Vesti Srpskog društva za naučnu fantastiku

Vesti Srpskog društva za naučnu fantastiku

  • 985 Replies
  • 75371 Views
*

Aleksandar_B_Nedeljkovic

  • Hero Member
  • *****
  • 633
muzičko delo o Milankoviću
« Reply #975 on: June 10, 2020, 04:56:27 PM »
Цењени    ,

данас у „Политици“ у рубрици о култури, а то је отприлике на двадесетој страни, имате вест, да ће у петак (прексутра) у 20 ч бити у Земуну у оперској кући „Мадленијанум“ изведена биографска музичка драма са насловом Миланковић, о животу и раду научника и писца Милутина Миланковића. Аутор драме је Василије Антонијевић, музику потписује Вера Миланковић, режија Александар Николић.

Наравно питамо се како ће публика седети, у тој оперској дворани, имајући у виду ову епидемију плућног корона вируса ковид 19, која није престала.


*

Aleksandar_B_Nedeljkovic

  • Hero Member
  • *****
  • 633
dobro je, odbagovalo se
« Reply #976 on: June 26, 2020, 05:32:00 PM »
Хвала редакцији која је одбаговала ово! Био је десетак дана тај технички проблем.

Ово је требало да окачимо прошле недеље:

“Политикин забавник” бр. 3567, петак 19.06.2020,
стр. 10-13, план НАСА да 2026. пошаље ка Титану један дрон са 8 елиса. (У међувремену смо сазнали да ће летећи дрон на Марсу, као један хеликоптерчић, бити тежак само кило и осамсто.)

стр. 16-17, музеј Жил Верна, у Амијену (где је умро), у његовој кући. Уређује Драгомир Ацовић.

стр. 22-25, необичне инжењерске идеје укључујући Форт Драм (Fort Drum) на Филипинима, и гигантски носач авиона направљен од леда, итд.

стр. 42-43, како је наш сликар Алекса Гајић постигао да се у штампарији направи необична “лева књига – десна књига”, ту је и цртеж човека са 8 руку и 8 ногу. Потписује Немања Баћковић.

стр. 46-47, приредио Миодраг Миловановић, “Писац коме је полиција писала критику” (али тај наслов је штампан изврнуто унатрашке, као у огледалу), неки српски надреалиста из 1925. који је објавио крајње бизарну књижицу скоро празну, Мита Димитријевић МИД, о њему не знамо скоро ништа. То је једно Мићино необично откриће, које се, ето, појавило у ПЗАБ, што је свакако добро, и похвално. То је један успех, мада није СФ.

а ево данашњег:

“Политикин забавник” бр. 3568, петак 26.06.2020,

стр. 8-11, да ли је Биг бенг створио свемир и анти-свемир, и да ли су још увек на неки начин спојени, и да ли у једном од њих време иде уназад

стр. 15, Лењин нацртан како стоји поред Стаљина и држи конзерву Пепси-коле.

стр. 16-17, Леонардо Да Винчи, његов човек у кругу и квадрату, интерпретиран на разне начине, па и са Франкенштајном.

стр. 46-49, о руском филмском режисеру по имену Андреј Тарковски (1932-1986), који је режирао Соларис (прву верзију, 1972), али, овај обимни чланак није о том филму, него скоро искључиво о снимању историјског филма Рубљов.

на стр. 67, претпоследњој, сентенције о новцу, неке су добре.



*

Aleksandar_B_Nedeljkovic

  • Hero Member
  • *****
  • 633
danas u Politici
« Reply #977 on: June 27, 2020, 05:12:23 PM »
Цењени    ,
у данашњој “Политици”, па у прилогу “Култура, уметност, наука”, имамо три ствари које се дотичу нашег поља.

(1)   На првој страни, дакле на првој, ударној позицији, “Бетмен на тротинету”, чланак са две-три сродне и блиске теме, поднаслов “Маске и суперхероји”, потписује Љубица Арсић, о маскирању, нарочито младих, о косплеју (костим-плеју), и, о појави да се неко у градском метроу појави маскиран као Бетмен, и о теорији да помоћу ових сада маски које носимо у граду (против епидемије), уједно културолошки покушавамо да се бранимо од вируса тако што ћемо бити безлични, анонимни и сви једнаки, јер су и корона вируси такви, па, имитирмо противника да бисмо се одбранили.

(2)   А на четвртој страници, чланак “У потрази за добром биографијом”, потписује Драгана Пољак, између осталог подсећа нас (у трећем ступцу) на чињеницу да је славна списатељица Ребека Вест (Rebecca West), која је написала и књигу о Југославији, била неко време љубавница (или невенчана друга жена?) великог СФ писца Х. Џ. Велса (знате... „Времеплов“...), и имала дете с њим, и да је Велсова жена то знала али није тражила развод.

(3)   И, на стр. 9, дакле претпоследњој, чланак, потписује Слободан Бубњевић, наслов “Хамлетов парадокс”, подсећа нас на један познати времепловски парадокс који се састоји у томе да ако ви купите у књижари примерак Шекспирових дела, па ускочите у времеплов, одете отприлике четири века у прошлост, и дате Шекспиру рецимо текст Хамлета (пре него што га је он написао!) и он једноставно препише, комплетну драму, и прослави се с њом, онда у тако насталој временској петљи остаје питање ко је заправо, и кад, стварно написао Хамлета.
Бубњевић помиње и друге теме, приче, и хипотезе и разна нагађања о времену, шта је време, итд, па и оно кад су питали Светог Августина шта је време, а он одговорио да кад га не питају, тад зна шта је време, али кад га питају, да каже, тад не зна.



*

Aleksandar_B_Nedeljkovic

  • Hero Member
  • *****
  • 633
o SF, bez pominjanja SF
« Reply #978 on: June 28, 2020, 02:26:34 PM »
Цењени    ,
ево, и у данашњој “Политици”, нешто о СФ: на страници негде-око-двадесете, рубрика “Култура”, чланак, потписује Мирјана Сретеновић, наслов “Живот у подземном граду”, то је приказ једне књиге која је недавно изашла, наиме: ауторица је Ана Банић Грубишић са Филозофског факултета у Београду (са Одељења за антропологију и етнологију),
наслов књиге је Филмови на тему постапокалипсе, антрополошки огледи, издавач је “Досије”, није речено где и кад је било то издање, али нашли смо, на другом месту, податак да је било 2018. године, а претпостављамо да је у Београду.

Ауторица развија тезу да су филмови у свету од 1950. до 2014. године приказали разне врсте катастрофа, а нарочито нуклеарне, и да то одражава нашу свест да смо превише угрозили природу и своју цивилизацију. Поменуто је десетак СФ филмова, почев од једног црно-белог готово заборављеног, који се звао Пет (Five) из 1951, који је снимљен са микро-буџетом, и у коме последњих петоро преживелих, након нуклеарног холокауста, углавном само луњају по свету и полако умиру један по један, и филмови Побеснели Макс, Логаново бекство, Сојлент зелено, па онда (у чланку се каже да су то класици) Бекство из Њујорка, Блејд ранер, Бразил, Водени свет, Поштар, Матрикс, и нарочито АИ (вештачка интелигенција) као и Ја сам легенда.
(За неке од тих филмова, питање је да ли су о пост-апокалипси.)
Међутим, у чланку се нигде, ни један једини пут, не појављују речи “научна фантастика”, вероватно да би се истакла филозофска димензија теме, тј. да се, одласком у жанр, не би изгубило на академском угледу те књиге.


*

Aleksandar_B_Nedeljkovic

  • Hero Member
  • *****
  • 633
i, u Blicu o Karmili
« Reply #979 on: June 29, 2020, 01:34:41 PM »
Цењени    ,
јучерашњим вестима додајмо још ову: данас је у „Блицу“, на стр. 31, Слободан В. Ивков објавио приказ издавачке судбине једне хорор новеле, која је код нас објављивана више пута, код разних издавача, а то је: Шеридан Ле Фану, „Кармила“ (“Carmilla“, 1872). Ивков тачно напомиње да је један од тих превода дао и ваш скромни АБН.


*

Aleksandar_B_Nedeljkovic

  • Hero Member
  • *****
  • 633
strip Šrafko
« Reply #980 on: July 06, 2020, 03:42:52 PM »
Цењени    ,

(1)  “Политикин забавник” бр. 3569, петак 03.07.2020, стр. 12-15, чланак, шта би се конкретно могло предузети против глобалног загревања (скоро ништа реално, осим да се смањи производња угљен-диоксида а повећа број биљака; али, предлагана су разна маштовита решења).

(2)   “Блиц” 2020 07 06, дакле данашњи, на стр. 30, Ивков даје приказ о српском хумористичном дечјем црно-белом стрипу “Шрафко”, о роботу који се тако зове. Аутор Душан-Дуда Вукојев, обновљено издање 2019, поговор Зоран Стефановић. Наводно у Србији постоји петнаестак малих продавница ситне металне робе, са тим веселим називом, “Шрафко”.



*

Aleksandar_B_Nedeljkovic

  • Hero Member
  • *****
  • 633
deo buduće knjige, Istorije srpske SF
« Reply #981 on: July 08, 2020, 12:14:41 AM »
Цењени    ,

(1)  У “Данасу” 2020 07 07 дакле јучерашњем, па на последњој страници, Басара је рекао да нам је ова корона-вирус епидемија показала колико је људски род “немоћан пред полуживим нано створењцима”. Хм, то је једна ес-ефична формулација.

(2)   Ваш скромни АБН кренуо је, пре него што је пандемија почела, са писањем књиге, Историје српске СФ 19. и 20. века, па, ево, неки делови ће бити, сад одмах, овде окачени, у некој првој, припремној, делимичној верзији.

Зашто објављивати тако, део по део, парцијално, у журби, зашто не довршити па објавити, кроз, рецимо, две године, књигу целу? Зато што, у овим тешким и неизвесним временима, не знамо кад ће и не знамо да ли ће бити довршено.

