Vesti Srpskog društva za naučnu fantastiku

Vesti Srpskog društva za naučnu fantastiku

  • 470 Replies
  • 11326 Views
*

Miodrag Milovanovic

  • Global Moderator
  • Sr. Member
  • *****
  • 440
Re: Vesti Srpskog društva za naučnu fantastiku
« Reply #450 on: June 27, 2018, 09:30:29 AM »
Pa taj roman još nije objavljen, koliko ja znam.

Re: Vesti Srpskog društva za naučnu fantastiku
« Reply #451 on: June 27, 2018, 05:52:43 PM »
Хвала на информацији. У чланку у “Блицу” стоји, о тим издавачким подухватима Жике Богдановића: “Један од последњих издавачких подухвата ‘Атенеума’ био је роман Путовање на Арктурус енглеског писца Дејвида Линдзија” итд. Дакле, био је… Био је? Гле, кад размислимо, то не каже баш категорично да јесте објављен, не пише “објављен је”, али, ствара такав утисак. Хм, значи одсад морамо да пазимо на ту врсту потенцијално-двосмислене формулације.

(2)  У “Данасу” је данас, дакле у среду 27. јуна 2018, чланак, на стр. 26, “Јесмо ли спремни за универзални лични доходак”, потписује Ивана Николић (средње слово не знамо) у оној рубрици ЦПН – Центра за промоцију науке. Чланак је о оним идејама да сваки грађанин добија редовну, гарантовану “плату за ништа”, паре за џабе, “пурпурну надницу” (purple wage), лични доходак целог живота а без икаквог рада или запослења. Такви социјални експерименти су покушавани, али у врло малом обиму, и углавном се брзо одустајало. Наводно је то на енглеском Universal Basic Income – UBI. Интересантно, Ивана Николић каже да је можда главни проблем то што се не зна у чему би се заправо састојао “успех” таквог експеримента, односно, како би се констатовало да ли је експеримент успео, или не.


*

Ghoul

  • Sr. Member
  • ****
  • 323
    • the cult of ghoul
Umro Harlan Elison!
« Reply #452 on: June 28, 2018, 09:44:45 PM »
Umro Harlan Elison!  :'(

"Susan Ellison has asked me to announce the passing of writer Harlan Ellison, in his sleep, earlier today. “For a brief time I was here, and for a brief time, I mattered.”—HE, 1934-2018."

twit by Christine Valada


Harlan, i, razne sitnije vesti
« Reply #453 on: July 01, 2018, 05:49:35 PM »
Да, хвала на вести, др Гул, умро је ето један од последњих великих писаца у које је гледао Први српски фандом. Бунтовник и друштвени критичар, нападач на разне мане грађанског тј. буржоаског друштва, који је успео да у том духу (и духу тзв. Новог таласа) изгради СФ каријеру, Харлан Елисон.

https://en.wikipedia.org/wiki/Harlan_Ellison

Његов одлазак прилично је запажен у светским медијима.

Памтимо његову фантази причу “Лепа Меги Новац-очи” (Pretty Maggie Moneyeyes) о жени чији је дух остао заробљен у коцкарској машини.

Остаје још само Роберт Силверберг… и, мало ко још, из те епохе.

Цењени Гуле, добро је што Ви јављате, о тој тужној врсти догађаја… али, али… некако помишљамо на изјаву коју је дао амерички генерал Патон након искрцавања у Нормандији, гласила је отприлике овако: “Ја волим што нам наши обавештајци на време и тачно јаве о доласку сваке немачке оклопне дивизије на овај фронт, али, волео бих да они то не јављају тако често”.

(2)  Посвађали се неки професори на једном београдском факултету, због неких друштвених и каријерних тема, па, у “Политици” су излазили њихови текстови у фазону “утук на утук”, дакле трајала је та жестока полемика, већ неколико недеља; и, у оквиру тога, 28. јуна 2018, један текст је изашао, на стр. негде око 20, у рубрици “Погледи” (изнад рубрике “Међу нама”) са насловом: “Господар мува”. Та синтагма се може схватити као библијска алузија на ђавола.
Али се може схватити и као алузија на роман Господар мува (William Golding, Lord of the Flies, 1954). Голдинг је једини СФ писац који је икада добио Нобелову награду. (Али било је неколико других писаца који јесу добили Нобелову награду, а написали су, уз своја друга, главна дела, и понешто што је СФ.)
Али, текст те професорске полемике нема никакве везе са СФ.

