Recent Posts

Pages: 1 ... 8 9 [10]
91
Strana fantastika / Re: Nagrade
« Last post by Lidija on July 03, 2018, 10:59:13 AM »
John W. Campbell Memorial Award 2018


Winner
The Genius Plague, David Walton (Pyr)



Finalists
After the Flare, Deji Bryce Olukotun (Unnamed)
Austral, Paul McAuley (Gollancz)
Autonomous, Annalee Newitz (Tor)
Borne, Jeff VanderMeer (MCD)
Future Home of the Living God, Louise Erdrich (Harper)
The Moon and the Other, John Kessel (Saga)
New York 2140, Kim Stanley Robinson (Orbit)
The People's Police, Norman Spinrad (Tor)
The Rift, Nina Allan (Titan)
The Stargazer's Embassy, Eleanor Lerman (Mayapple)
The Stars Are Legion, Kameron Hurley (Saga)
Tropic of Kansas, Christopher Brown (HarperCollins)


92
Strana fantastika / Re: Nagrade
« Last post by Lidija on July 03, 2018, 10:58:30 AM »
Theodore Sturgeon Memorial Award 2018


Winner
“Don't Press Charges and I Won't Sue”, Charlie Jane Anders (Global Dystopias)



Finalists
“And Then There Were (N-One)”, Sarah Pinsker (Uncanny Mar 2017)
“The Discrete Charm of the Turing Machine”, Greg Egan (Asimov's Nov/Dec 2017)
“Fandom for Robots”, Vina Jie-Min Prasad (Uncanny Sep 2017)
“The Martian Obelisk”, Linda Nagata (Tor.com Jul 2017)
“The Secret Life of Bots”, Suzanne Palmer (Clarkesworld Sep 2017)
“A Series of Steaks”, Vina Jie-Min Prasad (Clarkesworld Jan 2017)
“Sidewalks”, Maureen McHugh (Omni Nov 2017)
“We Who Live in the Heart”, Kelly Robson (Clarkesworld May 2017)
“Welcome to Your Authentic Indian ExperienceTM”, Rebecca Roanhorse (Apex Aug 2017)
“Zen and the Art of Starship Maintenance”, Tobias S. Buckell (Cosmic Powers)
93
Strana fantastika / Re: Nagrade
« Last post by Lidija on July 03, 2018, 10:57:34 AM »
Lambda Award 2018


Winner: Autonomous, Annalee Newitz (Tor)

Amberlough, Lara Elena Donnelly (Tor)
An Excess Male, Maggie Shen King (Harper Voyager)
I Stole You, Kristen Ringman (Handtype)
The Lost Daughter Collective, Lindsey Drager (DZANC)
Night Visitors, Owen Keehnen (OutTales)
The Prey of Gods, Nicky Drayden (Harper Voyager)
An Unkindness of Ghosts, Rivers Solomon (Akashic)
97
Strana fantastika / Re: Novosti iz sveta knjiga...
« Last post by Lidija on July 03, 2018, 10:37:53 AM »


The continuing saga of the Moon's Five Dragons, already under option from CBS, a fast-paced, intricately plotted space opera pitched as Game of Thrones meets The Expanse

A hundred years in the future, a war wages between the Five Dragons—five families that control the Moon’s leading industrial companies. Each clan does everything in their power to claw their way to the top of the food chain—marriages of convenience, corporate espionage, kidnapping, and mass assassinations.

Through ingenious political manipulation and sheer force of will, Lucas Cortas rises from the ashes of corporate defeat and seizes control of the Moon. The only person who can stop him is a brilliant lunar lawyer, his sister, Ariel.

Witness the Dragons' final battle for absolute sovereignty in Ian McDonald's heart-stopping finale to the Luna trilogy.





In September 1985, nineteen-year-old John Lindqvist moved into a dilapidated old building in Stockholm, planning to make his living as a magician. Something strange was going on in the locked shower room in the building’s basement—and the price of entry was just a little blood.

