Recent Posts1
Vesti iz Fantastike / odlomak 004, iz ABN Istorije srpske SF
« Last post by Aleksandar_B_Nedeljkovic on Today at 12:03:55 AM »(одломци из предстојеће књиге Александра Б. Недељковића
Историја српске научне фантастике XIX и XX века,
ово је одломак 004,
у коме настављамо осврт на „Галаксијин“ алманах Андромеда 1, и то, почев од његове странице 371. На крају овог одломка пробаћемо да убацимо једну одредницу из Библиографије... да видимо како би то изгледало.)
Фредерик Пол, у Андромеди 1 (1919-2013, његово презиме би, можда, заправо требало изговарати „Поул“, такву инструкцију налазимо данас на Википедији, у чланку о њему, али остаћемо при традицији, поготову зато што на другим местима на интернету налазимо да се то презиме ипак чита тј. изговара „Пол“), дао је чланак са насловом и поднасловом који гласе: „Америчка научна фантастика данас; специјално за први број Андромеде“. Дакле постоји тај поднаслов чланка.
Фред Пол је тада, у време изласка Андромеде 1, био једна од водећих личности светске научне фантастике. Приближно четири деценије касније, вест о његовој смрти изашла је у Београду, у „Политици“, 4. септембра 2013, на стр. 12, у рубрици „Култура“.
Памтимо Фред Пола по Рекламократији, то је роман дистопијске сатире о свету којим владају рекламне агенције; наслов тог романа, Рекламократија, је неупоредиво бољи у том српском преводу него у енглеском оригиналу (преводилац је Предраг Тадић), а опет може бити и критикован јер није формално веран енглеском оригиналу, мада суштински јесте веран, и штавише брилијантан је. Али, гле, била су два оригинала наслова; тај роман прво је изашао у америчком СФ магазину „Галаксија“ (Galaxy) године 1952. под насловом Gravy Planet, што би значило отприлике „планета масне зараде“, а Зоран А. Живковић је сугерисао превод „сочна планета“ (Живковић З. 1990: 569), а затим, као књига, 1953. године али под насловом The Space Merchants што бисмо ми сада могли превести као „свемирски трговци“ или, можда, „продавци свемира“. У оба та наслова провејава критика комерцијализма у америчком и светском друштву, али, јасно повезана са свемирском тематиком.
Хитамо да додамо да је то роман двојице аутора, а не само Полов; други аутор био је Сирил М. Корнблут (Cyril M. Kornbluth, 1923-1958) који је, као и Пол, био пре Другог светског рата члан врло значајног СФ клуба „Футуријанци“ (Futurians) где је њихова другарица и сарадница у СФ била и Џудит Мерил; колико нам је познато, Корнблут се у Футуријанце учланио кад је имао само петнаест година. Онда је, ударом на Перл Харбур, Америка бачена наглавачке у Други светски рат. Корнблут је после искрцавања у Нормандији учествовао у ослобађању западне Европе, као припадник америчке пешадије; носио је тешки митраљез, и тако, као митраљезац, учествовао у сузбијању последње немачке офанзиве на Западном фронту, била је то чувена битка у Арденима; за ово је добио америчку војну медаљу, бронзану звезду; али сматра се да су велики напори у рату оштетили његово срце, и да је због тога умро тако рано, са само 35 година старости. Узгред, сматра се да средње слово у његовом имену, „М“, заправо није било званично такво, од родитеља, него га је он додао сам, у част своје жене, Марије Бајерс, која је и сама била писац и вероватно му донекле помагала у развијању идеја (Рич 2010: 127). Наишли смо и на тврдњу да је прву, магазинску верзију тог романа писао више Корнблут, а другу, књишку, више Пол. (ibid, 5)
Треба овде да застанемо ради разјашњења нечег веома важног из области теорије књижевности.
Наиме, о роману Рекламократија Зоран А. Живковић у својој Енциклопедији научне фантастике (1990) каже: „Изузетан сатирични набој романа уверљиво је показао да СФ жанр нипошто не мора да буде само ескапистичка проза, већ да итекако ефектно може да говори и о савременом свету“. (Живковић З. 1990: 569 први стубац). Та Живковићева реченица садржи јак елемент истине, али је „минирана“ нечим јако погрешним, па ако је прихватите целу, тад сте већ залутали. Јер, та реченица имплицира, ствара утисак, да СФ мора или да буде ескапистичка проза, или да говори о савременом свету. Дакле: или – или, само две могућности; па, ви, драги писци, бирајте: или пишите безначајну прозу која само помаже читаоцима у бежању од стварности, или вредну прозу о политичким и другим друштвеним темама вашег времена, ангажовану, социјално релевантну, актуелну прозу, завијену, упаковану такорећи, у СФ теме или СФ декор. Ово је један прилично заводљив, и донекле марксистички, микс тачног и погрешног. Наравно да је тачно да актуелна друштвена тематика, можда сатирично обрађена, али свакако транспонована у СФ светове, може јако да допринесе успеху неких СФ дела, код читалаца и код критике, а Рекламократија Пола и Корнблута је одличан пример за то; Курт Вонегат са неким својим делима био би други пример, итд, али, апсолутно је нетачно да научна фантастика мора да говори о нашем свету, и то савременом, или да буде безвредна. Онда, ако је писац визионар и описује друге светове, или описује будућност човечанства, или неких других бића, то је пуки ескапизам, и не вреди ништа. Али, уверени смо да то Живковић то није тако буквално мислио; и верујемо, познајући га, да је имао добре намере.
