Recent Posts

Pages: 1 [2] 3 4 ... 10
11
Vesti iz Fantastike / Re: Vesti Srpskog društva za naučnu fantastiku
« Last post by Aleksandar_B_Nedeljkovic on September 17, 2020, 05:19:09 PM »
Хвала на коментарима о приказу Ваше књиге, Мићо. Дакле, неће бити другог издања?
А за Сенковског: да, оправдано је, требало је да неко, негде, јави, и спасе од потпуног заборава, те податке, о њему.

Хвала на информацијама, ангел011.

Па, да питам још нешто, о садашњем тренутку:

(1)   Дакле, неко треба да реконструише програм ЛК за септембар…  јер, вероватно нема нигде да се нађе? Цео? три термина?

(2)   Да ли постоји морална одговорост ако ја јавим многима програм, па, због тога неко (привучен) дође, стварно, у ту трибинску просторију (коју је немогуће добро проветрити… јер се прозори могу само мало-малчице одшкринути…) па добије вирус и то баш тешку клиничку слику и – умре? А пре тога и зарази своју породицу?

(3)   То, на сајту Гудридс… како то изгледа? Је ли то форум као овај Мићин и Либеатин, или ту ипак постоји и нека могућност за историјски тренутак, први-икад електронски (као преко Скајпа; Skype) састанак ЛК? У једном тренутку ја сам се понадао да ће на састанцима ЛК, електронским, моћи да учествују, да говоре, да их видимо, и наш Јоханесбург и наш Ниш… и Вршац…

(4)   Ове године, наравно, немогућ је Беокон? Сакурабана? Или сам ја слабо информисан? Нимало ја не замерам, никоме, ако су отказали, али, нису се потрудили да јаве да нема?


12
Ostalo / Re: Orfelin - Noć republike
« Last post by angel011 on September 16, 2020, 05:15:51 PM »
Pročitala Pas i kontrabas. Nije čak ni bio neki problem, bar ne nakon Knjige Vladislava Radaka. Ok, neće mi nikad postati omiljena knjiga, ima tih nekih opštih mesta da čovek ne mož' da bude normalan u ovoj ludoj zemlji i da u svim sukobima ljudi odlepe (Hrvatska, Bosna, Kosovo, sve je užas), al' može da se pročita. Ako neko hoće.
13
Domaća fantastika / Re: Bibliografija/popis domaće fantastike
« Last post by Izitpajn on September 16, 2020, 04:15:07 PM »
Gh... Pa što nije SH? To je službena kratica, mislim, ima i Wikipedija... Meni je prva asocijacija bila "Socijalistička Republika Hrvatska", naravno, znam, nema smisla, ali vuuuuče... :P
14
Vesti iz Fantastike / Re: i još nešto danas, 2 vesti
« Last post by angel011 on September 16, 2020, 03:00:48 PM »

(2)   Данас видимо у “Политици” програм за трибинску салу у Дому омладине за понедељак:[/size][/color]





… не помиње се ништа електронски…  него, тако, као да епидемије нема?


Nije kao da epidemije nema. Sa maskama i na rastojanju.

Ima snimak:



Inače, tribine su sada na dve nedelje. Plus Čitaonica, koja je onlajn, na sajtu Goodreads.
15
Vesti iz Fantastike / Re: Vesti Srpskog društva za naučnu fantastiku
« Last post by Miodrag Milovanovic on September 16, 2020, 12:03:08 PM »
Hvala Aco,
Zbrzali ste analizu malo na kraju, možda zahvaljujući činjenici da sam ja slično uradio u knjizi...
U svakom slučaju, puno hvala na detaljnoj analizi.
Ne nameravam da radim nešto slično u budućnosti u ovom obliku, već da pokušam da pojedine aspekte rasvetlim detaljnije, ako budem imao snage.
Zato su mi važni vaši komentari.
Pozdrav
Mića

PS. Možda samo da prokomentarišem komentar na ovaj komentar:

Quote
И, живописно и интересантно, али не баш релевантно: Миловановић доста простора посвећује новели „Чудновати догађај једне душе“ чији аутор је Осип Иванович Сенковски, наводно руски писац пољског порекла (?), а која је 1862. преведена на српски. То није српска књижевност, него преведена инострана књижевност у Србији, али, ето, даје једну ширу слику о српском амбијенту фантастике.

Potpuno se slažem da nije do kraja relevantno sa stanovišta naučne fantastike kod nas, ali je ekstremno intresantno da u trenutku kada ni mnogo važniji ruski pisci ne dopiru do naših čitalaca (to je već posebna priča o recepciji ruske književnosti kod nas), neko prevodi Senkovskog, alias Baron Brambeus, koji je bio veoma važan lik u tadašnjem umetničkom životu u Rusiji. S obzirom da vam je engleski bliži:

Quote
Senkovsky was born into an old family of Polish szlachta. During his study in the University of Vilno he became fascinated with all things oriental. Having mastered the Arabic, Persian, Turkish, and Hebrew languages, he was assigned to the Russian mission in Constantinople, which occupation gave him ample opportunities to travel in Syria, Nubia, and Egypt. In 1821 he returned to the Russian capital, where he got the chair in oriental languages at the University of St Petersburg.
In the 1820s, Senkovsky started publishing in the popular periodicals of Kondraty Ryleyev and Faddei Bulgarin. He is best remembered for having edited the first Russian "thick journal," Library for Reading (1833-1856), whose lively and humorous style (as Nikolai Gogol put it) attracted to literary journals even those people who had never held a book in their hands.
Senkovsky encouraged new writers. He had a strong influence on Yelena Hahn[1] and on Elizaveta Akhmatova. In the latter case he not only developed a writer but she regarded him as a parent, Akhmatova would eventually publish her own magazines and in time her own memoir of Senkowsky.[2]
A very prolific writer, Senkovsky contributed articles on a wide range of topics, from mathematics to medicine. Under the pen-name of Baron Brambeus he published a series of fantastic voyages, including one to the center of the Earth (The Sentimental Journey to Mount Etna) and another to an antediluvian Egyptian civilization flourishing on the now-frozen Siberian plain (The Scientific Journey to Bear Island).

