O zlatu, ljudima i psima Josip Mlakić

Godina je 2084. Svijet je to bliske i nimalo lijepe budućnosti, poharan ratovima, apokaliptičan i beznadan, svijet koji je u svojoj novoj knjizi opisao ponajbolji suvremeni pisac naših prostora Josip Mlakić. Njegov svijet obuhvaća prostor današnje Bosne i Hercegovine u toj budućnosti, nakon niza ratova, čvrstim, opasanim granicama podijeljen na tri države, tri staništa za tri naroda. Svijet kojim lete dronovi, a ljudi najčešće putuju pješice.
O zlatu, ljudima i psima triptih je o beznađu i potrazi za nadom tamo gdje ona ne postoji. U svakom dijelu Mlakić precizno opisuje svijet u kojem čovjek nije čovjeku vuk, već podivljali pas. U njemu nema nade, no ipak je svaki od njegovih junaka traži, bez obzira na to je li riječ o starcu, hrvatskom ratnom veteranu, koji naivno misli kako će njegov vođa, mesija, izliječiti njegova retardirana sina, ili pak o dječaku Mirzi koji slučajno preživljava diverziju kod spomenika velikome muslimanskom vođi i uspijeva se dokopati odavno odbjegla oca koji uzaludno traži i ispire zlato, ili o regrutu Petru koji odbija izvršiti besmisleno ubojstvo, da bi upravo zbog toga bio primljen u vojnu elitnu jedinicu koju vodi Pukovnik.
Svaka slika u knjizi O zlatu, ljudima i psima savršeno ocrtava pesimističan i razoren svijet budućnosti, koji je pak samo alegorija i do krajnjih granica dovedena naša sadašnjost.

Ovaj roman nosi sve probleme proznih ostvarenja mainstream pisaca koji prikazujući budućnost pokušavaju da se nose sa demonima stvarnosti. Ni ne pomišljajte da ovaj roman čitate u SF ključu jer on to nije, iako pisac smešta radnju u 2084. godinu u jednom od pokušaja da čitaoca usmeri ka distopijskom ključu. Ali uverljivost i snaga distopija nije u neprestanom podsećanju da je sve loše i da nema ničega pozitivnog. Kao što snaga utopije leži u onom Ursulinom detetu zatočenom u lagunima Omelasa, tako i snaga distopije leži u zrncima ljudskosti posejanim u tekstu. Od tri priče smeštene u tri nacionalne države nastale nakon nebrojenih ratova, prva je možda najbolja i da je stajala sama za sebe, možda bi mogla da bude i bolje ocenjena. U njoj provejava suptilna nota čovečnosti koja predstavlja protivtežu zlu. Pored toga, neki detalji, kao ispravljanje nepravilno izgovorene reči, veoma su delikatni i pokazuju umeće pisca. Međutim, ostala dva dela ovog kratkog romana nisu na tom nivou i tekst, kako se bliži kraju, sve više se pretvara u karikaturu, svesno izobličenu konstrukciju koja mi je bila sve teža za čitanje, sve manje smislenija...

Beše kuvno, a slupki trepi
čige, burge širom šisve;
klimjani behu svi bagrepi;
duće pravi tiho žviksve.
Kakve veze ima ovaj sjajni prevod Luke Semenovića sa romanom This Is How You Lose the Time War kanadske spisateljice Amal el-Mohtar i američkog pisca Maksa Gledstona. Pa, veza se nalazi u trećem stihu. Negde na početku romana, zatrpana između klasičnih citata Bajrona i Kitsa, nalaze se dva poznata stiha iz Alise u zemlji iza ogledala: „’Twas brillig, and the slithy toves / Did gyre and gimble in the wabe.“  Treći stih, ovi „klimjani behu svi bagrepi“, u originalu „All mimsy were the borogoves“, mi matoriji ljubitelji naučne fantastike prepoznajemo kao jednu od najzanimljivijih priča „svekolike naučne fantastike“: „Mimsy were the Borogoves“ (1943). Ova priča, koja je prevedena u jednom od starih Sirusa kao „Kukušne su bile šaradajke“ (hrvatskoj prevoditeljici Ingid Jurela-Jarak se očigledno više svideo prevod njoj vremenski bližeg srpskog pisca Ivana V. Lalića), ima za premisu da iz daleke, postljudske budućnosti (poznato?) u prošlost stižu dve kutije sa dečjim igračkama, jedna u SAD 1940-tih, a druga „u drugom dijelu devetnaestog stoleća naše ere“ (kod jedne devojčice i njenog „ujka Čarlsa“, danas poznatijeg pod svojim književnim pseudonimom). I tako dalje, i tako dalje... Još je zanimljivije da ovu klasičnu SF priču potpisuju pseudonimom Luis Padžet jedan spisatelj - Henri Kutner i jedna spisateljica - Ketrin L. Mur. Koincidencija? Ovaj roman Amar el-Mohtar i Maks Gledston suviše je nabijen sličnim asocijacijama da bi to bilo slučajno.
Kod kolaboracija uvek je zanimljivo tragati za doprinosom pojedinih pisaca. Epistolarna forma ovog romana, gde se smenjuju pisma dve glavne junakinje (junaka?) naprosto je nudila rešenje da svako od njih piše pisma jednog junaka. Ovde je gotovo očigledno da to nije nije bio slučaj. Meni je prilikom čitanja dosta smetala činjenica da obe junakinje (entiteta, šta god) pišu sličnim stilom. Bez obzira na to što se ovaj roman veoma teško može čitati u SF ključu na način na koji bi se to očekivalo od romana koji za premisu ima postavku veoma sličnu klasičnoj SF premisi o sukobu dve zaraćene strane u „vremenskom ratu“, logika nalaže da junaci, entiteti, šta god, odrasli, formirani, napravljeni, šta god, u potpuno različitim postljudskim okolnostima ne mogu pisati istim stilom (ma kako se ta vrsta komunikacije odvijala). Ali kao što Žena vremenskog putnika pokazuje, roman sa SF premisom se može pisati i bez SF logike, pa ko voli...
Šalu na stranu, ovo je ipak ozbiljniji roman. U jednom trenutku, čitalac ove knjige je prinuđen da zaboravi da treba da razmišlja o logici pojedinih epizoda, da pokuša zakopa SF ključ u dublji deo mozga (nije lako, znam... pogotovu kad je mozak zakrečio) i (pokuša) da uživa u tekstu koji često nalikuje pesmi u prozi. Kad si prinuđen da to radiš sa tezaurusom otvorenim na drugom ekranu, to nije baš uvek lako. Ali često se i isplati. Pogotovu ako si, kako to Boban uvek ističe, sklon da padaš na romantične priče... I intertekstualne zagonetke...