Ocena žanrovske pripadnosti priča iz devedesetih

Ocena žanrovske pripadnosti priča iz devedesetih

  • 163 Replies
  • 5340 Views
*

Lidija

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • 979
Re: Ocena žanrovske pripadnosti priča iz devedesetih
« Reply #30 on: March 07, 2017, 02:24:57 PM »
pa, jeste žanr, svakako, sve je nekakav žanr  :)

ali ako me pitaš da li je SF, eee, upravo to zavisi o poimanju žanra per se: u mom poimanju, nije.

 to nema veze sa Slovenska niti sa SFom kao takvim - ja u pravilu niti jednu satiru ili parodiju ne doživljavam kao deo žanra čijim se motivima služi.

*

Ghoul

  • Sr. Member
  • ****
  • 272
    • the cult of ghoul
Re: Ocena žanrovske pripadnosti priča iz devedesetih
« Reply #31 on: March 07, 2017, 02:30:48 PM »
ja u pravilu niti jednu satiru ili parodiju ne doživljavam kao deo žanra čijim se motivima služi.

wow, ovo je zanimljivo, i rasprave vredno, ali svakako extremno gledište!

ja pravim distinkciju u tome da li i koliko ozbiljno (i koliko mnogo) delo koristi teme i motive i postupke datog žanra i da li humor preteže nad ostalim elementima.

recimo, ja u horor ne svrstavam 'dracula, dead & loving it' (komedija/parodija sa vampirima) - ali bih razmotrio da uvrstim 'young frankenstein' (sf-horor omaž/pastiš).

*

Lidija

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • 979
Re: Ocena žanrovske pripadnosti priča iz devedesetih
« Reply #32 on: March 07, 2017, 02:42:30 PM »
Pa da, slažem se, svakako se ta procena mora aktivirati na samom delu, a ne na nekoj najširoj generalnoj normi.

I svakako da samo delo može imati jasno prepoznatljive nivoe (da ne kažem sad "stepene") parodičnosti, to od neke krajnje blage koja se više prepoznaje u samom tonu, pa do one krajnje solidne, koja maksimalno izobličava same osnovne norme žanra čijim se motivima koristi.

Ali govoreći ovako generalno, bez konkretnih primera, da – ja po pravilu ne prepoznajem parodiju kao deo žanra čijim se motvima služi. Možda ću tu i tamo napraviti izuzetak ili dva po tom pitanju, ali ti retki izuzeci definitivno neće promeniti sam moj stav, niti će podrazumevati normu.


*

Miodrag Milovanovic

  • Global Moderator
  • Sr. Member
  • *****
  • 400
Re: Ocena žanrovske pripadnosti priča iz devedesetih
« Reply #33 on: March 07, 2017, 02:47:38 PM »
Evo ja se odlučih.

Slovenska SF BB N0

Uzgred, ja tu ne vidim nikakvu satiru... Pročitaj ponovo... Humor je ovde na nivou poigravanja jezikom na način na koji je to rađeno i još uvek se radi u okviru avangarne književnosti. Ilija Bakić to neprekidno radi. Igre rečima na najprizemnijem nivou da se čitalac svesno nervira. I kod mene to im poprilično uspeva... Bakić to radi svesno, Fipa, mislim, podsvesno.

Ali ovo je SF, uprkos svemu. Bliska budućnost, ekološka i druge katastrofe, hibernacija, raketa kojom svetska elita treba da se spase...


*

Lidija

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • 979
Re: Ocena žanrovske pripadnosti priča iz devedesetih
« Reply #34 on: March 07, 2017, 07:31:26 PM »
Okej, samo da razjasnimo par bitnih stvari: nije moje da se protivim ili da na bilo koji način ispravljam tvoje klasifikacije - moje je da ovde makar za samu sebe prokljuvim koliko se i zašto razlikuju od mojih.  :)

Otud, ja ne želim da ovde definišem sve ostale belosvetske žanrove, tek u naporu da ti ilustrujem zašto neko delo ne smatram SFom (tim pre što se kod tebe pored standardnih žanrovskih "mešanja" javljaju i kojekakva "mešanja" sa avangardnom književnošću... ).