Молим критикујте, укажите на грешке, недостатке, промашаје… 

Дакле, крећемо:


године 1976-8: „Галаксијина“ Андромеда, алманах научне фантастике 1, 2 и 3

Уводне напомене

Прво, једна наша напомена о наслову ове едиције: у научној фантастици, реч Андромеда појављује се, као име једне галаксије, често, као и имена звезда Антарес, и Алдебаран, и речи „комета“, и „метеор“, јер су то популарни и препознатљиви астрономски појмови, одличног звучања (звуче и научно, али и поетски, веома романтично), па баш доликују СФ-у; као и Вега, звезда према којој се, отприлике ка њој, наше Сунце креће; Поларис, а то је звезда Северњача, дакле северна поларна звезда, око које се, привидно, врти цело ноћно северно звездано небо; Касиопеја; па, Сириус, а то је, кад се гледа голим оком, најсјајнија од свих звезда на нашем ноћном небу; Проксима Центаури, звезда најближа нашем Сунцу, мала али дуговечна, очекује се да ће живети још око четири хиљаде милијарди година; па, и једна звезда чије име још лепше звучи, а то је Алфа Центаури тј. Алфа Кентаура, па због тога и сама реч кентаур; итд. Нека од тих имена дали су арапски астрономи у давним, античким временима, пре Христа. Али заправо није велики број тако популарних, широко познатих имена у астрономији. Има их вероватно мање од стотину. Али у одговарајућем контексту, кад се зна о чему се ради, могу лепо зазвучати и мање познати, али ипак импресивног звучања, астрономски називи као што су Сагитариус, Ета Еридани, Тау Цети, итд. За оне који још боље знају астрономију, важна је и звезда Волф 359 (Wolf 359), они знају зашто.

Напомена: алманах Андромеда 1 има свој поговор, на стр. 401-402, а у њему редакција даје и образложење зашто се алманах зове баш тако; о томе ћемо дати наш коментар, у нашем под-одељку о томе (дакле, о поговору Андромеде 1).

Други чест извор имена за СФ публикације и клубове итд. је нуклеарна физика, са речима типа: неутрон, протон, позитрон, фотон, тахион, и сличним.

Галаксија Андромеда, која има око хиљаду милијарди звезда, је нашој галаксији (Млечни пут) најближа велика галаксија; она се, у ведрој ноћи без месечине, чак и голим оком може видети на северном небу у истоименој констелацији (сазвежђу) Андромеда; а иначе је име једне жене из древне грчке митологије – принцеза Андромеда (чија мајка се звала Касиопеја) кад је одрасла удала се за хероја по имену Персеј, тј. Персеус. И он, Персеј, као и она, Андромеда, има данас своју констелацију, дакле обоје су, у том смислу, веома високо. Међу звездама. Изнад нас.

Алманаси Андромеда 1, 2 и 3 су импозантне и амбициозне књиге, нешто већег формата (230 са 150 мм), свака са по више од 400 страница, мада су формално-правно биле само специјална издања магазина тј. часописа „Галаксија“; вероватно су се на тај начин организатори лакше провукли кроз неке правне и организационе препреке у оном, позном Титовом времену. Главни и одговорни уредник сва три ова алманаха био је Гаврило Вучковић, познат и популаран у српском фандому под надимком „Гаја галаксија“. Истакнуту улогу у редакцијском колегијуму имао је Танасије Гаврановић, познат и популаран под надимком „господин Таса“.
У редакцијском колегијуму за први број, 1976. године, били су, осим њих двојице, још и Есад Јакуповић, Душан Мијатовић, Александар Милинковић, и Јова Регасек, а наведено је да су у припреми учествовали, поред чланова редакције, и Драгослав Андрић, Ненад Бировљев, Жика Богдановић, Желимир Кошчевић, и Зоран А. Живковић. (Морамо напоменути: ниједна жена, само мушкарци.) Избор илустрација дао је Есад Јакуповић. За ликовну и графичку опрему био је надлежан Добрило М. Николић, у редакцији популаран под надимком „Доца Николић“.

Ликовно решење предње корице Андромеде 1 састојало се од сивог тона на коме се налази десет једнаких кругова, а у сваком од њих по један призор (у црно-белој техници), у првом кругу, који је горе лево, изнад наслова, је нека галаксија, могла би то бити баш Андромеда али нисмо сигурни, слабо се види а и не личи баш; у једном кругу је неки СФ цртеж, рекло би се стриповски; а у преосталих осам су призори из СФ филмова.

(Та иста насловна страница, али некако чистија, блиставија, појавиће се 14 година касније у Живковићевој енциклопедији, на стр. 30; рекло би се да је Живковић сачувао и употребио неки редакцијски припремни материјал за ту страницу; тако да је она у његовој енциклопедији лепша – него у стварности!)

Издавач је био БИГЗ (Београдски издавачко-графички завод), који се налазио у оној огромној, вишеспратној, монументалној згради у булевару Војводе Мишића 17, мало иза Мостарске петље, отприлике прекопута Београдског сајма. То је зграда дебелих зидова, масивних стубова, са дебелим плочама између спратова, па ипак, кад уђете у зграду могли сте (тих година) јасно да осетите како те масе армираног бетона свуд око вас подрхтавају од рада тешких ротационих штампарских машина, јер то је била пре свега штампарија. Поједини простори су изгледали више као фабричке хале; ви улазите, и приближавате се редакцији „Галаксије“ (чији прозори гледају ка Сајмишту), на бетонском поду су мрље од машинског уља, а ту-и-тамо леже огромни бели котурови штампарске хартије, намотани, спремни за употребу, тешки и по неколико стотина килограма, тако да то никако нису могли људи да подигну, него само машина звана виљушкар.
Издавач се звао: ООУР (то је „основна организација удруженог рада“) Новинска делатност „Дуга“. Постојао је магазин „Дуга“, у колору, на глаткој хартији.

У редакционом колегијуму Андромеде 2 појавила се и једна жена, Гордана Мајсторовић, а у Андромеди 3 опет само једна жена, Зорка Симовић.

У импресуму броја 2 и 3 видимо речи: „Избор текстова: Гаврило Вучковић и Зоран Живковић“.

„Галаксијина“ Андромеда била је замишљена као југословенско издање, са прилозима и из Љубљане, Загреба, итд, имала је и наградни конкурс за СФ причу, где се очекивало да приче шаљу аутори из целе Југославије. Био је планиран и четврти број, али се од њега одустало; колико нам је познато, била је прикупљена велика количина материјала, који, можда, никада и неће бити објављен. Ми заправо не знамо зашто се одустало, а сад је остало још врло мало живих који би могли посведочити о тим временима. Вероватно је опало интересовање на тржишту, за ове алманахе; смањио се број претплатника и купаца; али, зашто? Можда је пројекат напросто био превише велики, мамутски, па су се учесници, али и читаоци, заморили. Можда је избор текстова био у нескладу са жељама читалаца. Или је некима сметало југословенство, упорно присуство других југословенских република у овим алманасима?

обим текста: једна цела страница Андромеде, баш сасвим испуњена текстом, без наслова и без нових пасуса, има око 3220 словних знакова са размацима, дакле, близу 1,8 шлајфни.

Часопис „Галаксија“ доносио је повремено огласе тј. наруџбенице за Андромеду, и вести о њој; могло се претпоставити (логично је било) да ће Андромеда 4 изаћи 1979. године; међутим, знатно касније, тек у јулу 1981, дакле после Титове смрти, у часопису „Галаксија“ бр. 111, на стр. 81, појављује се тужни текст који настоји да објасни зашто Андромеда 4 није изашла, а онда нуди и нереално алтернативно решење. Цитирамо:

(почетак цитата)

На жалост, догодило се оно чега смо се и прибојавали.
Ваш одзив на наш позив за претплату на четврти број алманаха за научну фантастику „Андромеда“ – од чега је превасходно зависило његово излажење – сасвим је заказао. Уместо очекиваних три хиљаде наруџбеница, колико је најмање било потребно, у нашу редакцију приспело је једва три стотине. А то је било крајње недовољно да се започне један тако обиман посао... Но, без обзира на овај неочекивани фијаско са претплатом, ипак не одустајемо од четврте „Андромеде“.

(крај цитата)

(Памтимо да је таква употреба речи „превасходно“ баш у вези са издавачким питањима била карактеристична за стил и начин изражавања др Зорана А. Живковића, у раним годинама првог српског фандома, дакле отприлике од 1980. године.)

Затим се у том саопштењу износи тврдња да је висока цена била пресудни фактор неуспеха, и да ће зато алманах убудуће бити јефтинији, а садржински само мало краћи, продаваће се на киосцима, имаће облик и обим „Галаксије“, биће дакле у часописном облику. – Ово се никада није остварило, а тешко је и замислити како би могло да успе.

Познаваоци тадашњих прилика могли би се запитати који читаоци су више напустили алманахе Андромеда – да ли они из западних република Југославије, или они из источних; да ли су, рецимо, више одустали Хрвати, или Срби; али то вероватно никада нећемо знати.

Можда је већу штету нанело то стално колебање, то концепцијско лутање, да ли се хтео алманах или се хтео месечни СФ часопис.

Или, можда, прилози, чланци, приче, нису били довољно добри.

И, најзад, у марту 1982, у „Галаксији“ број 119, појављује се оглас, са наруџбеницом, организатори нуде на продају преостале примерке Андромеде 3, јер им је остао известан број непродатих примерака, док су Андромеда 1 и 2 распродате. Ни речи о броју 4. То је било последње што смо чули о комерцијалном аспекту тих „Галаксијиних“ СФ алманаха. Али то не поништава њихов културни утицај, који остаје значајна чињеница у историји српске научне фантастике.

