Vesti Srpskog društva za naučnu fantastiku

Vesti Srpskog društva za naučnu fantastiku

  • 1071 Replies
  • 89414 Views
*

Miodrag Milovanovic

  • Global Moderator
  • Hero Member
  • *****
  • 604
Re: Vesti Srpskog društva za naučnu fantastiku
« Reply #990 on: July 20, 2020, 12:31:01 PM »
Aco,

Ako Ghoul laže (u šta sasvim opravdano sumnjam), Wikipedia ne laže:

Gothic novel, horror fiction, science fiction

Redosled je sasvim OK...

*

Aleksandar_B_Nedeljkovic

  • Hero Member
  • *****
  • 701
izvrnuta gravitacija u stripu Naopacke
« Reply #991 on: July 20, 2020, 05:49:54 PM »
Цењени    ,

ево, још нешто данас.

Али прво да одговорим… Па, Мићо, могуће је да сте Ви у праву, о феминизму у наслову тог чланка, али, не смемо да окачимо чланак, јер бисмо тиме угрозили ауторско право ауторице која је потписала чланак, а и материјалне интересе редакције која је објавила чланак. Али смемо да цитирамо, али не јако много. Па, ауторица, Александра Ђуричић, каже, на почетку последњег пасуса у првом ступцу: “Истина је да се овај роман може читати у много различитих кључева, а потписници ових редова као најприхватљивији се чини феминистички из неколико разлога”. Потом она анализира, какве улоге (какве функције) у роману имају жене, а какве мушкарци; пореди их.

Мени се чини да наслов чланка значи, отприлике, нешто овако: “хајдемо погледати, у феминистичком кључу, овај роман”. Дакле то је један ауто-референтни наслов, говори о чланку самом. Али, можда има и простора (мада се мени уопште не чини тако) да се тумачи да је наслов дат у смислу: “Ево доказа да је Мери Шели у феминистичком кључу писала о том модерном Прометеју, Виктору Франкенштајну”.

Е сад, данашње:

(1)   “Политикин забавник” бр. 3570, петак 17.07.2020,

стр. 10-13, помиње се астрономски појам “кило-нова”, која је 1.000 пута јача од обичне нове. (Али је у ПЗАБ погрешно речено, на стр. 10, у четвртом ступцу, да је 1.000 пута јача од супернове – то није тачно! није јача од супернове!) У тим експлозијама настају многи врло тешки хемијски елементи, тако што се додатни неутрони нагурају у језгро, и онда такав неутрон, избацивањем из себе једног електрона, постане протон; и, остане ту...

стр. 16-17, фантастично сликарство Недин Боутон (Nadine Boughton), то су као колажи, са упадом фантастичних елемената, великих морских животиња итд, у нечији стан или кућу. На нету она има и једну слику, “The Pleasures of Modern Living”, где домаћица суши веш на некој планети налик на Месец, а свуда около су голи камен и кратери, можда и нема ваздуха.

стр. 44-46, како је Нејем Тејт (Nahum Tate, 1652-1715) написао верзију Шекспирове драме Краљ Лир са хепиендом за Корделију.

(2)   У данашњем “Блицу”, на стр. 32, Слободан В. Ивков даје приказ стрип-књиге Наопачке, у издању “Лагуне”, Београд, 2020; сценаристи су, ако смо добро разумели, Италијани, и то, Лука Енох и Рикардо Кроза; али нисмо добро разумели ко је цртао. У том стрипу, који је, по свему судећи, СФ, или барем има јаке елементе СФ, гравитација планете Земље једног дана престане да делује на жива бића, па ви полако одлетите у свемир (и на тај начин настрада већина човечанства) осим ако имате на себи торбу пуну камења, или нешто слично! Врло интересантан СФ концепт, са (колико видимо) одличном илустрацијом на предњој корици књиге.

Подсећа нас то на један одличан СФ филм, о коме смо вас овде известили пре мање од годину дана, наиме, 28. августа 2019, a који се тада приказивао на неком каналу на телевизији, са тотално погрешним насловом, “Забрањена љубав”; истина је да тај филм има исти наслов као ова сад књига стрипа, наслов Наопачке (Upside Down, 2012) режисер је Хуан Диего Соланас; неколико одличних слика из тог филма можете лако наћи на нету; у том филму, две сличне планете, обе веома налик на Земљу, лебде у космосу, и додирују се (замало…) на једном месту, али се њихова гравитациона поља нису спојила у једно, не, него свака задржава своје гравитационо поље, засебно; на месту замало-додира су два града, а ви ако сте мајстор, можете у тој зони да се попнете са ваше планете на ону другу, горњу, али, не можете да останете дуго.

(3)   У истом, данашњем “Блицу”, на истој страници, а и на следећој (дакле стр. 32-33) имате опширан чланак, интервју, у коме говори наша костимографкиња, Ивана Васић Инглиш, о фантази серијалу (епска фантастика) Предстража (Outpost) која се снима код нас, у Србији, већ неко време. Ивана описује како изгледа рад, колико су костими засновани на нашим народним, како ова епидемија утиче на даље снимање (омета их, наравно…) итд. Чланак потписује Јелена Копривица.



*

Aleksandar_B_Nedeljkovic

  • Hero Member
  • *****
  • 701
odlomak 007, iz ABN Istorije srpske SF
« Reply #992 on: July 21, 2020, 04:43:39 PM »
(одломци из предстојеће књиге Александра Б. Недељковића
Историја српске научне фантастике XIX и XX века,

сад, ево, имамо одломак 007,

у коме прелазимо на „Галаксијин“ алманах Андромеда 2)

Дакле:

Алманах Андромеда 2 објављен је, барем номинално, 1977. године, али има наговештаја да је каснио неколико месеци и да је реално изашао из штампе тек почетком 1978. године.

Изашао је у истом формату као Андромеда 1, и са изгледом у основи истим. Ликовно решење предње корице Андромеде 2 има опет онај исти (као на корици броја 1) круг у горњем левом углу са том истом слабо видљивом галаксијом, а остатак ове предње корице (корице броја 2) су расплинуте и магловите колорне површине углавном у сивим и плавичасто-зеленим тоновима, које су пренете и на задњу корицу. То је уметнички рад али не приказује ништа одређено, и не казује гледаоцу (тим ликовним решењем) да је то уопште СФ. Не даје информацију о жанру. Можда се хтео постићи неки академски апстрактно-декоративни изглед. После слова „sf“ додата је цифра, двојка, која, некако, не изгледа добро.

Састав редакције већ смо поменули, на почетку нашег одељка о алманасима Андромеда. Сав избор текстова поверен је Гаврилу Вучковићу и Зорану А. Живковићу, који су и потписали Предговор.

Првих 20 страница су црне, у истом стилу као у Андромеди 1, пагинација је дата римским бројевима али није на свакој страници дата; неке странице су само потпуно црне, без ичега на њима, на стр. I је иста она астрономска фотографија галаксије Андромеда као у првом броју алманаха, црно-бела (али, астрономске слике су много импресивније кад су у колору).

предговор Андромеде 2 почиње на стр. VII. Потписници, Вучковић и Живковић, прво анализирају успех Андромеде 1, указују да је за први тираж стигло десет хиљада наруџбеница, углавном од читалаца „Галаксије“, и да је на исти начин распродат и додатни тираж од три хиљаде примерака, дакле постигнут је велики издавачки успех.

Затим они објашњавају, за тај велики успех Андромеде 1, да је:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

послужио као „зелено светло“ за читав низ сродних издавачких подухвата који су након тога уследили.
Поменимо оне главније, и то хронолошким редом излажења: специјални број ријечког часописа „Домети“ посвећен СФ-у; БИГЗ-ов зборник Научна фантастика састављен од текстова везаних за теоријско испитивање овог жанра; оживљавање најеминентније домаће СФ едиције „Кентаур“ издавачког завода „Југославија“; покретање „Вјесникове“ месечне библиотеке за научну фантастику „Сириус“; недавно издавање комплета изабраних дела Жила Верна, као и организовање при београдском Студентском културном центру првог фестивала научно-фантастичног филма. (стр. VIII)

КРАЈ  ЦИТАТА.

Овај цитат из предговора заиста у знатној мери одсликава тадашњу ситуацију великог успона СФ у Југославији. Али, не треба да мислимо да је све био увек само успех, за свакога. Неко је, на пример, кренуо у издавачки подухват па се финансијски „угрувао“, како је то тада, иронично, говорио (о једном свом конкуренту) један наш успешан издавач.

У предговору се затим помиње од којих пет главних, најважнијих делова, тј. блокова, се састоји Андромеда 2.

Али предговор се завршава најавом да су „сазрели услови да већ након трећег броја нашег алманаха (... ) Андромеда прерасте у месечни магазин за научну фантастику“ (стр. IX) што се није догодило, није се остварило.

Тек на крају предговора се признаје да је Андромеда 2 каснила са изласком из штампе, али, не сазнајемо колико – и тога се баш и не сећамо. Али, ако је било велико закашњење, то се сигурно морало негативно одразити на расположење претплатника тј. читалаца.

Након овог предговора, Андромеда 2 има
први блок слика, са насловом „СФ илустрације“, то је осам страница, са укупно 17 слика, прва је из 1883. (француски аутор Албер Робида, онај његов често репродуковани цртеж великог дирижабла) а последња из 1973, слика једног румунског уметника.

Затим, блок „СФ марка“, две странице, са поштанским маркама из СССР, Кубе, и Јемена.

Поменимо узгред, у тим насловима у алманасима Андромеда 1, 2, и 3, слова „СФ“ нису дата као велика, него су то мала слова, на пример: „сф илустрације“. То у насловима, као неки покушај уметничког ефекта, можда и може да прође, јер неће збунити никога, али, у обичном тексту свакако би збуњивало, и сметало, па зато ми то овде, сада, преправљамо у велика слова, дакле, „СФ илустрације“ итд.

Дакле скраћеницу СФ треба писати великим словима.

Најзад стижемо до стр. 1, која је насловна за:

СФ роман, у Андромеди 2, Мајкл Крајтон, Андромедин сој, то је о ванземаљској микробиолошкој опасности; на енглеском: The Andromeda Strain (1969); превео Никола Јорданов.

Међутим на стр. 2 је кратка (око пет и по редова врло ситног текста) белешка о том роману, и о писцу, али та мала белешка врви од грешака; тврди се да је име Мајкл Крајтон само псеудоним, а да се тај аутор зове Џон Ленџ, што није тачно, право име му је било баш Мајкл Крајтон; тврди се да је рођен 1940, што није тачно, рођен је 1942; итд. (Али, десетак година касније, у Живковићевој Енциклопедији научне фантастике , те грешке, о Крајтону, нису поновљене, али је начињена друга, назвао га је „Крејтон“.)

Срећом, данас постоји Википедија, где такве ствари можете проверити.

У белешци je тачно речено, да је по том роману снимљен успешан филм.

Али, додали бисмо данас, године 2020, да је у новије време, године 2008, снимљена и телевизијска мини-серија са насловом Андромедин сој, која се састоји од само две епизоде, са знатним одступањима од текста романа (учињена је „ре-имагинација“), и која није особито успела (иако је, као први од пет продуцената, потписан славни Ридли Скот). Пред сам крај друге епизоде, радња постаје веома неуверљива, јер је приказано да ванземаљски организам инфицира биљке на великим просторима америчке територије, и оне, инфициране, одмах мењају боју, пожуте; али кад их Американци испрскају из неколико хеликоптера једним дезинфекционим средством, све те биљке оздраве, и озелене! за минут-два! на много брда и долина, на много квадратних километара одједном. И – готово, зли микро-организми су потучени. Наравно да је то сасвим неуверљиво, и, као СФ, лоше; сценариста и режисер су то одрадили сасвим немарно. Те сцене су заиста смандрљали.

На стр. 172 је епилог романа, а онда блок са насловом „СФ магазин“, са осам не-пагинираних црних страница, са сликама укупно 27 насловних страница разних СФ часописа, од једног француског из 1901, преко немачких, шпанских, руских итд, до једног мађарског из 1976. са насловом „Галактика“.

Након тога је страница 173 на којој почиње

блок који се зове „СФ новела, прича“, у Андромеди 2,
и садржи 12 иностраних прича. Једанаест су СФ, једна је фантазијска. Испод (тј. у дну) прве странице сваке приче дата је кратка белешка о аутору, његовим делима итд. Свих тих 12 аутора су мушкарци.

Прва прича је: Џералд Керш, „Бакарна далија“, превела Магдалена Јовановић; има само осам и по страница, дакле, није новела, јер нема дужину новеле; то значи да наслов тог целог блока није тачан. Ова иста прича појавиће се у фебруару 1983. године у „Сириусу“ 80, али ће преводилац бити Зоран Миловић. Далије су заправо георгине, врста великих цветова. У причи, један занесењак прави небројене велике цветове од бакарне жице, али различитих облика. То су уствари антене. Само један од тих цветова примиће ЕТ сигнале из космоса.

(Скраћеница ЕТ, у СФ студијама, значи: екстра-терестријално, ванземаљско; ванземаљац.)

После тога, једна прича је руска: Александар Горбовски, „Непремостиви експеримент“, не знамо ко је превео, дакле – превео анонимус; прича је о истраживању једне планете, где ЕТ телепати разорно делују на ум истраживача.

Једна је јапанска: Хоши Шиничи, „Боко-Чан“, превео Гарило Вучковић; ова прича је објављивана и у „Експрес-Политици“ 4. марта 1975, и у „Сириусу“ 44, и у “Вечерњим новостима” 24. априла 1980, и можда још понегде; Боко-Чан је је робот-конобарица, барменка.

Једна прича је француска (Жил Мадек, „Прототип“, превела Снежана Лукић-Павловић; то је о професоровом репликатору материје који дуплира и људе.

(У научној фантастици, доносилац научног открића често је, још од Франкенштајна Мери Шели, нека академска особа, неко са универзитета; студент, или, још чешће, професор. То је логично, јер, ко други има већих изгледа да открије неку тајну науке.)

Пета прича је румунска: Адријан Рогоз (рођен 1921), „Олтар стохастичких богова“, превела Снежана Лукић-Павловић. Ово није СФ прича, него је у жанру фантазије, али, има и неке елементе СФ. У причи, протагониста је чудесно преживео аутомобилску несрећу, али, богови вероватноће су то приметили, коментарисали, па су га онда убили. Ова прича добила је специјалну награду Еурокона на Првом конгресу европских писаца СФ, у Трсту, 1972. године.