I Always Find You is a horror story—as bizarre and macabre as any of Lindqvist’s earlier novels—but it’s also a melancholy meditation on being young and lonely, on making friends and growing up. It’s about magic, and the intensity of human connection—and the evil we carry inside.
98
Ostalo / Re: NIN in NIŠ + Ghoul!
« Last post by Lidija on July 03, 2018, 10:25:08 AM »
99
Vesti iz Fantastike / prikaz Knjiž fantastike 5
« Last post by Aleksandar_B_Nedeljkovic on July 02, 2018, 08:07:13 PM »
Цењени    ,

(1)  нема састанака “Лазе Комарчића”, летња је пауза.

(2)  У “Блицу” данас, у понедељак 2. јула 2018, Ивков на стр. 23, у рубрици “Фантастикологија”, даје кратки приказ књиге коју је написао Жика Богдановић, са насловом Античке фантазије, која је, изгледа, стварно о томе што и наслов каже – о античким фантазијама: Аргонаути, Дедал и Икар, Прометеј…

(3)  Ево овог приказа.


А. Б. Недељковић

Књижевна фантастика 5
тј. Арт Анима алманах 5 (приказ), 2018 07 02:

Гледамо, дакле, алманах Арт Анима 5 (званично, то је часопис “Књижевна фантастика” број 5), који се појавио почетком јуна 2018. Технички, овај број је, у односу на њихову “четворку” тј. претходни број, много бољи, наиме то што они називају “прелом текста” је сад много боље сређено, текст је далеко крупнији, и (битно) фусноте су штампане отприлике двоструко крупније него у поменутој “четворки”; декорације дуж ивица већине страница сада су знатно мање упадљиве, дискретније су, ситније и тање.

За само једну техничку ствар смо приметили да је “петица” лошија, а то је библиографија, дакле списак употребљене литературе, на крају једног чланка: док је у четворки, на стр. 35, библиографија била штампана невешто, без такозваног висећег индента (то је требало урадити тако што се библиографија захвати/поцрни мишем, па се онда употреби редослед алата: Format – Paragraph – Indentation – Special – Hanging),

сада у петици је још много невештије, наиме, некаква комбинација оних крупних црних тачака, такозваних „булета“ (bullets) и погрешног, наопаког индента, где презимена писаца тих књига нису извучена у лево, да би се лакше проналазила, него су гурнута далеко десно, као да неко баш не жели да их лако пронађемо (види стр. 65).

Прво, проза: уредници изричито кажу, на стр. 5 (а та страница заправо нема назнаку пагинације, али јесте пета страница по реду), да, од три приче фантастике, које конституишу одељак са прозом, једна прича јесте научна фантастика, и то: Наоми Крицер, “Слике мачака, молићу!”.

То је поштен поступак! Хвала им! Дали су ту информацију, која је некоме (не свакоме) битна. То је часно и поштено према читаоцима. Хвала!

Проверили смо. Прочитали смо само ту једну причу. Јесте. То јесте СФ. Једна одлична СФ прича, о једној АИ, вештачкој интелигенцији, која покушава рационално да изгради своју машинску етику, али се помало, рекли бисмо, “откачиње”, али је то засад још безазлено; прича је у мало комичном маниру, али врхунски квалитетна, блиставо интелигентна. Да, то је СФ.

Оне друге две приче, не кажемо да су лоше, нити да су добре,  нек читају љубитељи фантази жанра. Или хорора.

На стр. 51-64, чланак др Милана М. Ћирковића “Туђинска технологија у СФ књижевности: интерпретација између Сциле и Харибде”. Ту бисте очекивали на пример расправу о разним мега-конструктима као што је Дајсонова сфера (неки кажу да ју је заправо први предложио Олаф Стејплдон у Звездотворцу 1937. године) и варијанте као што је Дајсонов рој, итд. Али овај чланак се се заправо креће између ових и неколико других, па и друштвених тема, при чему су нарочито корисне кратке напомене на стр. 57 (“магијски поглед на свет охрабрује све могуће врсте псеудонауке, мистицизма, ирационалности, па и отворене анти-науке”), затим на стр. 58 (где се залаже за “прихватање да књижевни текст може бити драгоцена ризница потенцијално корисних научних хипотеза”), и на стр. 61 (“утврђивање линије разграничења између научне фантастике и нпр. епске фантастике или других облика фантастичног дискурса који се не обазиру на законе природе, па понекад ни логике”).