Пре него што дамо преглед садржаја Андромеде 1, напоменимо да су неке странице, а нарочито прве (импресум, садржај, и увод) и последње, штампане тако да су црне, са белим текстом, то се можда покушавао дочарати мрак космичког простора, у коме сијају звезде. То изгледа елегантно и свечано, изгледа уметнички, али тешко се чита, и заморно је за око. Бела слова, да би се иоле добро видела на црној подлози, морају бити много већа и дебља него црна слова на белој подлози. Дакле и крупна, и болд.
Једна веома лоша особина црних страница састоји се у томе, што на њима не можете графитном или хемијском оловком написати неки знак, малу белешку, или стрелицу – ништа; а ни посвету. То би вам било као да бележите „црном кредом у оџак“ (тако је гласила једна српска народна изрека, метафорична, о узалудном бележењу).

На црној страници пре импресума, која би требало да буде (али, није) означена, у смислу пагинције, римским бројем I (један), налази се астрономска слика галаксије Андромеда, али, можда зато што није у колору, не изгледа онако импресивно као што су се они, у редакцији, можда надали. У Андромеди 2, идентична слика на истом месту, а у Андромеди 3, једна емисиона маглина (не галаксија), која се зове Лагуна (Lagoon), у сазвежђу Сагитаријус. Дакле за трећи број променили су астрономску слику.



*

Aleksandar_B_Nedeljkovic

  • Hero Member
  • *****
  • 633
odlomak 002, iz ABN Istorije srpske SF
« Reply #982 on: July 10, 2020, 12:21:42 AM »
Алманах Андромеда 1 има следећу садржину:

увод, на стр. VII-IX, белим словима на црним страницама, потписује Гаврило Вучковић, између осталог он тврди да је часопис „Космоплов“ престао да излази зато што је имао само СФ прозу, а не и текстове о СФ, а да ће то алманах Андромеда, у складу са својим друштвеном мисијом, исправити. Износи претпоставку да ће Андромеда излазити двапут годишње. (То се није остварило.) За овим следи стр. X која је сасвим црна и тотално празна.

први блок фотографија, на осам црних страница. То су фотографије из, већином итекако славних, СФ филмова. Дате су ту 22 фотографије, са информацијама за сваку из ког је филма.

Прва је она из Жорж Мелијесовог филма Пут на Месец из 1902; три ствари ту треба да поменемо. Прво, проверили смо код универзитетских професора француског језика и књижевности: то презиме се изговара са тим словом, тј. гласом, „с“, на крају; дакле он је, на српском, Мелијес, није „Мелије“. Друго, тај филм лако можете пронаћи и одгледати на интернету, например на Ју-тјубу; Le Voyage dans la Lune. И треће, та слика у Андромеди 1, то је она слика коју сви знамо, и коју смо видели небројено пута, где се свемирска капсула у облику топовске гранате забила Месецу у десно око, и остала тако забодена. Ми смо сви осуђени да заувек гледамо (повремено) ту слику, али, из поштовања према Мелијесу и његовом временском приоритету, да никад не кажемо отворено да је то једна прилично примитивна и груба шала, и да је, као слика, прилично одвратна!

Затим иду слике из Метрополиса (роботкиња), па урбани пејзаж из руске Аелите (1924), на петој позицији је филм Ово острво Земља (This Island Earth, 1955) који је потпуно погрешно назначен као „Борба у свемиру“. Нису далеко ни Рат светова, ни 1984, па Забрањена планета, итд. – великим делом је то добар избор. Необична и забавна грешка десила се на самом почетку, наиме, наслов овог блока фотографија написан је двапут, овако:
sf film
sf film


роман: Поул Андерсон, Ходници времена. Тај аутор је једном приликом у америчком фандому изјавио да његово име (Poul) треба изговарати „Поул“, што је баш неуобичајено, али у сваком случају то је у Србији прошло незапажено. Али, у овом алманаху ипак је остао један траг тога: иако у садржају пише „Пол“ Андерсон, и на насловној страници романа самог (стр.1) такође „Пол“, у преводилачкој белешци Зоран А. Живковић, на стр. 2, исправно пише : Поул Андерсон.

Тај роман говори о временским тј. времепловским патролама, њиховим борбама, и сличном.

После романа, у Андромеди 1 у простор између стр. 156 и 157 убачена су два блока црно-белих илустрација, и то, блок „СФ стрип“ (четири странице, са примерима из 11 стрипова, ту су „Бак Роџерс“, „Флаш Гордон“,„Барбарела“, „Супермен“ итд, и, други блок, „СФ ТВ серија“ (такође 4 странице, знатно слабији избор, али ту су Звездане стазе) и Планета мајмуна, и то слика која се врло слабо види, и за коју је назначено, можда грешком, да јој је порекло „серија из 1975“. Подлога око свих слика је потпуно црна, то су црне странице, са сликама. Тих осам страница – то је пола штампарског табака.

иностране приче:
(али, није тако написано, него је – са становишта теорије некоректно – написано „Новела и прича“, као са новела није врста приче; можда се хтело избећи да се напише нешто у смислу „новела и кратка прича“; ту је уграђена и друга теоријска грешка, јер постоји и блок домаћих прича, па се стиче утисак да се приче деле на приче и домаће приче; опет, можда се хтело избећи да се напише, упадљиво, „иностране приче“). У овом блоку је дато 18 иностраних. Само један од тих аутора је жена, Мириам Ален де Форд. Неки од аутора су из источне Европе, ту је Лем, ту је један Француз, један Италијан, итд; била је то хотимична, пажљиво извагана мешавина – да не буду сви са енглеског говорног подручја, и не сви из капиталистичких земаља. Вероватно се на тај начин морала платити политичка „улазница“ да не би све то скупа било забрањено.

Платило се и на још један начин. Прва од ових 18 иностраних прича је руска из 1958. године: Иван Јефремов, „Срце змије“ (Андромеда 1, стр. 159-178), превела Десанка Поликарпов. Срце Змије, то је назив за једну звезду, на латинском Кор Серпентис (Cor Serpentis; а на руском то је „Сердце змеи“), која је позната и као Алфа Серпентис, у екваторијалном сазвежђу Змија (Serpens). То је, као наслов, врло добро. Али, у причи, која се дешава у далекој будућности, наши астронаути путују са Земље, политички уједињене, ка другим звездама, и већ у првој сцени објашњавају једни другима ствари које би свакако сви они већ морали знати – само да би се на тај начин представио новум; да би се објаснило каква је будућност. Ово је у њиховим дијалозима невероватно неспретно и наивно, лоше изведено. Они веома неуверљиво декламују. Али то није најгоре. Најгоре је што ту морате да читате и сугестије о врлинама и неизбежности једог друштвеног модела, који се у суштини своди на комунизам, на Земљи али и у целом свемиру. На пример:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:
Далеко, далеко, на раздаљини од седамдесет осам светлосних година, остала је прекрасна Земља коју је човечанство преуредило за диван живот и надахнут стваралачки рад. У том бескласном друштву сваки човек је добро познавао своју планету. (Андромеда 1, стр. 160-161)
КРАЈ  ЦИТАТА.

Додуше, Јефремов не помиње баш експлицитно комунизам, а уз то, он пажљиво заступа неке опште-људске моралне вредности које су актуелне и данас – очување природе, равноправност разних друштвених група, избегавање ратова, итд. (Али нисмо приметили да помиње парламентарну демократију.)

У оно време, у Титовој Југославији и у источно-европским земљама, појам „бескласно друштво“ значио је да нико није пролетер, и нико буржуј; нико раденик, и нико капиталиста; а то је био један од главних декларисаних циљева комунизма.

Уверени смо да је присуство таквих прича, као што је „Срце змије“ Јефремова, утицало на један разочаравајући начин на српске фанове, па и на оне који су желели да постану СФ писци.

Поменућемо још неке, не све, приче у овом блоку иностраних.

Друга прича у том блоку је Лемова „Истина“, о претпостављеним живим бићима у врелини плазме.

На стр. 212 наслов приче Реј Бредберија дат је као „Вечити летач“ а заправо је то прича „Икар, Монголфије, Рајт“.

На стр. 216 је сатирична прича „Доба мудрости“ (аутор: Пјер Бул) у којој су, у утопији, две политичке странке, таласисти и корпускулисти, изазвале врућину на половима и смрзавање на екватору.

На стр. 228 је прича: Јозеф Несвадба (Чехословачка, рођен 1926), „Вампир Ltd“, ово би била прича са елементима хорора и фантазије: у тој причи аутомобили су, у Енглеској, и рекло би се другим земљама вишестраначке парламентарне демократије, вампири: кад ви ставите ногу на папучицу за гас, они...

Неке од прича у овом блоку превео је са енглеског Гаврило Вучковић, а неке Зоран А. Живковић.

На стр. 238 је заиста врло слаба и потпуно застарела прича Артура Ч. Кларка „Пре раја“, у којој, на романтичној Венери, венеријанске биљке страдају од наших, земаљских бактерија.

Следећа прича, на стр. 247, је: Владимир Колин, „Контакт“, то је наравно први контакт, а ЕТ (дакле, ванземаљац) мисли да на нашој планети владају биљке.

Мириам Ален Де Форд (1888-1975) заступљена је причом „Велики кавез“ („The Cage“) у којој усамљени научник одгаја, у кавезу, супер-паметна створења, која му затим побегну.

Питер Филипс аутор је следеће, врло кратке фантазијске, али са СФ елементима, приче, чији наслов је преведен као „Чаробни бројач“, а у којој тролови или нека слична малена вилинска бића, у футурском пост-холокаустном медиевалном свету, налазе један наш Гајгеров бројач. Отуд и наслов (енгл. „Counter Charm“). Идеја је да, ако пропадне, путем атомског рата, наша рационална и научно заснована цивилизација, онда могу да нас наследе мала магична бића.

