Ocena žanrovske pripadnosti priča iz devedesetih

Ocena žanrovske pripadnosti priča iz devedesetih

  • 163 Replies
  • 18555 Views
*

Lidija

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • 1.215
Re: Ocena žanrovske pripadnosti priča iz devedesetih
« Reply #45 on: March 10, 2017, 09:58:54 AM »
Mene ne smeta što si ti tvrdoglav, a i ne smeta me što intuitivno dolaziš do drugačijih zaključaka nego ja – naprotiv!  – ali priznajem da me ponekad smeta što mi nikad precizno ne obrazložiš kako si i zašto do tih zaključaka došao. Što me generalno stavlja u poziciju da odrađujem obe strane „dijaloga“, najpre pretpostavljajući šta si ti hteo da mi zapravo kažeš, a onda i odgovarajući na te pretpostavke. Što na momente stvarno može da izgleda monomanijakalna rabota, toga sam svesna.  Ali dobro, neka bude.


Lidija, Jakšić u "Jeki" kreira moguću budućnost, i to svesno, da bi pokazao da se ono što se događalo u prošlosti na ovim prostorima ponavlja, redovno, po pravilu, ma kako ta budućnost bila čudna.


Naravno, svima nam je valjda jasno da kreiranje budućnosti nije eskluzivni domen SFa, prosto zato jer nije svaka prozna budućnost SF futurizam. Tako da, to nije sporno ali nije ni argument, pošto postoje fikcionalne prezentacije budućnosti i u samom mejnstrimu a kamoli ne u žanrovima. Sama prezentacija budućnosti svakako ne garantuje žanr: on se procenjuje isključivo na detaljima same konstrukcije te budućnosti.


On ne kreira vanvremenski svet, svet mita, jer onda poenta ne bi bila tako snažna.

Također, vanvremenski svet nije automatski svet mita, daleko bilo: vanvremenski svet je naprosto svet koji se ne povinuje futurističkoj ekstrapolaciji, pa otud i ne deli čitaocem taj famozni sinoptički pregled o kom govori Suvin. Drugim rečima, ja kao čitalac delim futurističku ekstrapolaciju sa autorom samo onda kad me se ona doima kao spoznajno logična: recimo, ako mi autor ponudi post-apokalipsu čiji se protok vremena podudara sa mojim procenama koliko je za neke prirodne fenomene trebalo vremena da se pojave ili da nestanu, onda ću imati sa autorom zajedničku viziju njegove konstrukcije, a time ćemo i  posredno deliti javnu žanrovsku viziju modela. Dobar primer za to je Kantikulum za Lajbovića, gde se također javljaju svi ovi elementi, od postapokaliptičnog ambijenta pa sve do velikog vremenskog raspona u kom se insistira na ubitačnoj cikličnosti istorije. No u „Jeci“ ja tu viziju ne delim, jer nemam ni najosnovniji osećaj za samu vremensku skalu narativa, pošto u tekstu ne nalazim dovoljno elemenata koji bi mi dali dimenzije te skale. Otud, ja ne mogu da znam da li je ovaj pogodbeni svet udaljen od apokalipse samo jedan ili čitavih pedeset vekova, a na temelju posredne informacije koju „Jeka“ nudi smatram da bi lako moglo biti i jedno i drugo. Što opet znači da vremenske skale kao takve zapravo i nema. A to opet dalje znači da nema ni materijalne osnove za tvoju tvrdnju da ovaj svet nije vanvremenski. Ostaje nam samo tvoja (i moja, naravno) intuicija po tom pitanju, a pošto mi ne pokazuješ na kojim si to delovima teksta do svog zaključka došao, ja ga i dalje smatram čisto tvojim vantekstualnim utiskom.

To bi značajno bilo razvodnjeno ako bi glasovi bili neki magični realizam, ili natprirodna bića, jer onda priča ulazi u druge okvire. Ovo nema nikakve veze sa mojoj tvrdoglavošću (koju priznajem da posedujem), već zaista tako mislim.


Verujem da tako misliš ali i dalje ne znam šta bi to tebi konkretno bilo razvodnjeno. Ja ne mogu da iznađem makar i jedan deo fabule koji bi time pretrpio ikakvu materijalnu štetu – sve što mi „Jeka“ saopštava i dalje bi mi jednako bilo saopšteno, to bez ikakvog gubitka informacije.

