27
Цењени,
(1) умро је, 14. априла 2019, СФ писац Џин Волф – или Вулф, то име изговарају нејасно, и, не сви исто (Gene Wolfe, 1931-2019), познат у Србији по серији романа “Урт новог Сунца”, итд.
(2) У данашњој “Политици”, на стр. 13, имате чланак, наслов је “Нови роман Ијана Макјуана”, чланак потписује, само иницијалима, М. В, а у чланку не видимо да је ту књигу ико превео или објавио код нас, а, заиста, није било ни времена, јер изгледа да је то изашло у Лондону сад у априлу. Тај роман зове се Машине као ја (Ian McEwan, Machines Like Me, 2019), и, узгред речено, тај наслов је двосмислен јер могао би значити и “машине ме воле, машинама се ја свиђам”; дешава се у једном алтернативном Лондону око 1980. године, а главни јунак је робот Адам (јаој! како је то застарела идеја) који веома личи на човека, и, као, он је “синтетички човек”, па улази у емотивну везу са неком женом, па преиспитује шта значи бити човек, итд.
Писац је изгледа дао неки интервју у коме покушава (као да је у Србији данас ! ! ! ) да се ушлихта код чаршије, у смислу “није ово типични СФ”, него, као, дело искорачује из класичних оквира жанра, итд. Као, превазилази лимитације жанра. Знамо ту песмицу, чули смо је небројено пута, знамо да никад досад није била истинита, и знамо да се на тај начин обично производе врло слаба и лоша СФ дела, јер, кад неко покушава да пише научну фантастику, а у исти мах да је се јавно одрекне, са циљем да се додворава чаршији, па, као, и јесам, и нисам СФ писац… добардан, чаршијо, на обадве стране, и на жанровској и на главнотоковској… онда, наравно да то дело (највероватније) неће бити успешно. Таквом писцу треба казати: добро, друже… ниси СФ писац, ниси, па, нећемо те ни читати.
Толико о пратећој изјави. Али, можда дело, ипак, и није лоше; дело има и своју аутономију, и можда своју вредност, без обзира шта је писац изјавио. Знали бисмо сигурно, тек кад бисмо дело прочитали.
Први сигнали, овако из далека, били би, да је писац имао више културолошку и хуманистичку оријентацију, отприлике као што је имао Борислав Пекић (1930-1992), него научну и технолошку; а то није добро, јер, на пример, роботова свест ваљда је у његовом компјутеру, који мора имати толико-и-толико терабајта меморије, па неки јак процесор, итд, јер, ако смо из чланка добро закључили, то није људски мозак убачен (са још неколико других органа) у машину, као Робокоп, него је робот више као Сони у Пројасовом филму Ја, робот (2004) или као онај робот-дечак Дејвид у Спилберговом филму АИ, артифицијелна интелигенција (2001), или као поручник Дејта у Звезданим стазама. А кад тако размишљате, на СФ начин, онда многе дилеме типа “шта је људскост?” постају много јасније и једноставније, можда и непотребне.
Дакле не кажемо да је Макјуанов роман Машине као ја лош роман, јер, не знамо то; само кажемо да ауторова изјава, и први сигнали о роману, не наговештавају да је добар.
(3) У данашњем “Данасу” па на стр. 30, текст Центра за промоцију науке, потписује Ивана Николић, о оној тврдњи неких научних радника да су бајке постојале још пре седам хиљада година.
Ван сваке сумње, жанр фантазије је неколико хиљада година старији од СФ жанра, али, да ли је настао баш пре 7000 година – требало би проверити на основу чега они то тврде, на основу чега мисле да су то доказали. Јер ако нема доказа, нема ни науке. No proof, no science.
Recent Posts
