Vesti Srpskog društva za naučnu fantastiku

[Miodrag Milovanovic]

A da pročitate nešto domaće, pa da nam kažete da li je to SF?

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Мићо, немам толико снаге ни времена.
Али могу да поновим нешто што сам својевремено, у овим вестима, док су биле на Арт Аними, написао, и то 8. јуна 2014. године:

ПОЧЕТАК  ЦИТАТА:

наслов:  ima li tu SF, molim
Ја бих искрено замолио, без свађе, без љутње, заиста из практичних и оправданих разлога, да ми неко каже (неко, ко се разуме у то):  да ли су неке од ових прича СФ, а то значи, баш права чиста научна фантастика, баш стварно, несумњиво, жанровски, тврди СФ.

Мени је веома потребна та информација. Али само ако је потпуно истинита, а не лажна, на пример мотивисана некаквом жељом да се замуте границе између жанрова, и, као, “ма све је исто, нема жанрова, књижевност се дели само на добру и лошу…” итд; то нек буду дискусије, замолио бих, негде другде. А ако у овој антологији нема ниједне СФ приче, то ће такође бити важна и мени драгоцена информација.

Молим уштедите ми многе сате времена, које ја немам.

Ако неко осећа потребу да ме због овога извређа и изгрди, у стилу “Ах, то је опет онај неподношљиви појединац који се распитује само за жанр који њега интересује!”, нећу се изненадити; ја јесам, заиста, појединац који се распитује само за жанр који њега интересује.

КРАЈ  ЦИТАТА.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени   ,
(1)  У данашњој “Политици“ на стр. негде-око-20, имате чланак да су “Крафтверк” свирали јуче у “Штарк арени”, помиње се и песма о роботима.

(2)  Уметнут је у “Политику” данас и “Политикин магазин” а у њему, на стр. 28-29, имате приказ једне необичне хумористичке књиге која се зове Паранојева барка, аутори Предраг Вајагић и Бранислав Зукић, издавач (ако смо добро разумели) “Службени гласник”.
Е сад ко је Параноје? Па можда Ноје ако га ухвати параноја.

Ко су насамарићани? Па они што се приказују као самарићани али вас насамаре.

Ко је бруководилац? Наравно, руководилац код кога је општа брука.

Е сад шта је   Досије кикс   ?   То нам звучи некако познато… али они дају тумачење које није СФ:

Досије кикс је “тајна преграда дубоко унутар мушког срца у којој се потхрањује (sic) све што се сматра заводничким неуспехом”.

Али ми ево предлажемо сасвим другу, нашу дефиницију за Досије кикс… то је свака лоша епизода неке СФ серије!

[Miodrag Milovanovic]

Aco,

Niko osim vas ne može da kaže da li su te priče čist SF, ako ne pročitate.
Sve se mogu smatrati nekom vrstom fantastike, a pojedine vuku na "čist SF", ma šta to značilo.

I niko vas, a pogotovu ja, ne proziva. Molim vas da to ne shvatite na taj način.
 Samo bismo voleli da od vas čujemo i neko mišljenje o domaćoj prozi, a ne samo polu-faktografske, često veoma lično interpretirane vesti.

Uzmite pročitajte ovu knjigu. Nećete zažaliti, a puno bi nam značilo da čujemo vaše mišljenje
o njoj, jer ovde imamo prilično različita mišljenja.

Pozdrav,
Mića

PS: i oću moju sliku ovde sa premijere Ederlezija...

[Miodrag Milovanovic]

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени Мићо,

(1)  стварно би чудно било да сам ја једини човек на свету који може да каже да ли су неке приче СФ, или нису; једини на планети који поседује тај критеријум; али, нисам.

Ено и у часопису “Локус” (Locus) констатују: било је прошле године толико-и-толико романа СФ... а толико Ф... и толико хорора. Значи нисам ја једини на свету који разликује шта је СФ, а шта није СФ.

Узгред, ја уопште не тражим да буде “чист СФ”, молим немојте ми то приписивати. (Знам да није злонамерно, али, хм, постоји у дебатној реторици, тј. у вештини полемисања, један трик, познат већ вековима, који се зове “приписивање претеривања, противнику”. На пример,

дискутант А каже “Па ја бих само зреле трешње…” а дискутант Б одговара: “Па не можемо тражити сви само нај-нај-зрелије трешње на свету…”   

или, дискутант А каже “Сачекајмо још до сутра, да проверимо податке…” а дискутант Б одговара: “Па не можемо чекати сто година…” и томе слично.)

