10
Мићо, ако је тако, утолико је мистерија невероватнија.
Е сад, да завршимо приказ књиге:
(одломци из предстојеће књиге Александра Б. Недељковића
Историја српске научне фантастике XIX и XX века,
сад, ево, имамо одломак 016)
Дакле:
Миодраг Б. Миловановић, Српска научна фантастика (2016)
ПРИКАЗ ТЕ КЊИГЕ даје: А. Б. Недељковић, ДЕО 5, последњи:
Враћамо се сада књизи М. Б. Миловановића. Он говори, између осталог, и о првој едицији „Кентаур“ (стр. 75-76); затим, сажето и одлично презентира једну значајну истину, наиме, да је у тим временима:
ПОЧЕТАК ЦИТАТА:
постојао један број људи који су, захваљујући својим познанствима, било да су сами били уредници, било да су били њихови пријатељи, успевали да прогурају своје приче у часописе који пре тога нису објављивали научну фантастику. (стр. 76)
КРАЈ ЦИТАТА.
Ово нам указује на истину, да су објављивали не обавезно најталентованији, него, они који су могли да објаве. Али то је одувек било тако.
Миловановић посвећује знатну пажњу и часопису „Космоплов“ (узгред, та реч би требало да значи: свемирски брод). (стр. 77)
Један значајан оријентир добијамо овде:
ПОЧЕТАК ЦИТАТА:
по квалитету се прилично издваја прича „Фок са једном руком“ Николе Панића која представља вероватно најзрелију причу написану до тог тренутка у оквиру српске научне фантастике. (стр. 77-78)
КРАЈ ЦИТАТА.
То су крупне речи, јер, оне би требало да указују на врхунац литерарног достигнућа у периоду од настанка српске СФ па све до тада, али, гле, не добијамо библиографски податак. Где и кад је била та прича? Али у следећој реченици се помиње петнаести број „Космоплова“, па, можемо да нагађамо да је можда ту.
Миловановић стиже и до, за нас овде капитално важног, загребачког магазина „Сириус“, и до „Галаксијиног“ СФ алманаха Андромеда, и до друге инкарнације едиције „Кентаур“ (код два разна београдска издавача).
За уређивачку политику „Сириуса“, Миловановић каже: „нагласак је стављен на ‘чисту’ научну фантастику“ (стр. 80), али, питамо се, каква је то „чиста“ научна фантастика? Али, код Миловановића то вероватно значи сасвим исто што и hard SF, дакле, значи: она која није фантази, него је баш СФ.
Веома је трезвена, истинита и важна ова Миловановићева реченица која показује да и у овој области, потоци теку тамо где нађу своје корито:
ПОЧЕТАК ЦИТАТА:
Пошто је дуго година у тадашњој Југославији „Сириус“ био једино место где су могли редовно да објављују своје приче, СФ писци су прилагодили текстове преференцијама уредништва. (стр. 80)
КРАЈ ЦИТАТА.
Дигресија:
На стр. 83 Миловановић, у књизи која је штампана латиницом, употребљава реч „поджанр“, а то нас наводи на узгредно питање, да ли то треба писати тако спојено, или, са цртицом. Није то проблем у ћирилици, али јесте ако је написано латиницом, „podžanr“ јер би могло да се прочита као да је ту слово џ, „поџанр“, дакле „po dž anr“, јер у српској латиници постоје диграфи, случајеви где два слова схватамо као једну целину; имамо три диграфа а то су dž, lj, nj . Зато је вероватно боље писати, барем у нашој латиници, ову реч са цртицом: pod-žanr. На енглеском је то спојено, subgenre.
(крај дигресије)
Миловановић оправдано истиче и улогу дневног листа „Вечерње новости“ (стр. 84), који је тада био веома значајан за нас, доклегод је СФ уређивао Бранко Кекић. Приче су излазиле, ако добро памтимо, обично четвртком.
Претпоследњи пасус у овом поглављу почиње речима: „Од средине деведесетих година прошлог века, објављују се и поједини класични научнофантастични романи без великих литерарних претензија ( ... )“. (стр. 86) Ове речи „прошлог века“ се односе, уверени смо, на двадесети век. Смисао је, дакле: шта се објављивало од, отприлике, 1995. године. Од тад, до... кад? Дало би се претпоставити: до краја двадесетог века, и можда још коју годину више, можда до 2005. године, или томе слично. Дакле ипак ово поглавље, које се зове „Српски хард СФ“, покрива један период, и то, неких отприлике шездесет година, 1945-2005.