Осим тога, Живковић, том својом реченицом, у једном сасвим другом смислу остварује значајан резултат: даје српским конзервативним књижевним ауторитетима главног тока нешто што они могу (и хоће) да схвате и прихвате. Говорећи то, да СФ жанр „нипошто не мора да буде само ескапистичка проза, већ ... може да говори и о савременом свету“, Живковић обавља један користан посао, он отвара врата да научна фантастика буде боље прихваћена код оних који формирају канон историје српске књижевности.
Узгред, требало би да будемо, опет са становишта теорије књижевности, али и са становишта исправности српског језика, веома резервисани и према појму „савремени свет“, јер, у српском језику преплићу се, у том појму, два поприлично различита значења, на енглеском били би то појмови modern и појам contemporary, па ако нам је тема на пример Ђовани Бокачо (аутор Декамерона), свет који је њему био савремени, био је свет средине четрнаестог века, никако не свет двадесет првог века који је нама, данас, савремени. Онда како рећи да је Бокачо писао о њему-савременом свету? Зато је др Душан Пухало, професор енглеске књижевности на Филолошком факултету у Београду у другој половини двадесетог века, добронамерно предлагао да се у српски језик угради дистинкција савремени – сувремени, с тим да једно значи modern а друго да значи contemporary, али то, барем по сећању неких од нас који смо били његови студенти, није успело јер нисмо успели да запамтимо шта од та два би требало да значи шта, а нити зашто.
Памтимо Фред Пола и по још неким романима, и, што је можда и важније, по десетак веома добрих СФ прича. Памтимо и Фред Полов закон, који гласи: „Ништа није тако добро да га не би неко, негде, мрзео” (Nothing is so good that somebody, somewhere will not hate it).
Најзад, сећамо се књижевне вечери која је била почетком јуна 1974. године
дигресија! зна ли ико, памти ли ико, тачан датум кад је то било? Мићо? Молим кажите нам, овде, ако знате !
крај дигресије
почетком јуна 1974. године у СКЦ-у, у великој сали, кад је гост на трибини био Фред Пол; у публици је у једном од последњих редова, отприлике у десном углу, седео један врло концентрисани млади човек по имену Зоран А. Живковић, а у првом реду су седели А. Б. Недељковић и његов отац Божидар В. Недељковић. И – постављали питања. И добили одговоре од Фредерика Пола. Сада, у години 2020, Живковић каже да тада није поставио ниједно питање јер, све што је имао да пита Фредерика Пола, питао га је раније тог дана, у редакцији „Галаксије“. (Где је тог дана била и конференција за штампу.)
Фредерик Пол је тада био на турнеји по земљама Источне Европе, у својству истакнутог писца научне фантастике; у суштини нешто као амбасадор културе; можда (претпостављамо) уз знање и подршку неке институције. У Југославији је потписао барем један уговор (не знамо, можда и више) о издањима његових књига код нас. Можемо претпоставити да је било таквих уговора и у још неким земљама. Полово гостовање у СКЦ-у, те вечери, било је звездани тренутак српског, а нарочито београдског, СФ фандома. То је сигурно веома охрабрило и наше СФ писце. Вест о том гостовању, и конференцији за штампу где је Пол говорио, и Полов чланак, имате у часопису „Галаксија“ број 27, јули 1974, на стр. 30-31, то су пуне две странице, са Половом сликом (портрет) на којој је он исписао посвету: “For the readers of ‘Galaksija’ – with the best wishes of Fred Pohl”. Све је ту, само није назначен тачан датум кад је Пол говорио у СКЦ.
Пред крај овог чланка, Пол каже:
ПОЧЕТАК ЦИТАТА:
Још увек седим у холу хотела, посматрајући тролејбусе и пешаке који се склањају од кише.
Истински сам уживао у овој посети Југославији, као и у пријатељском дочеку који ми је приређен у уредништву „Галаксије“. Ово није мој први боравак у Југославији, а надам се да неће да буде ни последњи, као што, уосталом, ово није била прва прилика да сретнем и упознам Југословене.
Тај први сусрет одиграо се пре много времена. Од тада је прошло већ тридесет година. Као метеоролог налазио сам се у саставу Америчких ваздухопловних снага у Италији и често посећивао град Барлету на јадранској обали у чијој је близини била смештена југословенска партизанска болница. Ту су се налазили на лечењу тешки рањеници из борби против нациста, који би се одмах након опоравка враћали да се боре у планинским кланцима. Тешко смо се међусобно споразумевали, али је за мене било сасвим једноставно да увидим и да се дивим њиховој храбрости и непопустљивом поносу.
КРАЈ ЦИТАТА.
Метеоролог, дакле, али, Зоран А. Живковић у својој Енциклопедији научне фантастике, на самом почетку Полове биографије, каже за Пола, заиста врло сажето (то је реченица од само три речи): „Без формалног образовања.“ (Живковић З. 1990: 567)
Две године касније, дакле, две године након гостовања у Југославији, Фред Пол је написао сасвим други наменски чланак, који ћемо сада размотрити, за Андромеду 1, а у том кратком чланку (непуне три странице) Пол најпре подсећа да управо та година, 1976, јесте двестагодишњица постојања Сједињених Америчких Држава (јер је њихова декларација о независности потписана 1776) али и педесет-годишњица од оснивања првог СФ фандома (у Америци, Гернзбаковим часописом „Amazing Stories“,1926). Затим даје кратак и веома оптимистичан преглед успона тог жанра у САД током тих педесет година: у првим данима имали су само два-три писца СФ, а сад (године 1976) око пет стотина; имали су само један СФ магазин, а године 1956. достигли су рекорд свих времена, па су СФ магазина имали, наводно, чак 38, што се, затим, до 1976. године смањило на само четири. (Колико памтимо, јер смо их, неки од нас, читали, међу њима су били Galaxy и Analog, а 1977. се придружио и Asimov’s.) Дела СФ сада постижу велике тираже и хонораре, каже Пол, и све више су академски призната као значајна врста књижевности.