Ovde se sad javlja jedan problem, na mom intuitivnom nivou  ::) – mene zanima da li bi se promenom žanrovske klasifikacije promenio tvoj intimni stav prema ovoj prozi? Da li smatraš da bi čisto fentezi klasifikacija na neki način dezignirala ovu priču kao iznenada inferiornu? Jer po meni, ova priča je književno superiorna većini fandomskog korpusa, i takva bi ostala sve i da su joj Glasovi iz čisto natprirodnog repertoara: da li postoji tu negde tračak sumnje da bi narativ odjednom postao infrerioran uvođenjem fentezi motiva? 


BTW, ovo je nešto gde moje insajderske informacije mogu biti od koristi. Svi mi smo tada mislili da je glavni fazon u književnosti da se nešto eksplicitno ne kaže, već da je najveća caka da ostavljaš natuknice da bi pametan čitalac sam zaključio o čemu se radi. Jakšić to konstantno radi u ovoj priči. Zato on nije eksplicitno naučnofantastičan, bar ja tako mislim.

Da, toga se vrlo dobro sećam, ne brini. Također, smatram da je tu svakako bio i deo problema oko sudbine samog SFa; naime, to se lako otme kontroli na nivou amaterske proze, otud je ta tendencija na kraju i proizvela poveliku količinu namerno nekoherentnog teksta. (i odmah opet da pojasnim: ova priča svakako ne spada u taj deo korpusa. Opet ponavljam, ovo je književno superiorna priča, i sve što u njoj nalazim ja prepoznajem kao namerno tamo stavljeno, zato je i uzimam kao primer.)

Drugi problem je, naravno, u činjenici da SF slabo mari za metafore kao takve: snaga SFa je u jasnosti, preciznosti, detaljnosti i konzistetnosti njegovih ekstrapolacija svih pogodbenih činjenica, a metaforički književni pristupi uglavnom preferišu neke druge kvalitete. Naravno, metaforičnost je donela neka vrlo impresivna stilska dostignuća za vreme novog talasa za koje je žanr svakako zahvalan, ali je ujedno i otvorila vrata mnogim književnim postupcima i alatima za koje SF slabo mari, sem kad mu prilaze u istinski vrhunski kontrolisanom rukovanju. No to je već druga i ekstremno obilna tema...



*

Aleksandar_B_Nedeljkovic

  • Hero Member
  • *****
  • 673
Re: Ocena žanrovske pripadnosti priča iz devedesetih
« Reply #46 on: March 10, 2017, 03:40:41 PM »
Постоји та форица, да се приказују типичне фантази садржине, на стотинама страница, виле и чаробњаци, мач и магија итд. – а онда, пред крај, убаци се рационално објашњење, као, на пример, све је то била само компјутерска пројекција, холодек (као у Звезданим стазама) итд, и као све је то хард СФ. Цео роман.

(Говорило се о томе у фандому, али не могу сад да нађем тачан цитат.)

Али ми не морамо то, такву назнаку СФ припадности, да прихватимо. Али је важно да ту наративну стратегију препознамо. Па, онда, ако се постави питање, да ли је такво дело (можда Јакшићева “Јека”) СФ, или није, вероватно треба да оценимо, да проценимо, да ли је тај прелазак ипак на СФ жанр био реалан, уверљив, користан, имао неког смисла, или не. Ако ви на слона залепите цедуљицу са натписом “албатрос!” он тиме не постаје птица. И не треба да покушате да га продајете на пијаци тамо где се продају канаринци и папагајчићи. У том случају треба да кажемо: то дело је ипак фантази, са накаченим неуверљивим и небитним назнакама да је за све постојало тобож научно објашњење. Дакле то је питање мере, питање важности и релевантности надодатих СФ маркера.

Либеат, у великој мери је тачно ово што кажете:


snaga SFa je u jasnosti, preciznosti, detaljnosti i konzistetnosti njegovih ekstrapolacija svih pogodbenih činjenica, a metaforički književni pristupi uglavnom preferišu neke druge kvalitete.

јер, СФ јесте когнитивни (cognitive) дакле сазнајни жанр, а разлог постојања (француски:  raison d’etre) научне фантастике је новум. А не да се писац прави важан, да нам доказује колико је вешт – путем двосмислица (амбигуитет), намерних нејасноћа, присиљавања читаоца да се мукотрпно сналази да би ишта разумео, итд. СФ је реалистичка књижевност, са научним начином размишљања, о стварима које још нису откривене (на пример о другим световима, временима и животима), а суштински (есенцијално) су друкчије од онога што сад имамо око себе.

Мићо, ово што Ви кажете:


Svi mi smo tada mislili da je glavni fazon u književnosti da se nešto eksplicitno ne kaže, već da je najveća caka da ostavljaš natuknice da bi pametan čitalac sam zaključio o čemu se radi.

у великој мери је истина, велики број фанова је у то поверовао, али, не реците “сви”, превелика је то реч, нису сви; био је, пре око 35 година, барем један од нас који није тако мислио.

