Ako jučerašnji pljusak koji je napravio bujicu u mojoj ulici nije bio dovoljan, verovatno možemo da očekujemo da prilikom sledeće vremenske nepogode padaju sekire, da obeleže da se moji utisci o nečemu poprilično poklapaju sa Anomanderovim. 

Pa, ako tražite da umesto vas čitam Znak sagite, onda bih mogao da vam ukažem na članak koji ste naprosto preskočili, a predstavlja jednog od najvažnijih pisaca i teoretičara naučne fanastike sa početka dvadesetog veka - Morisa Renara. Čoveka koji je naučnu fanastiku definisao mnogo pre anglosaksonskih teoretičara. Čoveka koji je pisao veoma dobru naučnu fanastiku, koju verovatno niste čitali, jer nemate strpljenja. Inače, članak je iz Science Fiction Studies, verovatno najuglednijeg časopisa za teoriju naučne fanatstike, pa ako vam i to nije dovoljno da ga bar pomenete, onda ne znam šta bi trebalo da se objavi.  Verovatno članak o Ratovima zvezda nastavak 34, to je sasvim sigurno naučna fantastika, pa bi vam privuklo pažnju.

Dakle, ovo je sad jedan od onih delikatnih momenata ( -,- ) u kojima redovito bivam pogrešno shvaćena, pa otud moram i da startujem sa preciznim disklejmerom: ne, ovo što sledi nije rečeno u ikakvu podršku cenjenog ABNa i njegove (meni ponekad potpuno neshvatljive) fobije za primarnu građu fenomena koji, kao, istražuje... naprotiv. Recimo da je ovo naprosto iznošenje nekih mojih zapažanja, to striktno u svrhu boljeg razumevanja pročitanog.

Kao prvo, reći za Maurice Renarda da je "jedan od najvažnijih pisaca i teoretičara naučne fanastike sa početka dvadesetog veka" je veoma misleading, po mom mišljenju. Ja ne znam po kojim se to parametrima ovde određuje "važnost", ali koje god da ovde pretpostavimo, čisto razgovora radi, ostaje otvoreno pitanje koliko su ti oni uopšte funkcionalni. Kao prvo, Renard je notorno neprevođen, pa je tako njegov eventualni uticaj kao prozaiste i teoretičara veoma, veoma limitovan, a time i doveden u pitanje. Kao drugo, Renard je skoro pa udžbenički primer hibridne fikcije tog doba, danas uglavnom prepoznate kao kombinacija spekulativne fikcije u maniru Velsa i gotik horora u maniru Poa. Kao treće, Renardov prozni korpus proizveden je u vreme u kom se naprosto nije moglo govoriti o bilo kakvoj naučnoj fantastici kao žanru, prosto zato što je za priznavanje žanra kao takvog potrebna izvesna kritična masa samog korpusa, pa se otud može i reći kako su svi singularni rani "primerci" istog više književni kurioziteti, negoli prava žanrovska otelotvorenja, te se otud i percipiraju kao uglavnom proto-SF, a ne SF. Kao četvrto, jedna je stvar istraživati takve kuriozitete sa pozicije generalnog žanrovskog nivoa (kako to Science Fiction Studies radi), a sasvim je druga prezentovati Maurice Renarda kao "jednog od najvažnijih pisaca i teoretičara naučne fanastike sa početka dvadesetog veka" sa tvoje pozicije, dragi Mićo, jer sad mi je već jasno da ti tražiš podršku svojoj percepciji SFa, pa otud za nalaženje iste i moraš da se vratiš minimum u viktorijanu, ako ne i znatno BC dublje. 

U elaboraciju, pod jedan: šta tačno znači "važan"? Ne znači li to makar donekle i "uticajan"? a kako može da bude uticajan korpus kojeg praktično niko nije pročitao osim njegovih populistički orjentisanih savremenika? (da, da, da, znam, ti tu imaš sasvim drugačiji pogled na to od mene, ali veruj mi na reč, važnost i uticajnost ipak imaju urođene veze, a proza za koju je malo ko čuo uglavnom egzistira na nivou kurioziteta bez merljivog žanrovskog impakta (ako tu zanemarimo izvesni današnji inflatorni akademski nivo), te otud i ne bi trebalo pridavati joj rečeni status. Renard je naprosto garden variety primerak populističke proze svog doba, i bilo koji aspekt koji bi se njegovom opusu mogao eventualno pripisati već je veoma adekvatno pokriven Vern-Vels zaostavštinom. (ne sad da mi ta konstatacija donosi ikakvog ličnog zadovoljstva... uostalom, to sam već odavno otkrila na primeru Edward Page Mitchella, ako ništa drugo, ali tako je kako je...)