 Ako ti kažem da smatram kako neki komad proze nije SF, ja ću svakako da elaboriram moje viđenje sviju razloga te moje procene, ali van toga, stvarno ne mislim da ti pritom i iscrtavam u koji to onda žanr rečeno delo spada, kad mi već nije SF... to je van moje moći, a prevashodno i van mojih interesovanja.

Tvoja fiksacija na singularne motive kao na primarni standard žanrovskih razlučivanja uslovila je da ti sad ne razlikuješ ni parodiju od samog žanra: jer, kako ja shvatam ove tvoje opaske, izgleda mi da su tebi i Pink Panther i The French Connection jednako "detektivski" filmovi, jer - bože moj! - nude apsolutno iste, žanrovski prepoznatljive motive. A i The French Connection je straaašno komičan na momente, makar ono sa Deda mrazom, ajde mi dokaži da nije... ;D

Sve i da imam vremena za takve rasprave, ja ti za njih prosto nisam sposobna: nešto ćemo ovde ipak morati da prihvatimo kao polaznu tačku, bez da je ja i dokazujem na nivou bukvara. Ako te onih trilijun definicija koje navodiš nije sasvim zbunilo, onda bi bar par zdravorazumskih aksioma tu moglo da se iscedi...  :P

I ne, ne smatram da je "Jeka" SF, ali to ću kasnije da pojasnim, jer smatram da je veoma ilustrativna za svoj model, baš kao što je i "Rouzvil" ilustrativan za svoj. Ali pokušavam najpre da izađem na kraj sa korpusom, da se ne ponavljam.

PS. Spremiću sutra nekoliko takvih polaznih tačaka, pa možda se oko njih složimo...
« Last Edit: March 07, 2017, 07:54:23 PM by Lidija »

*

Lidija

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • 979
Re: Ocena žanrovske pripadnosti priča iz devedesetih
« Reply #35 on: March 08, 2017, 07:36:06 AM »
Fenomen „mešanja“ svakako nije nov, ne sumnjam da si pročitao Suvinove analize po tom pitanju (tvoje oslanjanje na Lokusove liste je eho tih analiza  :) ), a čak se i on poziva na Hartvela, koji je kao žanrovski urednik svakako imao direktniji i dublji uvid u problem. Tamo ga i citira: „u drugoj polovini 20tog veka, s izvesnim bestselerskim izuzecima, epski Fantasy proizvode pisci SFa i epske Fantasy, uređuju je urednici SFa, ilustriraju je ilustratori SFa i epske Fantasy, a čitaju je svaštožderni ovisnici o SF i epskoj Fantasy koji održavaju tržište. Epska Fantasy nije SF nego deo fenomena sa kojim se suočavamo.“ Hartvel tamo dalje i statistički dokazuje kako taj procvat prati kvantitativna stagnacija SFa a svakako i kvalitativna stagnacija najvećeg dela korpusa.

A ta kvalitativna stagnacija se najviše videla u slomu glavne SF motivacije, jer prva žrtva „mešanja“ SFa sa drugim žanrovima po pravilu bude spoznajnost. Suvin to sažima ovako: „Zajednički nazivnik epske Fantasy jest, kako mi se čini, odlučno odbijanje bilo kakve tehnologije, urbanizacije i finansija povezanih sa kapitalizmom Industrijske revolucije i „paleotehničke“ (Mumford) mašinerije, kao i odbijanje neprovidnosti i potpunog gubitka sinoptičkog pogleda koji iz toga slijede za pokušaje da se razumiju odnosi među ljudima. Najkorisnija definicija koju sam mogao da nađem za takva dela jest ahistorijski alternativni svetovi.„

Dalje nudi „3 faktora koji slede uzlaznim redom po stepenu preobražaja u odnosu na empirijski svet čitaoca:“

Prvi je „sveprisutni, krajnje ugroženi status života i slobode...“
Drugi je da „mjesto bilo kakvih opštevažećih povijesnih zakona (...) zauzima politika moći“, a nijanse između Herojske Fantasy i horor Fantasy „razlikuju se u zavisnosti od toga da li je na dnevnom redu lični spas putem djelovanja spasitelja-heroja.“
I treće, kako ga on zove 'najbolnije razočaranje', nalazi u činjenici da čak i lavkraftovski horor ocrtava neku vrst sulude uzročnosti koja je podnošljivija nego izolacija, i kaže da to još više važi za „obnove čarolija“ kod Dunsanya Tolkiena i njihovih sledbenika. 