Na ovu knjižicu sam slučajno naleteo, a činjenica o njenom postojanju je malo poznata, tako da sam ovim hteo da otvorim put nekom budućem izučavaocu veza srpsko-ruske književnosti, a obrađuje istočnjačke motive tako bliske ranim srpskim fantstičarima, uključujući i Lazu u koga se kunemo...

16
Domaća fantastika / Re: Bibliografija/popis domaće fantastike
« Last post by zakk on September 15, 2020, 05:24:12 PM »
Srpskohrvatski   ;D
17
Vesti iz Fantastike / odlomak 016, iz ABN Istorije srpske SF
« Last post by Aleksandar_B_Nedeljkovic on September 14, 2020, 12:03:06 AM »
Мићо, ако је тако, утолико је мистерија невероватнија.
 
Е сад, да завршимо приказ књиге:

(одломци из предстојеће књиге Александра Б. Недељковића

Историја српске научне фантастике XIX и XX века,

сад, ево, имамо одломак 016)

Дакле:

Миодраг Б. Миловановић, Српска научна фантастика (2016)
ПРИКАЗ  ТЕ  КЊИГЕ даје: А. Б. Недељковић, ДЕО 5, последњи:



Враћамо се сада књизи М. Б. Миловановића. Он говори, између осталог, и о првој едицији „Кентаур“ (стр. 75-76); затим, сажето и одлично презентира једну значајну истину, наиме, да је у тим временима:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

постојао један број људи који су, захваљујући својим познанствима, било да су сами били уредници, било да су били њихови пријатељи, успевали да прогурају своје приче у часописе који пре тога нису објављивали научну фантастику. (стр. 76)

КРАЈ  ЦИТАТА.

Ово нам указује на истину, да су објављивали не обавезно најталентованији, него, они који су могли да објаве. Али то је одувек било тако.

Миловановић посвећује знатну пажњу и часопису „Космоплов“ (узгред, та реч би требало да значи: свемирски брод). (стр. 77)
Један значајан оријентир добијамо овде:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

по квалитету се прилично издваја прича „Фок са једном руком“ Николе Панића која представља вероватно најзрелију причу написану до тог тренутка у оквиру српске научне фантастике. (стр. 77-78)

КРАЈ  ЦИТАТА.

То су крупне речи, јер, оне би требало да указују на врхунац литерарног достигнућа у периоду од настанка српске СФ па све до тада, али, гле, не добијамо библиографски податак. Где и кад је била та прича? Али у следећој реченици се помиње петнаести број „Космоплова“, па, можемо да нагађамо да је можда ту.

Миловановић стиже и до, за нас овде капитално важног, загребачког магазина „Сириус“, и до „Галаксијиног“ СФ алманаха Андромеда, и до друге инкарнације едиције „Кентаур“ (код два разна београдска издавача).

За уређивачку политику „Сириуса“, Миловановић каже: „нагласак је стављен на ‘чисту’ научну фантастику“ (стр. 80), али, питамо се, каква је то „чиста“ научна фантастика? Али, код Миловановића то вероватно значи сасвим исто што и hard SF, дакле, значи: она која није фантази, него је баш СФ.

Веома је трезвена, истинита и важна ова Миловановићева реченица која показује да и у овој области, потоци теку тамо где нађу своје корито:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

Пошто је дуго година у тадашњој Југославији „Сириус“ био једино место где су могли редовно да објављују своје приче, СФ писци су прилагодили текстове преференцијама уредништва. (стр. 80)

КРАЈ  ЦИТАТА.

Дигресија:

На стр. 83 Миловановић, у књизи која је штампана латиницом, употребљава реч „поджанр“, а то нас наводи на узгредно питање, да ли то треба писати тако спојено, или, са цртицом. Није то проблем у ћирилици, али јесте ако је написано латиницом, „podžanr“ јер би могло да се прочита као да је ту слово џ, „поџанр“, дакле „po  dž  anr“, јер у српској латиници постоје диграфи, случајеви где два слова схватамо као једну целину; имамо три диграфа а то су    dž, lj, nj   . Зато је вероватно боље писати, барем у нашој латиници, ову реч са цртицом:  pod-žanr. На енглеском је то спојено, subgenre.

(крај дигресије)

Миловановић оправдано истиче и улогу дневног листа „Вечерње новости“ (стр. 84), који је тада био веома значајан за нас, доклегод је СФ уређивао Бранко Кекић. Приче су излазиле, ако добро памтимо, обично четвртком.