Петнаесту причу у овом блоку дао је Примо Леви, за кога је у редакцијској белешци назначено да је „прогресивни италијански писац“. Наслов је „Мимета“. У причи, која је у шаљивом тону, проналазач Ђилберто направи дупликатор материје, а онда дуплира и своју жену, Ему, тако да настане двојница, Ема Два. „То је и личило на Ђилберта, малог Прометеја невоље, опасног и немирног трагача и импровизатора.“ (стр. 273)

Следећа прича, Алан Е. Норс, „Тешка погодба“, је фантазијска, о погодби са ђаволом; није СФ.

Последња, осамнаеста прича у овом блоку, Херберт В. Франке, „Налог“, је хумористична, и врло кратка; ванземаљац наручује код једне рекламне агенције кампању популаризације СФ, да би становници наше планете били психолошки спремни, приправни, да не паниче итд, кад се догоди први јавни и званични контакт са свемирцима.

домаће приче (то је, дакле, засебан блок), у Андромеди 1, јесу четири приче, и то:

Звонимир Фуртингер, „Дјед и унук“, у причи један грађанин Загреба из будућности (рођен 2003. године, „астронаутски техничар“, има личну карту издату 2031. године; видети стр. 291) долази да разговара са Загрепчанима двадесетог века.

Душица Лукић (једина жена, дакле једина Југословенка, у овом блоку), стр. 297-300, „Лућола“, то значи, на италијанском, једну врсту инсекта, то је свитац (италијански: lucciola), у причи се испоставља да је један свитац заправо ванземаљац, добронамерни и супериорни мали осматрач из једне мирољубиве свемирске цивилизације. Дешава се то у Југославији, на мору, у Ровињу, „чувеном светском летовалишту“ (стр. 297) Ту лућолу откривају Ив, млади дописник једног листа, и његова супруга Елен; они су на меденом месецу, и узели су у Ровињу собу у приватном смештају, код шјора Марије, па онда на шеталишту уз море, дакле на риви, на једном високом каменом зиду, виде сјај овог малог посетиоца са далеке звезде. А касније, ванземаљац на Ивовој писаћој машини откуца (не видимо на који начин... ваљда телекинезом...) своју поруку, на добром српском језику, граматички и правописно исправно.

Наравно данас новинари не носе на путовања никакве писаће машине, тај елемент је застарео, пожутео.

Прича „Лућола“ је за децу, али несумњиво СФ; прича је наивна, са донекле неспретним дијалогом, али има смирену и тиху лепоту своје добронамерности; вероватно је (можда и због препознатљивог, запамтивог наслова) најпознатије СФ дело Душице Лукић.
Не можемо а да се овом приликом не запитамо зашто онда неко није написао причу која би се звала, рецимо, „Коћинела“ (coccinella).

Дамир Микуличић, „Граничар“, добра СФ прича о божанском бићу које упорно брани космос од напада сила хаоса.

и,

Есад Јакуповић, „Бекство“, прича у којој свемирски пилот Горан бежи од звездане експлозије; та врста звезде кад експлодира зове се „нова“.

поезија: 13 песама, све иностране, ниједна домаћа; заправо су све са енглеског. Наслови тих песама у енглеском оригиналу дати су на стр. 312, то је врло коректан и добар поступак. Ове песме је превео Драгослав Андрић (1923-2005), истакнути српски преводилац поезије. Песме већином нису СФ, него су о научним темама, астрономским појавама које песник гледа, итд. На пример, прве две нису научна фантастика, али јесу својом тематиком блиске научној фантастици, и доносе нам осећај чудесног (енгл. sense of wonder): Едгар Алан По, „Сонет: Науци“, и, Волт Витмен, „Док слушах ученог астронома“.

Две ауторице су жене. Једна од њих, Керен (али, написано је „Керин“) Андерсон, дала је прилог „Шест хаикуа“ (али је тај наслов лоше преведен, као „Шест песмица“), то су сада, у српском преводу, шест врло успелих приближно-хаикуа. (стр. 318) Само, постоји преводилачка грешка, енглеско Syrtis је преведено као „Сиријус“, то је вероватно преводиоцу промакло. Изворни текст, на енглеском (Karen Anderson, Six Haiku), можете врло лако наћи на нету (видети нпр. у нашој библиографији: Андерсон, Керен). Осим тога, уверени смо да је требало другачије, боље превести, да би био читаоцу јаснији, други стих шестог хаикуа; требало је да гласи (наиме, А. Б. Недељковић би то тако превео): „о коме ли сазвежђу они сањаре“. Смисао је, да становници неке планете која се окреће око Проксиме Центаури гледају своје ноћно небо и замишљају да је наше Сунце истакнути члан неког сазвежђа – али, ког? На први поглед, то није тешко питање, јер наши астрономи то могу лако да израчунају. Међутим, кад ви на ноћном небу гледате звезде, можете их заправо искомбинирати у различита сазвежђа, зависно од ваше маште, естетике, традиције итд. Па, тако можда могу и становници Проксиме Центаури, ако постоје.

Једна од тих песама зове се „Аполов лет“, на стр. 317-318, аутор је Стенли Куниц, алузија је очигледна на амерички свемирски програм „Аполо“ којим су људи летели на Месец, почев од јула 1969. године. (Stanley Kunitz, “The Flight of Apollo”) Постоји овде и песма о Гагарину, „Стопу по стопу до краја“, стр. 315-316, аутор је Вилијам Карлос Вилијамс. (William Carlos Williams, “Heel & Toe to the End”) Ово нам даје подесну прилику да разрешимо једно теоријско питање. Да ли је то СФ?

Са становишта теорије књижевности, ако је рецимо Гагарин летео у свемир, па после тога настане песма о њему, или је Нил Армстронг закорачио на Месец, па после тога настане песма о њему, а у песми нема никаквог СФ новума, него се само коментарише оно што се стварно јесте догодило, онда то није СФ. Дакле, генерално, песме накнадно настале о нечему научном што је јесте остварило, нису фантастика. Али, опет, могу бити у понечему, можда у својој духовној поставци, усмерености интересовања, итд, блиске или сличне научној фантастици.

У овом блоку поезије у Андромеди 1, заправо само две песме, од укупно тринаест, јесу СФ, и то: десета по реду, а то је комплет већ поменутих шест хаикуа Керен Андерсон, и, једанаеста: „Долазак“, аутор А. Пулен млађи, то је Алфред Пулен, стр. 319 (A. Poulin Jr., “The Coming”). Преосталих једанаест нису СФ!

драма: Хауард Кох, Инвазија са Марса, запрво је то радио-драма заснована на роману Х. Џ. Велса Рат светова; тај текст је дакле споменик културе, али пошто смо у оним временима вероватно сви већ видели филм Рат светова (1953), изгледи су да је мало ко хтео да чита ово. Дакле, укључење овог текста у Андромеду 1 било је похвално као културолошки потез, али, вероватно слабо са становишта интересовања читалаца, па, дакле, вероватно слабо и као комерцијални потез.

У простор између страница 340 и 341 убачена су, опет, два блока црно-белих илустрација, и то, блок „СФ портрет“, четири странице са фотографијама Асимова, Брајана Олдиса, итд, и, блок „СФ у Југославији“, четири странице а на свакој изглед по четири књиге или часописа, ту је на пример Планета сањара, ту је Сувинова књига Од Лукијана до луњика, ту је магазин „Космоплов“, али и „Галаксија“, и „Политикин забавник“. Ова два блока са сликама не помињу се у садржају.


*

Aleksandar_B_Nedeljkovic

  • Hero Member
  • *****
  • 633
Marvelova enciklopedija kod nas
« Reply #983 on: July 11, 2020, 05:06:49 PM »
Цењени    ,

у данашњем (и сутрашњем) “Данасу”, на стр. XIII културног прилога, имате три ствари које би нас могле интересовати.

(1)   Изгледа да је код нас изашла, код “Чаробне књиге”, илустрована енциклопедија Марвеловог филмског универзума (МФУ), са насловом Marvel Studios, ilustrovana enciklopedija, од групе аутора, превео са енглеског Драшко Рогановић. Ликови, и њихово оружје, па, разне справе, тајни списи, локације, њихове моћи, итд. Чланак потписује Д. С.

(2)   Изнад тога, на истој страници, часопис “Култура” број 165 (са краја године 2019), тема му је “стрип и идентитет”, то је међународни темат са 20 текстова, аутори су из разних земаља па и Русије, а и неколико наших, ту је и доајен, Жика Богдановић; дат је линк на коме се, ако смо добро разумели, наводно могу бесплатно преузети сви бројеви тог часописа:   casopiskultura.rs

(3)   На истој страници, горе лево, приказ романа: Дарко Тушевљаковић, Јегермајстер (то на немачком значи “мајстор ловац”), приказ потписује Марија Ненезић, није СФ, него је наводно “доминирајући аутофикционални жанр” (??  - -  шта ли је то?!) али стичемо утисак да има неке елементе фантазије. Наслов чланка је “Повратак кући” а наднаслов “тумачење снова”. Чланак толико хвали ауторову књижевну вештину, да је врло тешко разабрати о чему је роман, заправо.  –  Помињемо само због аутора, који је имао везе и са СФ.



*

Aleksandar_B_Nedeljkovic

  • Hero Member
  • *****
  • 633
odlomak 003 iz Istorije srpske SF
« Reply #984 on: July 13, 2020, 12:22:52 AM »
(одломци из предстојеће књиге Александра Б. Недељковића
Историја српске научне фантастике XIX и XX века,
ово је одломак 003,
у коме настављамо осврт на „Галаксијин“ алманах Андромеда 1, и то, почев од странице 343)

СФ теорија и критика: осам прилога, и то, четири инострана (Јулиј Кагарлицки, Исак Асимов, Станислав Лем, Фредерик Пол) и четири домаћа (Света Лукић, Зоран Живковић, Желимир Кошчевић, Жика Богдановић). Свих осам су мушкарци. Ни за један од тих осам прилога не сазнајемо из ког извора је узет и које године је био објављен, али можемо нагађати да су сви настали отприлике у трећој четвртини двадесетог века.