Taj „slom spoznajnosti“ je fenomen SFu poznat još od Gerzbeka, ali Gerzbekov „tehnološki ojačan opskurantizam“ (kako ga Suvin krsti) ipak spada u drugu dekadu 20 veka, a ovaj novi spada u devetu and beyond; i koliko je god ovaj prvi bio uzrokovan niskim stepenom obrazovanja u oblastima prirodnih nauka, toliko je ovaj drugi bio daleko više iniciran onim što on krsti kao „otetom subjektivnošću“ ili, parafraziram, - ogorčenom reakcijom na podjarmljenost poraznim užasima buržoaskog rata svakog protiv svih, nesigurnim klasama ili frakcijama koje sa užasom suočavaju vlastitu sadašnjost i budućnost. No u svakom slučaju, jasno je da kao osnovnu normu pri demarkaciji SFa on koristi upravo sam kvalitet spoznajnosti, koja je, ne zaboravimo, jedan od dvaju stožera SFa kao žanra. Otud, ako je spoznajnost krahirala pri racionalizaciji začudnosti u samom delu, e, onda ni njegova definicija naprosto nema na šta više da se primeni.


I ne, on ovo citirano ne govori na primeru kraha spoznajnosti u balkanskom SF, nego na primeru upravo uglavnom ruskog i mislim istočnonemačkog. Čak i on je onomad primetio da Rusi nemaju SF još od Strugackih i Larionove, jer su se još od '68 uvukli u simbiozu sa domaćom tradicijom bajke, znači sa folklornim fentezijem, te da otud proizvode u najboljem slučaju sami nekakav bezopasni kvazi-SF. Otud i smatram kako upravo ovo njegovo razmatranje kraha spoznajnog alteriteta jeste zdrava baza za neku polaznu tačku norme po kojoj se treba povoditi u slučaju očiglednog mešanja SFa sa fentezijem. I zato, imati samo nekolicinu neaktivnih i didaktički plasiranih SF motiva ipak ne bi trebalo da odnese prevagu nad očigledno fentezi konstrukcijom i motivacijom samog narativa, bar ja tako mislim. Jer ako može, onda ispada da smo sami kreatori sopstvenog problema: nije više problem u mešanju žanrova, nego u našoj nesposobnosti da jasno prepoznamo šta se i kako tu mešalo. A ako je to, pak, slučaj, ako nismo to u stanju da prepoznamo, onda – čemu opšte razbijati glavu oko svega toga?

 Prihvatimo onda naprosto fakt da je populistička književnost jedan veliki hibrid sviju mogućih varijanti, bez ikakve naše mogućnosti da makar i sagledamo a kamoli prepoznamo osnovne elemente koji je sačinjavaju...

*

Miodrag Milovanovic

  • Global Moderator
  • Sr. Member
  • *****
  • 400
Re: Ocena žanrovske pripadnosti priča iz devedesetih
« Reply #36 on: March 08, 2017, 05:14:53 PM »
Suvina sam čitao po ovom pitanju, naravno, ali više sam se oslanjao na Nikolsa u SF Enciklopediji. Meni je Nikols nekako od prvih dana - sećaš se da sam prevodio njegove tekstove još 1981. godine u prvim Emitorima - referentan lik. Dve verzije njegove enciklopedije su i dalje najraskupusanije moje knjige. Evo direktnog uzora - ja čak neke ove delove navodim u svojoj knjizi, sa sve referencama, a neke sam prilagođavao lokalnim prilikama,

