Parežanin R. - Most u plamenu (1920) - priča

Parežanin R. - Most u plamenu (1920) - priča

  • 0 Replies
  • 292 Views
*

Miodrag Milovanovic

  • Global Moderator
  • Sr. Member
  • *****
  • 382
Parežanin R. - Most u plamenu (1920) - priča
« on: June 24, 2016, 11:41:21 AM »
Прогрес – 12. октобар 1920.

Р. Парежанин
МОСТ У ПЛАМЕНУ

Посвећујем смелим путницима кроз хаос, и ватреним апостолима космичке уметности, и свима другима који их стигну или престигну.

Који пређе овај мост назваћу га човеком, јер ће тај Бога видети.

Не знам да ли то беше сан или јава; не знам да ли сам био пијан или луд или паметан, када загледах Мост у пламену и прочитах над њим ове речи што су горе написане. Мислим само ово: ако је био сан, био је најдубљи; ако је била јава, била је најјавнија; ако сам био пијан, био сам најпијанији; ако сам био луд, био сам најлуђи; ако сам био паметан, био сам најпаметнији. По вољи, нека тумачи како ко види. Уосталом, (да не би добри пријатељи заинтересовали се за моје здравље) казаћу да је то био сан. Јер, коначно, то је свеједно. То није главна ствар.

I.

Наша Планета је усамљена.
Уздуж и попреко била је попрскана крвавим мрљама, а далеко пут неба дизали се споменици од људских лешина. Милијони становника стално су рушили и подизали ове споменике. Како од Васељене нису могли да чују никад речи да ли су јој по вољи њихова дела и жртве, ови милијони држали су, да нису мудро и лепо подизали или довршивали споменике. Тако се стално рушило и дизало и Планета је у све време била пуна ових украса...
Сунце је било увек исто, велико и жарко; звезде су биле увек исте, неме и уплашене, а месец је корачао вечито истим путањама.

II.

Наша планета гушила се у усамљености.
Становници су веровали да их је и Бог и Ђаво оставио. Монотонија опустошила им је душу, а непрекидно гледање у исте ствари отупило им је поглед, тако да многи од њих, поред здравих очију, беху за све ослепели.
Један човек, кога извикаше за пророка и спасиоца, после неког времена, био је од учесника каменован, а после извучен испод камења и сазидан у један споменик између осталих лешина. Другом човеку, коме је успело да ухвати везу са новим светом и да изведе за собом многе становнике са ове планете, порекоше егзистенцију, као и свима оним што су за њим отишли. И тако даље, све по истом реду...
Дани су били увек исти: крв и споменици; ноћи су биле увек исте: пуне авети, неколико пригушених гласова и један крик, који се сваког јутра утопио у светлости.

III.

... Међу многим данима беше један без сунца, а ноћ се спусти на земљу нечујно, тихо, божанствено. Без звезда, без авети, без шума. Као магле простирале се тишине, све нас беше оставило сем пустиње и помрчина.
Моја земља је била само једна сена.
Усамљени грешник, ове ноћи, осетих да живим, да јесам и – видех у даљини врх црвеног пламена. Прибрах се, протљах очи и нађох се на Мосту у пламену.
Пламени језици сукљали су са свих страна. Горела је кугла земаљска и чинило ми се да је цео Космос побеснео вулкан, који хоће да сам себе прекрије лавом и огњем. И ако сам био свестан да ће ме истопити огањ газио сам све дубље и теже. Нека луда, необјашњива чежња вукла ме напред. И сваки корак, праћен боловима и ранама, разбуктавао је моју чежњу за напред... Кад сам био на прагу средине (мислим да је то била средина) видео сам јаче, ма да је овде пламен био најљући. Нисам био сам; непрегледне чете људи примицаху се Мосту и изгараху у огњу. На леђима носили су ови несретници неко бреме, а са стране вијориле су чудне сенке (сумњам да су анђели) са црним крилима. Музика какве до тад нисам чуо (то је, извесно, била музика сфера) пратила је дуге поворке, и ако је оне нису чуле.
Над Мостом и пламеном били су облаци (о како су облаци празни када се добро виде!), а под Мостом и испод пламена простирале се мочваре, отровне прождрљивице, које су све немилосрдније зјапиле и заударале, што су више жртава гутале.
Учиних још један корак.
Ко пређе овај мост, назваћу га Човеком, јер ће тај Бога видети – прочитам ове речи.
Људска срца, нанизана на усијане жице, састављаху ову реченицу, што лебђаше у пламену. (Образованом читаоцу, знам, изгледаће мало апсурдно како се и срца не спрже у толиком огњу, али ипак...).
Ко има још снаге, коме нису сагорела крила, ко може још да дише, нека остави за собом ове речи!
Рекох – и коракнух даље.
« Last Edit: June 24, 2016, 11:42:54 AM by Miodrag Milovanovic »