(3)  Недавно је на неком нашем ТВ каналу приказан филм Пурпурна ружа Каира, у жанру фантазије, комедија (The Purple Rose of Cairo, 1985), сценарио и режија Вуди Ален, главна глумица Миа Фароу, о ликовима који, у предратној Америци, из стварности прелазе у један стари црно-бели филм, дакле попну се из сале горе на екран и постану део филма, али, понекад и силазе са екрана, у салу, у наш реални свет.


https://en.wikipedia.org/wiki/The_Purple_Rose_of_Cairo

Ово нас подсећа на фантазијску комедију, са Арнолдом Шварценегером, Последњи акциони херој (Last Action Hero, 1993).

(4)  “Политикин забавник” бр. 3464, петак 29.06.2018, нема СФ причу, али на стр. 20 и 21 има три врло кратка, али добра чланка. Да ли би неки делови Међународне свемирске станице могли да се искористе за пут на Марс? (Не би то добро било…) Стр. 21, да ли у простору између галаксија постоје звезде? (итекако), и, зашто Сунце не експлодира цело одједном.



prikaz Knjiž fantastike 5
« Reply #454 on: July 02, 2018, 08:07:13 PM »
Цењени    ,

(1)  нема састанака “Лазе Комарчића”, летња је пауза.

(2)  У “Блицу” данас, у понедељак 2. јула 2018, Ивков на стр. 23, у рубрици “Фантастикологија”, даје кратки приказ књиге коју је написао Жика Богдановић, са насловом Античке фантазије, која је, изгледа, стварно о томе што и наслов каже – о античким фантазијама: Аргонаути, Дедал и Икар, Прометеј…

(3)  Ево овог приказа.


А. Б. Недељковић

Књижевна фантастика 5
тј. Арт Анима алманах 5 (приказ), 2018 07 02:

Гледамо, дакле, алманах Арт Анима 5 (званично, то је часопис “Књижевна фантастика” број 5), који се појавио почетком јуна 2018. Технички, овај број је, у односу на њихову “четворку” тј. претходни број, много бољи, наиме то што они називају “прелом текста” је сад много боље сређено, текст је далеко крупнији, и (битно) фусноте су штампане отприлике двоструко крупније него у поменутој “четворки”; декорације дуж ивица већине страница сада су знатно мање упадљиве, дискретније су, ситније и тање.

За само једну техничку ствар смо приметили да је “петица” лошија, а то је библиографија, дакле списак употребљене литературе, на крају једног чланка: док је у четворки, на стр. 35, библиографија била штампана невешто, без такозваног висећег индента (то је требало урадити тако што се библиографија захвати/поцрни мишем, па се онда употреби редослед алата: Format – Paragraph – Indentation – Special – Hanging),

сада у петици је још много невештије, наиме, некаква комбинација оних крупних црних тачака, такозваних „булета“ (bullets) и погрешног, наопаког индента, где презимена писаца тих књига нису извучена у лево, да би се лакше проналазила, него су гурнута далеко десно, као да неко баш не жели да их лако пронађемо (види стр. 65).

Прво, проза: уредници изричито кажу, на стр. 5 (а та страница заправо нема назнаку пагинације, али јесте пета страница по реду), да, од три приче фантастике, које конституишу одељак са прозом, једна прича јесте научна фантастика, и то: Наоми Крицер, “Слике мачака, молићу!”.

То је поштен поступак! Хвала им! Дали су ту информацију, која је некоме (не свакоме) битна. То је часно и поштено према читаоцима. Хвала!