With hindsight, it might seem that sf as a separate, definable genre was a phenomenon of, say, 1926-1965. By the 1990s hard sf, arguably the heart of the genre in an earlier era, had shrunk to a comparatively small section of the overall sf market. A significant cultural change took place in 1992 when Science Fiction Writers of America officially agreed to admit fantasy and horror writers to their ranks (in practice, many had been there for years), the organization changing its name to Science Fiction and Fantasy Writers of America. Many of the stories in Gardner Dozois's Year's Best Science Fiction anthologies are so far removed from their generic roots that they would not appear out of place in, say, The New Yorker. At the same time, a Postmodernist (see Postmodernism and SF) nostalgia for sf of an earlier, simpler period became apparent from the number of pastiche works published by sf writers in the 1980s and 1990s that referred selfconsciously and often to the genre's own history. (Three early examples are Michael Moorcock's Dancers at the End of Time sequence, Brian W Aldiss's Frankenstein Unbound [1973] and Christopher Priest's The Space Machine [1976].) The ages of development and consolidation have passed, it sometimes seems, to be replaced by an age of rococo decoration.
While these developments have been more obvious since the late 1980s, they are no more than a culmination of a genre-mixing process that has been continuing since the New Wave of the 1960s. An important strand in this has been the commercial success of sf, largely catalysed by films, notably 2001: A Space Odyssey (1968), Star Wars: Episode IV – A New Hope (1977), and Steven Spielberg's Close Encounters of the Third Kind (1977) and E.T.: The Extra-Terrestrial (1982). The result of this success was a much greater awareness in the 1980s of sf as a commercial "product" to be packaged like any other, and aimed at the juvenile end of the market. The 1980s rapidly became a bibliographer's nightmare, with the proliferation of various Braids and Ties, many of them Sharecrops: television and film novelizations and spin-offs, Series, Shared Worlds, Game-Worlds and so on. Most of these categories had existed earlier, but never on the massive scale of the 1980s and the present. Though patient readers could find good work within them, the commercial imperatives generating them led all too obviously to an absolute deluge of hack work, far greater than had been visible in sf book publishing previously. Many sf authors have argued that this mass of "product" is drowning out the individuality of what publishers call the midlist: that portion of their booklist that sells reliably if not in huge numbers, and without much in the way of promotion – the portion to which books by most of the better sf authors belong. Fortunately, apocalyptic premonitions of sf's imminent death by drowning seem (as usual) premature; if anything, greater numbers of exciting sf writers emerged in the 1980s than in the 1970s. Sf, by marrying outside the genre (one of the meanings of Exogamy in Clute's terms), is more likely to disappear by a generalized cultural absorption than through neglect. At the beginning of the 1980s Locus was listing about 180 new English-language genre-sf novels each year; by the end of the decade the figure was about 280 (the Locus figures are likely to be on the low side). This is not necessarily a proof of the genre's health, but it certainly does not look like a symptom of terminal illness.

*

Lidija

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • 979
Re: Ocena žanrovske pripadnosti priča iz devedesetih
« Reply #37 on: March 08, 2017, 06:08:00 PM »
Pa dobro, vidi se da ni on nije pesimističan po tom pitanju, a da ne govorim o tome kako su te procene stare par decenija. Objektivno govoreći, korpus SFa jeste kvantitativno inferioran ali to ne znači onoliko koliko se na prvi pogled čini... ako ništa drugo, pogledaj samo rast kritičkog dela žanra, i videćeš da on sledi maltene proporcionalno upravo tu putanju rasta žanrovskih "mešanja", a po meni, to je uvek bio dobar indikator zdravlja žanra.

Iskrena da budem, lako se može ispostaviti da su žanrovska mešanja donela daleko više dobra nego zla, to striktno van komercijalnog domena. Na nekom intuitivnom nivou, ti naprosto ne možeš a da ne prepoznaš kad je proza spoznajna a kad nije; da overiš neke od blisko i dalekoistočnih delova korpusa, video bi da jesu veoma kultorološki obojeni, ali opet - lako prepoznaš kad su spoznajni a kad ne, kad su SF a kad fentezi. Obraćati pažnju samo na motive tu je po pravilu veći hendikep nego korist, a glavni razlog eventualnih odumiranja SFa ipak nisu mešanja sa drugim žanrovima, nego prosto gubitak potrebe za spoznajnošću kao takvom, a pogotovo onom koja dolazi kroz populističku prozu. Tačno je da SF ne uspeva da se zapati u konzervativnom svetonazoru, ali opet, pogrešno bi bilo pretpostavljati da konzervativnost uniformno odbija spoznajnost na duge staze. Recimo da odbija samo dok veruje u sopstvenu samodovoljnost, a to po pravilu ne bude dugo.