Поменуо је и Урсулу, али, како ли се она презива? Написано је, у Андромеди 1, на стр. 373, овако: Урсула Ле Гин (без слова „в“). Заправо је и у Америци било дилема око тога, она се стварно зове Урсула Кребер Ле Гвин, али, неки су покушавали да њено прво име изговоре на амерички начин, њено девојачко презиме (из неког разлога) на немачки начин, а њено удато презиме на француски начин, а то би можда гласило „Ле Ген“ али изговорено можда ипак више као „Ле Гаан“. Данас имамо компјутере, којих онда није било, имамо интернет, и Ју-тјуб, па можемо да чујемо и гледамо неколико Урсулиних интервјуа, и зато јасно чујемо како су амерички саговорници, новинари, писци, изговарали њено презиме, у њеном присуству; скоро сви су изговарали: Ле Гвин. Дакле, лакше је данас бити сигуран.
У завршном, сасвим кратком пасусу, Фред Пол каже:
ПОЧЕТАК ЦИТАТА:
Ово је моја трећа посета Југославији и сада ми се пружила прилика да је знатно подробније разгледам; ишао сам од Скопља до Љубљане, био сам у Загребу и Београду, посетио сам јадранску обалу. Мислим да ми то већ постаје навика... и једва чекам да поново дођем у вашу дивну земљу. (стр. 373)
КРАЈ ЦИТАТА.
Сада, међутим, године 2020, морамо казати: у ту земљу, Југославију, више нико не може да дође.
Света Лукић (1931-1997), у Андромеди 1, „Једна класична утопија и једна модерна антиутопија“. Овог аутора не треба помешати са једним другим Лукићем,
а то је био Драган А. Лукић (1928-2006), истакнути српски дечји писац, муж СФ списатељице Душице Лукић.
Света Лукић, који је био уредник и писац (а дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, на групи за филозофију; објавио је између осталог и књигу Руска књижевност у социјализму, Београд, 1971) овде даје, и то сасвим у духу тадашњег југословенског марксизма, приказ две књиге, а то су: Томазо Кампанела, Град сунца (1602), и, Јевгениј Замјатин, роман Ми (1920). Његов чланак подељен је на два поглавља, која су означена римским бројевима I и II, прво поглавље је о Кампанели а друго о Замјатину.
Марксисти у Титовој Југославији добро су знали ко је Ђерђ Лукач, знали су да европски и светски марксизам није сасвим монолитна целина него има варијанте и разне приступе, и настојали су да у том заправо широком простору граде неке своје сопствене југословенске марксистичке приступе. Многи су се досетили тога: бити веран следбеник марксизма генерално, али не обавезно у баш свакој појединости, и не обавезно на исти начин као други марксисти. Понешто чак и критиковати! То су „другови“ из боградског Градског комитета толерисали, до неке мере, мада је било могуће и погрешити, претерати са критиком, оклизнути се, политички „зглајзати“ (а истовремено се и прославити?), као што је показала на пример афера „Праксис“ и „Корчуланска школа“ у 1960-тим годинама.
У овом чланку Свете Лукића запажамо многе елементе марксизма. На пример, он каже:
ПОЧЕТАК ЦИТАТА:
Град сунца, заједно са Утопијом Томаса Мора, представља у ренесанси мост између античке грчке концепције филозофске републике и модерне теорије социјализма; та дела су један од извора и саставних делова марксизма, како се то популарно каже.
Обично се интерпретација Кампанелиног дела овде завршава. Оно је тумачено – не ригорозно, него ригидно, не дијалектички него догматски. Ставови Лафарга, Маркса и Енгелса су вулгаризовани. Створила се једнострана слика Кампанелиног дела потенцирањем само извесних његових конституционалних елемената, и то оних који су „на прву трансмисију“ рационално-научни, док су остали запостављени. (стр. 374)
КРАЈ ЦИТАТА.
Видимо дакле да Света Лукић побада заставу социјализма и марксизма у практично читав терен утопије као књижевне и политичке области, осваја тај терен као један од „извора и саставних делова“ (!) марксизма, што би могло да значи да је практично сваки сан о бољем и хуманијем животу – социјалистички; али, већ у следећем пасусу, оштро критикује неке марксисте (али, не именује их) који се у проучавању Кампанелиног дела нису најбоље снашли. Приступали су догматски, а требало је дијалектички. Па, ми који нисмо дипломирали на Филозофском факултету у раном Титовом времену, можемо само да се запитамо шта те две речи („догматски“, и, „дијалектички“), тако употребљене, заправо значе.
Своје прилично кратко (две странице) разматрање о Томазу Кампанели, Света Лукић завршава, као што и доликује у СФ алманаху, погледом у далеку будућност; а она је комунистичка:
ПОЧЕТАК ЦИТАТА:
У наше доба, необично компликованим путем почео је да се остварује круг идеја чијем оформљењу је и Кампанела доприносио. У дијалектици тог сложеног процеса, који бурно траје од велике октобарске револуције 1917. године, родиле су се и неке антиутопије у савременој књижевности. Будуће комунистичко друштво, уопште свет будућности, насликани су у њима с наличја, као скуп послушних робота. (стр. 375)
КРАЈ ЦИТАТА.
Дакле, закључак је неизбежан: Кампанела је доприносио, али буран процес кренуо је тек са Црвеним октобром, а исход се зна, свет будућности биће, неминовно, комунистички.