Ја не тражим да буде чист СФ.

Ја само тражим да буде СФ.

А како ћу то знати?

Пре свега, издавач и писац треба да дају сигнале да нешто јесте СФ. Да се то види по наслову, корици, или да буде над-наслов “Научна фантастика”, или као у (беше ли) обновљеном Сириусу, у садржају назначено за сваку причу понаособ, словима (то би било можда боље латиницом) СФ или Ф или Х.

Затим неко као Ви, или ангел 011 или Либеат, неко ко има воље и снаге да чита жанровски мешовите и неизвесне приче али и компетенцију да оцени – тај неко треба да потврди, и окачи, тако да ја сазнам, да нешто јесте, заиста, СФ. То значи: да преовлађују елементи СФ а не фантазије или хорора.

Тад ја могу да узмем да читам, и да оценим да ли су сигнали (наслов, корица, најава итд) били коректни, и да ли сте ми ви тачно рекли, па да и убудуће имам   ПОВЕРЕЊЕ   у такве сигнале и препоруке.

Има на хиљаде домаћих прича неке, некакве фантастике, које ја сасвим сигурно никада, никада нећу ни погледати… јер, немам ни снаге, ни времена за то. Sorry.

(2)  Настојаћу данас у току дана да окачим овде мој поглед на Успон Едерлези.

Оријентационо: на скали квалитета за студентске филмове, од 1 до 10, била би деветка, не може бити десетка јер је у филму енглески говор неразговетан, смрљан, неразумљив, збрзан, веома лоша, аматерска дикција;  али не тражим ја ни да буде, што рече Бобан, “позоришни рецитал” као у многим домаћим филмовима, не, али, треба да разумемо шта говоре.

а на скали за светске, професионалне филмове А продукције, од 1 до 10, била би тројка. Само тројка.  Из више разлога.

Док је домаћи филм из прошле године, сећате се, Процеп (The Rift) јединица. Дакле понављам, на скали од 1 до 10, The Rift, оцена: јединица. Због сценарија.

(3)  Слике, нису успеле, мој прастари фотоапарат није се показао, у оном слабом светлу у сали, са оне даљине. Али је успела ова једна слика где др Дејан Огњановић познат и као Ghoul, и ја, позирамо, испред огромне рекламе ФЕСТ-а, настојећи да изгледамо академски!



И успела је ова једна слика где Зоран Нешковић познат и као Шкрба (по чијој причи је снимљен тај филм), и ја, позирамо испред плаката за Успон Едерлези.

[/color]

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Пре свега, како се тај филм зове? Аутори су се определили да наслов буде на енглеском, Ederlezi Rising, и то је ОК, али они мало и одбијају да то преведу, јер као толико је светски, али, неизбежно морамо имати и од најсветскијег филма ипак и неки превод, па (питали смо на правом месту, и сигурни смо) превод је: Успон Едерлези.

Понекад ћемо скраћено писати само: Едерлези.

Добро је одабран наслов, кратка и врло карактеристична реч, Едерлези, властита именица, коју ћете ретко где другде у светском СФ филму наћи. Дакле то је нешто карактеристично, препознатљиво, запамтиво. А Википедија нам каже

https://en.wikipedia.org/wiki/Ederlezi

да постоји појам “Едерлези” али да је то нека традиционална песма коју су на Балкану певали Турци, Роми, и други народи, поводом неког турског празника у пролеће. Али у филму то је назив једне корпорације, пословне фирме, која шаље тај брод. Име те корпорације; властита именица.

Жанр! најважније питање: жанр!

Едерлези је, жанровски, научна фантастика. Ту нема никакве сумње, није микс, нема дилеме, то је СФ.

Додајмо, Успон Едерлези је вероватно најбољи српски СФ филм свих времена, што, међутим, и није нека велика похвала, јер су остали већином били очајно лоши.

Али, то је једна камерна психолошка драма, јер су њих двоје (протагониста), астронаут Милутин и астронауткиња Нимани (то јој је име, а не презиме), сами у том свемирском броду, на дугом путовању. Та ситуација, оквирно, подсећа на одличан, светски прослављени СФ филм Путници (Passengers, 2016) који је, међутим, имао буџет око сто милиона долара, дакле око хиљаду пута већи него ови наши, па је и нормално да је Passengers много богатији филм. А вратио је уложене паре, зарадио је (каже Википедија) око триста милиона долара…

Разлика је и у томе што је Едерлези пун еротике, а Passengers није.