Проверили смо. Прочитали смо само ту једну причу. Јесте. То јесте СФ. Једна одлична СФ прича, о једној АИ, вештачкој интелигенцији, која покушава рационално да изгради своју машинску етику, али се помало, рекли бисмо, “откачиње”, али је то засад још безазлено; прича је у мало комичном маниру, али врхунски квалитетна, блиставо интелигентна. Да, то је СФ.

Оне друге две приче, не кажемо да су лоше, нити да су добре,  нек читају љубитељи фантази жанра. Или хорора.

На стр. 51-64, чланак др Милана М. Ћирковића “Туђинска технологија у СФ књижевности: интерпретација између Сциле и Харибде”. Ту бисте очекивали на пример расправу о разним мега-конструктима као што је Дајсонова сфера (неки кажу да ју је заправо први предложио Олаф Стејплдон у Звездотворцу 1937. године) и варијанте као што је Дајсонов рој, итд. Али овај чланак се се заправо креће између ових и неколико других, па и друштвених тема, при чему су нарочито корисне кратке напомене на стр. 57 (“магијски поглед на свет охрабрује све могуће врсте псеудонауке, мистицизма, ирационалности, па и отворене анти-науке”), затим на стр. 58 (где се залаже за “прихватање да књижевни текст може бити драгоцена ризница потенцијално корисних научних хипотеза”), и на стр. 61 (“утврђивање линије разграничења између научне фантастике и нпр. епске фантастике или других облика фантастичног дискурса који се не обазиру на законе природе, па понекад ни логике”).

на стр. 65-73 је чланак проф. др Милице Љ. Живковић са Универзитета у Нишу, са насловом “Свет богова и чудовишта: трансхуманистички утопизам” у коме она дискутује о питању да ли ће АИ (вештачка интелигенција) надмашити или чак заменити, па и укинути, човека, и да ли су књижевници и уметници, и мислиоци, већ вековима слутили то, за шта она помиње и примере, међу којима је неколико СФ књижевних дела.
Професорица Живковић додељује Дарвиновој теорији улогу “најзначајнијег мастер наратива у последњих сто педесет година историје западне цивилизације” (стр. 66). Напомиње да је Франкенштајна “могуће читати као један од значајних прото-трансхуманистичких текстова” (стр. 68). Њен чланак се завршава без неке одређене “пресуде” (шта ће нам будућност донети); оставља једну упитаност, оставља широке опште хуманистичке дилеме и перспективе света који се развија између човека и машине.

На стр. 74-79 је чланак проф. др Владиславе Гордић-Петковић “О духовима и крви”, који је о неколико књижевних дела у жанру фантазије, не СФ.

Стр. 80-107, обиман рад, аутор Борис Лазић, за кога се у краткој биографији на стр. 107 каже да је доктор славистике, рођен у Паризу. Наслов рада гласи “Хорор о земљи просвећених”, али, то је уствари о француској књижевности фантастике, и то сва три жанра фантастике (СФ, фантазија, и хорор), али он то не поставља, на нивоу теорије, тако, него приказује неку невероватну мешавину, којој даје свакојаке називе и стварно необичне коментаре, које никако не можемо прихватити. Први груб и страшан судар противу истине дешава се на стр. 81, где Лазић каже, “Фантастика је а-рационална (…) фантастика настоји да искаже немогућност икојег саопштавања. Реч је о књижевности страве у којој је страва сама сублимна, узвишена, трансцендентна” (стр. 81). Ако се тиме мислило на научну фантастику, онда је то апсолутно нетачно; научна фантастика није а-рационална, нити је књижевност узвишене страве; надамо се да не мисле тако сви француски теоретичари књижевности! Нико не спори француским писцима право, да пишу авангардну без-рационалну књижевност трансцендентне страве (шта год то било…) али теоретичар нема право да приписује такве ствари енглеској, руској, српској, итд, научној фантастици! СФ жанру као целини! Узгред, они који тако схватају СФ жанр, толико погрешно, као а-рационални жанр сублимне страве, највероватније неће писати добру нити успешну СФ књижевност!

(Шта уопште значи реч “а-рационално”? Отприлике ваљда исто што и “ирационално”. Пример? Један чувени стих из једне југословенске песме: “Боље је бити пијан, него стар”. Ето то вам је једна одлична ирационална реченица.)