(2)  Ваша књига је капитално дело. Е сад, планирам и ја да напишем (али, не ове године) књигу која ће се звати Историја српске научне фантастике деветнаестог и двадесетог века, са можда једним додатним поглављем о тенденцијама на почетку двадесет првог века; али, само о СФ, само о СФ жанру.

Као што је ја мислим Либеат ту негде на овом форуму одлично рекла (али сад не могу да пронађем тачно где; а баш ми конкретно треба тај цитат; радо бих знао, на ком топику, овде, је то рекла?): потребно је имати одређени читалачки афинитет према једној врсти књижевности, да би се о њој могло квалитетно просуђивати;

а ја заиста немам афинитет за фантази, и нећу писати о историји српске фантази књижевности. Али знам да постоје многи гранични случајеви и сива зона итд, то је тако и увек ће (у догледној будућности) бити тако. Али и дан и ноћ нису разграничени јасно, постоје и вече, и јутро (а кад, прецизно кад, почињу? то зависи од годишњег доба, итд) па ипак, ипак,  ПОСТОЈИ  дан, и  ПОСТОЈИ   ноћ.




*

Lidija

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • 1.215
Re: Ocena žanrovske pripadnosti priča iz devedesetih
« Reply #47 on: March 10, 2017, 06:59:33 PM »
Daleko od toga, cenjeni ABN: ništa nije dalje od istine od te simplifikacije, pogotovo kad je o ovoj priči reč. “Jeka” nudi protagonistu koji bespomoćno gleda kolaps svog sveta, kako onog materijalnog tako i duhovnog, kako onog privatnog tako i opšteg, uprkos svim naporima koje je uložio da taj kolaps spreči. Ta količina beznađa koju oseća čovek suočen sa apsurdom zahteva i srazmeran inventar književnog alata; a pošto je autoru primarna sama vizija a ne poreklo alata kojim je ocrtava, on stoga naprosto poseže za onim što mu ponajviše treba, bez mnogo obzira za konvencije. Priča meni ilustruje model instinktivnog (nekalkulisanog) žanrovskog krosovera, i mada se takav korpus generalno može objektivno alocirati duž linije motiva koji odnose prevagu, po pravilu sam svesna da nije pravljen u te svrhe.

*

Miodrag Milovanovic

  • Global Moderator
  • Hero Member
  • *****
  • 600
Re: Ocena žanrovske pripadnosti priča iz devedesetih
« Reply #48 on: March 16, 2017, 10:13:18 AM »
Quote
priznajem da me ponekad smeta što mi nikad precizno ne obrazložiš kako si i zašto do tih zaključaka došao

Ovo ti je moj osnovni problem. Uvek se bojim da kad počnem nešto da objašnjavam, to ne bude sagovorniku toliko očigledno da pomisli da ga vređam. A, znajući tvoje sposobnosti, naprosto mi dođe glupo da nešto što mi se čini toliko banalnim detaljišem.

Dakle. Jeka je, po meni, veoma promišljeno stvoren svet ne tako daleke budućnosti u kome je zbog čovekovog upliva došlo do globalnih kataklizmi koje su uticale na to da dođe do određenog nazadovanja u odnosu na sadašnje stanje civilizacije.
Dakle, kao što sam rekao, neka vrsta običaja je bila da se više ceni oni pisci koji nisu previše eksplicitni u prikazivanju načina na koji je došlo do stvaranja novuma, odnosno Jakšić u svom tekstu veoma retko eksplicitno kazuje šta se dogodilo u međuvremenu između trenutka pisanja priče i trenutka kada se odigravaju događanja.

Najeksplicitniji je u ovom odeljku:

Glasovi su prvobitno stvoreni kao novo, inteligentno oružje i pušteni u utrobu Zemlje. Pesma iz dubina trebalo je da ima sposobnost da prostom silom mehaničkog udara napadne odozdo i u trenutku zbriše čitave armije. Bila je savršeno oruđe gospodara rata: pred njom nije bilo bega niti odbrane. Kako možeš povrediti zvuk, mislio je Radun. Kako da ubiješ mrtvog protivnika?
...
Priče i zapisi iz starine govorili su da se solitonska pesma već prilikom prve probe otrgla kontroli.