Затим Света Лукић прелази на друго, такође кратко (непуне две странице) поглавље свог чланка: приказ СФ романа Ми Јевгенија Замјатина. Ту већ у првом пасусу видимо велика теоријска и терминолошка лутања, али, видимо и да се он часно бори да овлада овом материјом:
ПОЧЕТАК ЦИТАТА:
Специфичан вид филозофско-интелектуалне прозе представљају „негативне утопије“ или „антиутопије“; оне су, такође, посебна врста социјалне и научне фантастике. Ако у извесној мери паралише чисту фантастику, ону која стоји „иза и изван јаве“, „с ону страну“ реалности, интелектуализам – заузврат – упућује на рационалну конструкцију фантастичне реалности.
КРАЈ ЦИТАТА.
Затим Света Лукић доста добро идентификује неке од битних писаца у овој области: Х. Џ. Велса, Замјатина, Карела Чапека, Хакслија, Орвела. Али, не помиње Жил Верна, који се и не уклапа у његову тему. (Поменимо, Велс се уклапа, због „Времеплова“ који садржи јаке елементе антиутопије.) Али ускоро Лукић мења тему, и говори више о антиутопијама генерално, а заправо врло мало о роману Ми. Интересантна је, али није баш тачна, његова напомена на стр. 376, у пасусу који је означен бројем један; она гласи: „1. Негативне утопије не могу се писати без извесних научних знања“. Заправо је истина да се цела научна фантастика не може писати без „извесних“ (то би значило: барем малих, барем неких минималних) научних знања. Али, нека дистопијска СФ дела са политичком тематиком, на пример Орвелов роман 1984, заиста не захтевају да познајете, на пример, астрономију, или физику, него су мало-научно-захтевна.
На тој истој страници Андромеде 1 (стр. 376) налазимо једну Лукићеву мисао, кристално јасну, која је, међутим, понуђена без доказа: „Негативне утопије не кажу: будућност ће бити таква и таква, него кажу: ми се бојимо да ће будућност бити таква и таква“. Тиме Лукић баца позитивно светло на дистопијску књижевност, као литературу упозорења; светло добронамерности и конструктивности; па, хвала му за ту позитивну, пропагандну слику о неким СФ делима; али је реченица наивна, јер, напросто је недоказиво, да ли су сви дистопијски писци, свих времена и народа, писали са таквом интенцијом. – Али, питамо се, зар је могуће да Света Лукић није приметио да та реченица није научно солидно заснована? Наравно могуће је, али је врло слабо вероватно; пре ће бити да је он савршено добро увиђао слабост те реченице, али је хтео да нас заштити, хтео је да одагна идеолошко-политичку слику светске дистопијске СФ књижевности као мрачног, злогуког капиталистичког призивања пропасти. Отуд је он, са том реченицом, као, тобоже, сигуран шта негативне утопије „не кажу“ и шта „кажу“.
До краја свог чланка, Лукић осветљава неке аспекте Замјатиновог рада, али успева да избегне све оно политички „незгодно“ са становишта Партије. Лукић је испољио знатну политичку храброст, и вештину, већ и тиме што је уопште поменуо Замјатина, Хакслија и Орвела, а ипак усмерио свој чланак тако да све прође, са становишта Партије, прихватљиво (за политичку левицу), бесконфликтно. Ни помена, на пример, о ономе како је роман Ми био 1921. године забрањен, а Замјатин сматран за дисидента, и како је 1931. Максим Горки интервенисао код Стаљина и постигао, измолио, да Замјатин не буде послат у систем сибирских логора (гулаг), него, пуштен да оде преко границе, на Запад, у емиграцију, што је у СССР била екстремно ретка привилегија.
Редакција Андромеде 1 је ангажовала марксисту, а он је на врло добронамеран начин урадио свој посао, подарио је целом алманаху, па и жанру, левичарску политичку легитимност потребну у оном времену, па, хвала му, али, сасвим је друго питање да ли су тврдње у том Лукићевом чланку истините, и колико.
Зоран А. Живковић, у Андромеди 1, даје чланак „Антропоморфизам и мотив првог контакта у делима Артура Кларка“ са поднасловом „одломак из магистарског рада“. Ово је једно од првих објављивања материјала из његовог магистарског рада. У дну прве странице (стр. 378) дат је кратак текст о аутору.
У овом чланку, Зоран А. Живковић се концентрише нарочито на две Кларкове приче, и то, „Извештај о планети три“ (енгл. „Report on Planet Three”) и „Час историје“ („History Lesson“). Наравно не воле сви љубитељи СФ обавезно и приче о планетама, не постоји таква обавеза, СФ има и многе друге тематске области; али, они читаоци који воле приче баш са астрономским темама, већином врло добро знају да је трећа планета у Сунчевом систему – Земља. Поменута у наслову једне популарне ТВ серије као „трећи камен од Сунца“.
Зато чим ви кажете „трећа планета“ они помисле: а-ха... Земља.
У обе те Кларкове приче појављује се, као битна тема, туђински, ванземаљски поглед на свет.
Запажамо Живковићеву употребу речи „марсијански“ и „Марсијанци“ уместо марсовски, Марсовци – то је додуше сасвим у складу са појмовима „венеријански“ и „Венеријанци“, али ипак није уобичајено у српском; такође запажамо употребу речи „меритељ“ уместо (претпостављамо) критеријум, и „полутар“ уместо екватор.
КРАЈ ОДЛОМКА. – а сад, пробно додата једна одредница из Библиографије:
Рич 2010: Mark Rich, C. M. Kornbluth: The Life and Works of a Science Fiction Visionary. Mc Farland and Company Publishers, Jefferson, North Carolina, and London. ISBN 978-0-7864-4393-2. see p. 127.