Претпоследњи пасус у овом поглављу почиње речима: „Од средине деведесетих година прошлог века, објављују се и поједини класични научнофантастични романи без великих литерарних претензија ( ... )“. (стр. 86) Ове речи „прошлог века“ се односе, уверени смо, на двадесети век. Смисао је, дакле: шта се објављивало од, отприлике, 1995. године. Од тад, до... кад? Дало би се претпоставити: до краја двадесетог века, и можда још коју годину више, можда до 2005. године, или томе слично. Дакле ипак ово поглавље, које се зове „Српски хард СФ“, покрива један период, и то, неких отприлике шездесет година, 1945-2005.

Али, шта су „класични“ СФ романи? Код Миловановића би то лако могло значити напросто: СФ романи. (Вероватно није мислио на класике као што су Замјатин, Хаксли, и Орвел.) Могуће је да је мислио на „тврди“ СФ. Па још – „без великих литерарних претензија“? То би значило: пулп. Питамо се: чиме се уопште конституишу високе литерарне претензије? Али то су теме у које нећемо сада ићи.

До краја стр. 86 видимо збијено мноштво наслова, и имена аутора.

Следеће, шесто (после увода) поглавље има наслов:

Увођење домаћих мотива у научну фантастику

а то „домаћих“ значи отприлике „српских, или, југословенских“. То је нешто што је српским писцима сугерисано небројено много пута, то је један врло упоран захтев, а смисао је, да сваки народ на свету треба да ствара СФ о свом дворишту, а не да сви покушавају да употребе америчке теме, протагонисте, и локације. (Које познају слабо, само из друге руке.) Дакле, по томе, италијанска СФ треба да се догађа у Италији, и протагонисти да се зову Ђино и Ана Мариа, а српска СФ да се догађа у Србији а протагонисти да се зову Ђорђе и Светлана, а не Џон Смит и Розмери.

Дигресија:

Добијали смо, али врло ретко, и супротне савете. Пример: на Арт Анима фестивалу 5, који је одржан у јуну 2018, велики познавалац филма, Димитрије Војнов, је на трибини, у свечаној сали у згради скупштине општине Врачар (код Каленића пијаце, Његошева бр. 77), рекао неке итекако стратешке ствари, наиме, да српски СФ филм, ако га уопште правимо, не треба да буде на српском језику јер то природно вуче ка пародији; него, на енглеском, као филм Едерлези; штавише, рекао је да српски филм, генерално, треба да почне полако да прелази на енглески језик; “досад се од тога бежало”, рекао је он.

(крај дигресије)

Миловановић помиње „помак од hard СФ-а ка ‘мекшим’ наукама“ (стр. 87) што је одраз америчке поделе на hard sciences (тврде науке, природне науке, које имају физичке доказе за оно што кажу: физика, астрономија, хемија...) и soft sciences (мекане науке, каже се још и „дисциплине“: психологија, историја, социологија, филозофија...). У теоријама и историјама СФ, у свету, постоји то уверење да је Нови талас проширио СФ интересовања и на те „мекане“ науке, то је легитимно, али нас овде интересује нова нијанса у значењу појма „hard СФ“ код Миловановића.

Узгред, може нас забавити чињеница да рокадом само два слова, „о“ и „и“, од речи „мотива“ добијамо реч „митова“, па би онда тема овог Миловановићевог одељка била: увођење домаћих митова.

Миловановић напомиње и да је постојала сугестија, коју су неки заступали, да би требало учинити „искорак ка специфичном домаћем СФ изразу“ (стр. 88). Колико памтимо, тиме се мислило на питања стила изражавања, или, општег приступа жанру, или, неких тематских специфичности – хтело се нешто као покрет, или нека наша југословенска или српска школа научне фантастике. Али Миловановић додаје (истинито) да је један од резултата тих настојања био тај, да су неки наши писци напустили СФ жанр. (стр. 89)

У фусноти на стр. 88 Миловановић погрешно даје библиографски податак о једној „двострукој“ књизи из 1994. коју ипак није уредио само Бобан Кнежевић, него и проф. др Сава Дамјанов. Половина коју је уредио Кнежевић носи наслов Нова (алтернативна) српска фантастика, а не „слипстрим“! ту је Миловановићу промакла грешка! док половина са супротне стране, коју је уредио проф. Дамјанов носи, уистину, наслов Нова (постмодерна) српска фантастика. Дакле ни у једном ни у другом наслову те дупле књиге не помиње се реч „слипстрим“. Штавише, Миловановић даје цитат са једне девете странице, али не каже са које девете странице, јер, та дупла књига има и две засебне пагинације.

Миловановић помиње и читав низ подухвата које је током многих година носио, својом изузетном енергијом и истрајношћу, понајвише Бобан Кнежевић – као што су новосадски часопис „Алеф“, едиције Монолит и Тамни вилајет, часопис-алманах „Знак сагите“, итд.

Не слажемо се са Миловановићевом тврдњом да је најбољи роман Бобана Кнежевића Црни цвет (1993) (стр. 94). По уверењу А. Б. Недељковића, далеко најбољи Кнежевићев СФ роман, и уз то врло погодан да се претвори у филм, је Слободанида (2014).

На крају овог поглавља, Миловановић посвећује више од једне пуне странице Зорану А. Живковићу, не инсистира на чињеници да је Живковић напустио СФ жанр и прешао у жанр фантазије, али, додаје једну реченицу коју ћете тачно разумети само ако имате у виду да Миловановић у овој књизи често користи термин „фантастика“ у значењу: фантазија, фантазијски жанр, не СФ; ево те реченице о Живковићу:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

Његова проза је специфична врста средњоевропске фантастике, прецизног и сведеног израза и одмерених емоција, са очигледним узором у писцима као што су Михаил Булгаков ( ... ) или Франц Кафка. (стр. 96)

КРАЈ  ЦИТАТА.