Preživeli su govorili da je najednom izgledalo kao da se čitav kraj u kome su stajali pretvorio u uzburkano more. Brda su zavrištala, a zemlja počela da se talasa. Živi zvuk je udario na jednu, pa na drugu stranu, zaurlao kao čopor miliona zveri i zatim pojurio svetom.
San Francisko je eksplodirao kao Krakatau, udari jači od hiljada vulkana zbrisali su Ženevu, Lenjingrad.
Silni stub vatre digao je polovinu Sibira u vazduh i napravio novo more, Sibirsko more.
Ploče kontinenata prskale su i letele u vazduh kao sante na polarnom moru. Cunami usijane lave progutao je Nebrasku, Oregon, osušio Ontario, probio dno Pacifika.
Pesnica oslobođene pesme rascepila je koru Zemlje kao papir i riknula put zvezda.
Dva meseca bila je noć na čitavom svetu, a kada se završilo, više ništa nije bilo kao pre.
Život je mnogo otporniji nego što se veruje. Kada je živi zvuk zaronio u dubine zemlje da se progoni i odjekuje po vatrenim ponorima, mnoge vrste bile su zauvek iskorenjene, a glad je zavladala u svim delovima sveta. Ali čovečanstvo je opstalo i počelo da se oporavlja. Izmenjeni svet produžio je da se kreće dalje.

Po Jakšiću, kataklizma je bila opšta, a ne samo na jednom delu sveta, tako da je i tehnološko zaostajanje globalno. Drugim rečima, Jakšić ne gradi neku fantastičnu zemlju na način kako je to uobičajeno u steampunku, već daje projekcije kako bi se svet mogao razvijati pod uticajem globalne katastrofe, pri čemu su određena jednostavnija znanja ipak pretekla. Zato svet priče, koji bi tehnološki mogao odgovarati kraju devetnaestog i početku dvadesetog veka, sadrži određena unapređenja u odnosu na stanje kakvo je bilo nekada.

On zaista ne govori koliko je daleka budućnost sveta u kome se priča odigrava, ali se može naslutiti da nije previše daleka iz nekoliko natuknica:
"Snažni Mercedesovi motori dirižabla urlali su opterećeni do kraja, ali se pad svejedno nastavljao."
Dakle, i dalje imamo Mercedes kao proizvođača najboljih motora - neka tehnologija je preživela, što po meni govori o nekom okviru vremena koji je protekao između kataklizme i vremena priče od ne više od sto-dvesta godina.

Takođe, svet koji Jakšić stvara nije nekakav zamišljeni svet bajke, već realan svet u kome postoje "fabrike vodonika" i slične stvari. Te natuknice nisu slučajno stavljene, jer, po meni, Jakšić ne želi da svet u kome se radnja odigrava bude nekakav mitski, vanvremenski svet - svet fantastike, jer bi to, opet po meni, razvodnilo osnovnu poruku - a to je da se događaji u istoriji ciklično ponavljaju, da smo na ovim prostorima uvučeni u večno ponavljanje sukoba u kome nema pobednika i u kome svi stradaju:

Quote
Mnogo kasnije, poče da ga hvata groznica. Pred očima mu se uskomešaše prizori koje je nedavno gledao i drugi, kakve je samo usnio. Glasovi su se progonili predelima njegovog uma, vojske novih Osmanlija jurile su na krilatim konjima i palile grad za gradom. Istorija se vraćala. Carstvo srpsko i osmanlijsko sukobljavali su se ponovo, jurišali jedno na drugo, makar i na nebu, makar i posle apokalipse, a sve to bilo je istrgnuto negde iz davnina, kao da se prošlost mora vraćati opet i opet. U um su mu se probijali vatra i jauci, svet se orio od njiske konja i gromoglasnog rušenja zgrada. Isti sukobi ponavljali su se od pamtiveka, sve dok svaka razlika između pojedinih perioda ne nestane. Zar ova zemlja nije sita napadača i poraženih, pomišljao je knez. Sve se vraća opet i opet, sve je u večnom krugu, a niko to i ne primećuje. Prava jeka nisu Glasovi, već mi.

Ova poruka, opet po meni, nipošto nije ista ako borbe odigravaju u fiktivnom svetu fantastike, ili u nekom mogućem, budućem svetu. U prvom slučaju nema snažne poruke od cikličnosti borbi na našim prostorima, nema poruke o potrebi menjanja nas samih!

Ako to nije ono što je cilj naučne fantastike - da kroz priču o nekoj mogućoj budućnosti, izmenjenoj od naše sadašnjosti novumom koji se spoznajnom logikom potvrđuje, progovori o nama samima i svetu u kome se nalazimo ili smo se nalazili, onda ja stvarno ne razumem šta je naučna fantastika.


*

Lidija

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • 1.215
Re: Ocena žanrovske pripadnosti priča iz devedesetih
« Reply #49 on: March 16, 2017, 11:46:21 AM »
Ahh, između mene i povrede, between a Rock and a Hard Place, svašta se izgleda izdešavalo  ;D... super, super, mnogo toga mi je sad jasnije, pa mogu i da se mnogo bolje objasnim.