Историја српске научне фантастике XIX и XX века,
ово је одломак 004,
у коме настављамо осврт на „Галаксијин“ алманах Андромеда 1, и то, почев од његове странице 371. На крају овог одломка пробаћемо да убацимо једну одредницу из Библиографије... да видимо како би то изгледало.)
Фредерик Пол, у Андромеди 1 (1919-2013, његово презиме би, можда, заправо требало изговарати „Поул“, такву инструкцију налазимо данас на Википедији, у чланку о њему, али остаћемо при традицији, поготову зато што на другим местима на интернету налазимо да се то презиме ипак чита тј. изговара „Пол“), дао је чланак са насловом и поднасловом који гласе: „Америчка научна фантастика данас; специјално за први број Андромеде“. Дакле постоји тај поднаслов чланка.
Фред Пол је тада, у време изласка Андромеде 1, био једна од водећих личности светске научне фантастике. Приближно четири деценије касније, вест о његовој смрти изашла је у Београду, у „Политици“, 4. септембра 2013, на стр. 12, у рубрици „Култура“.
Памтимо Фред Пола по Рекламократији, то је роман дистопијске сатире о свету којим владају рекламне агенције; наслов тог романа, Рекламократија, је неупоредиво бољи у том српском преводу него у енглеском оригиналу (преводилац је Предраг Тадић), а опет може бити и критикован јер није формално веран енглеском оригиналу, мада суштински јесте веран, и штавише брилијантан је. Али, гле, била су два оригинала наслова; тај роман прво је изашао у америчком СФ магазину „Галаксија“ (Galaxy) године 1952. под насловом Gravy Planet, што би значило отприлике „планета масне зараде“, а Зоран А. Живковић је сугерисао превод „сочна планета“ (Живковић З. 1990: 569), а затим, као књига, 1953. године али под насловом The Space Merchants што бисмо ми сада могли превести као „свемирски трговци“ или, можда, „продавци свемира“. У оба та наслова провејава критика комерцијализма у америчком и светском друштву, али, јасно повезана са свемирском тематиком.
Хитамо да додамо да је то роман двојице аутора, а не само Полов; други аутор био је Сирил М. Корнблут (Cyril M. Kornbluth, 1923-1958) који је, као и Пол, био пре Другог светског рата члан врло значајног СФ клуба „Футуријанци“ (Futurians) где је њихова другарица и сарадница у СФ била и Џудит Мерил; колико нам је познато, Корнблут се у Футуријанце учланио кад је имао само петнаест година. Онда је, ударом на Перл Харбур, Америка бачена наглавачке у Други светски рат. Корнблут је после искрцавања у Нормандији учествовао у ослобађању западне Европе, као припадник америчке пешадије; носио је тешки митраљез, и тако, као митраљезац, учествовао у сузбијању последње немачке офанзиве на Западном фронту, била је то чувена битка у Арденима; за ово је добио америчку војну медаљу, бронзану звезду; али сматра се да су велики напори у рату оштетили његово срце, и да је због тога умро тако рано, са само 35 година старости. Узгред, сматра се да средње слово у његовом имену, „М“, заправо није било званично такво, од родитеља, него га је он додао сам, у част своје жене, Марије Бајерс, која је и сама била писац и вероватно му донекле помагала у развијању идеја (Рич 2010: 127). Наишли смо и на тврдњу да је прву, магазинску верзију тог романа писао више Корнблут, а другу, књишку, више Пол. (ibid, 5)
Треба овде да застанемо ради разјашњења нечег веома важног из области теорије књижевности.
Наиме, о роману Рекламократија Зоран А. Живковић у својој Енциклопедији научне фантастике (1990) каже: „Изузетан сатирични набој романа уверљиво је показао да СФ жанр нипошто не мора да буде само ескапистичка проза, већ да итекако ефектно може да говори и о савременом свету“. (Живковић З. 1990: 569 први стубац). Та Живковићева реченица садржи јак елемент истине, али је „минирана“ нечим јако погрешним, па ако је прихватите целу, тад сте већ залутали. Јер, та реченица имплицира, ствара утисак, да СФ мора или да буде ескапистичка проза, или да говори о савременом свету. Дакле: или – или, само две могућности; па, ви, драги писци, бирајте: или пишите безначајну прозу која само помаже читаоцима у бежању од стварности, или вредну прозу о политичким и другим друштвеним темама вашег времена, ангажовану, социјално релевантну, актуелну прозу, завијену, упаковану такорећи, у СФ теме или СФ декор. Ово је један прилично заводљив, и донекле марксистички, микс тачног и погрешног. Наравно да је тачно да актуелна друштвена тематика, можда сатирично обрађена, али свакако транспонована у СФ светове, може јако да допринесе успеху неких СФ дела, код читалаца и код критике, а Рекламократија Пола и Корнблута је одличан пример за то; Курт Вонегат са неким својим делима био би други пример, итд, али, апсолутно је нетачно да научна фантастика мора да говори о нашем свету, и то савременом, или да буде безвредна. Онда, ако је писац визионар и описује друге светове, или описује будућност човечанства, или неких других бића, то је пуки ескапизам, и не вреди ништа. Али, уверени смо да то Живковић то није тако буквално мислио; и верујемо, познајући га, да је имао добре намере.
Осим тога, Живковић, том својом реченицом, у једном сасвим другом смислу остварује значајан резултат: даје српским конзервативним књижевним ауторитетима главног тока нешто што они могу (и хоће) да схвате и прихвате. Говорећи то, да СФ жанр „нипошто не мора да буде само ескапистичка проза, већ ... може да говори и о савременом свету“, Живковић обавља један користан посао, он отвара врата да научна фантастика буде боље прихваћена код оних који формирају канон историје српске књижевности.