Нимани је робот, или, можда, ипак, андроид, што није исто. Али ако се не храни и не дише, како онда има ткива толико слична људским – то није објашњено. Њен биолошки или машински статус је остао донекле непрецизиран.

Трајање филма је 85 минута. То је мало за прави целовечерњи биоскопски играни филм, а много за телевизијску епизоду која би заједно са неким, једног дана (претпоставимо) рекламама, потрајала само један сат. Због еротике, Едерлези није за породични излазак у биоскоп, па није јасно ком тржишту, осим правих филмофила, се обраћа, где мисли да заради. Али ваљда продуценти имају план.

Од тих 85 минута, барем 15 минута је сасвим сувишно. У многим кадровима, андроидка само стоји, а иза ње се неке хоризонталне траке светлости полако померају надоле, или, нагоре, као да је она у неком лифту па пролази кроз много спратова… то је сасвим нефункционално, непотребно. Што рече, на свом форуму Знак сагите, Бобан Кнежевић: празан ход. Вероватно је ауторе филма понела жеља да то буде уметност, art film. Амбиција. Али боље им је било, боља би уметност била, да су ишли на комерцијални…

(Мада у дугим тишинама у самотном свемирском броду, где двоје зуре једно у друго, препознајемо уметничке одјеке Солариса.)

Главна мана, катастрофална, поразна, је, као што сам поменуо малочас, говор глумаца. Слушамо их, али не разумемо. Говор то двоје глумаца није особито добар енглески, али, то и није тако велики проблем; страшно је што је њихов говор неразговетан, смрљан, неразумљив, збрзан, веома лоша, аматерска дикција; то кад је професор предавао на ФДУ (Факултету драмских уметности), неко није прошао ни близу факултета, тог дана, па није научио; ево да поновимо:

      Д И К Ц И Ј А     ! ! !

 – вероватно су гледаоци јуче у скоро пуној великој сали Сава центра, вероватно више од хиљаду људи, мислили, скоро сви, отприлике овако: “не разумем их добро, али, ја и нисам професор енглеског, и није ми то матерњи језик, ваљда их зато не разумем – кривица је до мене…” али, ево, на пример, АБН јесте ванредни професор енглеске књижевности, па ипак, није разумео; већину дијалога не би разумео да није испод слике био (срећом!) дат и превод, титлован, на српском! Дакле АБН је морао да чита превод, да би знао шта је ко на екрану изговорио.

Савет ауторима филма:  уградити у филм, пре дистрибуције, титл! ЕНГЛЕСКИ титл! Без сваке шале, то би могла бити сламка спаса.

Пример њихове лоше дикције:  глумац брзо и немарно каже енглеску реч  sweet  (то значи: слатко)  али занемари последњи сугласник,  каже само     swee…  а не чује се оно    t    .

Дакле не реализује последњи сугласник.

Или, глумица каже да је нешто остварено   fully   (у потпуности)  али занемари последњи глас, па се чује само      full…. . 

Грешили су они и у погледу кратких и дугих самогласника (који постоје, у енглеском…) и нико то, тај лош енглески, није исправио. Сад је вероватно касно, и немогуће, да се тон поново снима.

Не тражим ја да глумци декламују театрално, не тражим да буде, што рече Бобан Кнежевић, “позоришни рецитал” као у многим домаћим филмовима, не, никако! – ту је Бобан у праву! – али, ипак, треба да разумемо шта ликови у филму говоре.

(Узгред, многи људи широм света се поносе тиме што могу брзо и немарно да говоре енглески… мисле да је то доказ да добро владају енглеским. Али, не треба тако говорити. Ни српски! То се у старој Србији звало, некад давно, “брбљуцкање”.)

Трећи људски лик у филму, капиталистичка бирократска особа која наређује астронауту, говори мало формално, мало и роботски, па смо је нешто боље разумели. Глас компјутера је механички, тачан, и прилично разумљив.