Лазићев рад је препун наслова, и имена аутора, даје их ваљда преко стотину, што показује велико познавање те области француске књижевности, на нивоу конкретности; то је добро, то је за похвалу, свакако. Он показује и да зна за поделу на СФ, Ф и хорор, јер, на стр. 97 читамо: “За разлику од енглеске књижевности, у којој списатељице стварају од саме појаве жанра и често га заснивају, франкофоне књижевнице ступају на сцену фантастике тек од друге половине 20. века. ( … ) пишу различите врсте фантастике, од приповедака до романа, од чистог хорора до научне-фантастике и фентезија”.

Остаје нејасно, “од саме појаве” ког жанра? и како га то оне “често заснивају”? Запажамо и то да синтагму “научна фантастика” Лазић пише са цртицом, спојено, “научна-фантастика” што је ситница, баш необична мала правописна грешка, можда на неки начин јединствена.
Кудикамо озбиљнија грешка је то што помиње дела “чистог хорора” а не и чистих других жанрова; зашто би само један жанр имао варијанту која би била окарактерисана придевом “чист”?
Али, није ситница, него је баш велика и озбиљна грешка у теорији, то што Лазић меша форму (кратка прозна форма, дуга прозна форма: прича, роман…) и жанр, па испада рецимо да су и приповетка, и хорор, “врсте”. Али, као што рекосмо, у основи је похвално то што у цитираном пасусу он показује познавање чињенице да постоје три жанра фантастике – СФ, фантазија, и хорор.

Врло су интересантне стр. 98 и 99, где Лазић, на почетку петог поглавља свог рада, каже:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

Које је француско колективно несвесно? Које белгијско? Који су им архетипови, како и колико их обрађују писци? Ово су питања која до данас није поставио, нити ваљано обрадио ниједан озбиљнији француски (или франкофони) критичар. Данас у академским и издавачким круговима цео жанр потпада под синтагму Les Littératures de l’imaginaire (књижевност имагинарног, измаштаног). Сама синтагма је доста неспретна и као таква представља тачну илустрацију осредњости, некреативности, чак и извесне дрвености која влада на Универзитету, где систем ко-оптације фаворизује доста тога, али научност, јасност, проницљивост, изгледа ретко кад. ( ... ) Ваља подвући и следеће: тренутно се на Универзитетима, у Француској, превасходно изучава књижевност сведочанстава, документарна, логорашка књижевност чији је циљ да сведочи о искуствима тоталитаризма у 20. веку. Таква се литература, на Универзитету, сматра прворазредном, озбиљном. Да ли то утиче на општу перцепцију књижевног деловања? Да ли таква визура има удела (и) у рецепцији фантастике, па и у неговању терминолошке – збрке?

КРАЈ  ЦИТАТА.

Последња реченица Лазићевог рада, на стр. 104 (пре библиографије) даје нам сугестију прикладну за овакву литературу: “Једна лагана шетња у пролећно јутро или, још боље, јесењи сутон, савршено би затворила овакву променаду кроз свет франкофоне, магличасте фантастике”.

Магличасте, доиста. Тамо где је тако грозан теоријски галиматијас, тамо где је терминолошка збрка заиста очајна, тамо где се сматра да је научна фантастика а-рационална (!!! – па, то везе везине нема са научном фантастиком…) – шта очекивати, осим неуспеха у том жанру…

У некој суштини, узалуд смо читали (поприлично дијагонално…) овај чланак о једној непродуктивној залуталости и теоријској маргиналности.

После овога, иде на стр. 109 неки чланак за који нисмо приметили никакву назнаку да је о СФ, па га зато нисмо ни читали.