Али, шта су „класични“ СФ романи? Код Миловановића би то лако могло значити напросто: СФ романи. (Вероватно није мислио на класике као што су Замјатин, Хаксли, и Орвел.) Могуће је да је мислио на „тврди“ СФ. Па још – „без великих литерарних претензија“? То би значило: пулп. Питамо се: чиме се уопште конституишу високе литерарне претензије? Али то су теме у које нећемо сада ићи.
До краја стр. 86 видимо збијено мноштво наслова, и имена аутора.
Следеће, шесто (после увода) поглавље има наслов:
Увођење домаћих мотива у научну фантастику
а то „домаћих“ значи отприлике „српских, или, југословенских“. То је нешто што је српским писцима сугерисано небројено много пута, то је један врло упоран захтев, а смисао је, да сваки народ на свету треба да ствара СФ о свом дворишту, а не да сви покушавају да употребе америчке теме, протагонисте, и локације. (Које познају слабо, само из друге руке.) Дакле, по томе, италијанска СФ треба да се догађа у Италији, и протагонисти да се зову Ђино и Ана Мариа, а српска СФ да се догађа у Србији а протагонисти да се зову Ђорђе и Светлана, а не Џон Смит и Розмери.
Дигресија:
Добијали смо, али врло ретко, и супротне савете. Пример: на Арт Анима фестивалу 5, који је одржан у јуну 2018, велики познавалац филма, Димитрије Војнов, је на трибини, у свечаној сали у згради скупштине општине Врачар (код Каленића пијаце, Његошева бр. 77), рекао неке итекако стратешке ствари, наиме, да српски СФ филм, ако га уопште правимо, не треба да буде на српском језику јер то природно вуче ка пародији; него, на енглеском, као филм Едерлези; штавише, рекао је да српски филм, генерално, треба да почне полако да прелази на енглески језик; “досад се од тога бежало”, рекао је он.
(крај дигресије)
Миловановић помиње „помак од hard СФ-а ка ‘мекшим’ наукама“ (стр. 87) што је одраз америчке поделе на hard sciences (тврде науке, природне науке, које имају физичке доказе за оно што кажу: физика, астрономија, хемија...) и soft sciences (мекане науке, каже се још и „дисциплине“: психологија, историја, социологија, филозофија...). У теоријама и историјама СФ, у свету, постоји то уверење да је Нови талас проширио СФ интересовања и на те „мекане“ науке, то је легитимно, али нас овде интересује нова нијанса у значењу појма „hard СФ“ код Миловановића.
Узгред, може нас забавити чињеница да рокадом само два слова, „о“ и „и“, од речи „мотива“ добијамо реч „митова“, па би онда тема овог Миловановићевог одељка била: увођење домаћих митова.
Миловановић напомиње и да је постојала сугестија, коју су неки заступали, да би требало учинити „искорак ка специфичном домаћем СФ изразу“ (стр. 88). Колико памтимо, тиме се мислило на питања стила изражавања, или, општег приступа жанру, или, неких тематских специфичности – хтело се нешто као покрет, или нека наша југословенска или српска школа научне фантастике. Али Миловановић додаје (истинито) да је један од резултата тих настојања био тај, да су неки наши писци напустили СФ жанр. (стр. 89)
У фусноти на стр. 88 Миловановић погрешно даје библиографски податак о једној „двострукој“ књизи из 1994. коју ипак није уредио само Бобан Кнежевић, него и проф. др Сава Дамјанов. Половина коју је уредио Кнежевић носи наслов Нова (алтернативна) српска фантастика, а не „слипстрим“! ту је Миловановићу промакла грешка! док половина са супротне стране, коју је уредио проф. Дамјанов носи, уистину, наслов Нова (постмодерна) српска фантастика. Дакле ни у једном ни у другом наслову те дупле књиге не помиње се реч „слипстрим“. Штавише, Миловановић даје цитат са једне девете странице, али не каже са које девете странице, јер, та дупла књига има и две засебне пагинације.