Узгред, требало би да будемо, опет са становишта теорије књижевности, али и са становишта исправности српског језика, веома резервисани и према појму „савремени свет“, јер, у српском језику преплићу се, у том појму, два поприлично различита значења, на енглеском били би то појмови modern и појам contemporary, па ако нам је тема на пример Ђовани Бокачо (аутор Декамерона), свет који је њему био савремени, био је свет средине четрнаестог века, никако не свет двадесет првог века који је нама, данас, савремени. Онда како рећи да је Бокачо писао о њему-савременом свету? Зато је др Душан Пухало, професор енглеске књижевности на Филолошком факултету у Београду у другој половини двадесетог века, добронамерно предлагао да се у српски језик угради дистинкција савремени – сувремени, с тим да једно значи modern а друго да значи contemporary, али то, барем по сећању неких од нас који смо били његови студенти, није успело јер нисмо успели да запамтимо шта од та два би требало да значи шта, а нити зашто.
Памтимо Фред Пола и по још неким романима, и, што је можда и важније, по десетак веома добрих СФ прича. Памтимо и Фред Полов закон, који гласи: „Ништа није тако добро да га не би неко, негде, мрзео” (Nothing is so good that somebody, somewhere will not hate it).
Најзад, сећамо се књижевне вечери која је била почетком јуна 1974. године
дигресија! зна ли ико, памти ли ико, тачан датум кад је то било? Мићо? Молим кажите нам, овде, ако знате !
крај дигресије
почетком јуна 1974. године у СКЦ-у, у великој сали, кад је гост на трибини био Фред Пол; у публици је у једном од последњих редова, отприлике у десном углу, седео један врло концентрисани млади човек по имену Зоран А. Живковић, а у првом реду су седели А. Б. Недељковић и његов отац Божидар В. Недељковић. И – постављали питања. И добили одговоре од Фредерика Пола. Сада, у години 2020, Живковић каже да тада није поставио ниједно питање јер, све што је имао да пита Фредерика Пола, питао га је раније тог дана, у редакцији „Галаксије“. (Где је тог дана била и конференција за штампу.)
Фредерик Пол је тада био на турнеји по земљама Источне Европе, у својству истакнутог писца научне фантастике; у суштини нешто као амбасадор културе; можда (претпостављамо) уз знање и подршку неке институције. У Југославији је потписао барем један уговор (не знамо, можда и више) о издањима његових књига код нас. Можемо претпоставити да је било таквих уговора и у још неким земљама. Полово гостовање у СКЦ-у, те вечери, било је звездани тренутак српског, а нарочито београдског, СФ фандома. То је сигурно веома охрабрило и наше СФ писце. Вест о том гостовању, и конференцији за штампу где је Пол говорио, и Полов чланак, имате у часопису „Галаксија“ број 27, јули 1974, на стр. 30-31, то су пуне две странице, са Половом сликом (портрет) на којој је он исписао посвету: “For the readers of ‘Galaksija’ – with the best wishes of Fred Pohl”. Све је ту, само није назначен тачан датум кад је Пол говорио у СКЦ.
Пред крај овог чланка, Пол каже:
ПОЧЕТАК ЦИТАТА:
Још увек седим у холу хотела, посматрајући тролејбусе и пешаке који се склањају од кише.
Истински сам уживао у овој посети Југославији, као и у пријатељском дочеку који ми је приређен у уредништву „Галаксије“. Ово није мој први боравак у Југославији, а надам се да неће да буде ни последњи, као што, уосталом, ово није била прва прилика да сретнем и упознам Југословене.
Тај први сусрет одиграо се пре много времена. Од тада је прошло већ тридесет година. Као метеоролог налазио сам се у саставу Америчких ваздухопловних снага у Италији и често посећивао град Барлету на јадранској обали у чијој је близини била смештена југословенска партизанска болница. Ту су се налазили на лечењу тешки рањеници из борби против нациста, који би се одмах након опоравка враћали да се боре у планинским кланцима. Тешко смо се међусобно споразумевали, али је за мене било сасвим једноставно да увидим и да се дивим њиховој храбрости и непопустљивом поносу.
КРАЈ ЦИТАТА.
Метеоролог, дакле, али, Зоран А. Живковић у својој Енциклопедији научне фантастике, на самом почетку Полове биографије, каже за Пола, заиста врло сажето (то је реченица од само три речи): „Без формалног образовања.“ (Живковић З. 1990: 567)
Две године касније, дакле, две године након гостовања у Југославији, Фред Пол је написао сасвим други наменски чланак, који ћемо сада размотрити, за Андромеду 1, а у том кратком чланку (непуне три странице) Пол најпре подсећа да управо та година, 1976, јесте двестагодишњица постојања Сједињених Америчких Држава (јер је њихова декларација о независности потписана 1776) али и педесет-годишњица од оснивања првог СФ фандома (у Америци, Гернзбаковим часописом „Amazing Stories“,1926). Затим даје кратак и веома оптимистичан преглед успона тог жанра у САД током тих педесет година: у првим данима имали су само два-три писца СФ, а сад (године 1976) око пет стотина; имали су само један СФ магазин, а године 1956. достигли су рекорд свих времена, па су СФ магазина имали, наводно, чак 38, што се, затим, до 1976. године смањило на само четири. (Колико памтимо, јер смо их, неки од нас, читали, међу њима су били Galaxy и Analog, а 1977. се придружио и Asimov’s.) Дела СФ сада постижу велике тираже и хонораре, каже Пол, и све више су академски призната као значајна врста књижевности.
