Robert Charles Wilson

Robert Charles Wilson

  • 0 Replies
  • 140 Views
*

Lidija

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • 949
Robert Charles Wilson
« on: July 16, 2017, 10:44:48 AM »
Robert Charles Wilson je nesumnjivo zanimljiv žanrovski fenomen: kao prozaista je najčešće tek adekvatan, ali na polju imaginacije je svakako dragocen za savremeni SF. Njegova privrženost klasičnom SFu je prilično očigledna, to i po formi i sadržaju jednako, ali svejedno fino ilustruje modernizaciju kojom žanrovski "centristi" danas uspevaju da SF korpus održavaju obilnim i vitalnim. Objektivno govoreći, pisci poput RCW su baza žanra, temelj njegove industrije, i u najmanju ruku, kalcij u njegovim kostima. (dobro, možda sad malko i preterujem, ali mora se pošteno naglasiti ta njihova važnost...  :) )

Jedna od Wilsonu izgleda veoma dragih žanrovskih tema može se prepoznati kao u suštini kolonijalna: recimo da je tu u pitanju fokus na drastični sudar prisilno konfrontiranih kultura, to primarno kroz sukob njihovih dominantnih svetonazora. A SF je, naravno, bogom dano poprište za takve konkretno misaone eksperimente, i Wilson ga, eto, koristi kao svaki pošten domaćin - smelo, i raskalašeno, i, na sreću svih ljubitelja žanra, veoma zanimljivo i pamtljivo.

Odabrala sam dva RCWova romana u islustraciju tog mog zapažanja - prvi je Mysterium, nagrađen PKDom 1994te, a drugi je Last Year, objavljen prošle godine (heh) i nominovan za Lokus. (Držim mu palčeve, a rezultate ćemo saznati valjda za par dana.)






Mysterium startuje jednim neobičnim arheološkim otkrićem: u Turskoj je otkriven mali artefakt od materijala sličnom žadu, visoko radioaktivan deo neke očigledno sofisticiranije strukture. Pronalazač i raniji proučavaoci platili su glavom svoje bavljenje "Turskim fragmentom", dok ga vojska eventualno nije odnela u istraživačku ustanovu u blizini gradića Two Rivers. A onda je jedne noći došlo do eksplozije i Two Rivers se to jutro obreo u... pa, eto, u paralelnoj Zemlji.

A taj paralelni svet je taman dovoljno blizak Two Rivers svetu da budemo istinski šokirani njegovom dubokom različitošću: u njemu rani rimski imperatori nisu usvojili hrišćanstvo, nego je ono tek kasnije dostiglo društvenu i kulturnu dominaciju. Naravno, to već nije bilo hrišćanstvo kakvim ga mi danas znamo, nego više njegova rana gnostička varijanta, koja je oblikovala civilizaciju na naizgled sličan ali suštinski drastično drugačiji način.

Otud je i istorija tog paralelnog sveta znatno drugačija od istorije Two Rivers sveta, i sukob je maltene samim time postao neminovan. A da ironija bude veća, sama školska biblioteka u Two Riversu je bila dovoljna da vojni ešalon paralelnog sveta obavi svoje finalne pripreme za nuklearnu bombu, i testira je, naravno, upravo na Two Riversu.

Last Year se pak koristi modelom manje-više klasičnog vremeplova, da bi njime doveo u kontakt ogranke multiverza: mašina poznata kao "Ogledalo" otvara kontrolisani portal iz naše sadašnjice u našu direktnu prošlost, to baš u dekadu sredine 1870tih. August Kemp uz pomoć Ogledala pravi u toj dekadi svoj City of Futurity, u svrhe primarno turizma: bogati ljudi iz obaju svetova imaju priliku da bace pogled u prošlost i budućnost respektivno. Sam grad zapošljava ogroman broj ljudi iz obaju svetova, a Jesse je tu jedan od lokalnih protagonista, zaposlen u osiguranju samog grada.

Naravno, mnogim ljudima (u oba sveta) se ne dopada to što vide, ali glavnina moralne dileme pašće ipak na ljude iz budućnosti, suočene sa činjenicom da samim postojanjem City of Futuritu budućnost Jesseovog sveta neminovno skreće sa svoje početne trase u onu alternativnu.