Миловановић помиње и читав низ подухвата које је током многих година носио, својом изузетном енергијом и истрајношћу, понајвише Бобан Кнежевић – као што су новосадски часопис „Алеф“, едиције Монолит и Тамни вилајет, часопис-алманах „Знак сагите“, итд.
Не слажемо се са Миловановићевом тврдњом да је најбољи роман Бобана Кнежевића Црни цвет (1993) (стр. 94). По уверењу А. Б. Недељковића, далеко најбољи Кнежевићев СФ роман, и уз то врло погодан да се претвори у филм, је Слободанида (2014).
На крају овог поглавља, Миловановић посвећује више од једне пуне странице Зорану А. Живковићу, не инсистира на чињеници да је Живковић напустио СФ жанр и прешао у жанр фантазије, али, додаје једну реченицу коју ћете тачно разумети само ако имате у виду да Миловановић у овој књизи често користи термин „фантастика“ у значењу: фантазија, фантазијски жанр, не СФ; ево те реченице о Живковићу:
ПОЧЕТАК ЦИТАТА:
Његова проза је специфична врста средњоевропске фантастике, прецизног и сведеног израза и одмерених емоција, са очигледним узором у писцима као што су Михаил Булгаков ( ... ) или Франц Кафка. (стр. 96)
КРАЈ ЦИТАТА.
Следеће поглавље, седмо (после Увода) носи наслов:
Мешање жанрова
и има четири одељка, а то су:
хорор,
епска фантастика,
женска проза, и,
псеудоисторијски фантастични роман.
Овде Миловановић постаје заробљеник сопствене толерантности, расплињава се далеко од своје теме, на океану ствари које нису СФ. Јер, хорор није СФ, а епска фантастика је под-жанр фантазије. Женска проза, или женско писмо, то напросто значи: књижевност коју су писале жене, роман Франкенштајн на пример; али, савршено је свеједно да ли је нешто писала жена, или мушкарац, нас овде интересује само да ли је добра СФ, или није добра СФ.
(Мада, А. Б. Недељковић памти једну трибину, пре знатног броја година, одржану у Вуковој сали на првом спрату Градске библиотеке града Београда, надомак Калемегдана, где је учествовало неколико истакнутих књижевница, а присутан је био, и пажљиво слушао, и др Александар Јерков; тема је била, шта је „женско писмо“; закључак неких присутних особа је био, да би то једино могао бити, можда, неки као манир писања где је емоција много, обиље јаких емоција, а драмска радња нејасна и мутна, чињенице несигурне и небитне; А. Б. Недељковић се после тога више није интересовао за такве дискусије.)
Псеудоисторијски фантастични роман је такође, вероватно, нека подврста фантазије, а очигледно и не мора бити роман, може бити и прича; зашто би се гледали само романи те врсте?
Дакле, ово Миловановићево поглавље је ирелевантно, па ћемо га прескочити.
Али, искористићемо прилику да додамо још један коментар, и једну дигресију:
Миловановић се, због своје широке толерантности, сам затрпао гомилама књига које нису СФ; нагађамо да би барем три четвртине наслова, и имена аутора, могло (и требало) из његове књиге да се избаци, јер та дела нису СФ. С једне стране хипер-продукција српских фантазијских, не СФ, дела, с друге стране његова неселективност, и – ето претрпане књиге. То онда оптерећује и оног ко би хтео да напише бољу, технички и теоријски боље засновану, и пре свега жанровски чистију, историју српске СФ.
Дигресија:
Многи се питају како НИН-ов жири успе да прочита око 200 књига за годину дана, али, ту постоји неправда, јер, ти многи вероватно мисле само на тај један жири, а не питају се како професори, они који проучавају српску књижевност, успевају за сваких десет година да прочитају по две хиљаде тих нових српских романа, и да сачувају неку прегледну, употребљиву библиографску евиденцију о њима, и да одаберу шта од тога треба да се хвали и памти и да уђе у канон, као књижевно највредније. Такође, да ли имају толике плате, и толике станове, да за, рецимо, 40 година академске каријере накупују, па код куће на неким полицама и хрпама чувају, осам хиљада тих нових српских романа! И да увек спремно имају на уму сваки понаособ од тих.
Број је можда и већи, јер, не конкурише баш сваки роман за НИН-ову награду. Миловановић каже да се „данас у Србији објављује преко 250 нових романа годишње, од којих сасвим сигурно бар двадесетак имају значајне одлике жанровске фантастике“ (стр. 98). То је можда и мање од десет процената, и то нас подсећа на Миловановићеву процену о предратних „мање од десет посто“ (стр. 55).