на стр. 65-73 је чланак проф. др Милице Љ. Живковић са Универзитета у Нишу, са насловом “Свет богова и чудовишта: трансхуманистички утопизам” у коме она дискутује о питању да ли ће АИ (вештачка интелигенција) надмашити или чак заменити, па и укинути, човека, и да ли су књижевници и уметници, и мислиоци, већ вековима слутили то, за шта она помиње и примере, међу којима је неколико СФ књижевних дела.
Професорица Живковић додељује Дарвиновој теорији улогу “најзначајнијег мастер наратива у последњих сто педесет година историје западне цивилизације” (стр. 66). Напомиње да је Франкенштајна “могуће читати као један од значајних прото-трансхуманистичких текстова” (стр. 68). Њен чланак се завршава без неке одређене “пресуде” (шта ће нам будућност донети); оставља једну упитаност, оставља широке опште хуманистичке дилеме и перспективе света који се развија између човека и машине.

На стр. 74-79 је чланак проф. др Владиславе Гордић-Петковић “О духовима и крви”, који је о неколико књижевних дела у жанру фантазије, не СФ.

Стр. 80-107, обиман рад, аутор Борис Лазић, за кога се у краткој биографији на стр. 107 каже да је доктор славистике, рођен у Паризу. Наслов рада гласи “Хорор о земљи просвећених”, али, то је уствари о француској књижевности фантастике, и то сва три жанра фантастике (СФ, фантазија, и хорор), али он то не поставља, на нивоу теорије, тако, него приказује неку невероватну мешавину, којој даје свакојаке називе и стварно необичне коментаре, које никако не можемо прихватити. Први груб и страшан судар противу истине дешава се на стр. 81, где Лазић каже, “Фантастика је а-рационална (…) фантастика настоји да искаже немогућност икојег саопштавања. Реч је о књижевности страве у којој је страва сама сублимна, узвишена, трансцендентна” (стр. 81). Ако се тиме мислило на научну фантастику, онда је то апсолутно нетачно; научна фантастика није а-рационална, нити је књижевност узвишене страве; надамо се да не мисле тако сви француски теоретичари књижевности! Нико не спори француским писцима право, да пишу авангардну без-рационалну књижевност трансцендентне страве (шта год то било…) али теоретичар нема право да приписује такве ствари енглеској, руској, српској, итд, научној фантастици! СФ жанру као целини! Узгред, они који тако схватају СФ жанр, толико погрешно, као а-рационални жанр сублимне страве, највероватније неће писати добру нити успешну СФ књижевност!

(Шта уопште значи реч “а-рационално”? Отприлике ваљда исто што и “ирационално”. Пример? Један чувени стих из једне југословенске песме: “Боље је бити пијан, него стар”. Ето то вам је једна одлична ирационална реченица.)

Лазићев рад је препун наслова, и имена аутора, даје их ваљда преко стотину, што показује велико познавање те области француске књижевности, на нивоу конкретности; то је добро, то је за похвалу, свакако. Он показује и да зна за поделу на СФ, Ф и хорор, јер, на стр. 97 читамо: “За разлику од енглеске књижевности, у којој списатељице стварају од саме појаве жанра и често га заснивају, франкофоне књижевнице ступају на сцену фантастике тек од друге половине 20. века. ( … ) пишу различите врсте фантастике, од приповедака до романа, од чистог хорора до научне-фантастике и фентезија”.

Остаје нејасно, “од саме појаве” ког жанра? и како га то оне “често заснивају”? Запажамо и то да синтагму “научна фантастика” Лазић пише са цртицом, спојено, “научна-фантастика” што је ситница, баш необична мала правописна грешка, можда на неки начин јединствена.
Кудикамо озбиљнија грешка је то што помиње дела “чистог хорора” а не и чистих других жанрова; зашто би само један жанр имао варијанту која би била окарактерисана придевом “чист”?
Али, није ситница, него је баш велика и озбиљна грешка у теорији, то што Лазић меша форму (кратка прозна форма, дуга прозна форма: прича, роман…) и жанр, па испада рецимо да су и приповетка, и хорор, “врсте”. Али, као што рекосмо, у основи је похвално то што у цитираном пасусу он показује познавање чињенице да постоје три жанра фантастике – СФ, фантазија, и хорор.