Следећа прича је из Немачке Демократске Републике – НДР, а то значи, видите, из Источне Немачке, која је тада постојала као засебна држава. Постојао је тада и Источни Берлин, па, и Берлински зид... Прича је: Карлос Раш, „Конструкциона грешка“. Превео Ненад Бировљев. Кратка је, мало више од две странице. За ову причу наведено је, у белешци, да је то одломак из Рашовог романа Магма на небу (Magma am Himmel). У причи, неко успе да убеди робота да му је потребан сан.

Седма прича, нешто дужа (скоро 14 страница) је америчка: Клифорд Симак, „Друго детињство“, превео Гаврило Вучковић. Она се појавила, комплетна, и у „Галаксији“ број 1, у марту 1972, само је презиме писца било дато погрешно, као „Сајмак“. (Исправно је, и треба да се изговара: Симак.) О чему је та прича, најбоље говоре њене прве реченице:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

Није се умирало.
Није било нормалног начина да се умре.
Живели сте безбрижно и нехајно колико год сте то могли и надали се да ћете имати среће и и случајно погинути. Настављали сте да живите и постајали уморни од живљења.
– Господе, колико човек може да се умори од живота – рече Ендрју Јанг.

КРАЈ  ЦИТАТА.

У причи, протагониста убрзо поднесе надлежнима један писмени, званични захтев, због кога се администрација, у том будућем друштву бесмртних, нађе у чуду. Шта сад? шта да се ради? После дугог премишљања, држава налази једно баш необично решење.

Осма прича је из Шведске: Сам Лундвал, „Године 2018“, превела Гордана Б. Тодоровић. Овај Швеђанин (Sam J. Lundwall), рођен 1941, био је, а и сада је (године 2020), познат у фандому читаве Европе, као фан. Ето наслова који вам обећава да ћете видети каква будућност предстоји, каква ће бити та далека, далека година... две хиљаде осамнаеста. То ће бити, знате, чак у двадесет првом веку! у трећем миленијуму! (Догодиће се друштвени хаос и расуло због превласти рекламократије, тј. тираније реклама.)

Девета је из Мађарске: Золтан Чернаи, „Камење“, превео Федор Шешун. У причи, коју нисмо баш добро разумели, неко иде на операцију због камена у бубрегу, али се поставља питање да ли је то био дијамант.

Следећа прича је италијанска, Емијо Донађо (Emio Donaggio), „Радостан догађај“, превео Зоран А. Живковић. У белешци на дну прве стране помиње се да је Донађо објављивао приче у неколико часописа, укључујући један који се звао, на италијанском, Galassia. (То на италијанском значи: галаксија.) У причи, међу пост-холокауст мутантима, рођење нормалне, не-мутиране бебе изазива општи револт.

Претпоследња прича у Андромеди 2 је руска: Герман Максимов, „Последњи праг“, превела Маја Зрнић. У белешци се каже да Максимов „припада средњој генерацији совјетских писаца“, и да за ову његову причу „совјетска критика каже да представља ‘озбиљну трагичну филозофску бајку, уперену против тираније’ (стр. 244).

(Али ето како се за само четрдесетак година свет окренуо: данас, у години 2020, совјетска критика не каже више... ништа.)

У причи, тај праг је праг самоубиства; у компјутеризованом свету будућности, главни конструктор једне велике механичке институције за самоубиства, која има назив Дом смрти, долази и сам да се убије, тј. да буде ликвидиран, али претходно мора да разговара са компјутером, мора да га убеди у озбиљност своје намере.

Последња прича у овом блоку је енглеска: Артур Ч. Кларк, „Карантин“ (“Quarantine”), превео Зоран А. Живковић. То је мини-прича, краћа од једне странице (заправо мало дужа од пола странице; то је на стр. 254), о разлогу због кога су ванземаљци морали да спале и униште планету Земљу.

Али ова прича има и Кларков предговор, односно ауторску белешку о времену и околностима настанка приче. Кларк је ту можда помало и фаворизован у односу на осталих 11 писаца, јер је само њему дато да објави и предговор.

Сазнајемо, из тог предговора, да је прича потпуно нова, наиме, настала је сасвим недавно и по први пут је објављена управо те исте, 1977. године, у јануарском броју магазина „Асимовс“ (Asimov’s Science Fiction Magazine) у Америци.

Неколико година касније, загребачки „Сириус“ објавиће, у јануарском броју 1982, десет Кларкових кратких прича, свих десет у преводу Зорана А. Живковића, а прва од њих биће баш ова, „Карантин“. Овде, у Андромеди 2, у том предговору, Кларк каже да је углавном престао са писањем СФ кратких прича, „па ипак, с времена на време сине понека муња“ (стр. 253).

домаће приче – у Андромеди 2, тај блок почиње на стр. 255 (али она нема пагинацију) и састоји се од пет прича. Свих пет аутора су мушкарци. Али, на петом месту није стварно прича, него су дати одломци, неколико одломака, из романа: Лазар Комарчић, Једна угашена звезда.

Пре почетка прве од тих прича, дата је једна страница (стр. 256) у којој се објашњавају резултати првог Андромединог конкурса за домаћу причу, расписаног претходне године, дакле године 1976, на страницама Андромеде 1. Резултати су следећи. Стигло је 316 прича у складу са пропозицијама конкурса; претпостављамо да је било и неких текстова који нису били у складу са пропозицијама (то се може очекивати од аматера).

Вероватно никад нећемо сазнати колико је у том броју било српских прича, а колико хрватских, словеначких, итд, али, можемо нагађати: вероватно је било барем 200 српских.

Читамо да је жири био у саставу: Иван В. Лалић, књижевник, председник жирија; Жика Богдановић, критичар; Маја Зрнић, преводилац; Зоран А. Живковић, публициста; Гаврило Вучковић, главни уредник часописа „Галаксија“ и алманаха Андромеда; и Танасије Гаврановић, уредник часописа „Галаксија“ и алманаха Андромеда. Жири је доделио једну прву награду (5.000 динара), једну другу награду (3.000 динара) и две треће награде (по 2.000 динара), па су те четири приче и објављене одмах, у овом броју Андромеде; а још 12 прича је жири предложио (редакцијама „Галаксије“ и „Андромеде“) за откуп. Импликација је да ако би биле откупљене, онда би биле једног дана и објављене, негде.

И, вероватно никада нећемо сазнати, баш сигурно, да ли је баш сваки члан жирија прочитао свих 316 прича од почетка до краја (!) али слутимо да је тај посао морао бити мукотрпан и обиман, а тако би било и данас кад бисте, као велики и успешан издавач, расписали сличан конкурс.

Најинтересантнији део, за нас, на овој страници, јесте образложење. Оно у десетак реченица скицира читаву једну „Галаксијину“ књижевну доктрину, једну поетику СФ – дефинише шта, по уверењу тих шесторо чланова жирија, конституише књижевну вредност домаћих СФ прича. Стигли смо дакле до теорије СФ књижевности, и у њој, до аксиологије.

„Жири се“, кажу они, „придржавао три критеријума“ мада уз први иде ипак и један додатни, тако да их реално има четири:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

Први критеријум била је жанровска припадност дела ( ... ) Под овим се, пре свега, подразумевала тематско-мотивска везаност за каноне СФ жанра, при чему су ови последњи схватани у најфлексибилнијем смислу као карактеристичан наративни оквир збивања у чијем се средишту налази нека људска ситуација. Додатни критеријум у овом погледу био је степен оригиналности у односу на традицију, како страну тако и домаћу.

Други критеријум представљао је естетски квалитет дела. У овом погледу, жири је првенствено водио рачуна о списатељској умешности аутора, с обзиром на општу композицију приче, њену уметничку кохерентност, вођење драмских развојних линија (експозиција, заплет, перипетије, кулминације, расплет), на стилска одличја, као и на психолошку уверљивост ликова.
Коначно, трећи критеријум био је степен везаности дела за наш домаћи амбијент – јунаци, ситуација, историја, менталитет – што је као крајњи циљ имало тежњу ка зачињању традиције једне особене југословенске СФ школе.

Редослед изложених критеријума одговара и њиховој важности, којом се жири руководио током свог рада (стр. 256)

КРАЈ  ЦИТАТА.

Видимо, дакле, да је њихов први критеријум – да дело јесте СФ, да стварно припада том жанру, што они дефинишу садржински – мора тема да буде научно-фантастична; и, додатни критеријум, не сме дело да буде неоригинално; то су разумни захтеви, они добро трагају за суштином, али, промакло им је, или нису стигли да кажу, да дело треба да има квалитетан, интересантан, интелигентан СФ новум.

Њихов други критеријум је оправдан, али је неспецифичан, важио би подједнако и за ма који други жанр, а то је: општа прозна техничка компетентност писца.

Њихов трећи, најмање важан критеријум је везаност за национални амбијент, дакле да протагонисти буду Југословени, да дело по нечему буде везано за Југославију, за „наш“ менталитет, или нашу историју, итд. Тај критеријум је веома проблематичан, али, тада се тако размишљало; с једне стране је то оправдано, с друге не, али у сваком случају упућује нас на један од битних разлога због којих је српским ауторима тешко да икада постигну неки озбиљнији успех у СФ жанру. Српски аутори, живећи у Србији, као и писци из других источно-европских земаља, познају америчко друштво углавном само из филмова, дакле слабо га познају, па, не могу убедљиво и интересантно да приказују поступке и разговоре јунака који би били Американци и говорили на енглеском. У принципу је препоручљиво поштовати принцип „Пиши оно што знаш!“ (енгл. Write what you know!). Али, с друге стране, главни светски научни прогрес не дешава се у малој источноевропској земљи, него у великим и богатим земљама, па онда како имати СФ новум овде?

Најгори проблем био је, за српске СФ писце, што се управо о будућности Југославије није смело ни зуцнути. Јер било је забрањено казати да ће Тито умрети. А многима од нас било је прилично јасно да је управо то најважнији елемент наше будућности. Типичан разговор о тој теми, између поузданих пријатеља, па, кад је сигурно да их не слушају „они“ (Удба... ) изгледао је овако: један одмахне руком, са врло забринутим изразом лица, и прозбори, „Баш се питам...“ (значајна пауза; и још једно тужно одмахивање руком устрану и надоле, ка земљи) „... шта ће бити...“

То је било шифровано питање, шта ће бити кад Тито умре.

А други, веома храбро, одважно, на то одговори: „Па, Сократ је човек... а сваки човек је смртан... па...“

То је био шифровани одговор, па, да, Тито ће умрети.

Ни реч даље. Ту се дијалог завршавао.

У једној земљи где је забрањено казати да ће доживотни председник, човек са неограниченим мандатом (то је, за Тита, чак ушло у устав!!!) свакако једног дана, кад-тад, умрети – у тој земљи није хумано, није фер, тражити од СФ писаца да предвиђају њену будућност. Јер, не смеју да предвиде први, најважнији, очигледан елемент те будућности: одсутност „друга Старог“ (друг Стари, то је био термин којим су чланови виших нивоа власти означавали, али само у међусобним разговорима, Тита; он је то знао, и допуштао.)

Вратимо се Андромеди 2.
После овог извештаја о резултатима конкурса, дате су,

у Андромеди 2, те четири награђене приче.

Прва је (добила је прву награду), на стр. 257: Мирослав Исаковић, „Нестанак“ људске расе и њен прелазак (убрзаном еволуцијом људског ума) у неки други облик постојања. (Помишљамо на роман Крај детињства Артура Ч. Кларка – Childhood’s End, 1953.)

Прича је пуна помпезних и свечаних писама и порука од ових или оних научних институција, има делом епистоларну а делом монолошку форму, данас делује неуверљиво и старомодно.

Друга је, на стр. 269: Миливој Анђелковић, „Повратак са планете Еи Би“, свемирски брод који је полетео 2005. године до планете АБ, враћа се 2021. године и размењује драматичне поруке (писане у верзалу, да би изгледале значајније; ово је у тим временима било често у српском аматерском СФ писању) после којих се види која је планета окупирана а која не, и где још има слободних људи; повратници покушавају да ослободе Земљу од побуњених робота. Прича данас оставља утисак да је гломазна и помпезна, а и потпуно застарела, због поменутих година, које су, као што сада видимо, јако брзо „долетеле“ а такво путовање, до неке планете која би била тако или слично названа, се није десило.

Трећа домаћа, која почиње на стр. 281, је хрватска: Дамир Микуличић, „Ново сјеме“, помпезна и претенциозна, неуверљива порука космичког сејача живота, која је убележена генетским путем (дакле цео опширан текст те поруке сачуван је у генима), намењена некој будућој новој раси негде у космосу. Читамо око седам страница те поруке, са реченицама типа „Ја сам Сијач. Порука коју сам за вас утиснуо у генетски код ... понавља се“, а ту је и неколико пасуса у којима један ванземаљац, лоптастог облика, звани Лу, постаје свестан те поруке, прати, док се котрља по друмовима своје планете, њен текст; онда се испоставља нешто врло незгодно по Луову расу, јер, тај сејач може и да дође, да бане тек тако из свемира, непозван, и, ако оцени да нека жива врста не заслужује да постоји...

Прича је слаба, много тога се у њој логички не уклапа.

Четврта прича (стр. 289): Добривој Зарић, „Радојица и мале мачке“. Тај наслов је неадекватан, јер, одговарао би некој комичној причи, некој пародији, али, прича је озбиљна, није комична. Ова прича је један од покушаја (покушавали су то и други писци) приказивања како је могао изгледати контакт ванземаљаца са Србима у Средњем веку. Помиње се она чувена српска фреска у манастиру Високи Дечани где као да видимо, на небу, летелице са по једним путником, које би могле бити и свемирске. Србин Радојица је у причи приказан као религиозно занесен, а веома слаб у погледу другог знања и културе, тако да слабо успева да схвати шта се дешава, због чега је и читање ове приче мукотрпно.

Пети текст, као што смо поменули, није прича, него низ одломака (духовно путовање по свемиру) из Комарчићевог романа Једна угашена звезда.