A u međuvremenu, postojanje hibrida možda i može da utiče na krah SF motivacije ali ne i na kompromitovanja SF definicija. SF je ono što već jeste, i to hibridizacije ne mogu da promene, koliko god da ih ima. SF može da apsorbira zastrašujuće količine mešanja sa bukvalno svime, ali onoga momenta kad izgubi svojstvo spoznajnosti - pa, on naprosto više nije SF. I to nije krivica mešanja, ima obilan korpus takvog SFa koji je motivaciju izgubio bez ijednog jedinog motiva tuđeg žanra, naprosto, izgubio je kognitivnu komponentu jer mu autori po svojoj prirodi ne teže ka spoznajnosti. A tu je još i ponajmanje krivac fentezi per se, nego su više krivi upravo neki književni postupci za koje SF slabo mari.

Isto tako, po meni je bespredmetno plakati nad nekim navodnim smanjenjem korpusa savremenog SF: tempo sa kojim SF proza izlazi odavno je nadmašio bilo kakvo razumno baratanje korpusom - mislim da je praktično nemoguće voditi i samu evidenciju a kamoli još pri tom i aktivno pročitati relevantan segment. Čak i sa mojim suženim i visoko isfiltriranim interesovanjima, meni svakog meseca raste beklog za najmanje 20tak naslova za koje znam da su vredni čitanja. U takvoj situaciji, žaliti se na bilo kakav kvantitativni problem korpusa je čisto isprazna komercijalna tužbalica i ništa više.

*

Miodrag Milovanovic

  • Global Moderator
  • Sr. Member
  • *****
  • 400
Re: Ocena žanrovske pripadnosti priča iz devedesetih
« Reply #38 on: March 09, 2017, 09:12:08 AM »
Lidija, ja se u potpunosti slažem da je spoznajnost ono što je differentia specifica SF-a. Tu nema zbora. Ali se ne slažem da je ta spoznajnost toliko intuitivna da se ne možemo ja i ti razlikovati (ako tebi, na primer, "Jeka" nije SF onda spoznajnost ti i ja ne tumačimo na isti način), jer ja u građenju sveta "Jeke" prepoznajem naučnika u Jakšiću, njegov pokušaj da stvori plauzibilni svet koji liči na fantastični svet, a to nije. On nije "ahistorijski", on nije "folkloran", on je zasnovan na razvoju tehnologije. "Duše", "demoni" iz njegove priče nisu natprirodna bića. Ja "Jeku" vidim kao pokušaj pesimističnog naučnika da se izbori sa ključnim eshatološkim pitanjima. Ako je Gospodar svetlosti SF, onda je i Jeka, SF. Po meni tu nema bitne razlike...

*

Lidija

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • 979
Re: Ocena žanrovske pripadnosti priča iz devedesetih
« Reply #39 on: March 09, 2017, 11:01:34 AM »
Pa, potpuno se slažem da je spoznajnost visoko individualna kategorija. Čak i u nekim najbanalnijim i najgeneralnijim smernicama po pitanju kulturoloških fenomena, dalo bi se govoriti o različitim nivoima iste: garant ateista i vernik ne dele istu vrst spoznajnosti (da sad posegnem za nekakvim stvarno najbanalnijim primerom...)

Ali ja govorim o žanrovskoj spoznajnosti a ona je ipak nešto drugo. Svaki žanr ima svoj horizont očekivanja i podrazumeva da će čitaoc biti upoznat sa istim: horor očekuje od tebe da vampira ili zombija prihvatiš kao datost, da bi mogao u potpunosti da shvatiš i prihvatiš njegov alteritet. Tvoja lična spoznaja o mogućnosti postojanja vampira u stvarnom životu nema sa tim veze, odnosno, ne bi trebalo da ima. SF nije po tom pitanju mnogo drugačiji.