Врло су интересантне стр. 98 и 99, где Лазић, на почетку петог поглавља свог рада, каже:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

Које је француско колективно несвесно? Које белгијско? Који су им архетипови, како и колико их обрађују писци? Ово су питања која до данас није поставио, нити ваљано обрадио ниједан озбиљнији француски (или франкофони) критичар. Данас у академским и издавачким круговима цео жанр потпада под синтагму Les Littératures de l’imaginaire (књижевност имагинарног, измаштаног). Сама синтагма је доста неспретна и као таква представља тачну илустрацију осредњости, некреативности, чак и извесне дрвености која влада на Универзитету, где систем ко-оптације фаворизује доста тога, али научност, јасност, проницљивост, изгледа ретко кад. ( ... ) Ваља подвући и следеће: тренутно се на Универзитетима, у Француској, превасходно изучава књижевност сведочанстава, документарна, логорашка књижевност чији је циљ да сведочи о искуствима тоталитаризма у 20. веку. Таква се литература, на Универзитету, сматра прворазредном, озбиљном. Да ли то утиче на општу перцепцију књижевног деловања? Да ли таква визура има удела (и) у рецепцији фантастике, па и у неговању терминолошке – збрке?

КРАЈ  ЦИТАТА.

Последња реченица Лазићевог рада, на стр. 104 (пре библиографије) даје нам сугестију прикладну за овакву литературу: “Једна лагана шетња у пролећно јутро или, још боље, јесењи сутон, савршено би затворила овакву променаду кроз свет франкофоне, магличасте фантастике”.

Магличасте, доиста. Тамо где је тако грозан теоријски галиматијас, тамо где је терминолошка збрка заиста очајна, тамо где се сматра да је научна фантастика а-рационална (!!! – па, то везе везине нема са научном фантастиком…) – шта очекивати, осим неуспеха у том жанру…

У некој суштини, узалуд смо читали (поприлично дијагонално…) овај чланак о једној непродуктивној залуталости и теоријској маргиналности.

После овога, иде на стр. 109 неки чланак за који нисмо приметили никакву назнаку да је о СФ, па га зато нисмо ни читали.