                                             КРАЈ  ОДЛОМКА 007


*

Miodrag Milovanovic

  • Global Moderator
  • Hero Member
  • *****
  • 604
Re: Vesti Srpskog društva za naučnu fantastiku
« Reply #993 on: July 22, 2020, 12:35:23 AM »
Quote
Читамо да је жири био у саставу: Иван В. Лалић, књижевник, председник жирија; Жика Богдановић, критичар; Маја Зрнић, преводилац; Зоран А. Живковић, публициста; Гаврило Вучковић, главни уредник часописа „Галаксија“ и алманаха Андромеда; и Танасије Гаврановић, уредник часописа „Галаксија“ и алманаха Андромеда.

Ajde, Aco, unesite malo istraživačkog duha primerenog istorijatu domaćeg SF-a. Puno pažnje posvećujete pojedinačnim stranim pričama... Zar ne mislite da bi trebalo malo više pažnje posvetiti članovima žirija. Otkud oni tu? Šta ih čini kvalifikovanim da budu u žiriju? Ajmo malo živopisnih detalja...

*

Aleksandar_B_Nedeljkovic

  • Hero Member
  • *****
  • 701
odlomak 008, iz ABN Istorije srpske SF
« Reply #994 on: July 23, 2020, 12:41:40 AM »
Па, Мићо, хвала на сугестији… трудићу се…

Е, сад:
(одломци из предстојеће књиге Александра Б. Недељковића

Историја српске научне фантастике XIX и XX века,

сад, ево, имамо одломак 008,

настављамо и довршавамо део о „Галаксијином“ алманаху Андромеда 2)

Дакле:

Између стр. 300 и стр. 301, убачено је, без пагинације

опет осам страница фотографија, у Андромеди 2,
и то прво блок „СФ портрет“, са укупно 15 портрета писаца, од којих је само једна жена (Урсула Ле Гвин) а 14 мушкараца. Ту су писци из неколико земаља (Русије, Шведске, Пољске, Француске, Немачке итд), а пред крај, наш Комарчић, па Звонимир Фуртингер, и затим та четворица аутора чије су приче добиле Андромедину награду па смо их на претходних четрдесетак страница могли прочитати.

После овог је блок са 15 фотографија назван „СФ у Југославији“ где су приказане углавном корице разних издања још од Једне угашене звезде па до Андромеде 1 која у тако умањеној а изоштреној репродукцији изгледа некако боље, контрастније и јасније него што стварно изгледа, у стварности, а ту је и „Сириус“ број 7.

После овога, видимо блок који чини

поезија: девет песама, у Андромеди 2,
све су домаће. Али, пре тога, на стр. 302 (која нема пагинацију), дата је непотписана напомена уредништва, да су песме у првом броју биле само од „англосаксонских аутора“, а за разлику од тога „овога пута се окрећемо неколицини домаћих, југословенских песника, у чијем се досадашњем стваралаштву, систематски или само спорадично, јављају мотиви научне фантастике“. То је неки полу-корак ка признању да неке од тих песама можда и нису, баш, СФ, него само имају понеки елемент СФ. (А управо тако и јесте.) Затим се каже да је избор песама начинио Драгослав Андрић, и најзад се најављује да је ово

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

само ... први корак у спровођењу једног дугорочнијег плана праћења, критичког вредновања и подстицања поетске креативности свих оних чије су амбиције и афинитети усмерени у том правцу. Наш следећи потез ће бити да у „Андромеди“ бр. 3 објавимо КОНКУРС ЗА ДОМАЋУ СФ ПЕСМУ, и тако подржимо СФ жанр и на пољу поезије.

КРАЈ  ЦИТАТА.

На стр. 303 је уводни текст (за блок поезије; потписује Драгослав Андрић) са насловом „Смемо ли се спустити на сан?...“. где Андрић опширно цитира америчку песникињу Меј Свенсон, њен прозни, дискусиони текст (али, ипак поетичан) у коме она тврди, између осталог, да је поезија још одавно летела у свемир, много пре него што је то наука успела.

Прва песма је: Љубиша Јоцић, „Извештај из космоса“, није СФ, него надреалистичка песма са јаким СФ елементима.

Друга је: Љубиша Јоцић, „Неспокојство“, надреалистичка песма са маргиналним СФ елементима.

Трећа: Брана Петровић, „Како сам се осећао као пилот авиона из кога је Алберт Ајнштајн расут по зраку“, песма о замишљеном просипању пепела Алберта Ајнштајна из авиона. У стварности, кад је Ајнштајн умро 1955. године, након кремације његов пепео јесте расут, али, непознато је где; не знамо локацију (мада неки тврде да је расут по терену универзитета Принстон). Песма има СФ елементе зато што је наговештено да је тај авион можда способан и да лети у свемир. Ипак, ово није СФ песма.

Четврта: Брана Петровић, „Детињство или друга књига о ужасима (Одломак)“, надреалистички текст, двадесетак реченица, није поезија него је мало изломљена проза, и није СФ.

Пета песма: Брана Петровић, „Куд мину звезда“, јесте поезија, али није СФ; ово је песма сачињена од пет дистиха, о звездама и небу, и заправо о питању да ли постоји и како би могао изгледати живот после смрти; нарочито последњи дистих је одличан:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

На путу кроз вечност, ко зна шта све чека
невичног Бескрају сиротог човека.

КРАЈ  ЦИТАТА.

Шеста песма: Мирко Магарашевић, „Химна Земљи са Месеца“, песма у десет строфа, вероватно јесте СФ, мада има делове који то доводе у питање; ако се схвати буквално, као монолог астронаута који се спрема за повратак са Месеца на Земљу, онда свакако јесте СФ.

Седма је: Адам Пуслојић, „Пројекат А за лет број 1“, надреалистичка песма о истраживању свемира пењањем на једну столицу. Помиње се и омча, па је то можда уствари о самоубиству. Није СФ, али има СФ елементе, а у песми се помало и дискутује о свемиру.
Осма песма у Андромеди 2 је: Слободан Вукановић, „Ка будућој тишини“, надреализам, није СФ.

Девета домаћа песма у Андромеди 2 је несамерљиво боља од осталих, права и одлична СФ песма, блистав пример СФ поезије, врхунског квалитета: Слободан Вукановић, „Андромеда“. То је она његова песма, доста позната, сачињена од шест стихова, од којих су прва два:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

Како се код вас каже живот
Колико се светлосних година радујете

КРАЈ  ЦИТАТА.

Вукановићева песма „Андромеда“ својом садржином, својим новумом, указује, на веома паметан СФ начин, колико много би се ванземаљци, негде у свемиру, могли разликовати од нас.

Та песма постоји на интернету, налази се у новосадском часопису „Поља“, број 224, октобар 1977, на стр. 22; постоји линк (в. Вукановић 1977). На тој страници она је у средњем ступцу, испод друге, сасвим другачије Вукановићеве СФ песме, коју ћемо другом приликом поменути.

Али на тој страници часописа „Поља“ штампана је са три словне грешке. То су следеће три: у трећем стиху, последње три речи не треба да гласе „колиико се светли“ него „колико сте светли“, дакле не треба удвојено слово „и“, и треба додати слово „т“.

Дакле, биланс овог поетског блока Андромеде 2 је следећи: девет домаћих радова, од тог броја седам нису СФ или нису песме, једна песма вероватно може да се прихвати као СФ, а последња, девета, иако кратка, брилијантно је успешна права СФ песма, на врхунском светском нивоу. Труд редакције се, дакле, исплатио, блиставо и одлично се исплатио, због те једне.

После тога у Андромеди 2 долази блок
СФ историја, теорија, критика“, са 8 прилога.

(Напоменимо, проучаваоци СФ, у овом блоку, свих 8 су мушкарци, ниједна жена.)

Али прво видимо, на стр. 312, један уводни текст, предговор, без наслова; то је једна цела, пуна, густо збијена страница, коју потписује Зоран А. Живковић. У првом пасусу он каже да су многи читаоци поздравили излазак таквог блока у Андромеди 1, те да је то био блок посвећен:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

такозваној секундарној литератури о научној фантастици, у широком распону од историје, преко теорије, до критике. Управо је у овом погледу Андромеда највећма одисала оригиналношћу, будући да дела сличног профила (са занемарљивим изузецима) раније нису објављивана код нас.

КРАЈ  ЦИТАТА.

Ово је тачно, и веома значајно. Наука о књижевности – коју Немци зову „литератур-висеншафт“ (Literaturwissenschaft) – дели се на историју, теорију, и критику. Стручно разматрање СФ у Србији, у складу са таквом поделом науке о књижевности, кренуло је (колико нам је сада познато) управо са овим „Галаксијиним“ алманасима Андромеда а наставиће се касније неким појединачним књигама, а и алманасима Монолит које је објављивао Бобан Кнежевић. У том смислу, алманаси Андромеда, са свим својим слабостима и добрим странама, стоје као гигант на почетку једне нове епохе у српској науци о књижевности. Али кренуо је тај научно-истраживачки талас, не од Академије наука, не, него од једног научно-популарног часописа претежно за младе.

Зоран А. Живковић у наставку тог предговора каже да ће у овом броју, дакле у Андромеди 2, дати, у овом блоку, из књиге Жак Садула Историја научне фантастике уводни део и прво поглавље, „започињући на тај начин њено интегрално објављивање у наставцима у потоњим бројевима Андромеде“, што се, као што знамо, није баш остварило, јер су алманаси Андромеда са својим трећим бројем престали да излазе.

Затим Живковић најављује и друге прилоге у овом блоку. Између осталог, каже и ово: „Божидар Зечевић, филмски радник из Београда, заслужан је за ‘проналажење’ првог српског СФ дела – романа Лазара Комарчића Једна угашена звезда, изворно објављеног 1902. године, о коме је и написао краћу студију.“

Уз дужно поштовање, морамо додати, да је неколико година касније, и то 23. марта 1985. године, у „Политици“ на стр. 10, Александар Б. Недељковић својим чланком обавестио јавност да је открио дело тринаест година старије, заиста прво српско СФ дело, а то је драма Кроз милион година Драгутина Ј. Илића, из 1889. године.

Први прилог у овом теоријском блоку у Андромеди 2 је кратак рад (мање од две странице): Звонимир Костић, „СФ – књижевност новог времена“. У белешци о писцу, каже са да је Костић београдски књижевник, рођен 1950. године у Светозареву, и да је завршио студије светске књижевности. Запажамо, у наслову, његову добру и оправдану употребу скраћенице – СФ. Костићев текст није посебно писан рад, то су само одломци из његовог говора у јесен 1976. на београдским Октобарским сусретима писаца, где су учествовали писци из 23 земље. Костић прво каже да највреднији делови светске књижевности у „првој половини осме деценије нашег века“ (то он мисли на двадесети) јесу латино-америчка књижевност, и научна фантастика. Затим, цитирајући и Станислава Лема, развија тезу да, слично „криминалистичком или авантуристичком, или сентиментално-љубавном роману без икакве књижевне вредности“, 99 посто СФ дела јесу субкултура, „кич дела минорне естетске вредности“, која „клишетизирањем“ деградирају себе и свој жанр, али да због тога „ми заборављамо онај један проценат који је у буквалном смислу права књижевност нашег века“. (стр. 313 и 314)

Затим Костић запада у још већу грешку, тврдећи ово:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

најважнија тема једног књижевног дела је човек сам; он је, практично, и једина тема књижевности. Нема ниједног књижевног дела које не говори о човеку, ма који степен симболизације или трансформације доживљава садржина тог дела. Духовитије речено, књижевност је антропо-шовинистичка – термин припада једном теоретичару научне фантастике. (стр. 314)

КРАЈ  ЦИТАТА.

Ово морамо одлучно одбацити, јер, постоје СФ дела која нису о човеку, него, буквално и стварно, јесу о неким другим бићима (на пример: Инглис 1974). Костић је, видимо, усвојио тада доминантну парадигму, која је била, на више начина, погрешна.
Апсолутно је нетачно да је човек једина тема књижевности, то је сасвим погрешна, чињенично погрешна тврдња.
А на самом крају, у свом последњем пасусу, уместо да наброји, конкретно, нека врхунска СФ дела, неке ауторе, наслове, Костић се дистанцира од своје сопствене тезе, и чини оштар заокрет ка једној сасвим другој тези, а то је, да ни тих квалитетних један посто СФ књижевности још увек не постоје – ! ! ! – него ће можда постојати, можда, у некој будућности, кад и ако се испуне неки услови; ево како он то каже:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

... да у овом жанру очекујемо више од онога што смо до сада имали прилике да упознамо. Такав развој догађаја треба очекивати када метафизичке теме, такозване велике „вечне“ теме књижевности, потисну оне елементе научно-фантастичног дела који, диктирани разлозима комерцијалне природе, не допуштају да се овај жанр издигне изнад клишеа преузетих из литературе минорне естетске вредности. Верујемо, дакле, да таква научна фантастика може постати велика књижевност нашег доба. (ibid)

КРАЈ  ЦИТАТА.

Дакле, јасно је, може постати – а то значи да још није.

Други прилог у овом теоријском блоку у Андромеди 2 је много обимнији: Жак Садул, „Историја научне фантастике“ (стр. 315-345), тридесет и једна страница, са обиљем наслова, имена, и других података.

Трећи прилог: Јеремиј Парнов са текстом „Историја совјетске научне фантастике“. То је рад о СФ и сличним делима у Русији и другим деловима СССР, од давних па до нових времена. Даје много информација, имена, наслова. Али, нажалост, многи пасуси, препуни принудне државне пропаганде, звуче нам веома лоше, страшно лоше, на пример овако:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

Таква је, дакле, била реакција писаца фантастике на бурни развој совјетске науке. ( ... ) Канали, железничке пруге, рудници, металуршки гиганти, електране – све је то изграђивано с дотад непознатим замахом и полетом. Тој величанственој изградњи морала је бити пандан одговарајућа научно-техничка база.
Стварала се она специфична научна атмосфера, без које се не може замислити савремени свет. Њу су суптилно почели да осећају совјетски фантасти тих година. (стр. 352)
( ... ) Питањима васпитања новог човека велику пажњу у својим првим књигама поклањали су Аркадије и Борис Стругацки. Својим јунацима – људима комунистичке будућности – додељивали су најпозитивније црте наших савременика. (стр. 355)

КРАЈ  ЦИТАТА.