Naravno, populistička književnost, baš kao i pop-kultura generalno, se bazira prevenstveno na autostimulaciji, otud - ljudi čitaju uglavnom ono što vole. A vole uglavnom ono što razumeju, što im prija jer im je na neki način blisko, što na neki način afirmiše aspekte njihovog identiteta. Otud, verujem da je od sitne vajde „učiti“ ljude da razumeju žanrovske konvencije: ljudi se sa tim konvencijama prirodno „nalaze“, ili ne. Pri tom, nije čak ni nužno da sebi objasniš zašto se nalaziš ili ne, mada je poželjno (valjda).   

Problem nastaje kad se čitalac – ili još gore, autor! - „polu-nađe“ sa žanrovskim konvencijama: kad iz nekog razloga prihvata ikonografiju ali ne i dublje norme koje je proizvode, i koje su gradivni deo žanra. Takvi konzumenti redovito vole hibride, i fer je reći da su u većini, bar sa komercijalne tačke gledišta. Kad je o SFu reč, već pominjani Gernzbek je dobar primer, i taj „tehnološki ojačan opskurantizam“  sigurno zauzima dobar deo domena kojeg bi mogli nazvati SFom u širem smislu. Da li se to može prepoznati kao „spoznajnost“ koju definicija SFa podrazumeva? Opet, to je pitanje razumevanja obaju, i definicije i spoznajnosti kao fenomena: u čovekovoj je prirodi da racionalizuje sebe i sve oko sebe, a priroda te racionalizacije će njemu samom uvek izgledati logična, čak i kad to objektivno nije. Opet, to je deo individualnosti i identieta uopšte, otud spada u domen tumačenja, i oko toga se ne vredi natezati.

No, da se vratimo priči „Jeka“: ovo što sam citirala Suvina po pitanju modela epske fentezi, to je bilo namenjeno upravo mojoj argumentaciji „Jeke“. Do tebe je, naravno, da proceniš kakve rezultate dobijaš kad taj filter primeniš na sam tekst. Ja sasvim shvatam da možda i nećeš dobiti iste rezultate kao što sam ja – a dobila sam da su: sve pogodbene činjenice u toj priči idiosinkratične; da je sam pogodbeni svet priče visoko individualan i prvenstveno vanvremenski (znam da ti tu vidiš budućnost, ali ja nisam uspela... naprosto, one natuknice o vremenskim okvirima nisu mogle adekvatno da se uklope u celinu pogodbenog sveta da ga prepoznam kao deo tajmlajna u smislu SF futurizma) ; da se memi u toj priči povinuju isto tako individualnoj ekstrapolaciji (Glasovi su veoma neujednačeni kao konstrukti, a baratanje njima je nedosledno, maltene proizvoljno, što je po meni sasvim okej za fentezi magiju, ali ne i za bilo kakav tehnološki entitet); da se sama konstrukcija tog post-apokaliptičnog bazira na upravo na one 3 norme kojima Suvin predstavlja E.F.); da je worldbuilding svrhovito selektivan (postoje naznake širokog pogodbenog sveta, sa velikim ljudstvom i, konzekventno tome, izvesnim tehnološkim nivoom (radio, diridžabli...), ali nivo informacije koju autor nam nudi je veoma manipulisan, u smislu da se najbitnije SF naznake daju u svrhovito redukovanim formatima (onaj citat kojim je Veliboru otac 'objasnio' Glasove); da se u konstrukciju 'dalekog futurizma' nudi striktan (i veoma tipičan, Tursko Carstvo), konkretan istorijski surogat koji se lako i obilno koristi u te svrhe; da se ne nudi ekstrapolacija sa stvarnošću koju delim sa autorom (dobro što su Turci i dalje osmanlije kao nekad što su bili, ali zašto baš oni tako uspešno preživeli apokalipsu? U kom je to smislu i kontekstu Turska danas  favorizovana da preživi apokalipsu tih razmera?); da je primarni fokus ne na samom pogodbenom svetu i njegovom kritičkom sagledavanju, nego na internom moralnom lomu koji je neminovno vantekstualan (ja ga razumem zato što znam istoriju odnosa Srba i Turaka, ali bez tog konkretnog vantekstualnog znanja, taj Veliborov interni konflikt bi se morao oslanjati na neku drugu 'kumulativnu istoriju', znači onu žanrovsku, a to opet znači da je narativ daleko bolje shvatljiv unutar kumulativne istorije E.F. a ne SFa, jer upravo E.F. opus nudi velik broj sličnih individualnih modela herojstva i žrtve); da je priča podređena artikulisanju izvesnog sentimenta koji je ponajviše emotivno razumljiv (Veliborova razmatranja upotrebe trećeg Glasa i sopstvenog zaveta su meni tradicionalna moralna pitanja koja funkcionišu uglavnom unutar određene doktrine, i ne povinuju se nužno logici ili kritičkoj analizi, pa otud iste i nisu imperativ.).