На стр. 127 почиње тема броја, о Урсули Ле Гвин, и то, прво чланком Љиљане (средње слово не знамо) Гавриловић (која је још од раних година Првог српског фандома давала значајан допринос академској афирмацији СФ жанра; она је научни радник, етнолог и антрополог). Чланак је биографски, о Урсулином животу и раду, а ти делови (информативни) су добро написани, садржајни су. Међутим, неки теоријски оквири, мада бескрајно бољи од оних код поменутих (Лазићевих) Француза, ипак нису добри; на пример, у првој реченици (на стр. 127) Љиљана Гавриловић каже: “Урсула Ле Гвин, која је деценијама била једна од најзначајнијих књижевница научно-фантастичног жанра, односно жанра у који се данас осим научне фантастике сврстава и (епска) фантастика и хорор” – то би значило да постоји један жанр који је СФ, и постоји неки други жанр који се састоји од та три жанра – то не може бити истина.
То је као да кажете да се једна трећина састоји од друге трећине и од целине. Или нешто томе слично.
Једно мало признање, али и не тако мало, налазимо на стр. 132-133. (О томе смо дискутовали на једном давном састанку фандома, пре можда двадесетак година, кад је био присутан један професионални антрополог. Питали смо га тада: ако неки антрополог посматра и снима неко заостало мало племе, негде у џунглама рецимо Папуа Нове Гвинеје, и ако види да ти несретници чине ужасне грешке, једу прљаву и гнусобну заражену храну, пију загађену воду, живе кратко, са грозним патњама и болештинама, па и са крајње језивим боловима, имају катастрофално штетне ритуале – антрополог, професионалац, не сме да им помогне, нимало; не сме да им даје спасоносне савете, па да барем деца преживе; мора остати срца леденог, и пуштати их да страдају, јер његов посао није да их спасава, цивилизује, лечи, и унапреди, него да прикупи научне информације (са доказима) о том племену, о тој “култури”. О затеченом, нађеном стању.
На том давном састанку фандома, антрополог се извлачио, мењао је тему, изврдавао, али, пошто је АБН упорно понављао суштину свог питања, антрополог је напокон признао да је то, отприлике, тако. Професионалац те струке не сме да поступи хумано, не сме да спасава посматране људе, него мора само да бележи податке.
Сада, дакле после много година, у Књижевној фантастици 5, на стр. 132, Љиљана Гавриловић, у форми питања, отприлике признаје да постоји та дилема: “То је проблем са којим се свако од антрополога-истраживача у додиру са било којом културом ( … ) сретне током каријере: да ли остати по страни или се ангажовати, како се заштитити од емоционалног учешћа у животу ‘изучаваних’, како избалансирати однос између ‘објективне’ науке и залагања за права испитиваних, итд.” Али, Гавриловић одмах, на стр. 133, и назначује једно могуће решење овог проблема, и чини нам се да има симпатије за такво решење, а то би била наводно “пост-колонијална” (?) антропологија, “која је у потпуности напустила идеју о самој себи из претходних деценија у којима је настојала да буде ‘неутрална’ и ‘објективна’” ( … ); сада је “активистичка”, део “учесничких процеса” и активно решава проблеме “социјалне неравноправности, угњетавања, сукоба и насиља”.
Гавриловић сматра да нам Урсулина научна фантастика даје назнаке за неку врсту перманентне револуције, кроз “могућност усвајања антрополошких концепата спакованих у форму популарно-културног производа” (стр. 138) што би значило да је СФ популарно-културни производ намењен да вешто пласира, у ум народа, политичку уваљоцу, а Урсула да је нека врста марксисткиње или комунисткиње; пропагандисткиња која је лепо писала такве популарно-културне производе.
На крају су фусноте, од којих су неке веома обимне (стр. 141-144) и представљају знатну допуну тезама из главног текста.

Узгред – ово сад није о чланку Љиљане Гавриловић – чули смо недавно, на једном скупу, феминистичку примедбу да је канон светске књижевности “колона мртвих белих западних мушкараца”. – Woooow!

На стр. 149-150 је Урсулин говор против комерцијализма у култури – а у прилог неке неодређене, недефинисане владавине истинског књижевног квалитета – у преводу Ирене Дајић; али, пре тога (! – не после, него, пре) је коментар (знатно опширнији) Дарка Сувина, где он, марксиста, максимално подржава тај Урсулин став (који је исказала кад су јој додељивали једну велику националну књижевну награду). Превела Татјана Паић-Вукић.

На стр. 151-156 је један Урсулин интервју, али, не примећујемо да је назначен датум, кад је тај интервју био.

После тога, интервју, писац Ото Олтвањи (хорориста), интервју водио Драгољуб Игрошанац, имамо утисак да није о СФ.

Затим, интервју, говори писац Адријан Сарајлија, интервју водио Зоран Стефановић (то је вероватно Зоран М. Стефановић). На стр. 169 видимо једно питање о СФ, па, Сарајлија у свом одговору поставља СФ као жанр загледан у будућност човечанства.

Хмм, то јесте једна од неколико најважнијих тема у СФ. Али није једина.

Осим тога, Сарајлија помиње СФ, али сасвим кратко, на стр. 171 (помиње Лемов Соларис) и на стр. 173.
Свеукупно, прилично је јасно да је СФ маргинални део Сарајлијиних интересовања.

(Ако неко зна иједну његову баш-праву-СФ причу, молимо да јави… али та информација мора бити истинита… истинита! )

На стр. 175-178, Ђорђе Бајић, “Ederlezi Rising: уздизање српског научно-фантастичног филма”, чланак је изразито промотиван, прави промо текст.