На стр. 127 почиње тема броја, о Урсули Ле Гвин, и то, прво чланком Љиљане (средње слово не знамо) Гавриловић (која је још од раних година Првог српског фандома давала значајан допринос академској афирмацији СФ жанра; она је научни радник, етнолог и антрополог). Чланак је биографски, о Урсулином животу и раду, а ти делови (информативни) су добро написани, садржајни су. Међутим, неки теоријски оквири, мада бескрајно бољи од оних код поменутих (Лазићевих) Француза, ипак нису добри; на пример, у првој реченици (на стр. 127) Љиљана Гавриловић каже: “Урсула Ле Гвин, која је деценијама била једна од најзначајнијих књижевница научно-фантастичног жанра, односно жанра у који се данас осим научне фантастике сврстава и (епска) фантастика и хорор” – то би значило да постоји један жанр који је СФ, и постоји неки други жанр који се састоји од та три жанра – то не може бити истина.
То је као да кажете да се једна трећина састоји од друге трећине и од целине. Или нешто томе слично.
Једно мало признање, али и не тако мало, налазимо на стр. 132-133. (О томе смо дискутовали на једном давном састанку фандома, пре можда двадесетак година, кад је био присутан један професионални антрополог. Питали смо га тада: ако неки антрополог посматра и снима неко заостало мало племе, негде у џунглама рецимо Папуа Нове Гвинеје, и ако види да ти несретници чине ужасне грешке, једу прљаву и гнусобну заражену храну, пију загађену воду, живе кратко, са грозним патњама и болештинама, па и са крајње језивим боловима, имају катастрофално штетне ритуале – антрополог, професионалац, не сме да им помогне, нимало; не сме да им даје спасоносне савете, па да барем деца преживе; мора остати срца леденог, и пуштати их да страдају, јер његов посао није да их спасава, цивилизује, лечи, и унапреди, него да прикупи научне информације (са доказима) о том племену, о тој “култури”. О затеченом, нађеном стању.
На том давном састанку фандома, антрополог се извлачио, мењао је тему, изврдавао, али, пошто је АБН упорно понављао суштину свог питања, антрополог је напокон признао да је то, отприлике, тако. Професионалац те струке не сме да поступи хумано, не сме да спасава посматране људе, него мора само да бележи податке.
Сада, дакле после много година, у Књижевној фантастици 5, на стр. 132, Љиљана Гавриловић, у форми питања, отприлике признаје да постоји та дилема: “То је проблем са којим се свако од антрополога-истраживача у додиру са било којом културом ( … ) сретне током каријере: да ли остати по страни или се ангажовати, како се заштитити од емоционалног учешћа у животу ‘изучаваних’, како избалансирати однос између ‘објективне’ науке и залагања за права испитиваних, итд.” Али, Гавриловић одмах, на стр. 133, и назначује једно могуће решење овог проблема, и чини нам се да има симпатије за такво решење, а то би била наводно “пост-колонијална” (?) антропологија, “која је у потпуности напустила идеју о самој себи из претходних деценија у којима је настојала да буде ‘неутрална’ и ‘објективна’” ( … ); сада је “активистичка”, део “учесничких процеса” и активно решава проблеме “социјалне неравноправности, угњетавања, сукоба и насиља”.
Гавриловић сматра да нам Урсулина научна фантастика даје назнаке за неку врсту перманентне револуције, кроз “могућност усвајања антрополошких концепата спакованих у форму популарно-културног производа” (стр. 138) што би значило да је СФ популарно-културни производ намењен да вешто пласира, у ум народа, политичку уваљоцу, а Урсула да је нека врста марксисткиње или комунисткиње; пропагандисткиња која је лепо писала такве популарно-културне производе.
На крају су фусноте, од којих су неке веома обимне (стр. 141-144) и представљају знатну допуну тезама из главног текста.

Узгред – ово сад није о чланку Љиљане Гавриловић – чули смо недавно, на једном скупу, феминистичку примедбу да је канон светске књижевности “колона мртвих белих западних мушкараца”. – Woooow!

На стр. 149-150 је Урсулин говор против комерцијализма у култури – а у прилог неке неодређене, недефинисане владавине истинског књижевног квалитета – у преводу Ирене Дајић; али, пре тога (! – не после, него, пре) је коментар (знатно опширнији) Дарка Сувина, где он, марксиста, максимално подржава тај Урсулин став (који је исказала кад су јој додељивали једну велику националну књижевну награду). Превела Татјана Паић-Вукић.