Астрофизика је слаба. не иде се помоћу ракетних мотора на Алфу Центаури, нити брзином од неколико десетина километара у секунди, па да је много важан заокрет око неке планете у циљу “ефекта праћке” (slingshot effect). Осим ако мислите да путујете милионима година. Да би се у неком разумном року, унутар једног људског живота, стигло на Алфу Центаури, потребна је брзина од рецимо сто ХИЉАДА километара у секунди…

Осим тога, та звезда, Алфа Центаури, је најпознатији клише, поприлично и смешан, данас, и лако је могуће да ће се гледаоци у некој дворани у Енглеској подсмехнути.

Ето рецимо у недавној британској, одличној, хумористичној-и-озбиљној ТВ серији Хотел Вавилон, о једном измишљеном хотелу са (једва) пет звездица, у Лондону данас, била је епизода о једном преваранту који је водио неку лудачку секту, а кад се провалио (јер, није пао астероид, свет није уништен… и секта је пропала) па кад је тражио неки попуст, нешто око новца, рекли су му, ови у хотелу, отприлике овако:   You can get that only at Alpha Centauri!    дакле исмејали су га. Помињање Алфе Центаури је данас поприлично, што би на енглеском рекли,      corny.

Ех да је барем звезда Волф 359 (Wolf 359), то би неупоредиво боље било, мада је и та звезда доста помињана ну СФ, јер нам је близу.

Дибидус је лоше оно о смртоносној сунчевој радијацији која као може да прегреје астронаута у скафандру ако је он изван брода дуже од десет минута. То је без везе. Требало је питати некога ко се разуме у астрономију. Па, не можете имати филм о путу кроз Сунчев систем а не познавати како функционише Сунчев систем.

То је као да снимате филм о резерватима природе у Африци, а не знате разлику између газеле и гибона. Забога! Па, астронаут би, у близини Сатурна рецимо, пре могао да се смрзне. Нити се од радијације умире онако брзо и временски прецизно одређено. То је баш то-тал-но лоше.

Радио-веза са Земљом не може, на тим дистанцама, да функционише тренутно… него су потребна дуга чекања…

Требало би сад неко да простудира где се поступило по Шкрбиној причи (имамо је… ту је…) а где се одступило.

Кадрови где се он, Милутин, као пење кроз неку огромну металну цев у којој је избушено на хиљаде рупа, које су запрљане од неког уља, неког мазива, масти, шта ли, па он забада прсте у то, и пузи… то је остало савршено необјашњено и, будимо искрени: бесмислено.

Да, јучерашњи догађај у Сава центру је био диван, пун полета и добре воље, али, у интересу будућих филмских подухвата, па и будућих генерација чак, морамо указати и на промашаје.

Слика је била прилично мутна, као да камера није хватала резолуцију потребну за онако велико платно. Ситна слова на шпици била су мутна. Генералну магловитост и мутноћу слике кад су у питању метални простори у броду, можемо да опростимо, није велики проблем, вероватно се морало штедети на компјутерском генерисању тих слика, а укупни суморни утисак тог металног амбијента, донео је одјеке филма Алиен (Alien, Осми путник) , то је добро.

Остало је недефинисано какву то вештачку гравитацију имају, али то није битно, јасно је да није помоћу центрифугалне силе, дакле то је ОК.

Главна глумица је својом лепотом и достојанством заблистала, и свакако је најважнији елемент и главни препознатљиви симбол овог филма.

Психолошка драма њих двоје у броду:  па, нису имали пред собом димензију њихове евентуалне заједничке будућности, јер, да су се толико заволели, онда би хтели и заједно да остану кад стигну на ту неку као планету Алфе Центаури. Осим тога, прејаке су, а недовољно мотивисане, па дакле и нису много уверљиве, осцилације љубави и мржње (love-hate relationship), између њих.

Па ипак, уз све замерке, то је баш прави научно-фантастични филм, и има свој уметнички интегритет, има неку своју логику, своју вредност. Може се погледати.

Укупна АБН-ова коначна оцена о Успону Едерлези била би:

на скали квалитета за студентске филмове, од 1 до 10, била би деветка,

а на скали за светске професионалне филмове А продукције, од 1 до 10, била би тројка. Само тројка. Али јесте негде; негде је; на тој скали! то је одлично, то је велики успех. Практично без финансија, снимити овакав филм, и храбро изаћи са њим на тржиште, то је један велики подвиг пре свега њиховог ентузијазма. Али следећи би морао бити много бољи.

(2)   Сад, једна друга тема.