На стр. 181-184, Илија Бакић о колекцији прича (разних жанрова) Соколар, аутора по имену Владимир Лазовић али познатог неким најстаријим српским фановима под именом Валдемар Лејзи. Из чланка је немогуће извући јасну и сажету категоричну информацију које од тих прича јесу, баш, научна фантастика. Али, прилично је очигледно да велика већина нису СФ.

Такође Бакић даје и знатно краћи чланак о колекцији прича Реј Бредберија Мрачни карневал. Уместо 32 приче, колико је (изгледа) Бредбери ставио у ту збирку, у српском издању појавило се само 13. Стичемо утисак да ниједна од тих 13 није СФ.

На стр. 188-189 је врло кратки чланак др Тијане Тропин о фантази, не СФ, роману Нил Стивенсона и Никол Галанд Успон и пад ДОДО.

На крају, прикази две (стичемо утисак) фантази или хорор књиге, један приказ потписује Филип Роговић, а други приказ потписује Милош Цветковић.

100
Vesti iz Fantastike / Harlan, i, razne sitnije vesti
« Last post by Aleksandar_B_Nedeljkovic on July 01, 2018, 05:49:35 PM »
Да, хвала на вести, др Гул, умро је ето један од последњих великих писаца у које је гледао Први српски фандом. Бунтовник и друштвени критичар, нападач на разне мане грађанског тј. буржоаског друштва, који је успео да у том духу (и духу тзв. Новог таласа) изгради СФ каријеру, Харлан Елисон.

https://en.wikipedia.org/wiki/Harlan_Ellison

Његов одлазак прилично је запажен у светским медијима.

Памтимо његову фантази причу “Лепа Меги Новац-очи” (Pretty Maggie Moneyeyes) о жени чији је дух остао заробљен у коцкарској машини.

Остаје још само Роберт Силверберг… и, мало ко још, из те епохе.

Цењени Гуле, добро је што Ви јављате, о тој тужној врсти догађаја… али, али… некако помишљамо на изјаву коју је дао амерички генерал Патон након искрцавања у Нормандији, гласила је отприлике овако: “Ја волим што нам наши обавештајци на време и тачно јаве о доласку сваке немачке оклопне дивизије на овај фронт, али, волео бих да они то не јављају тако често”.

(2)  Посвађали се неки професори на једном београдском факултету, због неких друштвених и каријерних тема, па, у “Политици” су излазили њихови текстови у фазону “утук на утук”, дакле трајала је та жестока полемика, већ неколико недеља; и, у оквиру тога, 28. јуна 2018, један текст је изашао, на стр. негде око 20, у рубрици “Погледи” (изнад рубрике “Међу нама”) са насловом: “Господар мува”. Та синтагма се може схватити као библијска алузија на ђавола.
Али се може схватити и као алузија на роман Господар мува (William Golding, Lord of the Flies, 1954). Голдинг је једини СФ писац који је икада добио Нобелову награду. (Али било је неколико других писаца који јесу добили Нобелову награду, а написали су, уз своја друга, главна дела, и понешто што је СФ.)
Али, текст те професорске полемике нема никакве везе са СФ.

(3)  Недавно је на неком нашем ТВ каналу приказан филм Пурпурна ружа Каира, у жанру фантазије, комедија (The Purple Rose of Cairo, 1985), сценарио и режија Вуди Ален, главна глумица Миа Фароу, о ликовима који, у предратној Америци, из стварности прелазе у један стари црно-бели филм, дакле попну се из сале горе на екран и постану део филма, али, понекад и силазе са екрана, у салу, у наш реални свет.


https://en.wikipedia.org/wiki/The_Purple_Rose_of_Cairo

Ово нас подсећа на фантазијску комедију, са Арнолдом Шварценегером, Последњи акциони херој (Last Action Hero, 1993).

(4)  “Политикин забавник” бр. 3464, петак 29.06.2018, нема СФ причу, али на стр. 20 и 21 има три врло кратка, али добра чланка. Да ли би неки делови Међународне свемирске станице могли да се искористе за пут на Марс? (Не би то добро било…) Стр. 21, да ли у простору између галаксија постоје звезде? (итекако), и, зашто Сунце не експлодира цело одједном.


Pages: 1 ... 8 9 [10]