Данас је и смешно и тужно, и помало невероватно, да је совјетски режим заиста приморавао руске писце и критичаре на такав хвалитељско-пропагандни приступ научној фантастици. Срби су ту били у бескрајно бољој позицији: нису морали у СФ да хвале следећу петолетку, нити канал Дунав-Тиса-Дунав, нити пругу Шамац-Сарајево, нису морали у својој научној фантастици да пројектују колико ће милиона пари гумених чизама бити произведено за трудбенике у колхозима, а колико трактора; само, није им било дозвољено да критикују своју државу, да указују на грешке и пропусте власти у Југославији, да предсказују шта ће са том државом бити, и са тим народима.
У Југославији, године 1981, само годину дана после Титове смрти, музичка група „Идоли“ снимила је дивну и одличну, блиставо добру сатиричну песму „Маљчики“, пародију на руски социјалистички реализам, која почиње стиховима:

Пламене зоре буде ме из сна.
Фабричка јутра, дим из димњака.
Песма се ори, млади радници.
Челична јутра, хитам фабрици.

а завршава се стиховима:

Високе пећи потпаљујем ја
Руда се топи, насмејан сам ја.
Песма се ори, пева фабрика.
Песма се ори, а а а а а

Камо лепе среће да су и Руси могли да, много раније, можда око године 1950, отпевају нешто тако, и ставе тачку на соц-реализам, и на гледање „кроз призму дија-мата“ (дијалектичког материјализма), и да се окрену слободној књижевности, па и слободној научној фантастици. – Али, евидентно, нису могли.

Следећи, четврти рад (стр. 359-363), у Андромеди 2,
са насловом „Преглед италијанске научне фантастике“. написао је италијански аутор Виторио Куртони. Он даје обиље података. Примећују се неке сличности италијанске СФ активности, са српском СФ сценом.

Пети рад у овом блоку теорије и историје у Андромеди 2 наведен је у садржају овако: Божидар Зечевић, „Први српски СФ“, али, наслов чланка, на стр. 364, знатно је друкчији, стварно гласи „Први српски СФ роман, Једна угашена звезда, 1902“.

Велика је то разлика, јер, поновићемо још једном, ми данас знамо да је први српски СФ била драма Кроз милион година Драгутина Ј. Илића (1889).

Белешка о писцу каже нам да је Зечевић рођен у Београду 1948, да је дипломирао драматургију на Факултету драмских уметности, да је био селектор специјалног програма научне фантастике на Фесту, и да је запослен као уредник за филм, позориште и телевизију у Студентском културном центру Универзитета у Београду.

Зечевић почиње уводни део свог рада тако што описује како је „на једном београдском тавану“ пронашао ковчег пун књига, међу њима и дела Лазара Комарчића, па и Једну угашену звезду, прочитао је, и закључио да је то „вероватно први наш научно-фантастични књижевни исказ овог обима до данас познат“. (стр. 364)

Претпостављамо (нагађамо) да су српски критичари и историчари књижевности ипак знали, и пре овог Зечевићевог открића на тавану, за Једну угашену звезду, али да нису у том роману препознавали СФ жанр, и, немајући нимало склоности према том жанру, нису хтели ни да говоре о том Комарчићевом роману, него су га пуштали да полако тоне у заборав. Ако је то тако, онда, за ово, да се енглески изразимо, re-discovery (поновно откриће) треба да се захвалимо Божидару Зечевићу, јер то јесте један значајан допринос српској култури.

Он налази паралелу са Кларковом Одисејом 2001 јер „једна виша интелигенција, један космички дух ‘par exellence’, доводи запањеног Земљанина до непотпуне, али фаталне спознаје свемира“. (365) Зечевић затим посвећује мало више од две странице биографији Комарчића, а потом, нешто преко четири странице анализи романа, и пред крај те анализе каже:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

Данас ћемо лако ставити оправдане примедбе на композицију и структуру овог романа. Његови мотиви, који условљавају и дејство карактера и читаво збивање, могу нам се чинити одвећ наивним да би поднели тежину пишчеве амбиције. Научне чињенице и научне спекулације Комарчићеве изгледају нам данас основане само ако их наука сама већ није прегазила. Коначно, његов стил и језик, потпуно примерени тадашњем књижевном укусу и нивоу образованости читалаца, могу изазвати и супериорне подсмехе наследника... (372)

КРАЈ  ЦИТАТА.

Божидар Зечевић нешто касније истиче да се Комарчић упорно, колико је могао, држао „научних елабората свог доба“ тј. праве науке, али, да је после прелазио и у елементе фантазије; такође, да је са етичког становишта критиковао цркву, Запад, и, конкретно, британски рат у Јужној Африци; али да „Комарчић није био ни социјалист, ни филозоф утопист, већ само дубоко разочарани хуманист грађанског кова“ (374) што нам данас звучи помало као политичка замерка – да није био довољно борбено-лево политички оријентисан. Памтимо (А. Б. Недељковић памти) да су српски марксисти у великом броју случајева замерали грађанским интелектуалцима управо то – да, иако имају пуно грађанске савести, и понекад јасан и тачан увид у друштвене проблеме и неправде, то им остаје узалудно, не постижу побољшање друштва, јер не ступају у организовану и усмерену политичку борбу за социјализам или комунизам. Можда зато Зечевић говори о:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

разочараном либералу Комарчићу, који је у сумрак живота са гађењем одбијао свако политизирање, свако социјално комешање и превратничке идеје, сит ефемерне чаршијске политике, у којој је утопио најбоље године свог живота. Тако је и свесно пропустио да својој утопији да нужан социјални основ. (ibid)

КРАЈ  ЦИТАТА.

Памтимо, у марксизму, тај нужан социјални основ била би радничка класа.
Последњу страницу свог рада Зечевић посвећује разради тезе да постоји сличност између неких основних елемената у овом Комарчићевом роману и Кларковог и Кјубриковог филма 2001: одисеја у свемиру.

Шести текст у овом блоку у Андромеди 2 дао је хрватски аутор Звонимир Фуртингер (1912-1986). У садржају, јасно је написано да наслов гласи „Почеци научне фантастике у Хрватској“. Међутим, на стр. 376, где тај чланак почиње, изостављене су речи „у Хрватској“ тако да гласи само „Почеци научне фантастике“, а то би било нешто сасвим друго.

Белешка о писцу (ibid) обавештава нас да је Фуртингер новинар, и набраја његова СФ дела. Фуртингеров чланак има пет страница, од којих је за нас, овде, најзанимљивија прва, која објашњава зашто је тешко пронаћи прва хрватска СФ дела: већина је била објављена под већ некаквим псеудонимом, а прави идентитет аутора сада је врло тешко (или немогуће) пронаћи, а осим тога, СФ жанр је био у Хрватској поприлично игнорисан, и није био јасно издиференциран у односу на друге жанрове, па је бацан генерално у категорију „утопије“ или „авантуристички роман“; а Жил Верна су у Хрватској сматрали за дечју књижевност. Фуртингер каже да је први отприлике прави, баш СФ роман у Хрватској изишао потписан псеудонимом „Алдион Дегал“ а наслов је био Свемирска ракета, објављен је не као књига него као подлистак у тадашњим „Новостима“, али, зачудо, Фуртингер не каже годину кад је то било.

Пред крај чланка, Фуртингер даје интересантну тврдњу, да је у Хрватској енглески писац Х. Џ. Велс био познатији по својој историји света, него по СФ. Додаје и ово:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

Научна се фантастика врло тешко и полагано одљепљивала од појма утопије и фантазије. ( ... ) Због тога научна фантастика није била далеко, по поимању већине читалачке публике, од бајке за одраслије особе. ( ... )
Да се укратко осврнемо на ситуацију послије рата која је владала код нас. Први домаћи СФ романи излазили су доста срамежљиво и у врло полаганом темпу. Укус читатеља као да је остао предратни. Веће занимање за научну фантастику појављује се тек средином шездесетих година. Очито је то било у вези са свемирским летовима и са извјештајима о летећим тањирима. Будући да се толико тога остварило у збиљи, што је још донедавно изгледало као пука тлапња, читаоци су СФ почели схваћати озбиљније. Не бисмо могли казати ни да је данас доживљела неки boom, али ипак можемо слободно изјавити, да се је удомаћила код великог постотка читатеља и да се круг љубитеља те врсте литературе све више шири.

КРАЈ  ЦИТАТА.

Седми, претпоследњи рад у овом блоку у Андромеди 2 дао је Желимир Кошчевић, са ес-еф-ичним и провокативно поетским, литерарним а не научним насловом „Од титравог свемира стеже се дијафрагма“. Кошчевић се упушта, на четири странице овог рада, у широка филозофска нагађања о космосу, за неке људе каже да су „науко-фантасти“ (стр. 382), са поетским замахом он се креће, правцима својих медитација, кроз разне СФ теме као што су алтернативна историја, звездане споре (да ли је мислио на Аренијусове – Arrhenius – споре? или на роман Џејмс Блиша Звездане споре?), Звездано дете (то би, претпостављамо, било можда оно са краја филма 2001: одисеја у свемиру), и тако даље.

Осми прилог, последњи, у овом блоку у Андромеди 2,
дао је Зоран А. Живковић. Тај чланак је у садржају најављен као да наслов гласи „Изучавање научне фантастике у Југославији“, али, заправо пуни наслов Живковићевог чланка гласи „Изучавање научне фантастике у Југославији (поетика научне фантастике др Дарка Сувина)“.

Могуће је да су у редакцији у Андромеде донели одлуку да, у Садржају, ниједна одредница не сме да заузме више од једног рада, да би све могло да стане на две странице (цео Садржај), па да су можда зато неке наслове скраћивали.

У чланку, Живковић на почетку образлаже да је Сувин толико одмакао свима другима, да је оправдано углавном само Сувинов допринос проучавати, па ипак, на стр. 386, помиње укратко, са по једним пасусом, или и мање, још петорицу, а то су др Иван Фохт (за кога Живковић каже да је из Загреба), Жика Богдановић из Београда, Ранко Мунитић (такође из Београда), Желимир Кошчевић из Загреба, а као петог Живковић помиње и себе (“коначно, и аутор ових редова“) и то нарочито због проучавања дела Артура Ч. Кларка.

Живковићев чланак је по тону и стилу научни рад. Најопширнији је свих радова у овом блоку, има 17 страница, при чему скоро целу претпоследњу, а такође и последњу, запремају ендноте, којих има знатан број, 73 ендноте. Живковић прецизира:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

Пре свега, у одабирању и прикупљању грађе за нашу анализу определили смо се искључиво за оне текстове др Сувина који су објављени на српскохрватском језику. Изостављени су радови изворно публиковани на енглеском у Сједињеним Америчким Државама и Канади, изузев ако не постоји и штампана верзија на нашем језику. Ово превасходно стога што бисмо у супротном били ограничени на један редуковани и принудни избор, с обзиром да су текстови објављивани изван Југославије (као, уосталом, и они у земљи) највећим делом разуђени по периодици до које је понекад ванредно тешко доћи. (стр. 387)

КРАЈ  ЦИТАТА.

Напоменимо да је овај Живковићев израз „у земљи“ био тада уобичајен, био је то један скраћени начин изражавања, и значио је: у нашој земљи, Југославији.

Напоменимо такође да је доступност и проналазивост радова свакако била, пре интернета, велики проблем, а и данас заправо може у неким случајевима бити проблем, па је зато, сад у новим временима, А. Б. Недељковић дао да се на један угледан сајт за књижевну фантастику постави, као електронски текст-документ, цела његова дисертација (Недељковић 2013д), и, као други електронски текст-документ, да се постави Збирка његових 45 објављених радова (Недељковић 2020а), тако да, помоћу само два линка, та два, ви сад одмах можете преузети готово све што је АБН икада написао о СФ, а онда се то и врло лако може претраживати.

Живковић се затим концентрише на Сувинов текст „Научна фантастика“ објављен 1972, „будући да он рекапитулира и делимично коригује претходна два, тако да се условно може схватити као завршна верзија поетике СФ-а доктора Сувина“. (стр. 388) И, заиста, Живковић на следећих десетак страница темељито анализира, а у понечему, чини нам се, и прихвата, Сувинову поетику СФ. Ту је дефиниција, па, питање књижевне (без)вредности, па историја настанка, итд.

После блока теорије, у Андромеди 2,

на стр. 401-402 је необичан, али интересантан
прилог „Мишљења о Андромеди 1“, са десетак цитата који показују шта је у јавности речено о Андромеди 1.

На пример, шта је рекао др Иван Фохт у анкети „Политике“ где је питање гласило „Шта је за Вас био догађај године?“; шта је рекао Жика Богдановић у НИН-у; шта М. Влајчић у „Политици“, итд.
Анонимни коментар у листу „Борба“ (који се у каснијим годинама храбро борио за неке политичке истине) каже нам, да Андромеда „очигледно има за циљ да научну фантастику свестрано представи као равноправни и код нас ( ... ) запуштени књижевни род“. (стр. 402) То је врло сажето али продорно речено.
На крају је обиман цитат, шта је рекао чувени, у Југославији, хрватски коментатор и полемичар (о темама културе и друштва) Игор Мандић, у загребачком „Вјеснику“. А он је почео можда мало прегрејаним речима: „Научна фантастика је једина аутентична поезија и филозофија нашега времена“. Мандић каже и да „алманах Андромеда ( ... ) отвара и означава једну нову епоху у нашој култури“. (стр. 403)

На стр. 404-407 , у Андромеди 2,

је додатна библиографија СФ књига објављених, икада, у Југославији. То је додатак библиографији објављеној у Андромеди 1. Уредништво се извињава што је у тој претходној промакло неколико књига које нису СФ, и прецизира, то су били редни бројеви 1, 2, 29, 57, 61, 70, и 126. После тога следи додатних 139 библиографских јединица, латиницом, од: Адамов, Григориј, Тајна два океана (Београд, едиција „Плава птица“, 1939), па све до: Вуковић, Чедо, Летилица професора Бистроума, Београд, „Просвета“, 1961. Али гле шта запажамо, под бројем 60: Кампанела, Томазо, Град Сунца. То није СФ, то је прото-СФ.