На стр. 151-156 је један Урсулин интервју, али, не примећујемо да је назначен датум, кад је тај интервју био.

После тога, интервју, писац Ото Олтвањи (хорориста), интервју водио Драгољуб Игрошанац, имамо утисак да није о СФ.

Затим, интервју, говори писац Адријан Сарајлија, интервју водио Зоран Стефановић (то је вероватно Зоран М. Стефановић). На стр. 169 видимо једно питање о СФ, па, Сарајлија у свом одговору поставља СФ као жанр загледан у будућност човечанства.

Хмм, то јесте једна од неколико најважнијих тема у СФ. Али није једина.

Осим тога, Сарајлија помиње СФ, али сасвим кратко, на стр. 171 (помиње Лемов Соларис) и на стр. 173.
Свеукупно, прилично је јасно да је СФ маргинални део Сарајлијиних интересовања.

(Ако неко зна иједну његову баш-праву-СФ причу, молимо да јави… али та информација мора бити истинита… истинита! )

На стр. 175-178, Ђорђе Бајић, “Ederlezi Rising: уздизање српског научно-фантастичног филма”, чланак је изразито промотиван, прави промо текст.

На стр. 181-184, Илија Бакић о колекцији прича (разних жанрова) Соколар, аутора по имену Владимир Лазовић али познатог неким најстаријим српским фановима под именом Валдемар Лејзи. Из чланка је немогуће извући јасну и сажету категоричну информацију које од тих прича јесу, баш, научна фантастика. Али, прилично је очигледно да велика већина нису СФ.

Такође Бакић даје и знатно краћи чланак о колекцији прича Реј Бредберија Мрачни карневал. Уместо 32 приче, колико је (изгледа) Бредбери ставио у ту збирку, у српском издању појавило се само 13. Стичемо утисак да ниједна од тих 13 није СФ.

На стр. 188-189 је врло кратки чланак др Тијане Тропин о фантази, не СФ, роману Нил Стивенсона и Никол Галанд Успон и пад ДОДО.

На крају, прикази две (стичемо утисак) фантази или хорор књиге, један приказ потписује Филип Роговић, а други приказ потписује Милош Цветковић.


Kameron, i, PZAB o Diku i Blejd raneru
« Reply #455 on: July 07, 2018, 04:24:26 PM »
Цењени    ,

(1)  Јуче, 6. јула 2018, у “Политикиној ТВ ревији” уметнутој у “Политику” саму, па на стр. 34-35, имате чланак, о ТВ информативној серији која почиње данас у 14 часова (уупс… закаснили смо…) на ТВ каналу АМЦ, режисер Џејмс Камерон са многобројним гостима и саговорницима из филмског света, прича историју научне фантастике на филму. Серија је фрагментарна и анегдотална, збир одломака и кратких изјава и дијалога многих људи (који помало промотирају СФ, а узгред помало и себе или своја дела…) о многим стварима, тамо-овамо… није обједињена приповест.




(2)  “Политикин забавник” бр. 3465, петак 06.07.2018, нема СФ причу.

стр. 10-13, “Време кад му време није”, потписује С. Николић, физика, шта је и како функционише време.

стр. 20, како научници процењују тежину планета

стр. 44-46, Никола Драгомировић, “Шта сањају андроиди”, обиман чланак, наднаслов “Живот није бајка: Филип К. Дик, писац”, о његовом животу и делу.

стр. 47-49, Сања Лазић, “Као сузе на киши”, такође опширан чланак, о снимању СФ филмова Блејд ранер 1 и 2.

стр. 67, сентенције о историји.