Поменуо је и Урсулу, али, како ли се она презива? Написано је, у Андромеди 1, на стр. 373, овако: Урсула Ле Гин (без слова „в“). Заправо је и у Америци било дилема око тога, она се стварно зове Урсула Кребер Ле Гвин, али, неки су покушавали да њено прво име изговоре на амерички начин, њено девојачко презиме (из неког разлога) на немачки начин, а њено удато презиме на француски начин, а то би можда гласило „Ле Ген“ али изговорено можда ипак више као „Ле Гаан“. Данас имамо компјутере, којих онда није било, имамо интернет, и Ју-тјуб, па можемо да чујемо и гледамо неколико Урсулиних интервјуа, и зато јасно чујемо како су амерички саговорници, новинари, писци, изговарали њено презиме, у њеном присуству; скоро сви су изговарали: Ле Гвин. Дакле, лакше је данас бити сигуран.
У завршном, сасвим кратком пасусу, Фред Пол каже:
ПОЧЕТАК ЦИТАТА:
Ово је моја трећа посета Југославији и сада ми се пружила прилика да је знатно подробније разгледам; ишао сам од Скопља до Љубљане, био сам у Загребу и Београду, посетио сам јадранску обалу. Мислим да ми то већ постаје навика... и једва чекам да поново дођем у вашу дивну земљу. (стр. 373)
КРАЈ ЦИТАТА.
Сада, међутим, године 2020, морамо казати: у ту земљу, Југославију, више нико не може да дође.
Света Лукић (1931-1997), у Андромеди 1, „Једна класична утопија и једна модерна антиутопија“. Овог аутора не треба помешати са једним другим Лукићем,
а то је био Драган А. Лукић (1928-2006), истакнути српски дечји писац, муж СФ списатељице Душице Лукић.
Света Лукић, који је био уредник и писац (а дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, на групи за филозофију; објавио је између осталог и књигу Руска књижевност у социјализму, Београд, 1971) овде даје, и то сасвим у духу тадашњег југословенског марксизма, приказ две књиге, а то су: Томазо Кампанела, Град сунца (1602), и, Јевгениј Замјатин, роман Ми (1920). Његов чланак подељен је на два поглавља, која су означена римским бројевима I и II, прво поглавље је о Кампанели а друго о Замјатину.
Марксисти у Титовој Југославији добро су знали ко је Ђерђ Лукач, знали су да европски и светски марксизам није сасвим монолитна целина него има варијанте и разне приступе, и настојали су да у том заправо широком простору граде неке своје сопствене југословенске марксистичке приступе. Многи су се досетили тога: бити веран следбеник марксизма генерално, али не обавезно у баш свакој појединости, и не обавезно на исти начин као други марксисти. Понешто чак и критиковати! То су „другови“ из боградског Градског комитета толерисали, до неке мере, мада је било могуће и погрешити, претерати са критиком, оклизнути се, политички „зглајзати“ (а истовремено се и прославити?), као што је показала на пример афера „Праксис“ и „Корчуланска школа“ у 1960-тим годинама.
У овом чланку Свете Лукића запажамо многе елементе марксизма. На пример, он каже:
ПОЧЕТАК ЦИТАТА:
Град сунца, заједно са Утопијом Томаса Мора, представља у ренесанси мост између античке грчке концепције филозофске републике и модерне теорије социјализма; та дела су један од извора и саставних делова марксизма, како се то популарно каже.
Обично се интерпретација Кампанелиног дела овде завршава. Оно је тумачено – не ригорозно, него ригидно, не дијалектички него догматски. Ставови Лафарга, Маркса и Енгелса су вулгаризовани. Створила се једнострана слика Кампанелиног дела потенцирањем само извесних његових конституционалних елемената, и то оних који су „на прву трансмисију“ рационално-научни, док су остали запостављени. (стр. 374)
КРАЈ ЦИТАТА.
Видимо дакле да Света Лукић побада заставу социјализма и марксизма у практично читав терен утопије као књижевне и политичке области, осваја тај терен као један од „извора и саставних делова“ (!) марксизма, што би могло да значи да је практично сваки сан о бољем и хуманијем животу – социјалистички; али, већ у следећем пасусу, оштро критикује неке марксисте (али, не именује их) који се у проучавању Кампанелиног дела нису најбоље снашли. Приступали су догматски, а требало је дијалектички. Па, ми који нисмо дипломирали на Филозофском факултету у раном Титовом времену, можемо само да се запитамо шта те две речи („догматски“, и, „дијалектички“), тако употребљене, заправо значе.
Своје прилично кратко (две странице) разматрање о Томазу Кампанели, Света Лукић завршава, као што и доликује у СФ алманаху, погледом у далеку будућност; а она је комунистичка:
ПОЧЕТАК ЦИТАТА:
У наше доба, необично компликованим путем почео је да се остварује круг идеја чијем оформљењу је и Кампанела доприносио. У дијалектици тог сложеног процеса, који бурно траје од велике октобарске револуције 1917. године, родиле су се и неке антиутопије у савременој књижевности. Будуће комунистичко друштво, уопште свет будућности, насликани су у њима с наличја, као скуп послушних робота. (стр. 375)
КРАЈ ЦИТАТА.
Дакле, закључак је неизбежан: Кампанела је доприносио, али буран процес кренуо је тек са Црвеним октобром, а исход се зна, свет будућности биће, неминовно, комунистички.