Јулиј (у Америци помињан као Јулиус) Кагарлицки, пуним именом Јулиј Јосифович Кагарлицки, професор историје европског позоришта на Државном институту за позоришну уметност у Москви, дакле академска личност, даје текст „Реализам и фантастика“. Кагарлицки прво покушава да објасни шта је фантастика, и кад је настала, а то нам је, у СФ студијама, познато као почињање од нуле. Већ на првој страници овог свог чланка, Кагарлицки необазриво и претерано каже да „реалистичка фантастика ( ... ) свој настанак дугује једино и искључиво Жилу Верну“. (Дакле, ако је мислио на СФ, превидео је Мери Шели. Он њу помиње, и роман Франкенштајн, касније, на стр. 350, али као да се није досетио да је Франкенштајн СФ роман! Али, опет, како да знамо шта је Кагарлицкоме можда значио тај његов необични појам „реалистичка фантастика“? Можда СФ. Можда и не.)

Кагарлицки олако употребљава изразе типа „седамдесетих година прошлог столећа“ (стр. 343), „прошлог века“ (344), не прецизирајући којег века, што је била честа грешка публициста у двадесетом веку, то су они мислили на деветнаести, и понашали су се као да ће њихов век, двадесети, вечно трајати, као да неће никада доћи двадесет први век, па двадесет други, итд, када ће израз „прошлог“ века сасвим изгубити јасноћу.

Кагарлицки даје један интересантан допринос (стр. 345), тако што сажето објашњава једно кратко предавање, из године 1902, Х. Џ. Велса, који је, да се подсетимо, касније написао и велику, изузетно популарну и утицајну, објављену и у старој Југославији, Историју света (The Outline of History, 1920). Кагарлицки не даје тачан наслов, али ми мислимо да је мислио на Велсово предавање „Откривање будућности“ (“The Discovery of the Future”). У том предавању Велс је, по тумачењу Кагарлицког, рекао да историја може бити лична (шта памти појединац), колективна (шта памти човечанство) или научна, која објективно осветљава и милионе година пре настанка људског рода, док, међутим, о будућности можемо са неким већим ступњем поузданости да правимо предвиђања једино помоћу науке.

Кагарлицки олако греши, и залази у многе непроверене па и нетачне тврдње, а осим тога, у теоријском погледу, лута; на пример, у својим разматрањима о разлици између Жил Верна и Х. Џ. Велса. Ево једног додатног примера: Кагарлицки о Велсовом „Времеплову“ каже (на стр. 346) ово: „Историја нове фантастике почела је од тренутка објављивања овог романа“. Али, пре свега, „Времеплов“ није роман, него је новела, а друго, историја СФ почиње године 1818, са Франкенштајном Мери Шели, која је потом написала и СФ роман Последњи човек (1826), о једној великој епидемији, тј. пандемији. А да ли је Кагарлицки уопште изразом „нова фантастика“ мислио на СФ, или не, то нисмо сигурни.

Интересантна је, али није добро образложена, мисао Кагарлицког: „Соларис је једно од најромантичарскијих дела модерне научне фантастике“ (стр. 348). Најромантичарскијих?

Не наводећи извор, нити енглески оригинал, нити годину, Кагарлицки тврди да је Исак Асимов наводно једном рекао, да се данас „сваки мит може претворити у фантастичку причу уколико се интервенција богова замени интервенцијом науке“. (стр. 349) Напоменимо да је Кагарлицки на крају рада дао једанаест, не фуснота, него енд-нота, и у њима навео неке изворе, што је за сваку похвалу, али, није баш оне изворе који би нас највише интересовали.

Кагарлицки помиње (а и наводи, у енд-ноти, извор) да је сер Волтер Скот (1771-1832) у једном свом чланку (в. Скот 1841) коментарисао о Франкенштајну, и рекао да се у том роману тежиште не налази на самом проналаску вештачког човека као чудесном достигнућу, него на искуствима и осећајима тако насталог бића.

(Ми, међутим, сматрамо, данас, у години 2020, да то није тачно, мада је као јавно исказани став, пре око два века, свакако могло и морало допринети респектабилности Мери Шелиног романа; допринело би и данас; али истина гласи, да је тежиште Франкенштајна на новуму, дакле на прављењу вештачког човека, а да су осећаји и филозофски ставови тако насталог бића важни само као део новума. – Ето, дакле, полемишемо са сер Волтером Скотом.)
А како схватити тврдњу Кагарлицкога да је:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

фантастика XX века ... добила свој реалистички квалитет из вишезначне слике пуне могућности уопштавања, чији су добар пример Велсови Морлоци и Илои, Марсовци и Селенити. Ова слика је генетски повезана са романтизмом. Са друге стране, како је време показало, тој истој слици је запретила опасност да се разложи на конкретан опис и апстрактан, вештачки симбол. Према томе, њој су неопходне сталне инјекције романтизма који јој појачава стабилност. (стр. 350)

КРАЈ  ЦИТАТА.

То су теоријске тврдње за које ви не можете доказати ни да су тачне, ни да су погрешне. Али, можда могу да импресионирају неке студенте, или неке друге грађане. Али су у суштини празне. Дедер ви докажите да ли инјекције романтизма појачавају стабилност? Пред крај чланка, Кагарлицки одлази у још празније недоказиве апстракције.

Па ипак, закључујемо да је Кагарлицки био користан, за светске СФ студије, јер је допринео њиховој академској респектабилности, у Русији.

Исак Асимов, „Кад закаже Аристотел, покушајте са научном фантастиком“, превео Зоран А. Живковић. Овде можемо замерити, да је реч „закаже“ двосмислена, ствара свој тренутак забуне, код читаоца, па је вероватно требало превести: „Кад не успе Аристотел, покушајте са научном фантастиком“. У енглеском оригиналу, тај Асимовљев наслов гласи: “When Aristotle Fails, Try Science Fiction”. Година првог појављивања овог есеја била је, чини нам се (то је наша претпоставка) вероватно 1971.

Треба имати у виду: доктор Исак Асимов јесте академска личност, јер био је универзитетски професор, али, не књижевности, него биохемије, на универзитету Бостон.

Такође треба имати у виду, да у енглеском језику реч „наука“ (science) значи, отприлике, оно што ми мислимо кад кажемо, у српском језику, „природне науке“, дакле, то су физика, хемија, астрономија, итд, док за оно што ми у српском означавамо као „друштвене науке“, на пример, историја, социологија, филозофија, и слично, Американци претежно употребљавају реч „дисциплине“ (disciplines).

На почетку овог есеја, Асимов аргументише (стр. 358-359) да је за природне науке типично да имају за своја сазнања сасвим поуздане, чврсте доказе, па кад се нешто дефинитивно докаже, онда свако ко је паметан и стручан прихвата да је то тако, баш тако, доказано, потврђено, неоспорно; док, на пример, у историји уметности, и уметничкој критици, или у питањима религије – расправе и супротне оцене могу трајати вековима, па ипак да не настане општа сагласност целог човечанства.

Затим Асимов хвали природне науке на још један начин: указује да управо из природних наука долазе велике промене, па и велика побољшања, у нашој цивилизацији. Аутомобил, на пример; телевизија; итд. (359) (Ми бисмо томе данас, у години 2020, додали, са одушевљењем, и интернет, и мобилне телефоне!)

Он дакле хвали природне науке на два начина: као доносиоце сигурних, неоспорних истина, и као доносиоце прогреса. На томе заснива апологију научне фантастике као жанра који се заснива на науци и гледа у будућност, која би могла бити боља. Помало необазриво, Асимов каже „ова генерација“, мислећи ваљда на своје читаоце, али не прецизирајући на коју то генерацију заправо мисли (он, рођен 1920. године).

Асимов чини необичну грешку (ако је то грешка) тиме што Џејмсу Блишу приписује Стерџенов закон (који каже да је деведесет посто научне фантастике лоше, али, и да је деведесет посто свега такође лоше). (360)

Интересантан је, нама, данас, пола века доцније, овај Асимовљев пасус:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

Постоје многи људи (и то по правилу они који не знају ништа о научној фантастици) који сматрају да је, од када су се људи спустили на Месец, наука стигла научну фантастику, тако да аутори овог жанра више „немају о чему да пишу“. (361)

КРАЈ  ЦИТАТА.

Наравно, он, Асимов, није један од тих. Пред крај овог есеја, Асимов се негативно изражава о такозваном новом таласу (New Wave) који је тад био актуелна појава у СФ, он сматра да ту има врло мало науке, и да се нови талас углавном своди на:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

по неки нови стилистички експеримент преузет из књижевности главног тока и са обавезним гарнирунгом неприкривеног секса који је сад у моди.
У научној фантастици се ова мешавина данас назива „новим таласом“.
Ја лично сматрам да нови талас једноставно настоји да сведе научну фантастику на безукусну папазјанију књижевности главног тока.
Научна фантастика новог таласа може да буде занимљива, одважна, па чак и опчињавајућа, ако је добро написана; али уколико аутори нису упућени у науку, дела неће бити ништа вреднија у погледу релевантних идеја од остварења која не припадају научној фантастици.
Срећом, права научна фантастика – односно приче које су усредсређене на научне идеје и њихов утицај на друштво, а написао их је неко ко познаје науку – још постоји и вероватно ће трајати колико и човечанство (што, додуше, не мора да буде дуго). (стр. 362)

КРАЈ  ЦИТАТА.