Ali najpre da raščistimo teren tamo gde je neprohodnost najveća, pa da se u te svrhe malko i odmaknemo od „Jeke“, jer tu suočavamo velik problem prvenstveno književnosti, ne samo SFa, a to je - fenomen reifikacije. 

Nadam se da ne misliš kako sam isuviše autistična pa da me tabu ne dodiruje (pogledaj samo koliko sam teksta ovde potrošila na svakorazne disklajmere i koliko sam puta prickly reagovala  :'(  ), ali u ovom slučaju me ne doseže zato jer koristim izvesni mehanizam objektivne procene a ne sopstvenu intuiciju, otud i znam sam relativno bezbedna. Ali to svakako nije uvek slučaj, ume fenomen itekako da me glatko zaskoči kad spustim gard: eto, pre par meseci ovde na forumu Jevtra pomene kako bi je zanimala neka žanrovska viđenja Perucovog Snega, i tu ja sa puno entuzijazma krenem da objašnjavam kako taj roman izgleda kroz striktno SF vizuru. I taman negde pri kraju obilnijeg teksta odjednom se zapitam koliko je zapravo... poželjno negativno se osvrtati na roman koji su nacisti zabranili?

Da ironija bude veća, naravno da sam apsolutno svesna kako u mojim opaskama nema ama ničeg negativnog o romanu – mislim da je stvarno dobar i maltene obavezno štivo svim ljubiteljima žanra – nego isključivo o nekim manama koje dolaze do izražaja samo ako insistiramo na čitanju Snega u SF ključu. Ali džaba, jer taj konkretno tabu je kod mene veoma jak, pošto ga u ova suluda revizionistička vremena maltene negujem  upravo zbog nekih društvenih obzira. I vratim se ja na tekst, i pokušavam da racionalno procenim koliko je i gde problematičan, ali opet džaba, jer samopouzdanje mi je poljuljano i ja jednostavno ne mogu ni da lociram a kamoli da ispravim te imaginarne probleme u tekstu, i sve mi se više javlja alternativa kako je zapravo  najsigurnije ne reći ništa. Ali racionalnom delu mene nekako i ne prija taj znak slabosti, pa onda krenem da ga sebi racionalizujem, tu koristeći ni krivu ni dužnu upravo Jevtru, kao – sve to bi nju nekako moglo da uvredi. A kako nemam nikakvog konkretnog osnova da upravo nju smatram iole iracionalnim forumskim sagovornikom, ja tu dalje nastavim da gradim čardak o nekoj njenoj eventualnoj emotivnoj vezanosti za Sneg, to eventualno na bazi prevodilačkih napora, ili podrške domaćem izdavaštvu, ili generalnih teškoća u izdavaštvu, i u bukvalno milisekundi iskukičam koješta iz čistog vakuuma. I naravno, na kraju ne postujem ništa.   

E sad, upravo zbog toga znam koliko rečeni fenomen utiče na percepciju, koliko je sateruje u pseudoracionalizaciju, i koliko je eventualno ušanči u otvorene protivrečnosti. I baš zato što je ovo striktno It takes one to know one situacija, ja otud kod tebe primećujem izvesne slične nedoslednosti: na primer, kad smo raspravljali o nekim problemima u knjizi, ti mi iskreno priznaš kako se ne sećaš šta si time zapravo hteo da kažeš pre toliko godina; i kad je Wells isto to rekao za sebe, ti reaguješ sa mnogo razumevanja jer prepoznaješ fenomen kao prisutan kod sviju ljudi, baš kao i kod sebe; ali te sva ta spoznaja ipak nije sprečila da Žikiću zameriš što upravo to nije uradio, dakle, što nije u svoju analizu uključio nešto za šta i sam dobro znaš da je veoma, veoma nepouzdano. I sad, naravno, ja ne mogu a da se ne pitam „zašto“? Pa, eto, zato što intuitivno znaš, baš kao i ja, da se sa nizom nedoslednih aksioma može da 'dokaže' bukvalno bilo šta.  :)

Što nas dovodi i do svrhe ovog posta: da, ako se služiš filterom u kom je u igri i intuicija i lično poznavanje autora, ako su u igri i pretpostavke da ti znaš šta je autor zapravo hteo da kaže, onda da - „Jeku' možeš sa istom argumentacijom da staviš u bilo koji žanr, rubni SF tu uključen.

Ali ako na tekst striktno primeniš parametre koje ti nudi najkompletnija definicija SFa za koju oboje znamo, onda – ne, „Jeka“ nije SF.