На стр. 408, у Андромеди 2, је Андромедин други конкурс за домаћу СФ причу,

они га воде као конкурс за годину 1977. У пропозицијама је назначено да „без обзира на којем је језику народа и народности Југославије прича написана у оригиналу, за конкурс треба слати само верзију на српскохрватском језику“, прва награда је 5.000 динара, друга 3.000, и трећа 2.000, рок за слање приче (редакцији „Галаксије“) је био 30. јун 1977. године. А пошто је претплатна цена Андромеде 1 била 80 динара, што видимо из наруџбенице (за набавку путем поште, поузећем) у „Галаксији“ за октобар 1975, број 43, на стр. 29, то значи да је добитник прве награде могао за тих пет хиљада динара купити 62 примерка Андромеде 1. А књига таквог квалитета данас би (године 2020) у претплати у Србији вероватно коштала барем 700 динара; дакле, та прва награда износила је, ако добро процењујемо и рачунамо, данашњих око четрдесет хиљада динара, или око 370 евра – веома респектабилно, за један такав конкурс.

У Андромеди 2, на стр. 409 је реклама за часопис „Галаксија“, на 410 за магазин „Сириус“, и, на 411 за наставак едиције „Кентаур“ издавачког завода „Југославија“ – најављује се шест књига, међу њима и: Филип Дик, Човек у високом дворцу; Аркадиј и Борис Стругацки, Тешко је бити бог; и, Ерих Кош, Снег и лед. А обновиће се издања, а то би могло да значи да ће се доштмпати додатни тираж: Олдос Хаксли, Врли нови свет, и, Џорџ Орвел, 1984.
Најзад, на стр. 412, последњој, видимо ко су били коректори: четири жене, дакле најзад се појављују и жене: Ксенија Павловић, Бојана Стефановић, Леила Тучев, и Даница Вукелић.


                                             КРАЈ  ОДЛОМКА 008



*

Aleksandar_B_Nedeljkovic

  • Hero Member
  • *****
  • 701
snimaju Beležnicu prof Miškovića
« Reply #995 on: July 24, 2020, 03:27:18 PM »
Цењени    ,

(1)  уз данашњи “Блиц” добијете и њихову као ТВ ревију, са ТВ програмима за наредне дане, али, на стр. 20-21, имате и чланак, наслов је, латиницом, овај:




дакле

“Први пут у Србији елементи фантазије и сајенс фикшна”,

чланак потписује Дафина Достанић, ту су и слике са снимања првих епизода (и, многи сарадници носе медицинске маске за заштиту од вируса...) те нове домаће серије Бележница професора Мишковића која се најављује као нека мешавина, српски микс СФ и фантазије, можда на трагу Зоне сумрака и Твин Пикса, али и Досијеа икс. Можда се надају да привуку гледаоце и Ф, и СФ.

Први утисак: не звучи као да ће ту СФ преовлађивати... 

(2)   “Политикин забавник” бр. 3572, петак 24.07.2020,
стр. 54, како је постао славан, и има своје фанове, и добио од фанова чак и име (Вилроу Худ, Willrow Hood) лик који се само неколико секунди види у Ратовима звезда 04, у Граду у облацима, како трчи спасавајући (носећи у рукама) нешто налик на округлу белу канту, неки су помислили да је то “машина за сладолед” (?), или, да је буренце за драгоцености (?). Постоји чак и годишња свечаност, посвећена њему, и трка где су сви обучени као он и носе неки такав округли као ћуп. Има на нету, о њему.

на стр. 62, феномен свести, остаје неразрешен



*

Aleksandar_B_Nedeljkovic

  • Hero Member
  • *****
  • 701
odlomak 009 iz Istorije srpske SF
« Reply #996 on: July 25, 2020, 12:46:59 AM »
(одломци из предстојеће књиге Александра Б. Недељковића
Историја српске научне фантастике XIX и XX века,

сад, ево, имамо одломак 009,

који садржи цео текст који имамо о „Галаксијином“ алманаху Андромеда 3)

Дакле:

Алманах Андромеда 3

Спољашњи изглед књиге: на Андромеди 3, исти сиви круг горе лево али је та галаксија сад скоро невидљива, а остатак је одлична типична СФ слика у стилу славног илустратора по имену Крис Фос (Chris Foss), приказује свемирски брод клинастог облика, са неким леопардовим шарама, који се обрушава ка доњем левом углу приказаног простора. Тамна позадина са, рекло би се, понеком звездом ту и тамо, скоро сигурно је свемир. Кичма књиге, и задња корица, прекривени су неким тамним колорним тоновима који отприлике личе на ту тамну позадину. Ово је јак отклон од академизма и апстракције, у правцу класичног СФ визуелног идентитета. Неко би рекао да је то „тврдо СФ“ (енгл. hard SF) сликарство.

Андромеда 3 има следећу садржину:

предговор, на стр. VII и VIII, потписују, у суштини у име целе редакције, Гаврило Вучковић и Зоран Живковић. Они прво објашњавају да су се одлучили да одсад у сваком броју Андромеде буду по два романа, јер су то читаоци тражили, и да ће то уједно помоћи „да избегнемо ограничавање на само један поджанр научно-фантастичког казивања (утопија, ‘спејс опера’, екстраполацијска СФ итд)“ а ми у томе видимо јасно теоријско уверење потписника, да СФ јесте жанр, и да има своје под-жанрове, што је наравно тачно. Само, не слажемо се са њиховим тако наговештеним списком под-жанрова, јер утопије може бити и у спејс опери, а шта је екстраполацијска СФ, нисмо сигурни. Свакако желимо одмах да нагласимо, да је утопија једна тематска област која постоји и у још једном жанру – у фантазији. Само у трећем жанру фантастике, а то је хорор, не постоји утопија, јер, ако је друштво хорорично, онда није утопијско.

У наставку предговора, Вучковић и Живковић објашњавају да, због убацивања још једног романа, мора нешто друго бити скраћено, и да су се определили да знатно смање број страних прича. Врло је интересантан њихов додатни коментар, да „иза овог потеза делимично стоји и гест колегијалности према ‘Вјесниковој’ библиотеци ‘Сириус’, која се већ увелико специјализовала за месечно објављивање страних СФ остварења краћег обима“.

Поменимо питање: Сириус, или Сиријус? Како се, на српском, зове та звезда, и како треба писати њено име, са или без слова „ј“? Српски правопис је ту јасан: треба са „ј“ (Правопис Матице из 2013: 450). Али Сириус, без „ј“, звучи и изгледа, можда, лепше, светскије, нарочито латиницом. Кад је у Загребу у „Вјесниковој“ издавачкој кући осниван СФ часопис тог имена, једва су успели да се изборе, да издејствују, да им назив часописа буде без тог „ј“, да буде – Sirius. Дакле, као на енглеском, и као на латинском. Светски. Зато ћемо ми, кад помињемо тај СФ магазин, писати и говорити „Сириус“, јер, тако се звао. Тако се определио и Миодраг Б. Миловановић у својој историји српске СФ (Миловановић 2016: 79).

Дакле, као што цитат показује, учинили су тај гест колегијалности према „Вјесниковој“ библиотеци „Сириус“, препуштајући Загрепчанима један битан сегмент тржишта. Даље у овом предговору, Вучковић и Живковић кажу да је на конкурс стигао мањи број прича, али бољег квалитета, што „сведочи о важној мисији сталног обнављања једне овакве такмичарске институције по напредак југословенског СФ стваралаштва“. (sic) Ту се догодила нека грешка, вероватно су две-три речи испале, или су две реченице криво спојене у једну.

После овог предговора, , у Андромеди 3,
између стр. VIII и стр. 1, дакле много раније него у претходна два броја Андромеде, убачен је
блок са 8 страница фотографија, датих црно-бело, овог пута са заједничким насловом „СФ историја и теорија“; на неким страницама по четири слике, на неким по једна велика, на последњој три. Прва књига је из СССР, друга и трећа из САД, па једна из Пољске (можете погодити чија; Лем), па једна из Француске (и опет, можете погодити чија: Жак Садул), и онда мноштво англосаксонских, али и понека из других земаља; пажљиво укомпонован, политички избалансиран микс.

први роман, у Андромеди 3: Клифорд Симак, И ово наново (то је Time and Again, 1951). Дужина романа је 178 Андромединих страница. Једну важну ствар, копирајт, тада је обезбеђивала, за многа издања у Србији, литерарна агенција „Герд Плесл“ – Gerd Plessl), превео Зоран Живковић. На стр. 2 је врло ситним слогом дат један нешто обимнији пасус са биографијом писца, Клифорда Симака.

Роман је времепловски, из једне високо-технолошке далеке будућности, неколико хиљада година од данас (стр. 5), имамо много робота, али и андроида, путујемо често по свемиру, раширили смо се веома успешно по нашој галаксији; ево једног карактеристичног одломка:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

– Зелена поља Земље – рече наглас. ( ... ) Била је то једна песмица која је одавно написана. ( ... ) Далеко пре него што је Земља постала престоница и средиште галактичког царства.

КРАЈ  ЦИТАТА.

Али, враћа се давно изгубљени астронаут, са планете на којој можда живе наше душе, али, стиже и упозорење из будућности, да он мора бити убијен, да не би написао једну књигу која би довела до верског рата, итд.

други роман, у Андромеди 3:
Жерар Клајн (Gerard Klein), Време нема мирис
. На стр. 182 је дата, опет веома ситним слогом, нешто опширнија биографија тог француског писца. Али има само 92 странице, од чега су око 4 странице празне (празнине на почецима и завршецима поглава), дакле реално 88 страница, по дужини текста то јесте роман, али, прилично кратак роман. Говори о борби једне цивилизације да измени токове времена и историје на другим световима; дакле у истом алманаху два слична романа, то није добро; додуше, у предговору Андромеди 3, на стр. VIII, Вучковић и Живковић тврде да је овај Клајнов роман „свемирска утопија“.

После романа, између стр. 274 и стр. 275, убачен је,

у Андромеди 3, опет блок са 8 страница фотографија, опет датих црно-бело, у окружењу „клот“ црне подлоге. Прве три од тих страница имају заједнички наслов „СФ сајам“, то су фотографије са „Другог сајма знанствене фантастике“ који је одржан од 31. маја до 20. јуна 1977. године у организацији галерије Студентског центра у Загребу, гда су биле изложене многе СФ и сродне књиге, па и БИГЗ-ове.

На трећој од тих страница дата је она чувена, историјска фотографија са симпозијума, који је тамо био, а где стоје, испред улаза, десеторица учесника, све мушкарци, и то, с лева на десно: Горан Павелић, Звонимир Фуртингер, Боривој Јурковић (познат у српском фандому, због „Сириуса“, као Бора Јурковић), др Дарко Сувин, затим Желимир Кошчевић (са шеширом), др Иван Фохт (Focht), Драго Бајц, Гаврило Вучковић, Жика Богдановић, и Миодраг Муњеран.

Након овога је блок фотографија „СФ у Јапану“, где се виде корице СФ књига са јапанским писмом, две странице; па „СФ у Мађарској“, две странице; и најзад „СФ марка“, једна страница, са снимцима три поштанске марке из Панаме, о Жил Верну, и четири из Арапске Републике Јемен, са СФ мотивима.

прича, у Андромеди 3,
(али опет није у садржају назначено да је то инострана прича, уствари): тих, иностраних, сада има само три, и то врло кратке, тако да све три, заједно, имају једва десет страница. Ово је вероватно разочарало многе читаоце.

Прва је: Артур Кларк, „Пролазност“ (стр. 277) Неком невероватном техничком грешком, у наслов су убачене и некакве цифре, ваљда бројеви неких страница, овако:

Пролазност (274 – 278)

а то изгледа баш смешно.

Кларкова прича (то је „Transience”, 1949) је о пролазности људског постојања на овој планети: у далекој будућности, и последње људско дете одлази са Земље, у свемир, и то је наш крај, неће нас више бити ту. – То би се, гледано са становишта науке, једног дана итекако могло десити. Причу је превео Зоран А. Живковић.

Друга прича је: Елиот Вертовезе, „Авантура“, превео Јова Регасек. Прича је пост-холокаустна: након атомског рата, умире и последњи човек, роботи остају, они бришу последњу траку о њему.
У белешци о писцу се каже да је Вертовезе један од италијанских писаца „из венецијанског круга“ и да се специјализовао за кратке СФ приче, којих је објавио педесетак.

И, трећа, последња инострана прича, у Андромеди 3: Шиничи Хоши, „Мисија добре воље“, о неспоразуму при првом контакту. Превео са енглеског Гаврило Вучковић. У причи, ванземаљци, помоћу својих телепатских способности, успевају да открију да земаљски представници говоре једно а мисле, у себи, сасвим супротно. На основу тога, ванземаљци закључују да на Земљи пристојност, а нарочито дипломатска етикеција, захтева да свако говори супротно од онога што мисли, и зато, у свом првом дипломатском саопштењу, засипају нас увредама: „Хеј, ( ... ) шугави мајмуни!“ итд.

Та иста Хошијева прича изашла је и у „Вечерњим новостима“ 20. децембра 1979, и такође у „Политикином забавнику“ 7. марта 1980, тако да је стигла до врло широког круга читалаца, и младих и старијих.

домаћа прича, у Андромеди 3:
сада их има пет, а од тих петоро домаћих аутора, једна је жена. Али после тих пет, додат је и шести текст, убачен ту као прича, али то није прича, него је одломак из романа Милутина Миланковића Кроз васиону и векове (1928).

Резултате другог (оног из 1977) Андромединог конкурса за домаћу причу сазнајемо наравно у Андромеди 3, и то, на стр. 288. Стигло је 226 прича, дакле деведесет прича мање (на први је стигло 316) али је, у просеку, квалитет бољи (каже се у тексту). Од пристиглих 226, било је 208 у складу са пропозицијама.

Критеријуми жирија остали су исти, укратко су сада опет набројани: жанровско одређење, естетски квалитет, и степен везаности за домаћи амбијент. (Запажамо да ту недостаје један критеријум, а то је СФ квалитет, квалитет СФ новума, колико прича вреди као научна фантастика; то им је, изгледа, промакло, или су мислили да се то подразумева.)

Састав жирија био је: Иван В. Лалић, књижевник, председник жирија; Звонимир Фуртингер, доајен домаћин СФ писаца; Гаврило Вучковић, главни уредник часописа „Галаксија“ и алманаха Андромеда; Танасије Гаврановић, уредник часописа „Галаксија“ и алманаха Андромеда; Јова Регасек, новинар „Галаксије“ и Андромеде; и Зоран А. Живковић, публициста и преводилац. (Шест мушкараца, ниједна жена.)