Затим Света Лукић прелази на друго, такође кратко (непуне две странице) поглавље свог чланка: приказ СФ романа Ми Јевгенија Замјатина. Ту већ у првом пасусу видимо велика теоријска и терминолошка лутања, али, видимо и да се он часно бори да овлада овом материјом:
ПОЧЕТАК ЦИТАТА:
Специфичан вид филозофско-интелектуалне прозе представљају „негативне утопије“ или „антиутопије“; оне су, такође, посебна врста социјалне и научне фантастике. Ако у извесној мери паралише чисту фантастику, ону која стоји „иза и изван јаве“, „с ону страну“ реалности, интелектуализам – заузврат – упућује на рационалну конструкцију фантастичне реалности.
КРАЈ ЦИТАТА.
Затим Света Лукић доста добро идентификује неке од битних писаца у овој области: Х. Џ. Велса, Замјатина, Карела Чапека, Хакслија, Орвела. Али, не помиње Жил Верна, који се и не уклапа у његову тему. (Поменимо, Велс се уклапа, због „Времеплова“ који садржи јаке елементе антиутопије.) Али ускоро Лукић мења тему, и говори више о антиутопијама генерално, а заправо врло мало о роману Ми. Интересантна је, али није баш тачна, његова напомена на стр. 376, у пасусу који је означен бројем један; она гласи: „1. Негативне утопије не могу се писати без извесних научних знања“. Заправо је истина да се цела научна фантастика не може писати без „извесних“ (то би значило: барем малих, барем неких минималних) научних знања. Али, нека дистопијска СФ дела са политичком тематиком, на пример Орвелов роман 1984, заиста не захтевају да познајете, на пример, астрономију, или физику, него су мало-научно-захтевна.
На тој истој страници Андромеде 1 (стр. 376) налазимо једну Лукићеву мисао, кристално јасну, која је, међутим, понуђена без доказа: „Негативне утопије не кажу: будућност ће бити таква и таква, него кажу: ми се бојимо да ће будућност бити таква и таква“. Тиме Лукић баца позитивно светло на дистопијску књижевност, као литературу упозорења; светло добронамерности и конструктивности; па, хвала му за ту позитивну, пропагандну слику о неким СФ делима; али је реченица наивна, јер, напросто је недоказиво, да ли су сви дистопијски писци, свих времена и народа, писали са таквом интенцијом. – Али, питамо се, зар је могуће да Света Лукић није приметио да та реченица није научно солидно заснована? Наравно могуће је, али је врло слабо вероватно; пре ће бити да је он савршено добро увиђао слабост те реченице, али је хтео да нас заштити, хтео је да одагна идеолошко-политичку слику светске дистопијске СФ књижевности као мрачног, злогуког капиталистичког призивања пропасти. Отуд је он, са том реченицом, као, тобоже, сигуран шта негативне утопије „не кажу“ и шта „кажу“.
До краја свог чланка, Лукић осветљава неке аспекте Замјатиновог рада, али успева да избегне све оно политички „незгодно“ са становишта Партије. Лукић је испољио знатну политичку храброст, и вештину, већ и тиме што је уопште поменуо Замјатина, Хакслија и Орвела, а ипак усмерио свој чланак тако да све прође, са становишта Партије, прихватљиво (за политичку левицу), бесконфликтно. Ни помена, на пример, о ономе како је роман Ми био 1921. године забрањен, а Замјатин сматран за дисидента, и како је 1931. Максим Горки интервенисао код Стаљина и постигао, измолио, да Замјатин не буде послат у систем сибирских логора (гулаг), него, пуштен да оде преко границе, на Запад, у емиграцију, што је у СССР била екстремно ретка привилегија.
Редакција Андромеде 1 је ангажовала марксисту, а он је на врло добронамеран начин урадио свој посао, подарио је целом алманаху, па и жанру, левичарску политичку легитимност потребну у оном времену, па, хвала му, али, сасвим је друго питање да ли су тврдње у том Лукићевом чланку истините, и колико.
Зоран А. Живковић, у Андромеди 1, даје чланак „Антропоморфизам и мотив првог контакта у делима Артура Кларка“ са поднасловом „одломак из магистарског рада“. Ово је једно од првих објављивања материјала из његовог магистарског рада. У дну прве странице (стр. 378) дат је кратак текст о аутору.
У овом чланку, Зоран А. Живковић се концентрише нарочито на две Кларкове приче, и то, „Извештај о планети три“ (енгл. „Report on Planet Three”) и „Час историје“ („History Lesson“). Наравно не воле сви љубитељи СФ обавезно и приче о планетама, не постоји таква обавеза, СФ има и многе друге тематске области; али, они читаоци који воле приче баш са астрономским темама, већином врло добро знају да је трећа планета у Сунчевом систему – Земља. Поменута у наслову једне популарне ТВ серије као „трећи камен од Сунца“.
Зато чим ви кажете „трећа планета“ они помисле: а-ха... Земља.
У обе те Кларкове приче појављује се, као битна тема, туђински, ванземаљски поглед на свет.
Запажамо Живковићеву употребу речи „марсијански“ и „Марсијанци“ уместо марсовски, Марсовци – то је додуше сасвим у складу са појмовима „венеријански“ и „Венеријанци“, али ипак није уобичајено у српском; такође запажамо употребу речи „меритељ“ уместо (претпостављамо) критеријум, и „полутар“ уместо екватор.
КРАЈ ОДЛОМКА. – а сад, пробно додата једна одредница из Библиографије:
Рич 2010: Mark Rich, C. M. Kornbluth: The Life and Works of a Science Fiction Visionary. Mc Farland and Company Publishers, Jefferson, North Carolina, and London. ISBN 978-0-7864-4393-2. see p. 127.