Ja mogu i da dodatno elaboriram svaki parametar detaljno, ali malko kanda i ne vidim svrhu, jer se nas dvoje očigledno služimo drugačijim mehanizmima, pa otud i rezultati jednog niti menjaju niti afirmišu rezultate drugog.

Što nas dovodi do same jezgre problema: „Jeka“ možda i može biti nekakav prilično hendikepiran SF ili može biti perfektno izveden epski fentezi. To važi i za Perucov Sneg i za trilijun primera žanrovskih krosovera, tako da nemam potrebu ni da se više ograđujem od nekih tabua po tom pitanju. E sad, zašto ti više prija da je čitaš u ključu za koji očigledno nije namerno dezignirana, ja to ne znam. Ali ono što zasigurno znam je da meni „Jeka“ veoma prija kao epski fentezi, da je njena poruka savršeno isporučena (i, bez obzira što ti mislio, savršeno primljena od mene kao recipijenta, čak i na nekom intimnom nivou do kog se dopire samo preko verničkog recidiva  8) ) te da je vanžanrovski smatram veoma lepim komadom proze, otud i nemam ni mrvu želje da je na silu guram tamo gde bi stekla mane koje originalno uopšte nema.

I tako. Sve u svemu, zanimljivo suočavanje dvaju drastično različitih percepcija. ... ko zna, možda osvojimo više kognitivnog terena na sledećem primeru.  :-*
 

*

Aleksandar_B_Nedeljkovic

  • Hero Member
  • *****
  • 673
Re: Ocena žanrovske pripadnosti priča iz devedesetih
« Reply #50 on: March 17, 2017, 10:07:13 AM »
Не, Мићо, није циљ научне фантастике, или барем не примарни, да проговори о нама самима, нити о нашем данашњем свету. Не.
Рекли сте,

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:


ono što je cilj naučne fantastike - da  ( … )  progovori o nama samima

КРАЈ  ЦИТАТА.

Није тако.
Понекад се деси да СФ послужи и као то, као коментар о данашњем свету, али то је само узгред, маргинално. Догоди се, успут, може да буде и корисно, и ефектно. Нарочито у оним СФ делима која су изразито политички оријентисана, имају неку политичку тему.
Али није примарно. СФ садржина није алегорија за нешто друго, овдашње. Није декор за друштвену сатиру о нашем менталитету, или за политички став.

Мићо, ако смем да цитирам из моје дисертације, наиме, из верзије коју сам објавио као књигу, па, одељак (2-5), са насловом “Буквалност научне фантастике”, у књизи је то на стр. 79-80; па, ево једног одломка:

ПОЧЕТАК ОДЛОМКА:


Ради се о следећем. Могуће је замислити и овакво гледиште: да су све ове промене у световима, које смо поменули у последњих неколико страница, само спољни декор који се по вољи мења, али да је циљ увек један исти – „Спознај и побољшај себе“. Другим речима, да су и алтернативни и паралелни светови само помоћна средства у трагању људског духа за самоспознајом и за хуманијом етичком и моралном оријентацијом у стварном свету. Ово виђење пренаглашава и превише у први план ставља једну димензију научне фантастике која, иначе, постоји. Морамо имати у виду једну елементарну истину о СФ, а то је буквалност СФ. То је оно што је тешко за схватање. Наиме свет приказан у СФ буквално јесте то што јесте, он није метафора, декорација или инструмент за нешто друго, мада су и таква читања могућа и понекад корисна, ако нису неоснована учитавања. Свако дело, заправо, може да се чита као алегорија, као индиректни одраз света у коме је аутор живео и писао или индиректни коментар о том свету. Али суштина СФ није метафорична.
Есефичност тј. научнофантастичност СФ није примарно алегоријска, декоративна нити маскирна. Прави је приступ СФ следећи: схватити, заиста схватити и заиста прихватити, да је у сваком правом СФ делу приказани свет буквално и стварно такав какав у њему јесте. И писац и читалац су заинтересовани за тај, а не за досад-познати свет! Другим речима, научнофантастичност праве научне фантастике није само спољашњи украс, и, нарочито, није декор гарниран око неке етичке/моралне поруке или интенције. Суштина, намера, сврха и циљ научне фантастике је да се сагледа и проживи ДРУГИ, РАЗЛИЧИТ, ДРУГАЧИЈИ СВЕТ. Есефичност СФ је буквална. Али добра СФ итекако има и своје етичке и моралне димензије, и могућност да буде сагледавана, и то сазнајно корисно, плодоносно сагледавана, и из угла етичко/моралног преиспитивања стварног света; било би неразумно порицати постојање тог значајног аспекта СФ. Паралелно томе, морамо рећи: алтернативно-историјска СФ није „кулиса“, или „поставка“, енгл. setting, за психодраму људске стварне историје која се већ одиграла или се сад догађа, него је књижевност у којој читалац види и доживљава стварно другу, стварно другачију историју.