Додељено је пет награда, и то, једна прва награда, једна друга, и три равноправне треће награде; свих тих пет прича су на наредним страницама објављене.

Осим тога, откупљено је још седам прича, од којих је једну написао Слободан Ћурчић из Смедерева, и једну Стеван Бошњак из Ниша.

Награђене и објављене, у Андромеди 3, су следеће приче:

Прва награда: Миодраг Марковић, „Варљиви снови Калипса“, астронаут који први долази на ту замишљену планету суочава се са психо-манипулацијама, халуцинира, препушта се илузијама. То је, за оно време, солидна СФ прича, али, превише театрална, поједини актери држе неуверљиве говоре. Морамо додати да је један од Сатурнових месеца, окривен само коју годину касније (1980) добио званично астрономско име Калипсо, али, није планета, и није та која се у Марковићевој причи замишља. Па, пошто се у причи не прецизира на који Калипсо се мисли, то чини причу застарелом.

Друга награда: Дуња Грбић, из Загреба, рођена 1950, прича „Бити човјек“, о шездесет жена које су затруднеле са ванземаљцима, „инвазорима“ са далеке планете. Њихово сунце се гаси, а они зависе од светлости, па зато морају да освоје и настане Земљу, која им је погодна за живот, а нас да униште; то је стандардна, много пута коришћена, СФ идеја, виђена још у Х. Џ. Велсовом Рату светова. А идеја о ванземаљској трудноћи, блиска, знамо, телевизијском и филмском Досијеу Икс, има у себи једну огромну слабу страну, а то је питање јако великог ступња генетске подударности, вероватно преко 99%, која би била потребна за такво зачеће. У причи, једна од тих 60 затруднелих је научница; она је главна протагонисткиња ове приче, и главни борац против инвазора. Велику штету овој причи нанела је наивна и непотребна, честа употреба једног начина истицања важности појединих речи, а то је писање са по једним размаком после сваког слова,  о в а к о  , што је некакав еквивалент (подједнако непотребног, овде) курзива.

Следећа прича у Андромеди 3, једна од оних које су равноправно добиле трећу награду, је: Дарио Маринковић, студент из Загреба, „Повратници из прошлости“, долази свемирски брод из кога излазе стари Латини, они из Римског царства. Шармантна идеја али веома слабо изведена, са потпуно неуверљивим дијалозима, ту је и (сада) сасвим застарело предвиђање шта ће се догодити године 1991, итд.

Четврта је: Ненад Фишер, из Сарајева, „Покус др Талка“, неко држи говор у Академији наука и објашњава да је интелект вештачког супер-мозга „Аладина“ учињен готово вечним али и пропорционално томе успорен.

Пета, последња прича је: Миливој Анђелковић (из Београда, рођен 1940, магистар књижевних наука), „Разум Земље“. Прича је уперена против милитаризма, војно-индустријског комплекса, и против рата, а стиче се утисак, мада то није изричито речено, и да је против америчког капитализма; на самом почетку приказује се шта ће бити у будућности, године 2021: „обе земље“ су пристале да обаве „најхуманији рат у историји“, послаће у велику битку, и са једне и са друге стране, само армије робота, па ниједан војник неће погинути, него само роботи; али, генерали и профитери остају разочарани, јер роботи одбију да се боре, помире се, на фронту, и (ако смо добро схватили) играју шах. Али ко сме тако нешто да јави генералу? Па, ко мора, ађутант. Али, не сме.
„ – Говори – урликну генерал.“ (стр. 327)
Овде видимо једну велику грешку, коју су током година учинили, у својој прози, многи српски СФ писци, а коју можемо назвати „урликну он“ или „заурла он“. Наиме, кад писац покушава да придода неком дијалогу значај, важност, узбудљивост (или можда хумор, пародију), он свом протагонисти додели да „заурла“ нешто, а то место у тексту буде онда сасвим неуверљиво. Или, карикатурално. Многи капетани свемирских бродова су „урликнули“ нешто, код неких српских аутора, а прича од тога није постала боља; напротив, постала је много слабија.

Ова прича Миливоја Анђелковића наставља се у духу тезе, да ће вештачка интелигенција надмашити људску, што је реално, савршено могуће, и да ће прогласити себе за „Разум Земље“, дакле за обједињену планетарну памет. Та теза је, сама по себи, добра, али прича, ипак, није добра.

После овога је, као што смо већ поменули, дат, као прича, одломак из романа Милутина Миланковића Кроз васиону и векове, и то, о путовању у свемир.

поезија у Андромеди 3: ту су само два аутора, а један је, вероватно на изненађење неких читалаца, др Дарко Сувин, заступљен са три текста, и то, једним одломком који нема облик поезије, него прозе, и јесте проза („Кроника Кузме Козмографа“), а садржински је неки надреализам или фантазија, која од СФ има само један мали увод који каже да је то превод из галактичке енциклопедије; то је отприлике цела научно-фантастичност; и затим, две Сувинове песме које, врло мало, само повремено помињу космос или комету или неки сличан појам, али заправо немају СФ новум, дакле нису СФ.

Други је Никита Станеску (румунски песник; а преводилац је Адам Пуслојић) са једном песмом која није СФ него неки, вероватно, надреализам.

Дакле ту нема домаће СФ поезије, а ни иностране; догодило се ту нешто у духу народне пословице „душа оће, ал тело цвокоће“; хтело се направити поглавље са СФ поезијом, али, у Андромеди 3, није се у томе успело, баш нимало.

После тога је убачен,  у Андромеди 3, између странице 352 и 353, у садржају не најављени, трећи блок слика, уоквирених црном позадином. Наслов блока је, за прве четири такве странице, „СФ портрет“, ту видимо двадесетак портрета СФ личности, међу којима је последњи др Дарко Сувин, а за других четири странице, наслов је „СФ у Југославији“, то су углавном насловне странице књига објављених у Југославији. Прва од њих је Кроз васиону и векове Милутина Миланковића, а то значи, и доказује, да је редакција сматрала да та књига јесте научна фантастика.
Затим, Жил Верн, Пут на Месец, једно послератно српско издање.
Затим, једна књига руског аутора, совјетског, са насловом добро познатим, Хиперболоид инжењера Гарина. А како се зове писац? Ту видимо, по ко зна који пут, онај бирократски, веома иритирајући, поступак руских редакција, пренет без исправке, без поправке, на корице југословенског издања: аутор се зове „А. Толстој“. Само тако. Презиме је Толстој, добро, али, шта му је прво име? Не знамо. Није написано. Није важно. Да ли су хтели да уштеде папир? штампарску боју? да буде неколико слова мање, на корици, па, јефтинија штампа? Не. Није то. Хтело се указати да појединац није важан; и не сме да се истиче, не треба да стекне личну славу. Писац је, просто, јединка у колективу; неважан је; небитан као индивидуа. Виђали смо ми и друге руске књиге са таквим ниподаштавањем писца, на пример, А. Бељајев, Звезда кец. Додуше, било је и југословенских издања где је то исправљено, па су руски писци тада ипак добили комплетно име. Неко се зове Александар, а неко Алексеј, али ко? То нећемо сада рећи.

Девета књига у овом фото-блоку је збирка поезије: Слободан Вукановић, Звездано перје (1975). Ту је и часопис „Дело“, тематски број о утопији, издавач „Нолит“, Београд, 1975. Па, часопис „Домети“, Ријека, 1976, тематски број о СФ. Нашло се места и за изглед Андромеде 2, и „Сириуса“ број 18.

Затим, у Андромеди 3, блок „Историја, теорија, критика“, са само четири прилога.

Први је Жак Садул, овде је дат други део (са тридесетак страница) његовог текста „Историја научне фантастике“.

Веома интересантан је други текст: Божидар Зечевић, „Корак у научну фантастику модерног доба; Милутин Миланковић: Кроз васиону и векове.“ Ту смо добили опширну студију, око 13 страница, са поетски размахнутом биографијом Милутина Миланковића, са пуно живописних детаља, и са обимним приказом, у истом духу, књиге Кроз васиону и векове. Чини нам се да је овај рад можда неправедно заборављен. Цитирамо један карактеристични одломак са почетке ове Зечевићеве студије (стр. 385, други пасус):

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

Слава Фламарионова као да није давала мира нашим маштовњацима. Веселник Лаза Комарчић и његова Угашена звезда још нису били ни заборављени, а у Београду се зачела нова васионска бургија.

КРАЈ  ЦИТАТА.

Веома интересантно, на стр. 388 налазимо реч „хрономоција“, наиме, цитирамо, „Миланковић је сањарио о лутању кроз време, о хрономоцији, која би му дала прилику да сагледа дијахронију Света.“ Дакле, још неко осим Зорана А. Живковића употребљавао је, у тим временима, термин „хрономоција“.

Трећи рад, у Андромеди 3, Желимир Кошчевић, „Спознајна вриједност знанствене фантастике“. Ово је дискусија, и есеј, о односу научног и књижевног, у СФ, али и изван СФ, такође о улози науке, гледано са етичког становишта, у савременом свету. Дакле ово је текст о неколико разних тема, у истој широј тематској области. Кошчевић врло често прескаче са теме на тему, почне реченицу о једном питању па прескочи на нешто сасвим друго. Из тог разлога, његов текст је до неке мере енигматичан и замршен, провокативан али у знатној мери и бескористан, узалудан; свакако даје привид високих интелектуалних домета. Ево примера за то.

Пример су прве две реченице Кошчевићевог есеја:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

Што је то знанствено у знанственој фантастици? Због те њене компоненте, знанственој фантастици многи одбијају књижевну вриједност, сматрајући је полуписменим извјештјем свемирског пилота или залуталог авантуристе из паралелнога свијета. (стр. 400)

КРАЈ  ЦИТАТА.

Видимо да есеј почиње једном упитном реченицом. Али, друга реченица није одговор на то питање, него је прелазак на другу тему. Али после десет речи, и та реченица одлази на неку трећу страну, појављује се некакав полуписмени свемирски пилот. Да ли то Кошчевић сада, одједном, критикује америчке астронауте да се слабо разумеју у књижевност? Какве то везе има са питањем шта је научно у научној фантастици? И одакле су уопште искочили неки „полуписмени“ астронаути, какве то везе има са било чим? Овај Кошчевићев рад, на шест страница, пун је таквих заокрета, који оставе интелектуалски утисак, али не и јасан закључак. Па ипак, понекад у неких пола реченице овај рад вас упути ка нечему истинитом.

И, четврти рад, у Андромеди 3, Пол Вокер, „Пледоаје против антропоморфизма“, ово је врло кратко, страница и по (406-407). Заправо је Пол Вокер (Paul G. Walker) направио интервју са једним СФ писцем, а то је Клифорд Симак; тај интервју Симак је ауторизовао; а овде је дат један одломак из тог текста (превео је Зоран А. Живковић). Дакле то није, као што бисте могли помислити, Пол Вокеров чланак, него су то Симакове речи. Овај текст има кратки увод, дат италиком (курзивом); имамо утисак да је ту уводну напомену дао преводилац, Живковић. У напомени се каже, између осталог, да је Симаковим опусом „разобличена једна од најмрачнијих страна људске природе – антропошовинизам – што чини и стожерну тему романа И ово наново из овог броја Андромеде“ (стр. 406). Ту Симак прво тврди да су сва жива бића на Земљи подједнако део истог феномена, живота, и затим размишља да ли природа, и живот, имају икакву сврху, и да ли би та сврха могла бити да ми, људи, или неко други интелигентан негде у васиони, коначно схватимо тај смисао, разлог или сврху постојања универзума. Симак закључује да би, за почетак, било добро да решимо своје социјалне, економске и политичке проблеме, и остваримо бољи живот. Остаје нам утисак да је наслов овог чланка мало чудно формулисан, као да не одговара, баш сасвим, тексту. Јер – антропоморфизам? Да ли се тим термином хтела назначити критика, уперена против неких, хоћемо ли у данашњем стилу рећи, антропо-супремациста?

После овог блока теорије, на стр. 408 је нови конкурс за домаћу СФ причу,

а затим, изненађење на самом крају: још осам претежно-црних страница. Вероватно је из техничких разлога штампарија морала да штампа или цео један такав штампарски табак (16 страница) или два цела таква табака, али никако не један и по; дакле, после три блока са по 8 таквих страница, преостало им је да некако употребе, за нешто, за било шта, још и четврти блок. Завршило се тако да је ту убачена библиографија СФ књига објављених икада у Југославији, и то, нове 142 одреднице, али та бела слова сада су стварно ситна, танушна и изгубљена у маси црне боје, тако да се једва виде, то је некоректно према читаоцу, то се може добро читати једино са лупом.

Те четири пуне странице библиографије сада имају пагинацију, то су стр. 409-412. Али заправо је прва половина прве странице те библиографије посвећена неким редакцијским коментарима, који нису посебно потписани, о тешкоћама и проблемима прављења таквих југословенских библиографија. На пример, шта ако је презиме неког аутора неки пут дато онако како се у тој земљи пише, а неки пут онако како се изговара; како то објединити, уазбучити?

Даћемо један наш пример за то: Aldiss или Олдис? Код хрватских издавача ће можда бити једно а код српских издавача друго.
(Тај проблем је А. Б. Недељковић у великој обједињеној библиографији на крају своје Збирке 45 објављених радова решио тако, што је свако презиме прво дато ћирилицом а тек онда у оригиналу, па је зато, без изузетка, све и уазбучено по српској ћирилици, од А до Ш, а ипак је, где треба, наведено такође и изворно писање презимена, на пример за овог енглеског аутора: Олдис 1973: Aldiss 1973: Brian W. Aldiss, Billion Year Spree итд. )

На преосталим, у Андромеди 3, тако црним страницама, које немају пагинацију, дате су прилично збрда-здола набацане рекламе за „Галаксију“, „Сириус“, и едицију шест књига Исака Асимова код (заједно; заједничко издање) Издавачког завода „Југославија“ и издавачког предузећа „Просвета“.

Тиме засад завршавамо наше разматрање „Галаксијиних“ алманаха Андромеда, али ћемо их још понегде поменути.