Следеће поглавље, седмо (после Увода) носи наслов:

Мешање жанрова
и има четири одељка, а то су:

хорор,
епска фантастика,
женска проза, и,
псеудоисторијски фантастични роман.

Овде Миловановић постаје заробљеник сопствене толерантности, расплињава се далеко од своје теме, на океану ствари које нису СФ. Јер, хорор није СФ, а епска фантастика је под-жанр фантазије. Женска проза, или женско писмо, то напросто значи: књижевност коју су писале жене, роман Франкенштајн на пример; али, савршено је свеједно да ли је нешто писала жена, или мушкарац, нас овде интересује само да ли је добра СФ, или није добра СФ.

(Мада, А. Б. Недељковић памти једну трибину, пре знатног броја година, одржану у Вуковој сали на првом спрату Градске библиотеке града Београда, надомак Калемегдана, где је учествовало неколико истакнутих књижевница, а присутан је био, и пажљиво слушао, и др Александар Јерков; тема је била, шта је „женско писмо“; закључак неких присутних особа је био, да би то једино могао бити, можда, неки као манир писања где је емоција много, обиље јаких емоција, а драмска радња нејасна и мутна, чињенице несигурне и небитне; А. Б. Недељковић се после тога више није интересовао за такве дискусије.)

Псеудоисторијски фантастични роман је такође, вероватно, нека подврста фантазије, а очигледно и не мора бити роман, може бити и прича; зашто би се гледали само романи те врсте?

Дакле, ово Миловановићево поглавље је ирелевантно, па ћемо га прескочити.

Али, искористићемо прилику да додамо још један коментар, и једну дигресију:

Миловановић се, због своје широке толерантности, сам затрпао гомилама књига које нису СФ; нагађамо да би барем три четвртине наслова, и имена аутора, могло (и требало) из његове књиге да се избаци, јер та дела нису СФ. С једне стране хипер-продукција српских фантазијских, не СФ, дела, с друге стране његова неселективност, и – ето претрпане књиге. То онда оптерећује и оног ко би хтео да напише бољу, технички и теоријски боље засновану, и пре свега жанровски чистију, историју српске СФ.

Дигресија:

Многи се питају како НИН-ов жири успе да прочита око 200 књига за годину дана, али, ту постоји неправда, јер, ти многи вероватно мисле само на тај један жири, а не питају се како професори, они који проучавају српску књижевност, успевају за сваких десет година да прочитају по две хиљаде тих нових српских романа, и да сачувају неку прегледну, употребљиву библиографску евиденцију о њима, и да одаберу шта од тога треба да се хвали и памти и да уђе у канон, као књижевно највредније. Такође, да ли имају толике плате, и толике станове, да за, рецимо, 40 година академске каријере накупују, па код куће на неким полицама и хрпама чувају, осам хиљада тих нових српских романа! И да увек спремно имају на уму сваки понаособ од тих.

Број је можда и већи, јер, не конкурише баш сваки роман за НИН-ову награду. Миловановић каже да се „данас у Србији објављује преко 250 нових романа годишње, од којих сасвим сигурно бар двадесетак имају значајне одлике жанровске фантастике“ (стр. 98). То је можда и мање од десет процената, и то нас подсећа на Миловановићеву процену о предратних „мање од десет посто“ (стр. 55).

Узгред, чули смо негде изреку, врло депресивну у овом контексту, да сваки источноевропски народ има две хиљаде писаца.

(крај дигресије)

Узгред, за један роман Миловановић каже: „ово је мање амбициозан роман, окренут широј публици“ (стр. 99). Евидентно постоји, по Миловановићу, „шира“ публика, што несумњиво значи да мора постојати и нека „ужа“ публика, а то би ваљда била нека елита. Али, каква елита? Нагађамо: елита одраслих, високо образованих, добро информисаних, и (избегава се казати, али често се уствари то мисли) високо интелигентних читалаца. Али ако о томе говорите, можете лако да „зглајзате“ против политичке коректности, и да увредите неке друштвене групе. Зато се о том питању не прича много. Али, ту негде се можда крије стазица да ваше СФ дело буде прихваћено у неким утицајним круговима као „висока књижевност“.

Осмо поглавље носи наслов:

Однос са књижевном матицом

а то није период, нити врста, него, једна тема за теоријску дискусију, коју Миловановић мање-више и довршава, апсолвира, већ у првом пасусу: наиме, каже он (на стр. 113), „жанровски писци прилазе матици књижевности“, а истовремено „све више“ писаца из главног тока користи у својим делима жанровске елементе, па настаје велико мешање, па је зато „све теже“ одредити да ли су нека књижевна дела главни ток или жанр. Наравно, израз „све више“ садржи у себи елемент прогнозе, а у овом случају можда и прижељкивања (да тога буде што више...), дакле ту не видимо један сасвим неутралан став, једноставну констатацију, него наслућујемо и навијање, да се што јаче настави тај тренд. Коначни логични исход у том случају би био: нестанак СФ.