КРАЈ  ОДЛОМКА.

Циљ СФ жанра је да говори о другим световима, и временима, и бићима, која не морају бити људи; о новуму.

На пример, циљ прошлогодишњег филма Arrival  није да критикује велике силе, или капитализам, комунизам, или неку религију, или институцију брака, или развода, или милитаризам, Кинезе, или студенте, итд, мада има помало неких таквих елемената ту и тамо,

него је циљ тог филма да прикаже како би могао изгледати лингвистички контакт са супериорним ванземаљцима који имају поприлично другачији језик али и начин размишљања.


*

Lidija

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • 1.215
Re: Ocena žanrovske pripadnosti priča iz devedesetih
« Reply #51 on: March 17, 2017, 11:53:44 AM »
Ovo što nudite u citatu iz svoje disertacije zaista dobro pogađa srž tog konkretno dela žanrovskog indentiteta.

Naravno, metaforičnost je veoma zavodljiva, najpre zbog svoje praktičnosti po pitanju društvenopolitičkog/ideološkog angažmana uopšte (kritika se daleko slobodnije nudi kad je uvijena u oblandu metafore), a onda i po pitanju čisto književne upotrebe, makar zato nudi prostora za šire i dublje zanatske manevre koji uvek prijaju i piscu i čitaocu jednako. To se otkrilo za doba novog talasa i, kao rezultat, fer je reći i da je sam SF profitirao, izašavši iz granica eskapističkog geta.

Ali kao i sve što čovek izumi, i ovaj fenomen je dobar sluga ali zao gospodar, a gospodarem je postao onog momenta kad je postao sam sebi svrha, što je SF praktično svelo na sekundarni uslužni alat koji se ponekad koristi i krajnje nesvrhovito.

Isto tako, na strani konzumenata se također iskristalisala 'hibridna' frakcija, kojoj prija ikonografija ali ne i spoznajna infrastruktura SFa, otud i fenomen  spejs-opere kao „nižeg oblika SFa“, kako to Suvin precizira. Tako da ispada kako je centar žanra svakako poprilično udaljen od svojih periferija, i problemi oko žanrovskih definicija uglavnom nastaju samo onda kad se insistira da one budu ekstremno uključive upravo po pitanju karakteristika tih rubnih, perifernih delova SFa. Što, naravno, niti jednoj definiciji nije primarno, a niti može biti, ako ćemo pravo, jer je najupadljivija karakteristika rubnih delova žanra upravo kompromitovanost spoznajne žanrovske komponente. A bez nje, od celog SFa bi nam ostala samo ornamentalna ikonografija i malo šta više.

*

Miodrag Milovanovic

  • Global Moderator
  • Hero Member
  • *****
  • 600
Re: Ocena žanrovske pripadnosti priča iz devedesetih
« Reply #52 on: March 17, 2017, 06:31:34 PM »
Dobro, morao sam da da kažem da je cilj svakog kvalitetnog SF dela... pa ono što sam rekao. Mislio sam da se to podrazumeva.  :'(

A valjda ne morate mene da učite da SF svet mora da bude bukvalan. Pa naravno da mora. Ko je to poricao?

Možete li navesti jedno kvalitetno SF delo koje nema to preneseno značenje? Delo kod koga je kreiranje drugačijeg sveta svrha sama po sebi.

*

Lidija

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • 1.215
Re: Ocena žanrovske pripadnosti priča iz devedesetih
« Reply #53 on: March 17, 2017, 06:52:47 PM »
Pa naravno da se na tako uopštenom nivou može reći za svu spoznajnu prozu da je metaforična: svaki prozni model je na neki način relevantan za našu stvarnost, otud i jeste donekle prenosiv kao analog nekog aspekta našeg identiteta. To važi ne samo za SF dela koja tražiš da ti navedem(o), nego i za svu spoznajnu prozu mejnstrima ili književne matice, kako je ti zoveš. Problem nastaje kod metafora čija potpuna realizacija podrazumeva žrtvovanje ne samo narativne, nego i spoznajne logike, naprosto zato jer se više podilazi onom prenesenom, a daleko manje direktnom značenju.