Станислав Лем, „Структурална анализа научне фантастике“ (стр. 364), превео Зоран А. Живковић, али, не са пољског, него са енглеског („On the Structural Analysis of Science Fiction“), из академског часописа „Научно-фантастичне студије“ (Science Fiction Studies), и то из прог броја (Volume 1, Part 1, Spring 1973), а заправо са пољског на енглески су превели Франц Ротенштајнер и Брус Р. Гилеспи. Ротенштајнер је био Лемов литерарни агент, а Гилеспи веома истакнути фан из Аустралије, уредник једног, за оно време, одличног фанзина, „СФ коментар“ (Franz Rottensteiner; Bruce R. Gillespie; SF Commentary). Овај Лемов рад на енглеском нашли смо, доступан, на нету, на сајту универзитета ДеПау (DePauw University) који је објављивао Science Fiction Studies (в. Лем 1973)

Станислав Херман Лем (Stanisław Herman Lem, 1921-2006), чије прво име чујемо да неки изговарају на интернету као, отприлике, „Ста-ЊИС-лав“, тако, са гласом „њ“ и са нагласком на другом слогу, завршио je студије медицине али није дипломирао, наводно да га не би држава приморала да остане доживотно у каријери војног лекара.

Овде Лем даје један есеј, отприлике шест и по страница збијеног текста, са насловом „Структурална анализа научне фантастике“, без фуснота, без литературе, али са претензијом да то буде његов допринос теорији књижевности, али, већ од прве две реченице јасно је да се он у теорији књижевности не сналази најбоље: „На раним нивоима развоја књижевности јасно и поуздано су се могле разлучити различите књижевне врсте, односно генеолошки типови. Тек на вишим нивоима срећемо хибридизацију.“ (стр. 364)

ПОЧЕТАК  ФУСНОТЕ:

In the early stages of literary development the different branches of literature, the genological types, are distinguished clearly and unmistakably. Only in the more advanced stages do we find hybridization.

КРАЈ  ФУСНОТЕ.

На раним нивоима? – ваљда у раним периодима? А који ли су то рани периоди, није назначио, он не износи примере или доказе, па, питамо се, да ли мисли, рецимо, на епове Махабарату и Рамајану? а они су, у жанровском погледу, „јасно и поуздано“ – шта? Реална историја, или фантазија? По форми, еп у стиховима, да ли поезија, или проза? А који ли су то „нивои“ књижевности, како се они зову, и колико тих нивоа има, па да се деле на више и ниже? Три „нивоа“? Пет? Десет?

Лем је живео у источно-европском једнопартијском друштву, у диктатури, у атмосфери принудног прихватања марксизма-лењинизма, па, можда је неосетно прихватио менталитет заснован на догми да човечанство иде линијом успона робовласништво – феудализам – капитализам – комунизам, и да је сваки следећи период уједно и виши ниво, итд. Али, то тако грубо пресликати на „нивое“ развоја светске књижевности – промашено је, погрешно је.

Наставља Лем разне произвољне генерализације, на пример, он тврди да је „свет мита или бајке онтолошки или непријатељски или пријатељски према својим житељима, а никада неутралан“ (стр. 365),

ПОЧЕТАК  ФУСНОТЕ:

the world of a myth or fairy tale is ontologically either inimical or friendly toward its inhabitants, never neutral

КРАЈ  ФУСНОТЕ.

што би значило да је он прегледао све митове и бајке свих народа и свих времена, и чуо све оне који су само усмено преношени а нису записивани, па може да каже и докаже шта „никада“ није било ни у једном миту нити бајци.

После такве прве две, књижевно-теоријски јако климаве и произвољне странице, Лем прелази више на терен научне фантастике, који боље познаје, па неке ствари о СФ каже барем делимично тачно.

Долазимо до једне битне теоријске поенте, али и до једног неслагања, терминолошког, са преводиоцем.

Наиме, на стр. 368 Лем двапут, дајући примере, тврди да оно што је сасвим немогуће спада у фантазију, не у СФ. То је, уверени смо, битна дистинкција. Веома је вaжно и добро, што је Лем то написао. (Мада бисмо се ми за нијансу друкчије изразили.)

Лем је ту на трагу једне велике теоријске истине. Јер, барем по нашем уверењу, фантастика је шири појам, који обухвата три жанра – најстарији је фантазија, која је постојала још пре више од две хиљаде година; затим је, вероватно у осамнаестом веку, настао хорор (можда 1796. године, романом Монах, аутор Метју Грегори Луис – Matthew Gregory Lewis, The Monk – тако барем тврди наш највећи познавалац хорора, др Дејан Б. Огњановић познат у фандому као „Гул“, енгл. Ghoul; види: Луис 1796); а најмлађи жанр, настао тек 1818. године са Франкенштајном, је СФ.

Међутим у српском преводу те Лемове важне реченице написано је да оно што је сасвим немогуће спада у „чисту фантастику“, баш тај термин је употребљен, „чиста фантастика“. Уверени смо да је Живковић, преводећи, те две речи употребио у доброј вољи и са добром намером. Међутим, термин „чиста фантастика“ имплицира да научна фантастика није чиста, а то некако незгодно звучи. (Као мана.) Ако није чиста, онда је – шта? мешана са нечим? могло би се претпоставити – са науком. То није најбоље терминолошко решење.
На енглеском видимо да је Лем ипак за тај жанр употребио израз фантазија (fantasy).

ПОЧЕТАК  ФУСНОТЕ:

a work of fantasy, not SF

КРАЈ  ФУСНОТЕ.

После овог у основи ипaк успешног тренутка, Лем наставља са произвољним и нетачним тврдњама, одлази опет у своја теоријска лутања, и само понекад каже нешто макар и приближно тачно. Ево једног примера промашаја. Лем каже, на стр. 369, претпоследњој, да се нешто може закључити:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

ако се упореди дух који влада у уобичајеним књижевним круговима са оним из научно-фантастичких кругова. На савременој књижевној сцени сасвим су приметни несигурност, неповерење у традиционалне приповедачке технике, незадовољство новоствореним делима, свеопште неспокојство које се изражава у стално новим покушајима и експериментима; у научној фантастици, са друге стране, влада опште задовољство, спокојство, па чак и понос

КРАЈ  ЦИТАТА.

ПОЧЕТАК  ФУСНОТЕ:

A quite general symptom of the sickness in SF can he found by comparing the spirit in ordinary literary circles to that in SF circles. In the literature of the contemporary scene there is today uncertainty, distrust of all traditional narrative techniques, dissatisfaction with newly created work, general unrest that finds expression in ever new attempts and experiments; in SF, on the other hand, there is general satisfaction, contentedness, pride

КРАЈ  ФУСНОТЕ.


Уверени смо да у круговима СФ писаца и фанова (ако је Лем на то мислио; на СФ гето) није владала, године 1973, тако идилична ситуација; а ако је мислио на садржину СФ прича и романа, тек то није било у знаку спокојства у смислу да је човечанство безбедно.

Узгред, у преводу на српски можда није требало да буду те речи, на крају, „па чак и“, него само „понос“, јер не видимо у енглеском тексту покриће за те три речи, не видимо да пише “and even”.

Да је А. Б. Недељковић преводио роман (сада застарео) Томаса М. Диша Camp Concentration (1968), превео би тај наслов као: Логорска концентрација.
За похвалу је то што је Лем на последњој страници (370) употребио речи „књижевност главног тока“ (енгл. mainstream literature), итекако релевантне и данас.

                                                    (крај одломка 003)



*

Aleksandar_B_Nedeljkovic

  • Hero Member
  • *****
  • 633
odlomak 004, iz ABN Istorije srpske SF
« Reply #985 on: Today at 12:03:55 AM »
(одломци из предстојеће књиге Александра Б. Недељковића
Историја српске научне фантастике XIX и XX века,
ово је одломак 004,
у коме настављамо осврт на „Галаксијин“ алманах Андромеда 1, и то, почев од његове странице 371. На крају овог одломка пробаћемо да убацимо једну одредницу из Библиографије... да видимо како би то изгледало.)


Фредерик Пол, у Андромеди 1 (1919-2013, његово презиме би, можда, заправо требало изговарати „Поул“, такву инструкцију налазимо данас на Википедији, у чланку о њему, али остаћемо при традицији, поготову зато што на другим местима на интернету налазимо да се то презиме ипак чита тј. изговара „Пол“), дао је чланак са насловом и поднасловом који гласе: „Америчка научна фантастика данас; специјално за први број Андромеде“. Дакле постоји тај поднаслов чланка.

Фред Пол је тада, у време изласка Андромеде 1, био једна од водећих личности светске научне фантастике. Приближно четири деценије касније, вест о његовој смрти изашла је у Београду, у „Политици“, 4. септембра 2013, на стр. 12, у рубрици „Култура“.

Памтимо Фред Пола по Рекламократији, то је роман дистопијске сатире о свету којим владају рекламне агенције; наслов тог романа, Рекламократија, је неупоредиво бољи у том српском преводу него у енглеском оригиналу (преводилац је Предраг Тадић), а опет може бити и критикован јер није формално веран енглеском оригиналу, мада суштински јесте веран, и штавише брилијантан је. Али, гле, била су два оригинала наслова; тај роман прво је изашао у америчком СФ магазину „Галаксија“ (Galaxy) године 1952. под насловом Gravy Planet, што би значило отприлике „планета масне зараде“, а Зоран А. Живковић је сугерисао превод „сочна планета“ (Живковић З. 1990: 569), а затим, као књига, 1953. године али под насловом The Space Merchants што бисмо ми сада могли превести као „свемирски трговци“ или, можда, „продавци свемира“. У оба та наслова провејава критика комерцијализма у америчком и светском друштву, али, јасно повезана са свемирском тематиком.