*

Ghoul

  • Sr. Member
  • ****
  • 323
    • the cult of ghoul
Re: Kameron, i, PZAB o Diku i Blejd raneru
« Reply #456 on: July 07, 2018, 06:59:48 PM »
Серија је фрагментарна и анегдотална, збир одломака и кратких изјава и дијалога многих људи (који помало промотирају СФ, а узгред помало и себе или своја дела…) о многим стварима, тамо-овамо… није обједињена приповест.

ovo je, za promenu, tačan opis.

to je toliko sitno iseckano, dajdžestirano, svedeno na mikro saund bajtove, svako od brojnih gostiju kaže po 2-3 rečenice max, a i razgovori sa spec. gostom su slični - sve je prekratko, pre-svedeno, zbrzano... nisam oduševljen... svi govore u one-linerima, kao imamsamo30sekundimoramdakažemneštobombastičnoiupečatljivo...

*

Slava

  • Jr. Member
  • **
  • 77
Re: Vesti Srpskog društva za naučnu fantastiku
« Reply #457 on: July 10, 2018, 06:05:51 PM »
Trenutno čitam knjigu 'Monalizin natpogon' Vilijema Gibsona u prevodu Aleksandra Markovića. Evo jedno pitanje, da li je to taj isti Aleksandar Marković koji je objavljivao sf poeziju?

Re: Vesti Srpskog društva za naučnu fantastiku
« Reply #458 on: July 10, 2018, 06:49:43 PM »
Па, знате, цењена Славо, постоји Александар (у Првом српском фандому познат као Сале) Марковић, значајан преводилац СФ, и значајан српски Ф и помало СФ писац. Међутим ја не знам да је он објављивао СФ поезију. Одакле Вам то?

Узгред, ја нешто и нисам запазио да је он после 2000-те године био активан у фандому, можда нисам добро гледао.

Кад бисмо знали и средње слово, било би лакше бити сигуран, ко је ко. Да ли је то тај исти Александар Марковић, или не.

(2)  У “Блицу” је у понедељак 9. јул 2018, дакле јуче, Слободан В. Ивков објавио, на стр. 22, у рубрици “Стрипологија”, приказ стрип књиге, објављене код нас, Пионири непознатог, али, нисмо се баш најбоље разабрали, који су стрипови унутра, о којим протагонистима, да ли је један од њих Доктор Ху, итд.


*

Slava

  • Jr. Member
  • **
  • 77
Re: Vesti Srpskog društva za naučnu fantastiku
« Reply #459 on: July 10, 2018, 09:16:46 PM »
Da li je to Aleksandar Marković čija zbirka poezije nosi naziv ' Uroboros'? Uzgred, pre nekoliko dana sam slušala kritiku jedne pozorišne predstave u kojoj se, kao negativna, navodi simplifikacija teksta. Po mom mišljenju, simplifikacija, jednostavan i jasan način pisanja, izlaganja misli je nešto pozitivno, a ne negativno. Prevod romana 'Monalizin natpogon' kao i stihovi pesama 'Uroboros' odlikuje jasnoća i jednostavnost, pa sam pomislila da su prevodilac i pesnik Aleksandar Marković ista osoba. Vi ste ABN u pravu, pesme Markovića su uglavnom fantastične. Marković je, po meni, pesnik koji poseduje izvanredan talenat za pisanje sf poezije na srpskom jeziku , ali taj talenat nažalost još nije realizovan, a možda i nikada neće biti realizovan.

*

angel011

  • Full Member
  • ***
  • 187
Re: Vesti Srpskog društva za naučnu fantastiku
« Reply #460 on: July 11, 2018, 08:52:57 AM »
Da li je to Aleksandar Marković čija zbirka poezije nosi naziv ' Uroboros'?

Jeste.

http://www.tardis.rs/izdanja/uroboros

Re: Vesti Srpskog društva za naučnu fantastiku
« Reply #461 on: July 11, 2018, 07:06:34 PM »
Хвала на информацији, Славо, и ангел 011,
а било би врло корисно знати, да ли је макар једна од тих Салетових песама СФ, и, која. Јер, тада би он био српски СФ песник.


opet Kameron, i, Gatalica
« Reply #462 on: July 13, 2018, 08:11:25 PM »
Цењени    ,

(1)  У данашњем “Блицу” па у уметнутом Блицовом ТВ магазину, па на стр. 21, имате одломак (преведен на српски) дискусије Ридли Скота и Џејмса Камерона у тој серији “Џејмс Камеронова прича о научној фантастици”. Ево како изгледа наслов.