Узгред, чули смо негде изреку, врло депресивну у овом контексту, да сваки источноевропски народ има две хиљаде писаца.
(крај дигресије)
Узгред, за један роман Миловановић каже: „ово је мање амбициозан роман, окренут широј публици“ (стр. 99). Евидентно постоји, по Миловановићу, „шира“ публика, што несумњиво значи да мора постојати и нека „ужа“ публика, а то би ваљда била нека елита. Али, каква елита? Нагађамо: елита одраслих, високо образованих, добро информисаних, и (избегава се казати, али често се уствари то мисли) високо интелигентних читалаца. Али ако о томе говорите, можете лако да „зглајзате“ против политичке коректности, и да увредите неке друштвене групе. Зато се о том питању не прича много. Али, ту негде се можда крије стазица да ваше СФ дело буде прихваћено у неким утицајним круговима као „висока књижевност“.
Осмо поглавље носи наслов:
Однос са књижевном матицом
а то није период, нити врста, него, једна тема за теоријску дискусију, коју Миловановић мање-више и довршава, апсолвира, већ у првом пасусу: наиме, каже он (на стр. 113), „жанровски писци прилазе матици књижевности“, а истовремено „све више“ писаца из главног тока користи у својим делима жанровске елементе, па настаје велико мешање, па је зато „све теже“ одредити да ли су нека књижевна дела главни ток или жанр. Наравно, израз „све више“ садржи у себи елемент прогнозе, а у овом случају можда и прижељкивања (да тога буде што више...), дакле ту не видимо један сасвим неутралан став, једноставну констатацију, него наслућујемо и навијање, да се што јаче настави тај тренд. Коначни логични исход у том случају би био: нестанак СФ.
Онда Миловановић прелази на конкретне примере, а први је сатирична фантазијска прича Владана Деснице из 1957. године „Проналазак атханатика“ (А. Б. Недељковић сматра да то није СФ); Миловановић се осврће и на роман Ериха Коша Снег и лед (стр. 114) и, на око пола странице, на три СФ романа Борислава Пекића (стр. 115).
Интересантно је видети стр. 117 која се састоји од само два реда текста, а све остало су фусноте, у којима су биографије и библиографије седам писаца. Кудикамо је „боља“ стр. 118 која има чак шест реди текста и фусноте о петоро писаца. Али од тих пет, једно име је Лаура Барна, што значи да њена дела нису женска проза, јер, да јесу, та фуснота би била у седмом поглављу, у одељку „женска проза“!
Следеће, девето поглавље, има наслов:
Експериментална проза
и прилично је кратко, само око четири пуне странице, а тај наслов указује да је то нека проза која није СФ, него је нешто друго. Ту Миловановић помиње десетак аутора. Код неких од њих има елемената СФ.
Десето поглавље, претпоследње, зове се
Научна фантастика у другим медијима
и има четири одељка, а то су:
Стрип и илустрација
Филм
Радио драма, и,
Информациони медији.
Миловановић даје обиље података о стрипистима (предратним, и послератним) и о њиховим делима.
На почетку одељка о филму, категорично, проглашава Лијепе жене пролазе кроз град Желимира Жилника за СФ, што је сасвим погрешно. То, барем по уверењу А. Б. Недељковића, није СФ филм, то је политичко-сатирична фантазија са СФ елементима. Дакле, fantasy. Има много фантазијских елемената, који убедљиво преовлађују. Пример: на самом крају, у последњим секундима филма (пре изводне шпице), мртва жена устаје и весело трчи са децом кроз Кнез Михајлову улицу, и чује се, као песма, некакво објашњење у коме се каже, отприлике, да је све било само сан и маштарија.
Одељак о радио-драми је сасвим кратак, десетак реди, а одељак о информационим медијима се односи углавном на разне српске СФ и Ф сајтове на интернету.
Последње, једанаесто поглавље носи наслов:
Фандом
и запрема нешто мање од две и по странице (стр. 135-137). Ту се најсажетије дају информације о главним клубовима и њиховим активностима.
Тиме смо завршили преглед књиге Миодрага Б. Миловановића Српска научна фантастика (2016).[/color]
Recent Posts
): 