Само у најкраћем, шта је било слабо у филму, прошле године, Процеп (The Rift)? То што новум падне из свемира, па у Србију (зато што нам је наука сиромашна и нејака, па није вероватно да бисмо ми произвели неко велико откриће, него мора новум да нам падне на главу однекуд…) па то ново тресне у неки пропали, пусти, буђави салаш у Војводини, па наши агенти иду тамо ноћу, аутомобилом, онако као приватно, без асистенције полиције, па неки чичекања потегне неку пушчетину, па се све сведе на хорор где је у скафандру са тајне, давне Аполо мисије, ваљда као неки дух са “тамне стране Месеца” (која не постоји!   не постоји ! ! !   ) а после, да би се нешто дешавало, амерички агент дохвати секирче, па…  не, не треба такав да буде сценарио…

(2)  друге вести. Данас у “Данасу” Басара, на задњој страни, каже да нас будуће генерације нашег народа можда кажњавају за наше политичке и друге глупости тако што одбијају да се роде. Ово је одличан СФ времепловски концепт, а и парадокс, наравно. Има свој смисао, итекако.

(3)  исто у “Данасу” али на стр. 21, Зорица Којић даје приказ концерта “Крафтверка” у Београду, под насловом “свемирски инжењери звука”.

[Slava]

Na Jutjubu sam naišla na ovaj gorko šaljivi video klip sa elementima naučne fantastike;

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Хвала на линку, Славо.

(1)  исправка о Едерлези, имате данас у “Политици” око двадесете стране, рубрика “Култура”, чланак, потписује Дубравка Лакић, о ФЕСТ-у, са великом сликом из тог филма, и, наслов тог филма није написан како смо мислили, Успон Едерлези, не, него је дата транскрипција на ћирилицу, а у загради оригинал на енглеском, овако:

Са филмом “Едерлези рајзинг” (“Ederlezi Rising”), узбудљивом научнофантастичном причом о… 

итд.

Дакле погрешили смо, не преводи се то, него се филм званично на српском ипак зове Едерлези рајзинг.

(2)  На истој страници, имате чланак, то је најава предавања данас у 18 ч у Београду на једном факултету, говориће француска филозофкиња Катрин Малабу, о будућности вештачке интелигенције, и о роботима будућности, итд, а наслов предавања гласи:

“Филозофско пропитивање вештачке интелигенције – на путу ка долини сабласности”

па, она ће говорити и о “сличности између људског бића и робота и осећању нелагодности, чак језе, које хуманоидни робот изазива у правом људском бићу”.

(3)  Исто у “Политици” али на једној каснијој страници, рубрика “ТВ излог”, имате најаву са насловом:

Стиже нова серија од аутора “Звездане капије”

а то ће изгледа бити, наиме требало би ускоро тек да буде снимана, акциона модерна фантази серија (кажу, “авантуристичка фантазија”) са насловом The Outpost што је преведено (можда не баш најбоље преведено) као Предстража.

(4)  На истој страници је најава да ћете моћи данас у 21 ч да гледате на каналу О2 (бивши Б92), филм Бити Џон Малкович (Being John Malkovich, 1999).
Taj филм заиста заслужује пажњу зато што у неким сценама можете да видите како је то бити чиновник у једној згради где постоји седми-и-по спрат, дакле 7 ½  спрат, где је плафон јако низак... веома низак... па, ви као послушник администрације морате да се сагињете, за толико...  па је ваша понизност и покорност видљива. То као да се надовезује, суштински, визионарски, на нека одлична места у једном класику СФ, наиме, у филму Бразил (Brazil, 1985, Terry Gilliam).

(5)  У данашњем “Блицу” па у уметнутом прилогу “Поп и култура”, па на последњој страници, стр. 8, тог прилога (али, нема пагинације), имате чланак, потписује Миона Ковачевић, то је заправо интервју са главном глумицом филма Ederlezi Rising. Нaслов чланка је, напросто, њено име: “Džesika Stojadinović Stoya”. Имала је прабабу и прадеду у Србији, у Свилајнцу, али каже да сада тамо нема више никог од родбине, али да би радо узела и српски пасош тј. и српско држављанство, поред америчког.