                                             КРАЈ  ОДЛОМКА 009





*

Aleksandar_B_Nedeljkovic

  • Hero Member
  • *****
  • 701
poslednji nastavak Dine
« Reply #997 on: July 26, 2020, 04:58:40 PM »
Требало је да јавимо раније... пардон...   
у јучерашњем-и-данашњем „Данасу“, на стр. XIII, дат је приказ, наднаслов „кутак за СФ“, наслов „Крај Хербертове Дине“,
потписује К.Ч.Д;
изашао је код „Чаробне књиге“ роман Капитол Дина, у преводу Мие Кефер и Вука Перишића. У роману, питање је да ли ће сестринство Бене Гесерит икад да се врати на своју ранију снажну друштвену позицију.


*

Aleksandar_B_Nedeljkovic

  • Hero Member
  • *****
  • 701
odlomak 010, iz ABN Istorije srpske SF
« Reply #998 on: July 27, 2020, 12:35:31 AM »
(одломци из предстојеће књиге Александра Б. Недељковића
Историја српске научне фантастике XIX и XX века,

сад, ево, имамо одломак 010,

који садржи цео текст који имамо о Мићином Брзом водичу.)

Дакле:

Миодраг-Мића Б. Миловановић, Брзи водич – Science Fiction, књижица позната и под неформалним, незваничним називом „блеферски водич за научну фантастику“, објављена је 1999. у Новом Саду код издавача „Мала велика књига“.

Ова скромна књижица, прилично малог формата (178 са 108 мм) и прилично танка (60 страница) саздана је на поставци да људи, већином, не воле јако опширне, компликоване књиге, него би радије да неку област упознају лако и брзо, сажето а ипак тачно, и да најрадије читају ако је текст духовит и ведар, ако је читање забавно а не „сморно“ тј. не „смара“, како то данас неки кажу (није досадно и заморно). У овом духу, белешка о писцу (на последњој страници, стр. 60; у импресуму се каже да је то написао Горан Скробоња) почиње овако: „Попут свих пропалих писаца, Миодраг Миловановић је одлучио да своје животно испуњење потражи у томе што ће, као књижевни критичар, допринети пропасти других, још неафирмисаних писаца“. Али М. Б. Миловановић је један од врхунских српских познавалаца научне фантастике, а књижица је интелигентна, духовита, и препуна важних информација.

Корица је црна, са илустрацијом, то је карикатура, види се како из једне шљампаве књиге излази светлост звезда, и једна зелена претећа рука ванземаљца, са пет прстију који се завршавају канџама.

Књига има увод, у коме се покушава образложити зашто је уопште таква књига потребна, и коме; затим, поглавље „Шта је то научна фантастика“ где се објашњава да ако се постави питање дефинисања СФ, па „ако треба да неког у друштву опсените познавањем теорије СФ жанра“, тада ће вам „најбоље послужити дефиниција Дарка Сувина, нашег некадашњег земљака, Хрвата на дугогодишњем раду у Канади“. (Миловановић 1999 : 9)

(Узгред речено, на овај начин нас је Миодраг-Мића Б. Миловановић довео до питања, које у Београду, барем колико знамо, практично никог не интересује, шта је Дарко Сувин по националности. У београдском дневном листу „Данас“, од 25. априла до 18. маја 2012, излазили су, у осамнаест наставака, Сувинови мемоари, под насловом Мемоари једног скојевца, преузети из загребачког часописа „Гордоган“, богато илустровани старим породичним фотографијама; па, дакле, у првом наставку тих мемоара, у „Данасу“, у броју од 25. априла 2012, на стр. 21, читамо да је породично презиме његове породице било Шлезингер, и да су били Јевреји, али да је породица одлучила да то презиме промени у Сувин, за шта су, средином године 1939, добили административну дозволу од тадашње југословенске Бановине Хрватске, и да се породица покрсти у католицизам; Дарко још увек памти како га је покрстио један фратар, у Петровој цркви у Загребу; а учинили су то у страху од Хитлера, јер су слутили да би Хитлер могао учинити нешто ужасно са Јеврејима. На истој страници „Данаса“ видимо и фотографију која приказује како је Дарко Сувин изгледао око 1936. године, као мали дечак, помно загледан у књигу. – У мају 2012, док су његови мемоари још излазили у „Данасу“, Сувин је гостовао у Београду, и наравно А. Б. Недељковић је присуствовао Сувиновом предавању, 9. маја 2012, у ректорату Универзитета уметности, надомак Калемегдана, иза Патријаршије, а присуствовали су и проф. др Никола Маричић, и фанови Тика и Филип, и богослов (учитељ веронауке) Михаило З. Смиљанић (у једном тренутку у фандому познат под надимком Хронос, у смислу: „време“), др Зорица Ђерговић-Јоксимовић, и друге личности, и начињен је велики број слика, које су сачуване. Још више научних радника али и фанова присуствовало је дискусији са Сувином у „сали анђела“ на петом спрату београдског Филолошког факултета, 14. маја 2012, где су учесници били и др Бојан Јовић, и др Зоран А. Живковић, и други.)

Миловановић каже, дакле, да ће најбоље послужити Сувинова дефиниција; истиче да се она заснива на појму „новум“, који треба схватити „когнитивно“, а онда додаје:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

Другим речима, Сувин хоће да каже да свако СФ дело мора увести неку претпоставку која условљава да се свет из тог дела суштински разликује од нашег света, уз услов да се та разлика може (мора) објаснити путем науке, или, у најгорем случају, некакве „паранауке“. (стр. 9)

КРАЈ  ЦИТАТА.

Ово је врло добро речено.

Али, већ у следећој реченици Миловановић упада у наивну, елементарну грешку, дели фантастику на фантастику и научну фантастику (стр. 10, „танка линија која раздваја научну фантастику од, на пример, фантастике“; па онда опет на стр. 24: „Углавном су објављивали фантастику, а само понекад СФ.“)

Наравно да шири појам не може да се дели на себе (целог) и на неки свој део. На пример, шири појам је „људи“, а ужи појам је „млади људи“, али, не можемо казати да се људи деле на људе и младе људе. Крагујевачка школа научнофантастичних студија је ово разрешила крајем октобра 2018. године, тачком 7 свог Манифеста.

Затим М. Б. Миловановић креће у поглавље „Светска СФ књижевност“. Оно је подељено на неколико одељака. Први је назван „Праисторија“ и ето грешке, јер, каже се прабаба и прадеда, али преисторија, са гласом „е“ јер је то оно што је било пре историје; ову правописну ситницу је требало да опази и исправи коректор, чије име, међутим, не проналазимо у импресуму. (А требало је и наслове свих књига да стави у верзал тј. италик. А примећује се да има и словних грешака.) Али садржина овог одељка је добра. Миловановић пре свега каже:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

Готово је неподељено мишљење, и међу теоретичарима СФ-а и међу „обичним“ љубитељима научне фантастике, да је први прави научнофантастични роман написала једна жена ( ... ) Мери Волстонкрафт Шели ( ... ) књигу данас општепознату под именом Франкенштајн (стр. 12)

КРАЈ  ЦИТАТА.

– то је тачно, али ето и ситне грешке, то њено презиме чита се, исправно: Вулстонкрафт, тако, са словом „у“. То је Мери Годвин Вулстонкрафт Шели. Три презимена, дакле; од оца, од мајке, и од њеног мужа; а скраћено је зовемо Мери Шели.

Затим Миловановић трезвено и тачно указује да је у многим књижевним делима пре Франкенштајна било СФ елемената, али да су то прото-СФ дела. Он то пише без цртице: „прото СФ“.

Следећи одељак назван је „Родоначелници“. То би значило, оснивачи. (Али, сам Миловановић каже да реч „родоначелник“ јесте „лепа реч за блефирање“; стр. 14). У овом одељку он разматра Жил Верна и Х. Џ. Велса. И опет, у основи тачни ставови, али и понека грешка: Миловановић каже да је Велс „заиста први у потпуности искористио све могућности које пружа научна фантастика“ (ibid) што не може бити тачно, јер би за то биле потребне хиљаде књига, а ни тад не би биле искоришћене баш све могућности СФ.
Следи одељак „Иницијализација“, то је о години 1926, Гернзбеку, о начину како је жанр постао свестан себе, о настанку пулпа и СФ гетоа, о фановима, фандому, итд. Налазимо једну изврсну мисао: „Зашто се стварају баш клубови научне фантастике, а не кримића или љубића, није лако објаснити“. (стр. 16) Затим приказује ситуацију у Европи, а посвећује и један дужи пасус Русији, и закључује: „О баћушкама сасвим доста. Још нико није покушао да блефира познавање руског СФ-а“. (стр. 17)

Наредни одељак код Миловановића је „Златно доба“, као доба претежно америчке клишетиране петпарачке пулп-наиве, а после тога, одељак „Педесете“, то он мисли на 1950-те године, у којима полако стижу поједини бољи писци и почиње доба квалитетније прозе. Ово се подудара са основном тезом из докторске дисертације Зорана А. Живковића, и добро је што се подудара, јер, у великој мери је истинито, тачно.

Следећи одељак је „Нови талас и око њега“, а уз тај наслов иде и фуснота, која гласи: „Нема никакве сличности с оним из музике, са којим се ни временски не поклапа“. (стр. 19) Тако, ето, сазнајемо, са благим изненађењем, да је наводно некад негде постојао неки нови талас у музици.

Последњи одељак у овом поглављу носи наслов „Киберпанк и надаље“, а у њему видимо Миловановићеву дефиницију киберпанка: „високотехнолошка будућност у којој људи са маргина друштвеног статуса опстају служећи се широким асортиманом ‘hi-tec’ помагала“. (стр. 21) Ово „hi-tec“ се чита „хај-тек“. Дефиниција је у великој мери тачна, али је мало неспретно формулисана. Људи са маргина статуса?

На крају поглавља Миловановић се пита који је књижевни покрет сада (године 1999) на снази, шта је дошло после киберпанка; и, не проналази ништа: „Из данашње перспективе тешко је рећи у каквом се покрету сада налазимо. Искрено речено, данашња научна фантастика не личи ни на шта.“ (стр. 22)

Затим почиње поглавље „Домаћа СФ књижевност“. Миловановић се изјашњава:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

Прво „право“ СФ дело код нас је написао Драгутин Илић, брат данас познатијег романтичарског песника Војислава Илића. Била је то драма После милијон (са ј) година, а можете се и похвалити да је то прва СФ драма на свету (стр. 23)

КРАЈ  ЦИТАТА.

али, зачудо, не помиње годину кад је та драма објављена (1889); помиње нашу гигантску неажурност са сценском изведбом те драме, али само лежерно и духовито каже „чак су је прошле године први пут поставили на малу сцену Народног позоришта – како су брзи и ажурни следеће извођење очекује се око 2320. године на свемирској позоришној станици Александар Берчек“ (стр. 23) али нас оставља у дилеми које је то „прошле године“ било. А, као што можете видети у „Емитору“ бр. 205, од фебруара 1995, на стр. 8; та премијера била је у Народном позоришту у Београду у четвртак 16. фебруара 1995.

Миловановић затим посвећује више од пола странице Лазару Комарчићу и његовом роману Једна угашена звезда, и луцидно каже да можете блефирати београдске фанове са тим романом, јер „99% њих није прочитало ову књигу, а већина блефира да јесте“. (стр. 24)

Миодраг-Мића Б. Миловановић затим прелази на терен који је њему познат вероватно боље него иком другом, а то је међуратна српска СФ књижевност, које је, међутим, било врло мало, али, то мало је он одлично простудирао. У само неколико речи, разрешава две дилеме, наиме, каже да „домаћа СФ критика наводи из тог доба ( ... ) нека нејасна рубна остварења Станислава Винавера или Растка Петровића“. (ibid)

О питању соц-реализма и српске СФ у раним годинама Титове Југославије, Миловановић каже, у једном одличном пасусу на стр. 25 Брзог водича, између осталог и ово:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

После Другог светског рата домаћи писци научне фантастике нашли су се у карактеристичном процепу за писце из социјалистичког блока. Будућност је постала врло пипава ствар и они паметнији баталили су се ћорава посла. Они преостали или су уточиште нашли у неодређености, причајући о имагинарним државама (у којима се лако могло препознати разорно деловање мрачног капитализма) или су се бацили на писање научне фантастике за пионире са црвеним марамама.

КРАЈ  ЦИТАТА.

(Ово последње се односи на тадашњу обавезу деце да се у првом разреду основне школе, на једној свечаности, учлане у „Титове пионире“, при чему су носили белу кошуљу, на глави плаву капу титовку, а око врата овећу мараму црвене боје, везану напред у чвор. Смисао тога био је, да ступањем у ту организацију прихвате Тита за председника, и социјализам као друштвени систем, и да онда целог живота остану верни „другу“ Титу, и социјализму. Постојала је и песма „Пионири малени, ми смо војска права“. То се певало отприлике: „Пио-ниии-ри ма-ле-ни, ми смо војска прааа-ва“. Вероватно се може наћи на интернету. За знатно старије важила је парола:

Ти-то
Пар-ти-ја!
Сви смо
ар-ми-ја!

У таквом амбијенту Југославије, написати СФ причу у којој, у будућности, на власти није Тито, могло је бити, као што каже Миловановић, врло „пипаво“. Нешто као предсказивање да ће се срушити држава. А то је онда практично позив на рушење. Дакле – непријатељско деловање у књижевности.)

Миловановић објашњава коју улогу (итекако битну) су имали „Космоплов“, „Галаксијини“ алманаси Андромеда, загребачки „Сириус“, издања Бобана Кнежевића Монолит, Тамни вилајет, и Знак сагите, као и новосадски „Алеф“ (који је у доброј мери био резултат труда, опет, Бобана Кнежевића), конкурс (за СФ причу) клуба „Лазар Комарчић“, итд.

Следеће је поглавље од чак три и по странице „СФ филм“, при чему Миловановић има на уму углавном инострани филм, наравно.

Следеће је поглавље, од непуне две странице, али препуне информација, „СФ стрип“. Од домаћих аутора помиње само двојицу, а то су Жељко Пахек и Дарко Перовић.

Онда, „СФ музика“, такође непуне две странице, које почиње напоменом да поглавља о СФ поезији сигурно неће бити.

Претпоследње поглавље је „Кратак појмовник СФ-а“, у коме је објашњено 13 појмова: алтернативна историја, андроид, ансибл, времеплов (редослед је по азбучном реду ћирилице... мада је штампано латиницом...), клон, препекан, психоисторија, робот, телекинеза, телепатија, телепортација, ФТЛ бродови, и, хиперсвемир.