Ima toga još, verovatno, ali pretpostavljam da je i ovo dovoljno da ti donekle ilustruje moj doživljaj priče. Čisto književno gledano, „Jeka“ je svakako jedna od najboljih domaćih priča koje sam čitala, i to verovatno i jeste razlog zašto je prilično teško na prvi pogled raščlaniti žanrovske komponente. Ali ako se uzme u obzir sam procenat prisutnosti jednih i drugih, ako se uzme u obzir sam njihov uticaj, sam impakt koje imaju na priču, i sam način na koji uslovljavaju fabulu same priče, onda da – „Jeka“ je epski fentezi sa SF komponentama koje jesu sastavni deo narativa, ali bi se također mogle sasvim lako zameniti sa ne-SF analogom, recimo nečim iz inventara magičnog realizma. Po meni, sama „Jeka“ time ne bi pretrpela nikakav materijalni gubitak, niti narativni niti estetski. 




*

Miodrag Milovanovic

  • Global Moderator
  • Sr. Member
  • *****
  • 400
Re: Ocena žanrovske pripadnosti priča iz devedesetih
« Reply #40 on: March 09, 2017, 12:49:18 PM »
Nažalost, mi se veoma razilazimo u pogledu "čitanja" ove priče. Jakšićeva ekstrapolovana budućnost u "Jeci" je sve samo ne proizvoljna. Mogao bih da ti nabrajam pasuse i pasuse u kojima on različitim natuknicama čitaocu jasno stavlja na znanje da je svet koji je stvorio realan svet. Jakšić je sve samo ne nasumičan pisac. Svaka njegova reč ima svoju svrhu. Ako on kaže da dirižabl ima Mercedesov motor, to nije slučajno. Ako kaže da je u borbi uništena fabrika vodonika, to nije slučajno. On želi da mi svet koji prikazuje doživimo kao stvarni svet, a ne kao nekakvo imaginarno poprište borbe dobra i zla. On ulaže mnogo napora da kreira budućnost koja je moguća, da bi mogao da prikaže suludost trenutka u kome se nalazio kada je pisao priču:

"Istorija se vraćala. Carstvo srpsko i osmanlijsko sukobljavali su se ponovo, jurišali jedno na drugo, makar i na nebu, makar i posle apokalipse, a sve to bilo je istrgnuto negde iz davnina, kao da se prošlost mora vraćati opet i opet."

"Zar ova zemlja nije sita napadača i poraženih, pomišljao je knez. Sve se vraća opet i opet, sve je u večnom krugu, a niko to i ne primećuje. Prava jeka nisu Glasovi, već mi."

Ovo nije borba u imaginarnim zemljama, imaginarnih ljudi. Ovde nema nedoslednosti. Jakšićevi zvukovi nipošto se ne ponašaju nedosledno, oni se dosledno ponašaju u skladu sa postavkama koje Jakšić uvodi od samog početka priče.
Oni nisu natprirodna bića.

"Jeka" je Jakšićev pokušaj da alatom koji mu je blizak, pažljivim i dosledni korišćenjem svog poznavanja nauke, progovori o užasu koji ga je okruživao. Briljantan pokušaj.

Ja nemam nikakvih sumnji da je "Jeka" SF. I da ju je Jakšić i pisao kao SF.