(6)    А на стр. 7 тог истог прилога, дакле претходној, нешто о хорору: Слободан Ивков, настављајући са темом из свог чланка прошле недеље, говори детаљно о четири конкретна примера како су у српском позоришту у претходних стотинак година приказивани кобајаги-вампири: на пример, у кући су гости, не баш добродошли јер би могли попити сву ракију, па, домаћин их помоћу “вампира” поплаши и отера, они побегну.

(7)   У “Данасу” данас на стр. 27 имате чланак, потписује С.Б. а то је вероватно Слободан Бубњевић, о једној младој дами која се самостално и углавном приватно припрема, на све могуће легалне начине, да постане права баш буквално прва путница на Марс; она се зове Алиса Карсон (Alyssa Carson), рођена је 2001, није званично астронаут, али је медијски веома позната, а наслов овог чланка је “Алиса у земљи НАСА”.
Она је спремна, спремна…   ready, ready…   али, ех, превоз… а тек повратак, како имати превоз за назад, а-ух... 

Одговор:  тешко. Врло тешко. Али сад кад се има у виду Трампова директива о слању људи на Месец и Марс, па кад се види и шта је овај Илон Маск (Elon Musk) постигао... рекло би се да није сасвим немогуће. Она, реално, има неку малу, малецну шансу!...

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени    ,
у данашњем “Блицу” на стр. 22-23 имате интересантан чланак о филмској уметности у Немачкој под владавином Адолфа Хитлера. Ту је и црно-бела слика Хитлера у друштву (рекло би се, тако изгледа) Гебелса, и неких, ваљда, филмаџија; ту је велика професионална филмска камера, рекло би се за филм од 35 мм.
Наслов чланка је “Хитлеров Холивуд”, потписује Татјана тј. Тања Њежић, наднаслов гласи “Гост ФЕСТ-а, Рудигер Зухсланд, аутор филма о кинематографији Трећег Рајха”.
Он је проучавао то, тај део историје своје земље, и он каже да је у нацистичкој Немачкој за само 12 година (од 1933. до 1945) снимљено преко 1000 филмова (хиљаду!), и да су аутори имали добре материјалне услове за рад, али да није било хорор филмова, нити филмова фантастике! А преко 500 су биле комедије и мелодраме.

Дакле, ако је то тачно, земља која је имала концентрационе логоре – није имала хорор филмове! Земља која је планирала освајање света, хиљадугодишњу владавину, ликвидацију целих раса, и изградњу гигантских зграда и авенија у Берлину, а у центру да буде Хитлеров гигантски маузолеј – није имала научну фантастику нити фантазију! А наводно није било ни полицијских, крими-филмова. Али је наводно у већини филмова постојао барем по један лик који се представља као нешто што није, лажно се представља.

Ако се не рачунају године 1944. и 1945. када се због ратних дејстава вероватно више нису ни могли снимати филмови, испада да су за рецимо 11 година снимили преко хиљаду, дакле, стотинак филмова годишње.

[Lidija]

Узгред, ја уопште не тражим да буде “чист СФ”, молим немојте ми то приписивати. (Знам да није злонамерно, али, хм, постоји у дебатној реторици, тј. у вештини полемисања, један трик, познат већ вековима, који се зове “приписивање претеривања, противнику”.

Mislim da tu nije u pitanju preterivanje, nego prosto, ta distinkcija ‘čist’ je danas naprosto neupotrebljiva, jer alternative jednostavno nema: ‘nečist’ SF po pravilu nije SF, iako može da liči, da ‘vuče’ na SF, da ima ‘elemente’, ili ištaliveć ljudi neće izmisliti da obesmisle tuđe a i sopstvene napore u cilju prepoznavanja žanra. Što je meni i dan danas neshvatljivo, jer uvek pretpostavljam da onaj koga to ne zanima neće ni pokušavati da prepoznaje žanr, te mu otud i neće trebati arsenal ovakvih kvaziterminoloških kompromisa.
U tom smislu, zbirka ne samo da nije SF, nego i nema prepoznatljiv žanrovski profil van te nekakve  fantastike ‘lakog apsurda’, kako ju je jedan domaći pregalac jednom okrstio, a ja bih na to samo dodala kako je tu uglavnom u pitanju nekakva nežanrovska iracionalna fantastika.


@ Mića: Škrba fino ostario…   

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Хвала, Либеат! ово је помогло!