Ja i dalje imam utisak da se nas dvoje ipak nismo potpuno razumeli, ili barem, da ti mene nisi potpuno razumeo... da li bi pomoglo da ipak izdetaljišem one parametre koje sam pominjala?
« Last Edit: March 17, 2017, 07:02:06 PM by Lidija »

*

Miodrag Milovanovic

  • Global Moderator
  • Hero Member
  • *****
  • 600
Re: Ocena žanrovske pripadnosti priča iz devedesetih
« Reply #54 on: March 17, 2017, 08:04:45 PM »
Pa, da. Zaista bih voleo bih da mi detaljno objasniš zbog čega misliš da "Jeka" nije SF.

*

angel011

  • Sr. Member
  • ****
  • 267
Re: Ocena žanrovske pripadnosti priča iz devedesetih
« Reply #55 on: March 17, 2017, 09:28:53 PM »
Podržavam detaljisanje parametara.

Kad sam prvi put čitala "Jeku", tamo negde u srednjoj školi ili početkom studija, isprva nisam bila sigurna kako da se postavim, a onda mi je utisak (potpuno intuitivno i bez konkretnih argumenata) prešao u "O, pa ovo je SF", i bilo mi je super što SF može i takav da bude.

Utisak je ostao. Naravno, potpuno subjektivan doživljaj, što znači da kao argument nema baš neku težinu, pa me detaljno objašnjenje baš zanima.  :)

*

Lidija

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • 1.215
Re: Ocena žanrovske pripadnosti priča iz devedesetih
« Reply #56 on: March 18, 2017, 05:10:07 AM »


Naravno, potpuno subjektivan doživljaj, što znači da kao argument nema baš neku težinu, pa me detaljno objašnjenje baš zanima.  :)
 

Heh Endži, meni izgleda da takvi argumenti imaju najveću težinu, dok sve što ja iskucam ostaje striktno u perolakoj kategoriji... ;D

Ali probaću da bolje objasnim bar one parametre koje sam već ovde pomenula, tek da moje i Mićino neslaganje ne bude zbog čistog nerazumevanja i ničeg više... al radna mi subota,  :'(  pa možda kasnije.

*

angel011

  • Sr. Member
  • ****
  • 267
Re: Ocena žanrovske pripadnosti priča iz devedesetih
« Reply #57 on: March 18, 2017, 08:13:50 AM »


Naravno, potpuno subjektivan doživljaj, što znači da kao argument nema baš neku težinu, pa me detaljno objašnjenje baš zanima.  :)
 

Heh Endži, meni izgleda da takvi argumenti imaju najveću težinu, dok sve što ja iskucam ostaje striktno u perolakoj kategoriji... ;D

Pa, ima to težinu u smislu da možeš da se polomiš da objasniš nešto, a da nečiji prvobitni utisak i lični doživljaj svejedno ostane onakav kakav je bio. Samo što, ako je moj lični utisak da je nebo zeleno sa bledoružičastim zekama koje skakuću unaokolo, to ne znači da sam ja u pravu, niti da takav "argument" ima težinu kao argument.  ;D

*

Miodrag Milovanovic

  • Global Moderator
  • Hero Member
  • *****
  • 600
Re: Ocena žanrovske pripadnosti priča iz devedesetih
« Reply #58 on: March 18, 2017, 10:24:30 AM »
Kad bih smeo da kažem, a ne smem, rekao bih nešto...  :)

*

Aleksandar_B_Nedeljkovic

  • Hero Member
  • *****
  • 673
Re: Ocena žanrovske pripadnosti priča iz devedesetih
« Reply #59 on: March 18, 2017, 04:00:05 PM »
Да, Мићо, ево ова врло кратка прича је квалитетно СФ дело а нема никаква иоле важнија пренесена значења. Ево мало опширнијих података.

Dannie Plachta, “Man from When”,

(in: World’s Best Science Fiction, Third Series, edited by Donald A. Wollheim and Terry Carr, story number 10 in that book. New York, Ace Books, 1967.

Anthology, with a short Introduction by the two editors. – Apparently, this was an early, very strong antho, probably because of the excellent work of Terry Carr, while Wollheim was also editor but to begin with, he was the owner of this publishing house.)

. . .  a very short story. The traveler used up so much energy, for his trip 18 minutes back in time, that he . . .    no, no spoiler here.    GOOD, classic. – Објављивано у Југославији. Ово није једина Плахтина прича, имао је он и друге, видети на:

http://www.isfdb.org/cgi-bin/ea.cgi?12715

али јесте, вероватно, далеко најпознатија прича коју је Дени Плахта икада објавио, са легендарним панч-лајном, и, много година касније, 2005, она је филмована, видети податак на:

http://www.imdb.com/title/tt0478417/

што јесте својеврсни доказ да није застарела, и да ултра-кратке приче са одличном идејом могу и после много година да буду незастареле. Али, не знамо да ли је неко то испиратисао и окачио на   Youtube.