pod dva: insistiranje da zakonitosti proto-SF iole dominiraju identitetom savremenog SFa je odavno prevaziđeno kod savremenih istraživača žanra, to do mere u kom se taj korpus prepoznaje kao ravnopravni preteča ne samo današnjih oblika SFa i horora, nego i velikog dela fentezija. Prosto rečeno, Renrad ima više konceptualne bliskosti sa gotskim hororom i mitološkim fentezijem negoli bilo koji od njegovih književno aktivnih savremenika, na šta ti uostalom i sam esej skreće pažnju. I mada se podrobnije poznavanje kurioziteta kao što je Renard svakako koristi za sticanje jedne potpunije, plastičnije slike o žanrovskom poreklu i poetici SFa, to ipak nije isto kao i stav da se jedan tako ambivalentan korpus decidirano proglašava za  "jednog od najvažnijih pisaca i teoretičara naučne fanastike sa početka dvadesetog veka", jer on to naprosto ne može biti, ni pod kakvim racionalnim merilima.

Kao treće, insistiranje na konkretnom žanrovskom premeravanju bilo kog književnog kurioziteta iz doba viktorijane je u najmanju ruku flagrantan iskorak, ako već ne i čisto uzmicanje od stvarnog sagledavanja identiteta savremenog žanra. Kao što je već Ghoul objasnio, žanrovi ne nastaju preko noći, i izvlačenje bilo kakvih zaključaka na primeru singularnih (i uticajno limitiranih) hronoloških preteča je po pravilu misleading za potpunije razumevanje savremenog žanrovskog oblika. I tu se opet vraćamo na dva suštinski različita pristupa rečenim kuriozitetima: sve se svodi na to kako smo odlučili da percipiramo iznimku kao takvu. S jedne strane, imamo opciju da iznimku percipiramo kao potvrđivanje osnovnog pravila, s druge imamo opciju da je percipiramo kao vid destrukcije samog pravila, kao osnovu i opravdanje za razbijanje tog pravila i za kreiranje njegove alternativne varijante.

A kao četvrto, i ne manje važno - smatram da bi Znak Sagite, kao jedini domaći časopis koji objavljuje SF, mogao bolje da iskoristi retke prevodilačke resurse da se posveti stranim žanrovskim piscima i teoretičarima koji su ne samo još živi, nego su i objavili išta žanrovski relevatnog u ovom milenijumu. Takav pristup bi neminovno bio ne samo zanimljiv nego i relevantan, a posredno bi odao i omaž svim dokazano relevantnim žanrovskim pretečama... no dobro, to je već samo moje lično mišljenje i ne očekujem da ima ikakav rezonski impakt na vaš sad već dobro etabiliran pristup SFu.

Pa, ako tražite da umesto vas čitam Znak sagite, onda bih mogao da vam ukažem na članak koji ste naprosto preskočili, a predstavlja jednog od najvažnijih pisaca i teoretičara naučne fanastike sa početka dvadesetog veka - Morisa Renara. Čoveka koji je naučnu fanastiku definisao mnogo pre anglosaksonskih teoretičara. Čoveka koji je pisao veoma dobru naučnu fanastiku, koju verovatno niste čitali, jer nemate strpljenja. Inače, članak je iz Science Fiction Studies, verovatno najuglednijeg časopisa za teoriju naučne fanatstike, pa ako vam i to nije dovoljno da ga bar pomenete, onda ne znam šta bi trebalo da se objavi.  Verovatno članak o Ratovima zvezda nastavak 34, to je sasvim sigurno naučna fantastika, pa bi vam privuklo pažnju.

Takođe, preskočili ste i priču Darka Macana, jednu jako dobru kratku ekstremno SF priču, ali i to je verovatno OK, jer ko će da čita Hrvate.

Uzgred, da neko kaže da je Pareženih pisao fentazi je prosto neverovatno. Gde ste to pronašli, molim vas? A iza mog teksta o Parežaninu sledi jedna njegova priča, a ne odlomak iz romana - bar to nije teško uočiti, makar i prelistavanjem.

Aco, svrha svih vesti je da se ljudi obaveste o nečemu.
Ako čitam vaše "vesti" želeo bih da mogu da im verujem.
Ko vidi ikakve koristi od netačnih vesti?
Ako nemate dovoljno strpljenja da pročitate jedan jedini domaći časopis koji objavljuje fantastičnu književnost, čija je frekvencija izlaženja 1 do 2 godišnje, čemu onda uopšte vaše vesti?
Da vidimo 52 puta kako u Politikinom zabavniku nema SF priče?
Ja zaista ne razumem. Možete li da mi pojasnite?