Ту негде је, на стр. 38, инструкција да ако намеравате да одгледате филм Сталкер Тарковског, важно је да сте се „добро наспавали пре филма“.

Последње поглавље Брзог водича има наслов „Ко је ко у свету СФ-а“ даје податке о 59 особа, и то, 56 мушкараца и 3 жене (Кони Вилис, Урсула Ле Гвин, и Џејмс Типтри јуниор – Елис Шелдон). Игром азбуке, заломило се да је на првом месту баш онај појединац кога су хтели да изоставе, неки Абенеде, а ко је АБеНеде, то знају и знаће само фанови. Страних личности има 38 а наших 21 (наши су све мушкарци, ниједна жена из наших крајева), од којих је барем један тотално фиктиван. За Слободана Ћурчића каже: „у последње време се повукао са СФ сцене“. (стр. 58)

После овога је, на крају Брзог водича, још само белешка „О аутору“.

Свеукупно добра, забавна, интересантна, и веома корисна мала књига, од врхунског познаваоца жанра и фандома.

Узгред напомињемо да постоји једна врло слична мала књига, али, о хорор жанру, Блеферски водич за хорор, а написао га је, четири године раније, Горан Скробоња. (Скробоња 1995)

                                             КРАЈ  ОДЛОМКА 010



*

Slava

  • Jr. Member
  • **
  • 93
Re: Vesti Srpskog dru%u0161tva za nau%u010Dnu fantastiku
« Reply #999 on: July 30, 2020, 10:23:18 PM »
Po%u0161tovani,
danas je lansiran rover Perserverance ka krateru Jezero na Marsu. Zahvaljuj%u0107i dr. ABN - u moje ime bi trebalo da bude na Marsu u februaru idu%u0107e e godine,kada se planira sletanje rovera na Mars. Oko jedanaest miliona imena Zemljana leti ka Marsu. Jedno pitanje za dr. ABN - a: kako mo%u017Eemo da proverimo da li je na%u0161e ime zaista na tom spisku?

*

Aleksandar_B_Nedeljkovic

  • Hero Member
  • *****
  • 701
poleteo rover sa imenima
« Reply #1000 on: July 31, 2020, 06:17:14 PM »
Цењена Славо, колико ја знам нема сад неког посебног начина да се то провери, него, само можемо да претпоставимо да су имена тамо; ако сте својевремено, кад сте се јавили, добили онај цертификат,







дакле потврду да је Ваше име унето, онда – то је то, нема начина да се сад контролно прочитају ти чипови.
На Википедији кажу да је понето 10.932.295 имена.
Узгред, име тог ровера је мало дугачко, и изговара се отприлике „Перси-виа-ранс“ (Perseverance) па су га неки скратили у надимак, „Перси“ (Percy)
Само да додам, за оне који нису то пратили: полетела је та ракета, јуче, 30. јула, уздигла се у свемир, и после неког времена кренула од Земље путањом ка Марсу, а у њој је тај ровер, који има 25 камера, и једно перо-лако мини-хеликоптерче, итд. А има и чипове са микро-ситно урезаним именима нас који смо се јавили за то.

(2)   У “Политици“ од среде, 2020 07 29, на стр. негде-око-двадесете, видели смо вест (потписује К.Р.) да је изашла, код „Лагуне“, књига, са насловом Пре времена чуда, антологија прича 16 аутора, које су они (писци на српској сцени данас), написали у спомен на Борислава Пекића; уредник је Вуле Журић. Приче су омаж Пекићу, неке су инспирисане његовим романом Беснило, или су о његовом животу у Лондону, итд. Међу ауторима је, ако смо добро схватили, 15 мушкараца, међу којима и Филип Давид, Ото Олтвањи, и Тушевљаковић, и само једна жена, Весна Голдсворти.

Оваква омаж-антологија свакако учвршћује репутацију тих 16 аутора, као угледних писаца, а наравно и репутацију Пекића као великог писца. Текст чланка је знатним делом подударан са промо текстом на једном „Лагунином“ сајту а и на још неколико других места на нету; изгледа да се то само “штанцује” на основу једног, основног (да ли рећи “званичног”?) промо текста.

Из чланка не видимо да ли је иједна од тих 16 прича СФ, али, дало би се претпоставити да у некима од тих прича постоје елементи СФ, али можда само алегоријски и фантазијски, дакле не баш буквално и „за озбиљно“. Па, ако неко прочита ту књигу, молимо да јави, да ли је иједна од тих прича СФ.

(3)   “Политикин забавник” бр. 3573, петак 31.07.2020,
има СФ причу, на стр. 54-56, Реј Бредбери, “Ногавице у улози издајице”. У оригиналу: “The Fox and the Forest”. Преводилац није потписан. Илустровао Гоце Балковић, а на слици видимо, сасвим десно, неупадљиво, уграђено и његово име, написано латиницом, као “GOTZE”. Изгледа да је ова прича и снимљена 1965. године као једна епизода у серији Из непознатог (Out of the Unknown).

У причи: уз помоћ времепловске туристичке агенције, прешли из рђаве године 2155. у добру годину 1938. (али, погрешно је написано “1983”), и то одмах на летовање у Мексико. Али то је забрањено, постоје “гоничи” (енгл. searchers), задужени да их провале. Прича је старомодна. У духу је “Зоне сумрака”. Ово је прва озбиљна (не комична) СФ прича у ПЗАБ након две и по године (била је једна 19. јануара 2018).

На стр. 8-11, чланак, да ли ће икад бити могућа над-светлосна брзина као што је, на пример, “ворп” у “Звезданим стазама”. Припремио Срђан Николић. Ту је и неколико илустрација, укључујући и велики, детаљан план унутрашњости свемирског брода “Ентерпрајз” у тој серији.

На стр. 29-40, српски фантази стрип “Дуге ноћи и црне заставе”, текст Дејан Стојиљковић (кога у фандому неки појединци зову “Декса”, то је латиницом “Dexa”), цртају Ивица Сретеновић, Алекса Гајић и Иван Стојковић, колор Тибериу Бека. Епска фантастика, мачеви и врачеви, коњи и јунаци, није СФ. Радња почиње 1386. године.

Али пре тога је, на стр. 26-27, под насловом “Три добра јунака”, Дексин чланак о том стрипу, и о српској фантастици мача и мађије. На стр. 26 је Дексин велики портрет.



*

Aleksandar_B_Nedeljkovic

  • Hero Member
  • *****
  • 701
i, strip dr Menhetn
« Reply #1001 on: August 01, 2020, 02:40:39 PM »
… и, само још три додатка јучерашњим вестима,

(4)   у данашњем “Данасу”, на стр. XI, приказ, наднаслов „Кутак за девету уметност“, наслов „Др Менхетн на потезу“, изашао је наставак тог стрипа, код „Чаробне књиге“, у преводу Драшка Рогановића, на корици видимо натписе „Часовник судњег дана – део II – надзирачи срећу ДЦ универзум“.

(5)  испод тога је приказ антологије Пре времена чуда, о Бориславу Пекићу, текст опет врло сличан осталим текстовима (поменули смо их) о тој књизи.

(6)   и, вест, наводно та ракета која носи ровер ка Марсу има техничке тешкоће, искључила је главнину својих функција и ушла у “зимски сан”, па се не зна шта ће с њом бити.



*

Aleksandar_B_Nedeljkovic

  • Hero Member
  • *****
  • 701
Vladan Desnica, u Politici o njemu
« Reply #1002 on: August 03, 2020, 05:20:14 PM »
Цењени      ,

(1)  у “Политици“ данас, велики чланак на стр. 13, наслов је „Недовршени роман Владана Деснице“, потписује Марина Вулићевић, поднаслов је: „Александар Јерков чак сматра да би Десница, да је довршио ‘Проналазак Атханатика’, заузео место поред Хакслија, Орвела и Замјатина, а ставља га напоредо и са Сарамагом”. Ту је и велики, изузетно добар портрет Владана Деснице, рекло би се из млађих средњих година.

У поднаслову је промакла словна грешка, именица “атханатик” је написана великим почетним словом, а треба малим. У чланку се ова грешка негде поновила, а негде не. Изгледа да је забуна око тога настала због издавачевог промотивног текста у коме је на једном месту велико “А” у тој речи.

Ово Десничино дело изашло је у новом издању, 2019. године, код новосадског издавача “Прометеј”, а проф. др Александар Јерков написао је поговор, који је и основ овог чланка.

Владан Десница (1905-1967) био је српски и југословенски књижевник у Хрватској, Србин, изразито ијекавског језичког израза. Из различитих чланака на латиници и на ћирилици на Википедији, видимо да је Десница проглашаван и за српског, и за хрватског, али и за југословенског писца; али, чланак Марине Вулићевић не залази у то трновито, и потенцијално конфликтно, питање.

Такође не помиње СФ жанр, али помињање Замјатина, Хакслија и Орвела чини јасну импликацију, вуче наше мисли у том правцу. Али Марина Вулићевић у првом ступцу помиње “романескни жанр” а такође помиње шта “због могућих критика жанра фантастике” Десничин протагониста хоће.

Марина Вулићевић приказује Десницу као великог критичара капитализма и тржишног система; инсистира на актуелности (данас) такве његове критике. Тако долазимо до политичког утиска да је Десница – левица!    :)

Својевремено је А. Б. Недељковић у својој књизи Историја хрватске научно-фантастичне књижевности (1989) поменуо Десницу, посветио му један цео пасус, али, у поглављу које се звало “Треће поглавље: блиска и сродна дела”, што значи да то нису СФ дела. АБН у том пасусу каже да је Десница објавио:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

сатирично-фантазијску новелу (око 80 шлајфни, јасно завршену, али уредништво Десничиних сабраних дела ипак назива ту новелу “недовршеним романом”) под насловом “Проналазак атханатика”. У новели, један кафански гост нашироко објашњава другоме како би могао написати СФ роман о проналаску атханатика, лека против смрти. Лек је тако лековит да човек погођен митраљеским рафалом у леђа устаје и иде кући жив и здрав, љут једино због рупа на капуту. Да се човечанство не би сувише намножило, лек би многима био ускраћен па би зато настале побуне и револуције, каже тај гост.

КРАЈ  ЦИТАТА.

У предстојећој својој књизи, АБН ће поменути Десницу, али, отприлике исто тако.

Да ли је Мића у својој историји српске СФ поменуо Десницу, нисмо пронашли, наиме, нисмо се присетили (у ком би то поглављу било?) а није дат ни индекс који би нас упутио на којој страници је које презиме поменуто. У научним књигама које нису у електронској форми, него папирној, такав индекс је веома важан и користан.

У сваком случају, дугујемо захвалност професору Јеркову, и новинарки Марини Вулићевић, што су фантастику Владана Деснице тако јако извукли из заборава.

(2)   А у данашњем “Данасу”, на стр. 14, Срђан В. Тешин даје чланак са насловом “О будућности у којој нас нема”, о роману Раптус

(поменули смо раније, сећате се, јавили смо вам 30. маја 2020. о томе, аутор је Светослав Нахум, са бугарског превела Елизабета Георгиев, издавач “Архипелаг” у едицији “100 словенских романа”, поговор у српском издању дао Срђан В. Тешин),

међутим, ако добро видимо, Тешин сада у овом чланку не помиње да је то бугарски аутор, па ће неко од читалаца можда помислити да је то српски аутор.

(3)   Амерички астронаути вратили су се успешно са орбиталне станице, превозом који није био руски (као што је био у последњих десетак година откад је шатл повучен из употребе…), него њихов, амерички, и то (та ракета, и капсула, итд), производ нове приватне америчке индустрије таквих направа. – То вам је “Спејс-икс”, оснивач је Илон Маск, а мисија се звала “Змај са посадом, демонстрација 2” (SpaceX, Elon Musk, Crew Dragon Demo 2). – То је један нови досег паметне “државне плус приватне” иницијативе. То им у последње време прилично иде од руке.

Капсула је, висећи о падобранима, бућнула у море, мало лево од Флориде, у Мексички залив. Летели су двојица мало старијих, искусних астронаута, који су већ раније, у време шатла, били горе. Ако смо добро разумели, следећи пут ће летети, на орбиталну станицу, и једна жена, Шенон Вокер (Shannon Walker), такође искусна астронауткиња. Дакле кадровска стратегија НАСА-е је јасна, прво се уверити да ракета фукционише, да капсула функционише, да је цео систем исправан, а тек онда постепено уводити нове, млађе снаге. То је она пословица: уради једну ствар добро, а после другу. (Do one thing right, and then do another.)



*

Miodrag Milovanovic

  • Global Moderator
  • Hero Member
  • *****
  • 604
Re: Vesti Srpskog društva za naučnu fantastiku
« Reply #1003 on: August 03, 2020, 09:48:24 PM »
 Niste čitali detaljno:

Kao što žanrovski pisci prilaze matici književnosti, udaljavajući se od kanona žanra, tako je prisutna i obrnuta pojava. Naime, u poslednje vreme sve više pisaca „glavnog toka” koristi tematske i druge elemente iz žanrovske književnosti. Zbog toga je sve teže odvojiti žanrovsku fantastičnu književnost od fantastične književnosti „glavnog toka”, tako da je prisutan veći broj pisaca koje se, na ovaj ili onaj način, može svrstati pod ovu odrednicu.
Rani primer ove pojave imamo kod jednog od najpoznatijih srpskih i jugoslovenskih pisaca, Vladana Desnice, koji u časopisu Literatura 1957. godine objavljuje nedovršeni roman Pronalazak Athanatika, čija je proširena verzija objavljena i u drugoj knjizi njegovih sabranih dela 1975. godine. Ovu prozu o pronalasku Athanatika – leka protiv smrti – Desnica je pridodao i kasnijoj verziji svog najpoznatijeg romana Proljeća Ivana Galeba. Desnica u ovom romanu stvara distopijsku budućnost u kojoj ljude posle početne euforije zahvata strah zbog brojnih neočekivanih posledica jednog ovakvog radikalnog pronalaska, a javlja se i opasna segregacija na one koji mogu i one koji ne mogu doći do ovakvog leka.

*

Aleksandar_B_Nedeljkovic

  • Hero Member
  • *****
  • 701
Re: Vesti Srpskog društva za naučnu fantastiku
« Reply #1004 on: August 04, 2020, 06:13:58 PM »
Дакле, Ви сматрате, уврстити га...?