевности! и није обавестила никога!

Е, па, тако се не постиже академска респектабилност.

Akademska respektabilnost se postiže istraživanjem.
Ako nekoga mrzi da istražuje, onda je to njegov problem kao istraživača, a ne akademske zajednice...
Ne vidim da je neki problem da se istraži da li je neko i kada umro...
Ne kažem da je lako, u nekim slučajevima, ali gotovo sam siguran da je moguće.
Evo ja već godinama ne mogu da utvrdim kako je i kada umro Ivan Zrnić, ali to je sasvim sigurno moguće, samo da imam energije da kopam po arhivama policije, jurim preostale članove šire porodice i sl.
Nema kukanje u nauci. Samo rad...

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

... само допуна,

(5)  у данашњем „Блицу“ на стр. 30, Ивков о новом (трећем, код нас) издању (сада код „Чаробне књиге“, 2019) СФ романа: Теодор Стерџен, Више него људски (More Than Human, 1953). То је класик СФ жанра, сада свакако прилично пожутео, застарео, али још увек велико дело у историји жанра. Ивковљев приказ је обиман, даје пуно информација, али, недостаје име преводиоца.

Неко је недавно рекао да вам је данас застарео сваки роман, и нарочито сваки филм, у коме је приметно да протагонисти немају мобилне телефоне, штавише, паметне мобилне телефоне…

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

... и још ова допуна, требало је то раније, опет каснимо, пардон,

(6)  у данашњој “Политици” на страници која је означена као “Синоћ у Београду”, имате чланак, потписује Ј.Н.К, наслов “О креативности и начину рада за време пандемије”, говорио је илустратор Добросав Боб Живковић (који је одиграо знатну улогу у Првом српском фандому), па, та емисија, са насловом “Alone Together”, постоји на ју-тјуб каналу КЦ „Град“.

и, (7)  у данашњем „Блицу“ на стр. 8 (последњој) уметнутог културног прилога, имате о стрип-књизи Вековници (поменули смо је недавно), чланак није потписан.