Хитамо да додамо да је то роман двојице аутора, а не само Полов; други аутор био је Сирил М. Корнблут (Cyril M. Kornbluth, 1923-1958) који је, као и Пол, био пре Другог светског рата члан врло значајног СФ клуба „Футуријанци“ (Futurians) где је њихова другарица и сарадница у СФ била и Џудит Мерил; колико нам је познато, Корнблут се у Футуријанце учланио кад је имао само петнаест година. Онда је, ударом на Перл Харбур, Америка бачена наглавачке у Други светски рат. Корнблут је после искрцавања у Нормандији учествовао у ослобађању западне Европе, као припадник америчке пешадије; носио је тешки митраљез, и тако, као митраљезац, учествовао у сузбијању последње немачке офанзиве на Западном фронту, била је то чувена битка у Арденима; за ово је добио америчку војну медаљу, бронзану звезду; али сматра се да су велики напори у рату оштетили његово срце, и да је због тога умро тако рано, са само 35 година старости. Узгред, сматра се да средње слово у његовом имену, „М“, заправо није било званично такво, од родитеља, него га је он додао сам, у част своје жене, Марије Бајерс, која је и сама била писац и вероватно му донекле помагала у развијању идеја (Рич 2010: 127). Наишли смо и на тврдњу да је прву, магазинску верзију тог романа писао више Корнблут, а другу, књишку, више Пол. (ibid, 5)

Треба овде да застанемо ради разјашњења нечег веома важног из области теорије књижевности.

Наиме, о роману Рекламократија Зоран А. Живковић у својој Енциклопедији научне фантастике (1990) каже: „Изузетан сатирични набој романа уверљиво је показао да СФ жанр нипошто не мора да буде само ескапистичка проза, већ да итекако ефектно може да говори и о савременом свету“. (Живковић З. 1990: 569 први стубац). Та Живковићева реченица садржи јак елемент истине, али је „минирана“ нечим јако погрешним, па ако је прихватите целу, тад сте већ залутали. Јер, та реченица имплицира, ствара утисак, да СФ мора или да буде ескапистичка проза, или да говори о савременом свету. Дакле: или – или, само две могућности; па, ви, драги писци, бирајте: или пишите безначајну прозу која само помаже читаоцима у бежању од стварности, или вредну прозу о политичким и другим друштвеним темама вашег времена, ангажовану, социјално релевантну, актуелну прозу, завијену, упаковану такорећи, у СФ теме или СФ декор. Ово је један прилично заводљив, и донекле марксистички, микс тачног и погрешног. Наравно да је тачно да актуелна друштвена тематика, можда сатирично обрађена, али свакако транспонована у СФ светове, може јако да допринесе успеху неких СФ дела, код читалаца и код критике, а Рекламократија Пола и Корнблута је одличан пример за то; Курт Вонегат са неким својим делима био би други пример, итд, али, апсолутно је нетачно да научна фантастика мора да говори о нашем свету, и то савременом, или да буде безвредна. Онда, ако је писац визионар и описује друге светове, или описује будућност човечанства, или неких других бића, то је пуки ескапизам, и не вреди ништа. Али, уверени смо да то Живковић то није тако буквално мислио; и верујемо, познајући га, да је имао добре намере.

Осим тога, Живковић, том својом реченицом, у једном сасвим другом смислу остварује значајан резултат: даје српским конзервативним књижевним ауторитетима главног тока нешто што они могу (и хоће) да схвате и прихвате. Говорећи то, да СФ жанр „нипошто не мора да буде само ескапистичка проза, већ ... може да говори и о савременом свету“, Живковић обавља један користан посао, он отвара врата да научна фантастика буде боље прихваћена код оних који формирају канон историје српске књижевности.

Узгред, требало би да будемо, опет са становишта теорије књижевности, али и са становишта исправности српског језика, веома резервисани и према појму „савремени свет“, јер, у српском језику преплићу се, у том појму, два поприлично различита значења, на енглеском били би то појмови modern и појам contemporary, па ако нам је тема на пример Ђовани Бокачо (аутор Декамерона), свет који је њему био савремени, био је свет средине четрнаестог века, никако не свет двадесет првог века који је нама, данас, савремени. Онда како рећи да је Бокачо писао о њему-савременом свету? Зато је др Душан Пухало, професор енглеске књижевности на Филолошком факултету у Београду у другој половини двадесетог века, добронамерно предлагао да се у српски језик угради дистинкција савремени – сувремени, с тим да једно значи modern а друго да значи contemporary, али то, барем по сећању неких од нас који смо били његови студенти, није успело јер нисмо успели да запамтимо шта од та два би требало да значи шта, а нити зашто.

Памтимо Фред Пола и по још неким романима, и, што је можда и важније, по десетак веома добрих СФ прича. Памтимо и Фред Полов закон, који гласи: „Ништа није тако добро да га не би неко, негде, мрзео” (Nothing is so good that somebody, somewhere will not hate it).

Најзад, сећамо се књижевне вечери која је била почетком јуна 1974. године

дигресија! зна ли ико, памти ли ико, тачан датум кад је то било? Мићо? Молим кажите нам, овде, ако знате !
крај дигресије


почетком јуна 1974. године у СКЦ-у, у великој сали, кад је гост на трибини био Фред Пол; у публици је у једном од последњих редова, отприлике у десном углу, седео један врло концентрисани млади човек по имену Зоран А. Живковић, а у првом реду су седели А. Б. Недељковић и његов отац Божидар В. Недељковић. И – постављали питања. И добили одговоре од Фредерика Пола. Сада, у години 2020, Живковић каже да тада није поставио ниједно питање јер, све што је имао да пита Фредерика Пола, питао га је раније тог дана, у редакцији „Галаксије“. (Где је тог дана била и конференција за штампу.)

Фредерик Пол је тада био на турнеји по земљама Источне Европе, у својству истакнутог писца научне фантастике; у суштини нешто као амбасадор културе; можда (претпостављамо) уз знање и подршку неке институције. У Југославији је потписао барем један уговор (не знамо, можда и више) о издањима његових књига код нас. Можемо претпоставити да је било таквих уговора и у још неким земљама. Полово гостовање у СКЦ-у, те вечери, било је звездани тренутак српског, а нарочито београдског, СФ фандома. То је сигурно веома охрабрило и наше СФ писце. Вест о том гостовању, и конференцији за штампу где је Пол говорио, и Полов чланак, имате у часопису „Галаксија“ број 27, јули 1974, на стр. 30-31, то су пуне две странице, са Половом сликом (портрет) на којој је он исписао посвету: “For the readers of ‘Galaksija’ – with the best wishes of Fred Pohl”. Све је ту, само није назначен тачан датум кад је Пол говорио у СКЦ.
Пред крај овог чланка, Пол каже:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

Још увек седим у холу хотела, посматрајући тролејбусе и пешаке који се склањају од кише.

Истински сам уживао у овој посети Југославији, као и у пријатељском дочеку који ми је приређен у уредништву „Галаксије“. Ово није мој први боравак у Југославији, а надам се да неће да буде ни последњи, као што, уосталом, ово није била прва прилика да сретнем и упознам Југословене.

Тај први сусрет одиграо се пре много времена. Од тада је прошло већ тридесет година. Као метеоролог налазио сам се у саставу Америчких ваздухопловних снага у Италији и често посећивао град Барлету на јадранској обали у чијој је близини била смештена југословенска партизанска болница. Ту су се налазили на лечењу тешки рањеници из борби против нациста, који би се одмах након опоравка враћали да се боре у планинским кланцима. Тешко смо се међусобно споразумевали, али је за мене било сасвим једноставно да увидим и да се дивим њиховој храбрости и непопустљивом поносу.

КРАЈ  ЦИТАТА.

Метеоролог, дакле, али, Зоран А. Живковић у својој Енциклопедији научне фантастике, на самом почетку Полове биографије, каже за Пола, заиста врло сажето (то је реченица од само три речи): „Без формалног образовања.“ (Живковић З. 1990: 567)

Две године касније, дакле, две године након гостовања у Југославији, Фред Пол је написао сасвим други наменски чланак, који ћемо сада размотрити, за Андромеду 1, а у том кратком чланку (непуне три странице) Пол најпре подсећа да управо та година, 1976, јесте двестагодишњица постојања Сједињених Америчких Држава (јер је њихова декларација о независности потписана 1776) али и педесет-годишњица од оснивања првог СФ фандома (у Америци, Гернзбаковим часописом „Amazing Stories“,1926). Затим даје кратак и веома оптимистичан преглед успона тог жанра у САД током тих педесет година: у првим данима имали су само два-три писца СФ, а сад (године 1976) око пет стотина; имали су само један СФ магазин, а године 1956. достигли су рекорд свих времена, па су СФ магазина имали, наводно, чак 38, што се, затим, до 1976. године смањило на само четири. (Колико памтимо, јер смо их, неки од нас, читали, међу њима су били Galaxy и Analog, а 1977. се придружио и Asimov’s.) Дела СФ сада постижу велике тираже и хонораре, каже Пол, и све више су академски призната као значајна врста књижевности.

Поменуо је и Урсулу, али, како ли се она презива? Написано је, у Андромеди 1, на стр. 373, овако: Урсула Ле Гин (без слова „в“). Заправо је и у Америци било дилема око тога, она се стварно зове Урсула Кребер Ле Гвин, али, неки су покушавали да њено прво име изговоре на амерички начин, њено девојачко презиме (из неког разлога) на немачки начин, а њено удато презиме на француски начин, а то би можда гласило „Ле Ген“ али изговорено можда ипак више као „Ле Гаан“. Данас имамо компјутере, којих онда није било, имамо интернет, и Ју-тјуб, па можемо да чујемо и гледамо неколико Урсулиних интервјуа, и зато јасно чујемо како су амерички саговорници, новинари, писци, изговарали њено презиме, у њеном присуству; скоро сви су изговарали: Ле Гвин. Дакле, лакше је данас бити сигуран.
У завршном, сасвим кратком пасусу, Фред Пол каже:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

Ово је моја трећа посета Југославији и сада ми се пружила прилика да је знатно подробније разгледам; ишао сам од Скопља до Љубљане, био сам у Загребу и Београду, посетио сам јадранску обалу. Мислим да ми то већ постаје навика... и једва чекам да поново дођем у вашу дивну земљу. (стр. 373)

КРАЈ  ЦИТАТА.