Онда Миловановић прелази на конкретне примере, а први је сатирична фантазијска прича Владана Деснице из 1957. године „Проналазак атханатика“ (А. Б. Недељковић сматра да то није СФ); Миловановић се осврће и на роман Ериха Коша Снег и лед (стр. 114) и, на око пола странице, на три СФ романа Борислава Пекића (стр. 115).

Интересантно је видети стр. 117 која се састоји од само два реда текста, а све остало су фусноте, у којима су биографије и библиографије седам писаца. Кудикамо је „боља“ стр. 118 која има чак шест реди текста и фусноте о петоро писаца. Али од тих пет, једно име је Лаура Барна, што значи да њена дела нису женска проза, јер, да јесу, та фуснота би била у седмом поглављу, у одељку „женска проза“!

Следеће, девето поглавље, има наслов:

Експериментална проза

и прилично је кратко, само око четири пуне странице, а тај наслов указује да је то нека проза која није СФ, него је нешто друго. Ту Миловановић помиње десетак аутора. Код неких од њих има елемената СФ.

Десето поглавље, претпоследње, зове се

Научна фантастика у другим медијима

и има четири одељка, а то су:

Стрип и илустрација
Филм
Радио драма, и,
Информациони медији.

Миловановић даје обиље података о стрипистима (предратним, и послератним) и о њиховим делима.

На почетку одељка о филму, категорично, проглашава Лијепе жене пролазе кроз град Желимира Жилника за СФ, што је сасвим погрешно. То, барем по уверењу А. Б. Недељковића, није СФ филм, то је политичко-сатирична фантазија са СФ елементима. Дакле, fantasy. Има много фантазијских елемената, који убедљиво преовлађују. Пример: на самом крају, у последњим секундима филма (пре изводне шпице), мртва жена устаје и весело трчи са децом кроз Кнез Михајлову улицу, и чује се, као песма, некакво објашњење у коме се каже, отприлике, да је све било само сан и маштарија.

Одељак о радио-драми је сасвим кратак, десетак реди, а одељак о информационим медијима се односи углавном на разне српске СФ и Ф сајтове на интернету.

Последње, једанаесто поглавље носи наслов:

Фандом

и запрема нешто мање од две и по странице (стр. 135-137). Ту се најсажетије дају информације о главним клубовима и њиховим активностима.

Тиме смо завршили преглед књиге Миодрага Б. Миловановића Српска научна фантастика (2016).[/color]



18
Vesti iz Fantastike / Re: Vesti Srpskog društva za naučnu fantastiku
« Last post by Miodrag Milovanovic on September 13, 2020, 08:41:04 PM »
Quote
Можда датуми на часописима нису тачни? Заправо је читава ова ствар са причом „Јаја са језера Тангањике“ поприлично... немогућа.

Rec i slika je izlazila na vreme. Nemam podatak za avgustovski broj u kome je ta priča izašla, ali u časopisu Vreme su objavljene vesti da je izašao julski broj (vest objavljena 7.7) i septembarski broj (vest objavljena 2.9). Nema razloga da ne verujemo da je avgustovski broj izašao na vreme...
19
Vesti iz Fantastike / odlomak 015, iz ABN Istorije srpske SF
« Last post by Aleksandar_B_Nedeljkovic on September 13, 2020, 12:08:44 AM »
(одломци из предстојеће књиге Александра Б. Недељковића
Историја српске научне фантастике XIX и XX века,

сад, ево, имамо одломак 015)

Дакле:


Миодраг Б. Миловановић, Српска научна фантастика (2016)
ПРИКАЗ  ТЕ  КЊИГЕ даје: А. Б. Недељковић, ДЕО 4:


Изненада, светлост: Миловановић се за једно дело категорично изјашњава да јесте СФ. Штавише, то је, каже Миловановић, „научнофантастична драма“! изведена 1933. у Београду! Ово је велико откриће, којим би сваки научни радник у овој нашој области могао да се поноси! Аутор је Владимир Велмар-Јанковић, наслов је Срећа АД, постоји и поднаслов, „Интерконтинентални спектакл у четири чина с прологом“. Мало опширнију биографију Велмар-Јанковића налазимо у фусноти на стр. 51. Овој драми посвећује Миловановић приближно страницу и по (стр. 51-52); опширно цитира шта је рекао 1933. године критичар Велибор Глигорић у чланку „Један Балканац подсмева се прогресу“. Помиње и друге две Велмар-Јанковићеве драме, Робови (1926) и Државни непријатељ бр. 3 (1936), да имају елементе фантастике, за шта се позива на рад Марине Миливојевић „Фантастика у драмама Владимира Велмара Јанковића“.

(Додајемо овде, узгред: податке о штампаном издању тог рада Марине Миливојевић можете видети на:
[/size]

https://akademija.uns.ac.rs/pf/fantastika-u-dramama-vladimira-velmar-jankovica/

а тај рад, у коме се на крају налази и комплетан текст све те три поменуте драме, дакле и драме Срећа АД, можете преузети са линка:

https://www.academia.edu/32456150/Fantastika_u_dramama_Vladimira_Velmar_Jankovi%C4%87a_U_prilogu_drame_Vladimira_Velmar_Jankovi%C4%87a_Robovi_Sre%C4%87a_A_D_i_Dr%C5%BEavni_neprijatelj_br_3_

али, тај обиман документ можете преузети само ако имате налог на „Гуглу“ или на „Фејсбуку“, никако друкчије.
Захваљујемо се др Тијани Тропин од које смо добили ова два линка.)