Хм, ту као да нешто није у реду.

(2)  Изгледа да је пре неколико дана изашао роман: Александар Гаталица, Последњи аргонаут. Тај наслов нас упућује на грчке античке митове, и на легенду о златном руну.

Рекламу видимо (и можете је прочитати, два пасуса) на:


https://www.delfi.rs/knjige/126462_poslednji_argonaut_knjiga_delfi_knjizare.html

Ето… видите… ово је вероватно на самој граници СФ и Ф, негде у сивој зони, па ће бити тешко одлучити да ли је СФ или није; али, није декларисано као СФ, маркетинг не каже да је то научна фантастика, па онда, вероватно и није.

Ах да, шта није било у реду у оном наслову… па, ево:




Написали су “Џејсм”.



u Blicu o Z Živkoviću
« Reply #463 on: July 16, 2018, 02:05:01 PM »
Цењени    ,

(1)  У данашњем “Блицу” па на стр. 24, у рубрици “Фантастикологија”, Слободан В. Ивков даје приказ књиге о каријери и делу др Зорана А. Живковића, наслов је Заточник пете силе, написала проф. др Љиљана Пешикан-Љуштановић.

“Заточник” је старинска српска реч која би значила отприлике: витез који је дао заклетву на верност некоме, или нечему. Пета сила, то нас подсећа на СФ филм Пети елемент (The Fifth Element, 1997, са Милом Јововић и Брус Вилисом), али, требало би да нас подсети и на данашњу физику, која нас учи да у нашој васиони постоје укупно само четири основне силе а то су: гравитација, електро-магнетизам, слаба нуклеарна интеракција, и јака нуклеарна интеракција. Нема пете силе… или је још нисмо открили.

Ивков даје свој сопствени резиме о животу и раду др Живковића, али и помиње да ове године, ускоро, Живковић пуни 70 година. (У октобру.) То многи не знају, понеко се (виђали смо то) баш и изненади.

Па, ето, 70 година старости, то и јесте време кад треба подвући црту и извести збир, биланс, шта се урадило у животу, а онда се окренути и погледати шта би још могло да се догради…

Ивков напомиње да у књизи заправо не постоји поглавље које би било биографија Живковића.

u Blicu o žanru, i, Tiho mesto
« Reply #464 on: July 17, 2018, 01:02:01 PM »
Цењени    ,

(1)  у данашњем “Блицу”, па у уметнутом прилогу “Поп и култура”, па на стр. 5, Иван Карл даје кратки, веома позитивни приказ СФ филма са јаким елементима хорора (али, Википедија каже да је то хорор филм) Тихо место (A Quiet Place, 2018).


https://en.wikipedia.org/wiki/A_Quiet_Place_(film)

Карл се не изјашњава о жанровској припадности овог филма, али налази неке сличности “у донекле сродном научнофантастичном хорору Ја сам легенда”. На крају Карл помиње могућност да буде снимљен наставак, или чак ТВ серија, али закључује (и то звучи као молба продуцентима да буду хумани према нама, да нас не малтретирају…) “боље би било да све остане на једном сјајном филму”.


(2)  У истом прилогу “Поп и култура” али на стр. 7, у рубрици “Белешке једног уредника”, Гојко Божовић у чланку са насловом “Зашто бирамо?” дискутује о издавачкој индустрији и о питању да ли се издавачи опредељују за максималну продају и приход, или за максимални литерарни квалитет, или кривудају, лавирају између та два, у складу са разним околностима (да, управо то раде… али не сви исто), али, пред крај другог ступца, Божовић каже:




дакле, видите, ту је питање – да ли је издаваштво књижевни жанр. Заиста нас изненађује да један такав професионалац може да постави такво питање. То је као да се питамо, на пример, да ли је продаја четкица, боја, и платна, један сликарски, ликовни жанр. Како може продаја материјала да буде жанр? Ово нас наводи да се, даље, запитамо, какав је уопште статус речи “жанр” у нашем књижевном простору данас.