Uostalo, možemo da ga pitamo, ako ga navatamo...  :)

*

Lidija

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • 979
Re: Ocena žanrovske pripadnosti priča iz devedesetih
« Reply #41 on: March 09, 2017, 01:04:05 PM »

Ja nisam ni rekla da u priči nema unutrašnje logike, naprotiv: ima je, i savršeno funkcioniše per se. ja ti samo navodim razloge zašto smatram da to nije žanrovska logika SF provincijencije…

*

Lidija

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • 979
Re: Ocena žanrovske pripadnosti priča iz devedesetih
« Reply #42 on: March 09, 2017, 01:11:25 PM »
Nemam sad vremena da ti pedantnije odgovaram, ali samo da se osvrnem na tvoje pominjanje Gospodara svetlosti: to ti nije najbolja analogija, jer Zelazni perfektno racionalizuje SVE tehnološke aspekte svog pogodbenog sveta, ali Rakaše to nisu. Rakaše su energetski entiteti koje su kolonisti zatekli na planeti, otud se oni i ne mogu racionalizovati – takvi su kakvi jesu. Ali svi ‘atmani’, svi digitalni zapisi kojim se ljudi prenose iz tela u telo, su iscrpno racionalizovani, tokom čitavog romana.


*

Lidija

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • 979
Re: Ocena žanrovske pripadnosti priča iz devedesetih
« Reply #43 on: March 09, 2017, 02:18:55 PM »
Okej, u redu, uvažavam obđekšn, možda zaista nisam dovoljno artikulisano argumentovala. (samo da znaš, ovo jesu moji standardni reperi koje koristim za svu žanrovsku prozu koju čitam, i na temelju njih procenjujem žanrovsku pripadnost svih tih dela, tako da “Jeka” definitivno ne dobija nikakav poseban tretman, ni u pozitivnom ni u negativnom smislu, tek da ne bude ikakvih zabuna.)

Da gricnemo sporne tačke sa malko druge strane, ali ovaj put da ti meni ponudiš malko argumentacije, tek da vidim kojim se to reperima ti povodiš…

Najpre me zanimaju Glasovi kao motiv - zanima me da mi kažeš iduće (ali da ozbiljno razmisliš, ne samo da mi refleksno pariraš kao i uvek kad ti stanem na nerv...): kad bi Glasovi umesto solitona bili nedvosmisleno motiv natprirodnog, bilo kao duhovi predaka ili neki drugi entiteti magičnog realizma, bilo kao anđeli-zaštitnici ili štagod tome slično, kako bi to konkretno uticalo na tvoj doživljaj ove priče? Dakle, da sve drugo ostane upravo kako jeste, samo da se taj jedan motiv prešaltuje u svoj adekvatan fentezi analog, da li bi, i kako bi to konkretno uticalo na tvoje viđenje “Jeke”? šta bi se to konkretno u tvom doživljaju promenilo? (to u smislu da li bi sama fabula bila manje uverljiva ili da li bi sama metafora bila teže čitljiva ili da li bi sam zaplet/poenta izgubio na relevantnosti ili… tako već u tom pravcu… )

*

Miodrag Milovanovic

  • Global Moderator
  • Sr. Member
  • *****
  • 400
Re: Ocena žanrovske pripadnosti priča iz devedesetih
« Reply #44 on: March 10, 2017, 08:32:08 AM »
Lidija, Jakšić u "Jeki" kreira moguću budućnost, i to svesno, da bi pokazao da se ono što se događalo u prošlosti na ovim prostorima ponavlja, redovno, po pravilu, ma kako ta budućnost bila čudna. On ne kreira vanvremenski svet, svet mita, jer onda poenta ne bi bila tako snažna. To bi značajno bilo razvodnjeno ako bi glasovi bili neki magični realizam, ili natprirodna bića, jer onda priča ulazi u druge okvire. Ovo nema nikakve veze sa mojoj tvrdoglavošću (koju priznajem da posedujem), već zaista tako mislim.

BTW, ovo je nešto gde moje insajderske informacije mogu biti od koristi. Svi mi smo tada mislili da je glavni fazon u književnosti da se nešto eksplicitno ne kaže, već da je najveća caka da ostavljaš natuknice da bi pametan čitalac sam zaključio o čemu se radi. Jakšić to konstantno radi u ovoj priči. Zato on nije eksplicitno naučnofantastičan, bar ja tako mislim.

Ponavljam, ja nemam nikakvu sumnju da je Jakšić ovo pisao kao naučnu fantastiku.