На око пола странице Миловановић приказује роман Свет под маском (1938) чији је аутор Станко Кукић (стр 53), али не каже да то јесте СФ роман. (По уверењу А. Б. Недељковића, то свакако јесте СФ роман, али слабо писан, лош као књижевно дело.)

Манојло Ратковић аутор је романа Живот који долази (1938) коме Миловановић посвећује један врло кратак пасус. (стр. 53)
Више од једне странице (стр. 53-54) посвећено је роману Мртва стража (1939) чији је аутор Младен Ст. Ђуричић. (Та два слова са тачком, „Ст.“, испред нечијег презимена, вероватно значе да се неко од његових предака звао можда Стојан, или Стеван, или слично – дедер ви погодите, ако немате сигурну информацију? – и вероватно их треба читати као два засебна слова, „с т“, али, то није добро дефинисано, и није сигурно.)

„У корпус српске научне фантастике између два рата слободно се може сместити и роман Ђорђа Јовановића Плати па носи“ , каже Миловановић (стр. 55), а ми то читамо као тврдњу да тај роман јесте СФ. Али... гле... та фраза „слободно се може сместити“ као да наговештава да, ипак, ту постоји и нека резерва или не-баш-категоричност.

Миловановић помиње један свој истраживачки закључак, веома интересантан, да „мање од десет посто“ српских међуратних романа садржи елементе фантастике, ма какве фантастике (стр. 55); као извор података о томе, помиње (али, без потпунијег библиографског податка) дело Станка Кораћа Српски роман између два рата 1918-1941.

Омашком на стр. 55 Миловановић сврстава Комарчићев роман Једна угашена звезда (1902) у међуратни период.

Миловановић, на стр. 56-57, храбро отвара једно пространо поље, врло тешко за изучавање, а то су јефтини српски часописи са мноштвом прича, као и романа у наставцима, у периоду између два светска рата. Вероватно је јако много тога изгубљено и заборављено, а великим делом је, за истраживача, и неинтересантно, због слабог квалитета и због застарелости. Миловановић је имао задивљујућу количину ентузијазма, па је ово поље претраживао. Помиње часописе „Забавник илустрованог листа“ (који је излазио 1922-1928), „Забавник илустровано време“, и „Криминална библиотека“.

Затим, Миловановић помиње француског писца по имену Морис Ренар и његове романе Експеримент доктора Лерна и Орлакове руке; Џек Лондона и његов роман Три срца (то се можда мисли на, на енглеском, Hearts of Three, али то није СФ); Едгар Алан Поа; немачког писца по имену Ханс Хајнц Еверс, и његов роман Алрауне, као и његове приче „Паук“ и „Љубав Џона Хамилтона“.

„Спорадично, на страницама ових часописа појављивали су се и домаћи писци“, каже Миловановић, и помиње причу из 1922, „Чудновати доживљаји Петра Јовановића, судског писара“, аутор је Милан Борић. (стр. 56) Шта у нашим контекстима значи та реч „домаћи“, о томе смо овде већ говорили.

Памтимо да је Миловановић говорио у београдском Дому омладине, у оној такозваној „црној сали“ (која уопште нема прозоре...) приликом промоције књиге Српска научна фантастика, 6. марта 2017. године (комплетан снимак имате на интернету, окачено на Ју-тјуб, на:




па га можете тамо погледати; али тамо на самом почетку пише, нетачно, да је то било 12. априла 2017,

а кад је стварно било, можете проверити на „Погледу из свемирског брода“ за март 2017:


https://sfpisb.wordpress.com/2017/03/page/7/

ето, било је то 6. марта 2017),

на тој промоцији, дакле, Миловановић је инсистирао, јер он сматра да је то важно, на скоро истовременом појављивању једне приче у Америци и у Југославији, далеке 1926. године кад је настао амерички и светски фандом. То и јесте интересантно Миловановићево откриће, истраживачки подвиг (стр. 57). Наиме, амерички писац пореклом из Немачке, из једне јеврејске немачке породице у Дрездену, Курт Сиодмак (Curt Siodmak; млађи брат филмског режисера Роберта Сиодмака) објавио је у тек покренутом часопису „Амејзинг сториз“ СФ причу „Јаја са језера Тангањике“ („The Eggs from the Lake Tanganyika”) а мање од месец дана касније та прича се појавила, преведена, у српском часопису „Реч и слика“ и то са истим сликама (илустрацијама) као у „Амејзингу“. Којим чудом се то десило, како је уопште било могуће, и да ли је Сиодмак икада добио и један динар хонорара за то, а и ко је превео, да ли је можда преводио на неком броду, у току неке пловидбе (??), не знамо. Нагађамо: можда је стигло авионом? у дипломатској пошти? Пре Чарлса Линдберга? (који је прелетео Атлантик 1927) Тешко! Отприлике: немогуће! Можда датуми на часописима нису тачни? Заправо је читава ова ствар са причом „Јаја са језера Тангањике“ поприлично... немогућа.

Миловановић категорично каже да српска прича „После сто година“ (1926, написао Бранко Димитријевић) јесте СФ. (стр. 57) Запажамо да је петнаест година раније Стојан Новаковић дао текст са тим истим насловом.