За мене је то сада решено питање, и стављено    ad acta   ; збирка: Адријан Сарајлија, Голи гласови, није СФ. Дефинитивно. Дакле, у жанру је фантазије. Али, ја са пуним поштовањем гледам писце тог жанра, па и Адријана Сарајлију, и немам ништа против фантази жанра! Па, и Реј Бредбери је писао претежно фантази! Пa, и Урсула је имала Земљоморје (Earthsea)! Ја ценим и поштујем тај жанр, али не стижем њиме да се бавим. Као ни хорором. Јер, не могу све…

Међутим, ја такође имам евиденцију, од 8. новембра 2014, да прича:

Адријан Сарајлија, „Хроновизија”, у антологији Горана Скробоње Нова српска приповетка, Београд, издавач „Паладин”, 2013, на стр. 194-210,
јесте СФ, али је прилично слаба СФ прича. А знам да јесте СФ јер сам је прочитао (добио сам од поузданих саветника и пријатеља сигнале да јесте, и, зато сам је прочитао…) па сам се уверио. Дакле Сарајлија јесте и СФ писац, макар само са том једном објављеном СФ причом (не знам да ли их има још).

Е сад ја сам, у мојој ранијој Историји српске СФ, узео у обзир само приповедаче са најмање пет објављених СФ прича, а оне са мање од пет нисам ни поменуо. (Мада је, у том приступу, могућ изузетак ако је нечија прича изузетно заблистала.) Па, лако би могло да се деси да и у новом, обимнијем издању (које полако, полако почињем да припремам) буде исто тако. Али вероватно ће критеријум бити нешто оштрији – међу ауторовим објављеним СФ причама мораће да буде барем једна добра.

[Ghoul]

Дакле, ако је то тачно, земља која је имала концентрационе логоре – није имала хорор филмове!

tako je, dragi dr abn - sad ste, nenamerno ali intuitivno-genijalno, pogodili u srž:
postoji očigledna, istorijski dokazana veza između ZABRANJIVANJA HORORA (kao, navodno, dekadentnog, štetnog po duh i um, po decu i omladinu, po ne znam šta...) i imanja KONC-LOGORA SMRTI!

prvo trava - onda strava.

prvo zabrana horora - onda koc. logori!

imajte na umu to sledeći put kad se skoro zlurado veselite što nešto NIJE horor, ili kad s nipodaštavanjem taj žanr svodite na nekakve testere, klanja i prosuta creva.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени др Гул, да, ту имате нешто. Ја могу да кажем, да у диктатурама, вероватно политички, партијски, није добродошла никаква велика негатива, типа “сиромашни су нам радници”, итд, па онда ни хорор виђен као изложба негативног, али, такође, ни СФ ако је политичка алтернатива, типа “а шта би било кад нам не би био друг Тито председник? да ли је могла наша историја да испадне друкчије?” (алтернативна историја – памтим ја то, било је строго забрањено ту нешто намигивати, као кроз уметност или филозофију, да би он могао да сиђе…).

Али, недостаје нам Ваша реч о Едерлези, ви сте један од малобројних из овог нашег овде форума који су видели Едерлези. (А, хмм, гле,  није хорор.)  Дакле, ако имате неки минут времена за ову тему – Ваши утисци…?

Е сад.

(1)  данас у “Данасу” на стр. 25 имате обиман чланак о селекцији која се зове “Српски филм”, на ФЕСТ-у, ево наслова:



ту се истиче да, ако смо добро схватили, почев са овим ФЕСТ-ом, овогодишњим, само и једино премијерни српски филмови могу да уђу у ту селекцију, а не они који су раније већ приказивани негде другде. Цитирамо: “само филмови српске кинематографије који раније нису приказивани”. То би било мало чудно, јер, значило би да ко хоће са својим филмом на ФЕСТ, барем једанаест месеци у години су му “забрањени” за премијеру; дакле или имај премијеру на ФЕСТ-у, па макар чекао на то 11 месеци, или не можеш на ФЕСТ? А онда ће све српске премијере бити збрда-здолисане у један или два дана? Све српске премијере одједном, тако да максимално сметају једна другој? Тешко је то поверовати. То би било грозно лоше за бизнис. Замислите кад би у Америци све премијере морале да буду у исти дан, па тек следеће године, опет све у исти дан? Питамо се, зашто би се то примењивало, тако строго, тако штетно, само на домаће филмове, а не и на светске. Али, можда нисмо добро схватили чланак.