Svestan tog fenomena, August Kemp planira da svoj resort održi vitalnim svega 5 godina, jer nakon toga razlika u istorijama dvaju svetova postaje očigledna do te mere da ljudi iz obaju svetova gube fascinaciju, shvatajući da ni ta budućnost niti ta prošlost više ne pripadaju njima.

Čak i u tom rasponu od 23 godine između ova dva romana, Wilsona očigledno i dalje fasciniraju ti večiti fenomeni sa kojima se rvamo: kako očuvati sopstvene moralne norme u svetu koji se tako radikalno izmenio preko noći? Kako evoluirati svog opstanka radi, a ipak sačuvati identitet sa kojim smo se srodili i kojeg smatramo najbitnijim delom svoje ličnosti? Kako promeniti mišljenje o suštinskim fenomenima sveta u kom živimo a pri tom izbeći sve klopke hipokrizije? Kako razlučiti "dobro" od "zla" u sitacijama u kojima percipirano "zlo" mnogim ljudima očigledno donosi više koristi i boljitka negoli percipirano "dobro"? I najzad ono najosnovnije pitanje od sviju: gde su tačno granice našeg "vlasništva" nad svetom u kome živimo?

Dileme su stare koliko i naša pisana istorija, a ona je pak maltene katalog otužnih epizoda kolonijalističkog fenomena koji je bio baza civilizacijskog progresa. A fikcija, za razliku od gole stvarnosti, ima više prostora da se razmahne, po pitanju opcija.

Last Year donosi dobro iznijansirano bavljenje odgovornošću kolonizatora, što celom romanu daje pouzdanu pozadinu za zaplet: mnogi ljudi iz budućnosti (tu uključujući i Kempovu rođenu kćerku) se duboko ne slažu za idejom petljanja u budućnost čitavog jednog sveta. A argumenata ima u izobilju, to za sve tačke gledišta - da, tačno je da je Kemp izmenio budućnost Jesseovog sveta, ali da li to nužno znači da je ta nova budućnost podrazumevano gora od one koja je tom svetu sledila pre Kempovog dolaska? Neki od ljudi iz budućnosti pokušavaju da animiraju Jesseov svet na društvenu pobunu pamfletima tipa "We have seen the future, and it fucks you over, and some of us aren't okej with that", ali većina ljudi u Jesseovom svetu ionako ne žudi odviše za budućnošću u kojoj će žene biti emancipovane a crnac će biti legalno izabran u Belu kuću, tako da je otvoreno pitanje kome to rečena budućnost uopšte i treba udovoljiti.

Naravno, Wilson being Wilson, nema vam tu baš mnogo dubinske analize ili direktnog društvenjačkog angažmana, ali on ipak uspeva da samim zapletom (i više nego solidnom karakterizacijom) otvori mnoga pitanja, bez da odviše lomi glavu (svoju i našu) oko odgovora. Kojih, uostalom, ionako nema, bar ne u formatu koji bi nam bio od ma kakve primenjive koristi. 

Generalno gledano, volim Wilsona upravo iz razloga što ga smatram centristom, i vitalnim delom osnovne žanrovske proizvodnje. I pored svih mana koje se kod Wilsona redovito daju naći - često stičem dojam da mu se zaplet otme kontroli, da mu neki protagonisti nepotrebno izdominiraju i pomalo razvodne fabulu, da mu fokus uvek nekako više sledi komercijalne smernice (uređuje ga već dugo Torova Teresa Nielsen Hayden, pa je i to eventualno nekakav grmuljak za ležećeg zekoslava... :-\) negoli one analitičke - svejedno je pisac kojem se rado vraćam i koji me retko razočara (eto, nastavci Spin trilogije, uglavnom). Pouzdan i stabilan i produktivan i iskreno odan žanru, RCW je stena na kojoj se SF gradi, pa mu stoga i treba odati poštovanje i zahvalnost.

Dakle, moja iskrena preporuka za oba romana i za RCWa generalno!  :)