Помиње и стрип-часопис „Микијево царство“, у коме је изашао у наставцима роман Бранка Видића Црна маска, или лорд Ворик, у коме наводно има СФ елемената. (ibid)

На самом крају овог поглавља, Миловановић помиње да је у међуратном периоду било, код разних издавачких кућа, много издања романа Жил Верна, у чему се нарочито истицала „Књижарница Томе Јовановића и Вујића“ у Београду, а да је било и бројних издања романа Х. Џ. Велса. (стр. 58)

Тиме је завршено треће (након Увода) поглавље Миловановићеве књиге, и ви бисте очекивали да четврто буде о следећем историјском периоду, на пример, од 1945. до 1980, или већ нешто слично, али – изненађење! таквог поглавља нема. Више ниједан наслов поглавља, до краја књиге, не односи се на период, ма који. Четврто (након Увода) поглавље зове се:

Српска научна фантастика за децу и омладину

и запрема нешто више од 13 пуних страница (стр. 59-72)

Наравно, дечја СФ је валидна тема за књижевно-историјско разматрање, али, тако нагло прећи са периодизације, и одједном организовати књигу сасвим друкчије, по категоријама или врстама фантастике – након првих 58 страница (око четрдесет процената укупног обима књиге) – то је превише нагла промена организационог принципа.

Сходно томе, и ми ћемо сада променити начин разматрања ове Миловановићеве књиге, нећемо се више трудити да поменемо свако име које видимо код њега, и сваки наслов, то ћемо уносити у индекс (тражило), а само ћемо укратко, у генералним цртама, поменути основне одлике сваког поглавља.

На почетку, дакле, четвртог поглавља (стр. 59), видимо нову терминолошку забуну: Миловановић сада дели дечју и омладинску фантастику на две врсте, једно је „фантастика“ а друго није фантастика, него, „hard SF”. Аутор тачно осећа, са која два жанра је суочен, али, не проналази исправне термине, за њих, а они треба да гласе: фантазија, и, научна фантастика.
Фантастика се не дели на фантастику и hard SF.

Миловановић на стр. 61 помиње „ОТО забавник“ за децу; та скраћеница ОТО означавала је један школски предмет, обавезан у основној школи, наиме, „опште-техничко образовање“. Ту се мукотрпно резало нешто од шпер-плоче, помоћу оне врло танке тестерице (која се лако кида) са врло великом полу-округлом дршком; ту се правио мини-електромотор са погоном на ону велику четвртасту батерију од 4,5 волти; па, барометар од танке гумене опне разапете преко празне тегле, итд. Па, пошто наука и техника иду заједно, редакцији је била блиска и помисао на неку додатну, забавну СФ садржину. Кључне речи у том пасусу гласе, да је „ОТО забавник“ објавио „преко 150 дечјих прича, већим делом веома наивних“ (ibid).

У овом поглављу нарочито добро је приказана улога коју је некада имао (а сада, године 2020, по нашем утиску, више нема) „Политикин забавник“ (стр. 62-65).

Берислав Косиер написао је једно дело за које Миловановић каже да је Косиеров „први условно прави СФ роман“ (стр. 65), тако, реч „прави“ је дата у италику, па се ту отвара питање шта значе речи „условно прави“. Нагађамо да то значи нешто различито од баш, баш, сасвим, прави.

Миловановић каже да је роман Предрага Урошевића Канига „први домаћи роман епске фантастике, са свим обележјима тог жанра“ (стр. 67).

На стр. 66 Миловановић каже за један роман да је „мешавина (...) фантастике и СФ-а“, а на стр. 67, као што смо управо цитирали (за Канигу), каже да је епска фантастика жанр. (Уистину она је, барем по уверењу А. Б. Недељковића, један од под-жанрова фантазије).

За роман Урошевића Тихана из Ерга, Миловановић каже да је „више СФ роман, мада носи поднаслов ‘фантастичан роман’“ (стр. 66-67). То је интересантна формулација. Проверили смо, тај роман заиста има поднаслов, који гласи за нијансу друкчије – „фантастични роман“. Цитирана Миловановићева реченица морала би да значи да Тихана из Ерга, упркос том поднаслову, није фантастичан роман. Него је научнофантастичан. Из тога свакако проистиче да оно што је научнофантастично, није фантастично.

Али већ у продужетку тог истог пасуса, Миловановић каже да је тај роман „једно од најбољих остварења за децу српске фантастичне књижевности“! (стр. 67) Значи ипак јесте фантастичан роман!

На стр. 69 аутор најзад, најзад погађа тачан назив оног жанра који јесте фантастика, некаква, али није научна фантастика: наиме, помиње „фентези“ романе, то је наравно изговор оног енглеског fantasy, и то је добро, то је тако, то је књижевно-теоријски исправно, тако се зове тај жанр. Али је за нијансу српскије звати га „фантазија“. Неки у Београду то изговарају „фантази“. Али то је тај жанр; па, и на српском, и на енглеском, свеједно – то је тај жанр. Који јесте фантастика али није научна фантастика.
(Уосталом, Миловановић није неупознат са појмом фантазије, јер, на пример, за један роман Драгана Р. Филиповића каже да је „фантазијски роман“ (стр. 93).

Али већ на стр. 70 видимо помињање „многих других жанрова фантастичне књижевности“ што је промашај – постоје, уверени смо, само три жанра фантастике, а то су фантазија, СФ, и хорор. Али, уверени смо и да постоји мноштво под-жанрова. (Узгред, поменимо да касније, на стр. 98, Миловановић каже да постоје и „бројни серијали урбане фантастике“ а то би, претпостављамо, била свака фантастика, свеједно да ли СФ или Ф, која се дешава у неком граду, у било ком граду, свеједно на којој планети.)