У чланку се доста говори о Едерлези, помиње се и једна димензија тог филма, политичка, коју ових дана нисмо поменули, а то је у филму сасвим кратко приказано, на самом почетку, па, некако промакне. Дакле у чланку се каже: “Овај научнофантастични филм (готово непостојећи жанр у домаћој кинематографији) смештен је у социјалистичку дистопију и говори о   …   астронауту који је послат на дугачак пут до Алфа Кентаура да пренесе идеологију тамошњој колонији”.

(2)  На Бобановом форуму неко је, учесник са именом (латиница)   mac  ,  питао какво је то, у Едерлези, у другој половини филма, велико сунце измешане, валовите црне и црвене боје. Оно се види статично, али неколико пута, то баш и потраје. Зар је то Алфа Центаури? Кад пре стигоше? За дан-два? То се могло само неким под-просторним порталом, или ворп погоном. Али то се у филму не помиње, нити се види. Осим тога, Алфа Центаури не изгледа тако. Те црне мрље могле би само бити неки гигантски континенти црне шљаке, нерастопљене, али то није астрономски реално, за Алфу Центаури.

(2)  А тек  један други текст данас у “Данасу” нисмо добро схватили, можда је нека забуна или дезинформација, али, ето, на стр. 22 је омања вест, наслов “Кина забранила слово Н на интернету”, потписује М.К, а тврди се да је Кина забранила својим грађанима да на нету користе неке речи, и чак слово  – то је латиницом  –  N    , а и да су забрањени Орвелов роман 1984 и новела “Животињска фарма”. Све то, као, да се не би ширила политичка пропаганда против њихове државе. Тешко је таквој вести поклонити поверење.
Живимо у временима систематског штанцовања лажних вести и пристрасно изокренутих тумачења вести, тако да читалац мора данас да буде детектив и да процењује да ли је вест истинита (макар делимично!) или је само још једна од безброј намештених и лажних, подмуклих и клеветничких, произведних у циљу негативног публицитета, итд.
Али ова вест пренета је, наводно, из енглеског листа “Гардијан” и са неког сајта. А “Данас” је озбиљан лист, па, ваљда је проверио. Једно је сигурно – неко ту помиње Орвела.

[Aleksandar_B_Nedeljkovic]

Цењени   ,

(1)  у данашњој “Политици”, па у уметнутој Политикиној ТВ ревији, имате данас на стр. 10-11 чланак-и-интервју, говори глумац Себастијан Каваца, потписује новинар Иван Аранђеловић.

У почетку интервјуа, Каваца говори о Едерлези. Каже да му се свидела “ретрофутуристичка иконографија приче”. Такође каже да је тај филм по жанру научна фантастика, али да је пре свега мелодрама. На снимању Едерлези био је три недеље, у Београду, и то у студију, и код Авалског торња (?). На крају интервјуа, помиње да му у СФ филмовима засмета кад се у свемиру зачују звуци, јер, каже он, у свемиру се не чују звуци. Дакле, та научна истина њему је позната. То је похвално.

Каваца је дипломирао глуму на Академији у Љубљани, а онда је уписао магистарске студије режије, али их није завршио.

(2)  У јучерашњој епизоди Досијеа икс, приступило се, мало иронично и комично, али и поприлично озбиљно, теми наше све веће зависности од мобилних телефона, и од компјутера. Сцена на почетку, у роботизованом ресторану где су Фокс и Дејна једина људска бића, вероватно је најћутљивија икад, у тој серији. Појављују се и роботи, и робот-такси, а и многобројни дронови, не баш пријатељски настројени.

То нам је, вероватно, будућност… ако не буде нека много гора.

(3)  Био је јуче на неком ТВ каналу приказан СФ комични филм, али слаб, прилично недуховит, са насловом Пол (то је мушко име; Paul, 2011) у коме двојица гикова, занесених СФ фанова, иду у Америку на СФ конвенцију, типа комик-кон, али онда у пустињи сусрећу правог ванземаљца (дакле, остварује им се тај сан снова), и онда се ту дешавају разне бесмислене јурњаве и авантуре.
Наравно помишљамо на филм Галактичка потрага (Galaxy Quest, 1999) који је, међутим, био много бољи. Јер, знате, права пародија треба да буде такође и прилично успешна и јака репликација онога што пародира. А филм Пол то баш и није.

(4)  Били бисмо захвални ако би неко пренео програм ЛК за март.