Сада, међутим, године 2020, морамо казати: у ту земљу, Југославију, више нико не може да дође.

Света Лукић (1931-1997), у Андромеди 1, „Једна класична утопија и једна модерна антиутопија“. Овог аутора не треба помешати са једним другим Лукићем,

а то је био Драган А. Лукић (1928-2006), истакнути српски дечји писац, муж СФ списатељице Душице Лукић.

Света Лукић, који је био уредник и писац (а дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, на групи за филозофију; објавио је између осталог и књигу Руска књижевност у социјализму, Београд, 1971) овде даје, и то сасвим у духу тадашњег југословенског марксизма, приказ две књиге, а то су: Томазо Кампанела, Град сунца (1602), и, Јевгениј Замјатин, роман Ми (1920). Његов чланак подељен је на два поглавља, која су означена римским бројевима I и II, прво поглавље је о Кампанели а друго о Замјатину.

Марксисти у Титовој Југославији добро су знали ко је Ђерђ Лукач, знали су да европски и светски марксизам није сасвим монолитна целина него има варијанте и разне приступе, и настојали су да у том заправо широком простору граде неке своје сопствене југословенске марксистичке приступе. Многи су се досетили тога: бити веран следбеник марксизма генерално, али не обавезно у баш свакој појединости, и не обавезно на исти начин као други марксисти. Понешто чак и критиковати! То су „другови“ из боградског Градског комитета толерисали, до неке мере, мада је било могуће и погрешити, претерати са критиком, оклизнути се, политички „зглајзати“ (а истовремено се и прославити?), као што је показала на пример афера „Праксис“ и „Корчуланска школа“ у 1960-тим годинама.

У овом чланку Свете Лукића запажамо многе елементе марксизма. На пример, он каже:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

Град сунца, заједно са Утопијом Томаса Мора, представља у ренесанси мост између античке грчке концепције филозофске републике и модерне теорије социјализма; та дела су један од извора и саставних делова марксизма, како се то популарно каже.

Обично се интерпретација Кампанелиног дела овде завршава. Оно је тумачено – не ригорозно, него ригидно, не дијалектички него догматски. Ставови Лафарга, Маркса и Енгелса су вулгаризовани. Створила се једнострана слика Кампанелиног дела потенцирањем само извесних његових конституционалних елемената, и то оних који су „на прву трансмисију“ рационално-научни, док су остали запостављени. (стр. 374)

КРАЈ  ЦИТАТА.

Видимо дакле да Света Лукић побада заставу социјализма и марксизма у практично читав терен утопије као књижевне и политичке области, осваја тај терен као један од „извора и саставних делова“ (!) марксизма, што би могло да значи да је практично сваки сан о бољем и хуманијем животу – социјалистички; али, већ у следећем пасусу, оштро критикује неке марксисте (али, не именује их) који се у проучавању Кампанелиног дела нису најбоље снашли. Приступали су догматски, а требало је дијалектички. Па, ми који нисмо дипломирали на Филозофском факултету у раном Титовом времену, можемо само да се запитамо шта те две речи („догматски“, и, „дијалектички“), тако употребљене, заправо значе.

Своје прилично кратко (две странице) разматрање о Томазу Кампанели, Света Лукић завршава, као што и доликује у СФ алманаху, погледом у далеку будућност; а она је комунистичка:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

У наше доба, необично компликованим путем почео је да се остварује круг идеја чијем оформљењу је и Кампанела доприносио. У дијалектици тог сложеног процеса, који бурно траје од велике октобарске револуције 1917. године, родиле су се и неке антиутопије у савременој књижевности. Будуће комунистичко друштво, уопште свет будућности, насликани су у њима с наличја, као скуп послушних робота. (стр. 375)

КРАЈ  ЦИТАТА.

Дакле, закључак је неизбежан: Кампанела је доприносио, али буран процес кренуо је тек са Црвеним октобром, а исход се зна, свет будућности биће, неминовно, комунистички.

Затим Света Лукић прелази на друго, такође кратко (непуне две странице) поглавље свог чланка: приказ СФ романа Ми Јевгенија Замјатина. Ту већ у првом пасусу видимо велика теоријска и терминолошка лутања, али, видимо и да се он часно бори да овлада овом материјом:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

Специфичан вид филозофско-интелектуалне прозе представљају „негативне утопије“ или „антиутопије“; оне су, такође, посебна врста социјалне и научне фантастике. Ако у извесној мери паралише чисту фантастику, ону која стоји „иза и изван јаве“, „с ону страну“ реалности, интелектуализам – заузврат – упућује на рационалну конструкцију фантастичне реалности.

КРАЈ  ЦИТАТА.

Затим Света Лукић доста добро идентификује неке од битних писаца у овој области: Х. Џ. Велса, Замјатина, Карела Чапека, Хакслија, Орвела. Али, не помиње Жил Верна, који се и не уклапа у његову тему. (Поменимо, Велс се уклапа, због „Времеплова“ који садржи јаке елементе антиутопије.) Али ускоро Лукић мења тему, и говори више о антиутопијама генерално, а заправо врло мало о роману Ми. Интересантна је, али није баш тачна, његова напомена на стр. 376, у пасусу који је означен бројем један; она гласи: „1. Негативне утопије не могу се писати без извесних научних знања“. Заправо је истина да се цела научна фантастика не може писати без „извесних“ (то би значило: барем малих, барем неких минималних) научних знања. Али, нека дистопијска СФ дела са политичком тематиком, на пример Орвелов роман 1984, заиста не захтевају да познајете, на пример, астрономију, или физику, него су мало-научно-захтевна.

На тој истој страници Андромеде 1 (стр. 376) налазимо једну Лукићеву мисао, кристално јасну, која је, међутим, понуђена без доказа: „Негативне утопије не кажу: будућност ће бити таква и таква, него кажу: ми се бојимо да ће будућност бити таква и таква“. Тиме Лукић баца позитивно светло на дистопијску књижевност, као литературу упозорења; светло добронамерности и конструктивности; па, хвала му за ту позитивну, пропагандну слику о неким СФ делима; али је реченица наивна, јер, напросто је недоказиво, да ли су сви дистопијски писци, свих времена и народа, писали са таквом интенцијом. – Али, питамо се, зар је могуће да Света Лукић није приметио да та реченица није научно солидно заснована? Наравно могуће је, али је врло слабо вероватно; пре ће бити да је он савршено добро увиђао слабост те реченице, али је хтео да нас заштити, хтео је да одагна идеолошко-политичку слику светске дистопијске СФ књижевности као мрачног, злогуког капиталистичког призивања пропасти. Отуд је он, са том реченицом, као, тобоже, сигуран шта негативне утопије „не кажу“ и шта „кажу“.

До краја свог чланка, Лукић осветљава неке аспекте Замјатиновог рада, али успева да избегне све оно политички „незгодно“ са становишта Партије. Лукић је испољио знатну политичку храброст, и вештину, већ и тиме што је уопште поменуо Замјатина, Хакслија и Орвела, а ипак усмерио свој чланак тако да све прође, са становишта Партије, прихватљиво (за политичку левицу), бесконфликтно. Ни помена, на пример, о ономе како је роман Ми био 1921. године забрањен, а Замјатин сматран за дисидента, и како је 1931. Максим Горки интервенисао код Стаљина и постигао, измолио, да Замјатин не буде послат у систем сибирских логора (гулаг), него, пуштен да оде преко границе, на Запад, у емиграцију, што је у СССР била екстремно ретка привилегија.

Редакција Андромеде 1 је ангажовала марксисту, а он је на врло добронамеран начин урадио свој посао, подарио је целом алманаху, па и жанру, левичарску политичку легитимност потребну у оном времену, па, хвала му, али, сасвим је друго питање да ли су тврдње у том Лукићевом чланку истините, и колико.

Зоран А. Живковић,  у Андромеди 1, даје чланак „Антропоморфизам и мотив првог контакта у делима Артура Кларка“ са поднасловом „одломак из магистарског рада“. Ово је једно од првих објављивања материјала из његовог магистарског рада. У дну прве странице (стр. 378) дат је кратак текст о аутору.

У овом чланку, Зоран А. Живковић се концентрише нарочито на две Кларкове приче, и то, „Извештај о планети три“ (енгл. „Report on Planet Three”) и „Час историје“ („History Lesson“). Наравно не воле сви љубитељи СФ обавезно и приче о планетама, не постоји таква обавеза, СФ има и многе друге тематске области; али, они читаоци који воле приче баш са астрономским темама, већином врло добро знају да је трећа планета у Сунчевом систему – Земља. Поменута у наслову једне популарне ТВ серије као „трећи камен од Сунца“.

Зато чим ви кажете „трећа планета“ они помисле: а-ха... Земља.

У обе те Кларкове приче појављује се, као битна тема, туђински, ванземаљски поглед на свет.

Запажамо Живковићеву употребу речи „марсијански“ и „Марсијанци“ уместо марсовски, Марсовци – то је додуше сасвим у складу са појмовима „венеријански“ и „Венеријанци“, али ипак није уобичајено у српском; такође запажамо употребу речи „меритељ“ уместо (претпостављамо) критеријум, и „полутар“ уместо екватор.


КРАЈ  ОДЛОМКА. – а сад, пробно додата једна одредница из Библиографије:

Рич 2010: Mark Rich, C. M. Kornbluth: The Life and Works of a Science Fiction Visionary. Mc Farland and Company Publishers, Jefferson, North Carolina, and London. ISBN 978-0-7864-4393-2. see p. 127.