Последња страница овог поглавља претвара се, малтене, у непрекинуту листу имена (писаца) и наслова. (стр. 72)

Следеће Миловановићево поглавље, пето после Увода, је:

Српски хард СФ

при чему је реч „хард“ дата у курзиву (италику), ваљда као сигнал да је то реч страног порекла (туђица), још не потпуно интегрисана у српски језик. Али, објашњења шта је хард СФ – нема! Изгледи су, да Миловановић прећутно подразумева да хард СФ значи, напросто, СФ! Он овде показује једну протејску способност да најосновнијим теоријским терминима омогућава сталне, све нове и нове метаморфозе.
Први пасус овог поглавља, петог после Увода, каже нам шта се дешавало са СФ у Србији „непосредно после Другог светског рата“ (стр. 73), а други пасус шта је било „почетком педесетих година“ (ibid), тако да ово поглавље, de facto, функционише као да је о периоду, послератном, па се у том смислу надовезује на треће. (Зато је требало да има одговарајући наслов! А не наслов који говори о врсти.)

Врло је интересантан, са теоријског становишта, Миловановићев коментар: „Непосредно после Другог светског рата, објављивани су углавном руски аутори техничке/технолошке научне фантастике“ (стр. 73) Имамо утисак (и надамо се) да Миловановић ту техничко/технолошку види као подврсту „чисте“ (стр. 80), „праве“ (стр. 65), „тврде“ (hard) (стр. 59) научне фантастике.

Миловановић тврди да је у прве две послератне деценије била јако присутна руска СФ: „доминација америчког над руским СФ-ом код нас није успостављена ни у шездесетим годинама“ (стр. 74)

Миловановић одлично уочава основни хендикеп који је онемогућавао српским СФ писцима да се размахну:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

Што се тиче домаћих писаца, после Другог светског рата они су се нашли у процепу карактеристичном за већину писаца из социјалистичког блока. Будућност је била врло незгодна тема, партијски условљена, и, по препоруци, нимало неизвесна. Због тога су малобројни домаћи писци, вољни да се упусте у ову ризичну област, или нашли уточиште у неодређености, стављајући радње својих дела у имагинарне државе ( ... ) или се бацили на писање дечје научне фантастике ( ... ) Занимљиво је да је било врло мало оних који су величали достигнућа социјализма и писали о тракторима великим као кућа, каквих примера имамо у другим књижевностима социјалистичког блока. (стр. 74-75)

КРАЈ  ЦИТАТА.

Овај одломак из Миловановићеве књиге заслужује велику пажњу, и похвалу, јер у суштини тачно објашњава зашто током отприлике пола века (!!!), наиме, од 1945. па до отприлике 1990. или 1995, нисмо смели да пишемо СФ о будућности своје земље! Никада нећемо сазнати колико је потенцијалних списатељских каријера у Србији на тај начин закочено, спречено, уништено. Некима је на тај начин и прошао живот – а нису написали она права, паметна СФ дела која је требало написати о нашој будућности. Ово је нанело огромну штету српском народу, грађанима. Нисмо имали тај облик колективне свести, СФ прогнозе о нашој будућности. Зато се политичка будућност скотрљала на нас као лавина камења на потпуно изненађене шетаче. То је цена неслободе у области СФ стваралаштва.
Међутим, поставља се питање да ли су и у Краљевини Југославији наши СФ писци били под сличним политичким хендикепом. Миловановић о томе не каже ништа. Била је диктатура, шестојануарска, било је убиство Стјепана Радића у сред парламента, итд. Да ли се смео тада објавити СФ текст у коме би се предвидела пропаст монархије, пад државе...? Да ли је ико барем предсказао да ће доћи комунисти, који ће дати и женама право гласа? Знамо (из врло поузданих извора) да су многи школовани млади Срби и Српкиње били против монархије, желели су републику. У земљи у којој се догодило, у Београду, 18. јануара 1939, онако одвратно полицијско убиство популарног, у народу омиљеног, доктора Драгише Мишовића, нико није написао баш ниједну СФ причу о паду монархије и увођењу републике? Итд. То су теме за неке будуће студије. И за неке будуће СФ приче, јер, свако данас има у виду негативне пројекције о српској будућности у ЕУ, типа Black Light (2018, Миомир Петровић), али, шта би било да смо сменили краља и постигли бољу прошлост?

                                                            (довде део 4)


20
Vesti iz Fantastike / i još nešto danas, 2 vesti
« Last post by Aleksandar_B_Nedeljkovic on September 12, 2020, 05:57:05 PM »
Цењени      ,
ево данас још и ово, након данашњег одломка приказа Мићине књиге, ту су и две вести:

(1)   у данашњем (и сутрашњем) “Данасу”, па на стр. XIII културног додатка, имате чланак, потписује (целим именом! то је промена, у овом листу? за сваку похвалу!) Драган Стошић; наднаслов је „кутак за девету уметност“, наслов је „Подмлађени херој спасава будућност“, нова књига стрипа о Бетмену, код „Чаробне књиге“; Брус Вејн се буди у санаторијуму тј. лудници, али 20 година млађи, а свет је поробљен.

(2)   Данас видимо у “Политици” програм за трибинску салу у Дому омладине за понедељак:






… не помиње се ништа електронски…  него, тако, као да епидемије нема?

Pages: 1 [2] 3 4 ... 10